ЖИТИЈА СВЕТИХ

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ СТЕФАНА СЛЕПОГ, деспота Српског (Бранковића)
СВЕТИ праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског.[9] Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године),[10] њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .[11]

У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној.[12] Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године.[13] Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.

Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани,[14] те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: "Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи".

Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара.[15] Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота.[16] Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи.[17] Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..

Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.[18]

Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.

Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: "Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.

He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).

Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.[19]

•Његов свети спомен 15. јуна, где видети опширније о њему.

•Његов свети спомен, заједно са мајком му Св. Милицом, слави се 19. јула.
•Уствари, Ђурађ Бранковић, деспот Српски (1427-1456 г.) имао је из првог брака троје деце: Мару, Тодора (који је млад умро) и Гргура; из другог пак брака са Јерином (Ирином) имао је такође тpoje деце: ћерку Катакузину (или Катарину) и синове Стефана и Лазара. Мара ће бити удата за султана Мурата II (1421-1451. г.), а Катакузина за немачког грофа Урлиха Цељског (у Словенији). Гргур и Стефан биће ослепљени од султана Мурата II 1441. године.
•Од Св. Стефана Слепог остала је сачувана у српском преводу књига Св. Јована Синајског звана Лествица, наслеђена му од оца, коју је сачувала касније Стефанова супруга Св. Ангелина. Из тога се види на чему се учио и васпитавао Свети Стефан.
•Св. Стефан и Гргур ослепљени су у тврђави Токат на мору, близу Цариграда, у старом дворцу званом "Бедеви Чардак". Ослепљени су на тај начин што им је усијано гвожђе превучено преко очију и зенице им спржене.
•У овом рату нарочито се, уз деспота Ђурђа, истакао православни војвода из Румуније Сибињанин Јанко (Јован-Јанко Хуњади), познат из наших народних песама. Главна битка је била код брда Куновице (или Плоча), надомак Ниша, крајем 1443. године, када је у хришћанске руке пао и град Софија.
•Било је то 1446. године, када је Лазара оженио Јеленом Палеологовом-Драгаш, синовицом последњих Византијских царева (из града Мистре са Пелопонеза).
•Деспот Ђурађ је био врло побожан човек. Он је дар Турцима 30.000 дуката да би откупио део моштију Св. Апостола Луке и пренео их из Епира у Смедерево, где су оне биле положене у деспотову цркву Успења Пресвете Богородице (на смедеревском гробљу). Он се дописивао и са васељенским патријархом Генадијем Схоларијем., Привржен Православљу, деспот Ђурађ je одбио да пошаље изасланика Српске Цркве на лажни унионистички сабор у Флоренцији 1438. године, јер је добро знао неискреност Латина. Он је том Приликом рекао: "Ја сам сусед Латинима, и често сам с њима долазио у додир, и разговарао сам с њима, и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланике на сабор'. (Силвестар, Сиропул, Историја о Флорентинском собору).
•Стефанов брат Гргур Слепи, који је још пре ових догађаја био ожењен, налазио се тада код Турака. По паду Смедерева у турске руке(20. јуна 1459 г.) он се повукао у манастир Хиландар, где се ускоро и упокојио као монах Герман (крајем 1459 г.). Његов син Вук Гргуровић Бранковић, прешавши у Угарску, буде постављен од угарског краља Матије за Сремског деспота над тамошњим Србима. Он се прославио у борби против Турака и остао познат у нашим народним песмама као"Змај Огњени Вук". Њега je по смрти (1485 г.) наследио, као деспот Сремски, син Св. Стефана и Ангелине Ђорђе Бранковић, тј. потоњи у монаштву Св. Максим Архиепископ (спомен му 18. јануара).
•Свети Максим Бранковић (тј. деспот Ђорђе) слави се 18. јануара Свети деспот Јован - 10. децембра, а света им мати - Св. Мајка Ангелина - 30. јула.


•Иконе и фреске са ликом Св. Стефана Слепог налазе се у Новом Хопову Крушедолу, Вршцу, Панчеву и у Патријаршијском музеју у Београду.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Лик младог Стефана са Есфигменске повеље
Стефан Бранковић
После смрти Лазара Бранковића, у Србији је изабран тријумвират кога су чинили Михаило Анђеловић, као деспотов губернатор, удовица деспота Лазара, деспита Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић. После разних перипетија, одлучено је да власт припадне најмлађем сину Ђурђа Бранковића, деспоту Стефану Бранковићу.

За живота је Стефан био ослепљен и једно време је живео повучено. По ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака, које је Мехмед II припремао још за живота деспота Лазара.

Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. Угари су му предлагали да деспотовину препусти њима на одбрану, а за узврат дали су му неке поседе у јужној Угарској. Догађаји у Смедереву су одмах покренули Турке на акцију. Ситуација у Смедереву је утицала на то да и страни владари баце своје прсте на Српску деспотовину. Први је почео то да примењује босански краљ Стефан Томаш.

После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране.

Турци су кренули на Србију марта 1458. Са собом су заједно водили слепог Гргура Бранковића, у намери да га доведу на деспотски престо. Остали су само неосвојени Голубац и Смедерево.

Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију.

Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином Аријанитом. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. Стеван деспот српски
Син деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. год. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан но вазда предан Богу он се упокојио 1468. год. у Италији. Мошти му почивају у ман. Крушедолу, задужбини сина његовог св. Максима.
РАСУЂИВАЊЕ
Како Бог и кажњава и милује, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске, Грке, Бугаре и Србе, него по допуштењу Божјем, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака, кћи његова силом морала постати жена султанова, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију, а по том у Италију, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана, и жену његову Ангелину, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. апостол Тома
Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНЕ
ЈЕЛИСАВЕТЕ,

Српске кнегиње Јелене Штиљановић


СУПРУГА Св. Стефана Штиљановића, о којој се опширније говори у Житију мужа њеног (под данашњим датумом).

ЖИТИЈА СВЕТИХ

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ КНЕЗА
СТЕФАНА ШТИЉАНОВИЋА,

деспота Српског
ПОСЛЕ пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева.[4] По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине.[5] Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим,[6] деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године.[7] После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.

Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима.

Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром.[8]

Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: "Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде", говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.[9]

Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.

Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље.

Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана.

Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео.[10]

Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено.

Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића.

За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском).



Спомен Св. Стефана Слепог 9. октобра, где видети опширније о њему.
Њен свети спомен 30. јула.
Свети архиепископ Максим слави се 18. јануара.
Св. деспот Јован слави се 10. децембра.
Спомен Св. Александра Невског 23. новембра, а Св. Јована Владимира 22. маја.
У ово време, негде око 1540. године, Стефан беше заповедник и тврдога града Валпова.
Овај пренос моштију Св. Стефана Штиљановића би између 1545. и 1553. године. - Манастир Шишатовац се раније звао "Реметски манастир" и био посвећен Св. Николи. Године 1520. обновио га жички игуман Теофило, који овде беше пребегао од Турака, са монасима Иларионом и Висарионом.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. Стефан ШтиљановићДеспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.