Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.
Тропар (глас 1):
Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, измртвих си подигао
Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби,
победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде
(долази) у име Господње!
Литија
На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.
На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.
Народни обичаји
У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом.
Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао
на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале
за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због
жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за
библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова
два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и
његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено
Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на
Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново
оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет
физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре
природном смрћу.
Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту.
То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са
учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где
су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили
кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају
пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У
неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.
Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле
удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег
периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу
"лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два
"лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је
најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке.
Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут
учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки
или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред
девојака.
Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже
"лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену
сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне
вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму,
а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или
сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На
јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе
"ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а
"лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.
Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и
"задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у
полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се
све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду
кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене
шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а
"лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са
јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу
од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим
и свим укућанима.