БОГОВИ СТАРИ ! ...

Богови стари, сећам Вас се често,
и двора царских где Бах нектар лије ;
топлоту ћутим што нас озго грије
и Олимп виђам, Ваш божански престо !

Палада ратна оштро стеже копље
и гордо стреми у ратном оделу.
Запленила је моју земљу целу,
и браћа моја падају ко снопље.

Код Вас је живот ; код нас помор влада.
Ареј, бог рата, на нас огањ баца.
Нептун даје, врхом трозубаца,
да стиша буру !... Човечанство страда !...

Битољ, 1918.

НИ РЕЧИ ВИШЕ !...

Ни речи више !... Умукни злобо,
скрхана кад си, за милост молиш !
Авети мрачна, ти ропство волиш,
демоне подли, срамна ругобо !...

Ни речи више !... Доста је било
твоја пира, невне крви ;
божанска Правда када те мрви,
јецаш и ридаш, о, племе гнило !...

Ни рече више !... У дивљем плесу,
згаришта, хумке, сјала ти си
и на будућност мислила ниси,
стварала кад си костура лесу !...

Ни речи више !... Сузе нејачи
угушиће те, безбожна клико,
а народ српски, патњи се свико,
нигда не плаче, - и ти не плачи !...

Ни речи више !... Хијено мрска,
јагњечу кожу на се би хтела,
но познала те Европа цела
твоја дела гнусна и дрска !...

Ни речи више !... За нејч нашу
немаде суза, душе, ни срца ;
пирујућ` ти си, док земља грца,
пружала робљу отвара чаша !...

Ни речи више!... Тробојка света
Слободе српске развија крила ;
враћа се војска храбра и чила.
Пакосна, умри, нацијо клета !...

Добр Поље, 1918.

ТУЖАН ГЛАС И ПЛАМ ОСВЕТЕ
+Војиславу Кордићу, ђаку.

Син из ропства оцу пише:
''Није теби лако сада,
''вај, не тужи, добри тата,
''твој син, а мој мили бата
''преминуо је изненада.

''Пада ле су студнекише ;
''ветар тужну песму ј` пево.
''На самрти, Воја мали,
''док смо горко сви плакали,
''о теби је, оче, снево.

'''Патио је грозно јадан,
''наш анђелак, за живота.
''Сјаја среће не познаде,
''само бол и тешке јаде.
''Скрхала га зла тегота.

''Жељан оца, сунца, гладан,
''винуо се у рај мали.
''Погребен је без кољива
''наш Војислав, жеља жива;
'''сузом смо га окупали...''

*

Тужно писмо отац чита ;
верну пушку већма стеже.
У ров леже, завет даде :
скинут` с рода грке јаде.
Воштницу малу жеже.

Цикну пушка убојита,
страхотна се битка заче.
Стреља отац, свети сина,
и сатире душманина ;
гневно срце бије јаче.

Паде леса безбожника.
Отац поздрав пушком пише,
отпоздравља сина свога :
''Тешимо се, има Бога,
''гнусна злоба већ издише !...

''Занемеће срамна клика ;
''смириће се свете ксти ;
''заблистаће сунце гордо.
-'''Срушићеш се мрска хордо,
-''препући ћеш, о пакости !...

''Затрептаће срца чедна
''напаћеног нашег рода ;
''и настаће нова ера,
''родиће се права вера,
''блиснуће кроз мрак Слобода !''

*

Појави се зубља једна ;
посиже се магла зрачна
и разли се у висине.
Слике дивне Ота бине,
намах засја лица мрачна.

И роди се звезда сјајна,
те поведе храбре чете,
напаће у туђини.
У загрљај Ота бини,
ко змајеви, људи лете.

Заори се песма бајна,
и чежњива песма света.
Бели Оро већ узлеће,
Часно дому свом се креће
стег, сред српских бајонета.

Вертекоп, 1918.

СКАЖИ МИ ГОСПОДИ !

Трошан бродић буром броди.
Да л` ће свладат` плахе бале,
да л` ће стићи до обале,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Хоће л` Правда да се роди
из просуте крви мора,
хоће л` блиснут` нам зора,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Земља света зове: ''Ходи !''
Трепте гласи из даљине.
Хоћу л` видет` Ота бине,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Вертекоп, 1918.

1912-1918

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеже без страха, порока и мане!...

Гледао сам те чила, летиш као соко,
до неба уздижеш свети стег високо;
победничко око сјакти пуно сјаја.
Срећан ти си био сред свог завичаја,
-Домовина твоја беше слика раја.
Блистала ти круна на божанској глави,
а рубини дивни, као цвет крвави,
трептаху светлошћу пролетњега сунца.
Но ти скроман оста у дивовској слави
херојских подвига и светлог врхунца.
Пролеће је рајски, око тебе млада,
расипало мирис: ружа, зеленкада !
Ти не диже главу холо, поносно,
већ ко смирен ратар браше класје вито.
Живео си скромно своје царске дане,
витеже без страха, порока и мане ! ...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеше без страха, порока и мане ! ...

Подиже се клика немилосна, пуста ;
демон, син паклени, рашчељусти уста
и насрну на те-изненада, дрско...
Ти за тренут један збриса дело мрско,
и продужи мирно своје срећне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Но сав пако скочи: пет демонских цара
отеше ти груду, пет страшних варвара...
У туђину оде таворити дане;
шарале ти тело смртоносне ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Гледо сам те, болно, огрезла у крви,
где се ломиш ;-ал` остаде први :
твоја пропаст сјајна ужасну тиране;
сносио си гордо мучне, стравне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Носио си дично тежак крст Распећа
пет црних година, пет мрачних пролећа;
-а твоју ће пропаст славити столећа
покољења нових, певат` страсне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

У страховитној борби и осветном гневу,
блистао је понос у твог мача севу,
и животна Нада видала ти ране.
Доживећеш опет своје силне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Пет година прође ешкога очаја.
Но патњама твојим биће скоро краја;
истрајност и скромност цео свет осваја.
Човечанство сад те слави на све стране,
витеже без страха, порока и мане !...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву.
Твоје кршно тело прошараше ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Петелин, 1918.

Кајмак-Чалан

З А В Е Т *

Ваше чисте душе небо и рај љубе;

Кајмакчалан гордо кршна грли тела...

Ваш спомен у нама и света капела,

Објавиће свету, кроз анђелске трубе,

Заве живе браће,-Вама, браћо части:

-Ил` Васосветити, ил` свићемо пасти!

За идеју Правде, часно Ви сте пали

узвишени дивни, уз јек српске трубе!...

Почивајте мирно, све сте роду дали,

Ваше чисе душе, небо и рај љубе!

По мркоме кршу, по долини јада,

погребени Ви сте скромно, без опела.

Но, гробови светли не требају када,

-Кајмакчалан гордо кршна грли тела!

У страхотној борби, озарена лиа

кропили сте земљу; крв се лила врела,

Ал` живеће вечно: Ваша дивна слика,

Ваш спомен у нама, и света капела!...

Освета се спрема...Већ топови тутње...

У пакленом огњу, душмани се губе.

Сјај победе Срби-разорење слутње,

-објавиће свету кроз анђелске трубе...

Животи ће пасти за освету дичну,

са препуно воље и ватрене страсти...

Крвв кад ће бити-кроз хуку челичну

-Завет живе браће,-Вама, браћо части!...

Силна бура биће, и напори тешки;

крв ће реком тећи; бујица ће расти...

И престати неће мучан бој витешки:

-,,Ил` Вас осветити, ил` сви ћемо пасти!...

Кајмак-Чалан, 1918.

__________

*) Јунацима славно палим на Кајмакчалану, поводом

подизања спомен-капеле.

Ч Е К А Њ Е

Ч Е К А Њ Е


Хучна река, хучно тече,
Ваља дрва и камењљ,
Бучи, дере и пенуши,
Све пред собом ломи, руши;
Јечи гора, пуца стењњ.


Земљу скрило тужно беће;
Небо мрачно, тама густа.
Нигде ѕвука сем јаука
Угњетених, и сем хука;
-стравом хучи река пуста.


И север се мразни диже,
Те косити редом стаде
Из градина цвеће нежно.
Вај, зар беше неизбежно
Потргати цветке младе?!...


Тешка мора свуда стиже,
И покрши љупко цвеће,
И разори све градине.
Неста цветне Ота бине;
Замре славно премалеће.


Пустошна се јесен свила
Над Србијом, јесен рана,
И опусти народ цео,
Свуд разастре смртни вео;
Смех изумре крај усана.


Замукла је песма мила,
Њу је туга заменила,
Тешка туга робовања.
Мртав живот; неста сања.
Бол и очај, шире крила.

*

Хучна река, хучно тече.
Пет кринова мирисави`,
Пет синова млади`, дични`,
Пет пушака све челични`,
Пет јунака свежи`, здрави`,
Кад је задње досло вече,
Поздравишемајку своју,
Пољубише верне љубе
И дечицу,-на знак трубе
Винуше се љутом боју.


Кроз незнане смртне путе
Одјездише у туђину,
Пренесоше стег слободе
И часат земље преко воде...
Оста нејач душманину,


И свуд хумке разасуте.
Стење земља и јауче,
А тирани пламте гневом,
Јер стег оде брањен севом
Часног мача свете освете.

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Замгљене очи њене
На воду су управљене,
Са реком се разговара.


Ветар брије, реже, сече,
трага, мрси седе власи.
На струнама косе њене,
Цвиле тугом зачињене
Песме бола и уздаси.


Скочањене шири руке
Децу своју да загрли,
Мајчина се мислост буди.
Запљусну је вал у груди;
Место деце, вал јој хрли.


Паклене су њене муке:
Очи су јој суза врело;
Извор туге су јој груди;
Срце дахом слутње студи;
Бора страха пара чело.


''Где су деца моја сада,
Пет сокола из планина
Србијански`, шумовити`,
Пет борова прави`, вити`,
Зар ниједног више сина?!...


Пет сначица изненада
У црно се рухо скрише,
Пет унука, пет зумбула,
Без оцева, цвет булбула,
Баки срце заледише!...


Да л` ме љубав теши, вара,
Или можда збиља биће
Да ће Правда победити,
Реци вале плаовити!
-Зажубури вал: ,, Доћи ће!“


Блесну нада из недара:
,,Тужна врбо, да л` ће доћи,
Обновити гнезда своја?“
,,-Вратиће се после боја,“
Шушти врба у сред ноћи.


,, Хоће л` скоро доћи амо,
Реци мени, о месече!
,,-Доћи ће ти, мајко стара,
Чуј, већ борба небо пара,
Чуј, већ трубе њине јече!


Но поздрави нејач таљмо:
Невестама иду војноци,
Враћају се оци деци!
Загрли их, па им реци,
Биће опет нераздвојени!“

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Са реком се разговара,
Сваког дана, свако вече...
Хучна река, хучно тече.

Црна Река, 1917.