СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ (1321-1331)

Милутина је наследио син Стеван, назван Дечнски по својој задужбини манастиру Дечани, који се налази јужно од Пећи.

У почетку је имао великих непријатеља, јер се од њега одметнуше неки великаши. Иако изгуби Драч, а Хум оте босански бан Стеван Котроманић, Дечански успе да заведе ред у држави.

Крунисао се на сабору у Пећи краљевом круном, а сога сина Душана прогласио за наследника престла и дао му Зету на управу (1322).

Ускор се договоре грчки цар Адроник трећи и бугарски цар Михало, да заједнички нападну Дечанског.

Дечнски је наследио од свог оца јаку и добро уређену војску и велико богатство. Стога, кад дознаде за непријатељску намеру, не хтеде сачекати да се бугарска и грчка војска састану, већ пресече пут бугарској војсци и нападе је код Велбужда (Ћустендил, 1330).

Пре почетка боја, Дечански рече војсцима:"Пођите, јунаци, у име Божје, храбро, да праведан суд извршите и не уплашите се силе непријатељске, јер је на нашој страни правда; и Бог ће вам дати снагу да насилника и непријатеља победите!"

Потом настаде крвав бој у коме Срби страхотно поткоше Бугаре.

С војском је тада био и сам бугарски цар Михаило. "Видећи пропаст своје војске, цар Михаило наже бежати, и у том бекству сапе му се коњ, и он се с коња сруши на зему. А војници краља Стевана, видевши Михаилов пад, притрчаше и убише га. Тело његово ставише на коња и донесоше га краљу своме. Краљ, видевши овакву пропаст злонамерног цара, подиже руке и захвали Богу. Тада војници скидоше тело и положише га пред краља. Краљ, заплакавши над тлом цара Михаила, рече:"Зар ти не би доста земље царства твога, и државе и богатства твога? И зашто се пограби за Ота бину моју? Зар те благодат Божја не упућиваше да се вратиш од злобе своје?!..."

Затм нареди те се царево тело најсвечаније сахрани (1330).

У овоме боју се нарочито одликовао Стеванов син, краљвић Душан.

Кад грчка војска дознаде за пораз Бугар, врати се.

Но, ратоборни великаши беху незадовољни што Дечански није наставио ратовање. Стога се побуне и свргну га с престола, а на престо доведу његовог сна Душана (1331).

Краљ Стевн Дечански умре исте године.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ МИЛУТИН (1281-1321)

Краљ МИЛУТИН је владао око четрдесет година. За његове владе Србија се, захваљујући његовом јунаштву и мудрости, знатно проширила на све стране, ибила је најјача држава на Балканском Полуострву. Ин је располагао огромним благом, које су му рудници изобилно пружали, па је могао дражати ивелику плаченићку војску. Државу је уредио по византијском начину. Највише је ратовао с Грцима. У овим ратовима допирао је до Белога Мора(Јегејско Море). Од Грка је ослободио Скопље и Повардарје. Следујући примеру својихпредака, подигао је многе величанствене манастире и црве, и богато их обдаривао. Сам Милутин је подигао више задужбина него сви други Немањићи скупа. Најлепше су му задужбине: Грачаница, на Косово и, сад порушени манастири Светог Стевана, у Бањској, крај Косова.

Помогао је Православну Цкву. Хиландару давао обилне поклоне. У Цариграду је основао за сиромашне и изнемогле болницу коју је сам издржавао.

На двору Милотинову је био велики раскош и сјај што је донеле ишло на штету уређења државе.

"Цео његов двор блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. И сам краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела је имао много накита од супоценог камена и бисеа, колико је год могло да стане, и сав је трептао у злату. Окружен је био својим одабраним људима, и се је уопште било најлепше украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском(византијском) украсу и по церемонијалу двора."

Умро је напрасно. Најпре је сахрањен у својој задужбини, манастиру Светог Стевана, у Бањској, крај Косва. Доцније калуђери, бежећи од Турака, икопају његове остатке и однесу их у Софију пред олтаром Цркве свете Недеље. Краља Милутина је Црквапрогласла за свеитеља. Пзван је свети Краљ, па се и та црква прозва његовим именом Светог Краља.

Краљ Милутин иде у ред наших највећих владара.

Он је дао добар основ српској држави, на коме је његов унук, Душан Силни, подгао снажну српску царевину.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ ДРАГУТИН (1276-1281)

Крљ ДРАГУТИН дође на српски престо насилним путем. Приликом његве женидбе, отац обећа да че му још за живота устпити престо. То није учинио, верватно дда не би држава ослабила. Драгутин изгубистрпљење, те помоћу неких незадовољника и свог шурака мађарског краља збаце оца с престола. Очајан, Урош се повуче у Хум где је ускор од туге умро.
Драгутин поче владати, али нешто због ратних неуспеха, а нешто због гриже савестим изгуби вољу за прест. Имао је имногопротивнка који га осуђиваху што јенасилно заузео престо. Поред тога, он падне с кња и сломи ногу. Ту несрећу је сматрао за Божју казну. Стога позва Сабор и предаде престо своме млађом брату МИЛУТИНУ. За себе задржа само земље око Рудника, а одМађара доби: Београд, Мачву и Источну Босну. Тамо је владао и живео покајнички досвоје смрти.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ УРОШ (1242-1276)

Краљ УРОШ беше бољи и знаменитији владар него његова браћа. Иако није имао родбинске везе и заштите, као Радослав и Владислав, ипак је својим енергичним радом створио снажну и напредну државу. Још за Владислављеве владе у Србију добегоше, испред татарске најезде, многи Немци (Саси) из Ердеља, акао с они били добри рудари, Урош им даде нарочита права, те почеше отварати руднике и вадити: бакар, гвожђе, сребро и злато. Уз рударство се почеше развијати и занати: ковачки, браварски, поткивачки, златарски и други. Тада се почео ковати и први српски новац са Урошевим ликом.

Дубровчани беху узели у своје руке сву трговину, те се она развијала на штету трговине у Србији. Урош се старао да од трговине има што веће користи његов народ. Стога нађе разлог у неизвршавњу неких обавеза од стране Дубровчана, па их нападне.

Но, Дубровчани удесе с Бугарима, те ови у исто време упадну у Урошеве земље и опустоше већи део. Али најзад беху сузбијени.

Урош победи и Дубровчане који му морадоше дати велике новчане накнаде и плаћати годишњи данак.

Потом је настао да што боље уреди државу. Ценећи правилно велико значај цркве, старао се д црква буде у служби државе. Стога је помагао те је сукоб узмеђу бугарске и дубровачке архиепископије решен у корист Бара.

Као посвећен владар, Урош је много помагао књижевнике и књижевност. Његова жеена ЈЕЛЕНА пореклом Фанцускиња чинила је многа добра народу. Чак је у своме двору отворила школу за домаћице где су девојке училе женски рад и домаће газдинство.

Урош је имао два сина, Драгутина и Милутина. Драгутина је оженио чћерком мађарског краља.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

К Р А Љ В Л А Д И С Л А В

(1233 -1242 )

Пошто је свргнут Радослав, на престо дође његов млађи брат Владислав. Он је био сличне судбине као и Радослав. Ожењен ћерком бугарског цара Асена Другог, који је победио Раосављевог таста, Владислав је имао моћну заштиту са те стране, јер Асен Други постаде најјачи владар на Балканском Полуострву.

Владислава је Сава крунисао у Жичи. Потом Сава предаде архиепископски чин свом ученику Арсенију Првом, и отиде на Христов гроб.

Владислав је пренео тело свтог Саве из Бугарске и сахранио га у својој новоподигнутој задужбини у Милешеву (1237). Као што народ није био задвољан Радославом, због великог утицаја на српске државне послове, исто тако не беше задовољан Владисављевом, због великог бугарског утицаја.

Кад умре Асен Други, Владислав изгуби свој најјачи ослонац. Ускоро потом нападну Татари на Србију, па је опустоше и опљачкају. То изазва велико незадовољство у народу, те народ збаци Владислава, а на престо доведу трећег Стевановог сина Уроша.

Урош се измири с Владиславом и даде му на управу неке земље у Приморју.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ РАДОСЛАВ (1224 - 1233 )


Стеван Првовенчани је имао четри сина: Радослава, Владислава, Уроша и Придислава којиније ступао напресто, већ се покалуђерио.
После Стеванове смрти, на престо је ступио Радослав. Ожењен ћерком епирског деспота Тодора Анђела, Радислав је био под великим утицајем свога таста и жене Гркиње. У свему их слушао, па је чак и самосталну српску цркву потчинио охридској архиепископији. То је цео народ увредило, али се Радославу ништа није могло учинити, јер га штитио таст који је у то време био најмоћнији владар на Балкану.
Но, кад Бугари доцније потукоше војску Тодора Анђела, па га заробише, народ збаци Радослава с престола. Он побегне у Дубровник. Потом дође у Драч, а одатле се врати у Србију и покалуђери се.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

После Немањине смрти настадоше у земљи немири. Вукану беше криво што је Немања оставио престо млађем сину Стевану. Стога се обрати за помоћ Мађарима, па кад је доби, нападне на Стевана и оте му престо.
Ускоро потом настали су у Мађарској немири, те Стеван скупи војску, удари на Вукана и поврати престо.
Сава је тада био у Светој Гори. Да би измирио браћу, он донесе очев ћивот и над њим их закуне да живе у слози, па затим сахрани очево тео у манастиру Студеници (1208)
Стеван замоли Саву да се не враћа у Свету Гору, већ да остане у Земљи. Сава пристане и остане као архимандрит у Студеници.
Мађарски краљ се позвао и српским краљем још кад је помогао Вукану против Стевана, па је тај назив и доцније задржао.
Стевана је то вређало. С тога се обрати Папи с молбом
КРАЉ СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ
( 1196 - 1224 )

да му пошаље крљевску круну. Папа му посла круну и краљевске знаке, по нарочитом изасланику који Стевана свечано венча за краља Србије, Зете, Хума с Требињем и Далмације у манастиру Жичи (1217 ). Он је назван Краљ Стеван Првовенчани, зато што је први српски краљ који је венчан краљевском круном.
Стеван Првовенчани беше мудар владар и вешт ратник. Земљу је проширио, ојачао и уредио. За његове владе, заузимањем Савиним, почеле се уводити писане наредбе (закон). Написао јекњигу Живот Немањин.
Кад Стеван Првовенчани осети да му се ближи крај животу, замоли брата Саву да хитно дође к њему.
Сава пожури и стиже на време.
Стеван беше обамро, и сви око њега плакаху, мислећи да је већ умро.
"Сава нало приђе брату, ороси му лице сузама, а руку своју стави на срце братово и за трен стаде, па проговори: Не плачите, краљ није умро, него спи, и душа је његова још у њему!"
Мало после краљ дође к себи, па познавши Саву пружи му руке, загрлише се, краљ се у постељи исправи. Сава се ипак не обмањиваше, већ похита те Стевана погалуђери, назваши га Симеоном. Одмах му притом приведе наследника Радослава, који прими благослов од оца и од Саве.
Тако Радослав би проглашен краљем, кад Стеван издахну на рукама Савиним.
Сад је Сава дворима, бољарима и народу могао прогласити:"Умро је монах Симон за владе краља Радослава!"
Његово тело се чува у Ћивоту у манастиру Студеници.
Народ га зове Свети Краљ.