1912-1918

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеже без страха, порока и мане!...

Гледао сам те чила, летиш као соко,
до неба уздижеш свети стег високо;
победничко око сјакти пуно сјаја.
Срећан ти си био сред свог завичаја,
-Домовина твоја беше слика раја.
Блистала ти круна на божанској глави,
а рубини дивни, као цвет крвави,
трептаху светлошћу пролетњега сунца.
Но ти скроман оста у дивовској слави
херојских подвига и светлог врхунца.
Пролеће је рајски, око тебе млада,
расипало мирис: ружа, зеленкада !
Ти не диже главу холо, поносно,
већ ко смирен ратар браше класје вито.
Живео си скромно своје царске дане,
витеже без страха, порока и мане ! ...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеше без страха, порока и мане ! ...

Подиже се клика немилосна, пуста ;
демон, син паклени, рашчељусти уста
и насрну на те-изненада, дрско...
Ти за тренут један збриса дело мрско,
и продужи мирно своје срећне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Но сав пако скочи: пет демонских цара
отеше ти груду, пет страшних варвара...
У туђину оде таворити дане;
шарале ти тело смртоносне ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Гледо сам те, болно, огрезла у крви,
где се ломиш ;-ал` остаде први :
твоја пропаст сјајна ужасну тиране;
сносио си гордо мучне, стравне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Носио си дично тежак крст Распећа
пет црних година, пет мрачних пролећа;
-а твоју ће пропаст славити столећа
покољења нових, певат` страсне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

У страховитној борби и осветном гневу,
блистао је понос у твог мача севу,
и животна Нада видала ти ране.
Доживећеш опет своје силне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Пет година прође ешкога очаја.
Но патњама твојим биће скоро краја;
истрајност и скромност цео свет осваја.
Човечанство сад те слави на све стране,
витеже без страха, порока и мане !...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву.
Твоје кршно тело прошараше ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Петелин, 1918.