ЖИТИЈА СВЕТИХ

Преп. Петка — Параскева.
Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.
РАСУЂИВАЊЕ

Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе, неки монах, који се недалеко подвизаваше, зовну сељаке, те сахранише леш. И деси се, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака, што сахранише леш, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица, окружена многим и дивним војницима, па рече: „Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша". И рече му св. Петка, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места, Ефимија. Сутрадан сељаци оду, почну копати, и заиста нађу мошти св. Петке, необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне. — О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац, за кога Амвросије мисли, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима, да су то Христови мученици, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи, о којима из нађене књижице сазнаше, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа.

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Преподобная Параскева Сербская.
Преподобная Параскева Сербская родилась в благочестивой сербской семье, жившей в XI веке в селении Епиват, между Силистрией и Константинополем. Однажды, как стрела, пронзили ее сердце услышанные за Богослужением слова Господа: "Иже хощет по Мне идти, да отвержется себе" (Мф. 16, 24). С тех пор она начала раздавать свою одежду нищим, за что терпела много огорчений от родных. По смерти родителей святая постриглась в монашество и удалилась в Иорданскую долину, где славно подвизалась до глубокой старости.

За два года до кончины преподобной Параскеве явился Ангел и повелел ей вернуться на родину, что она и исполнила. Святая скончалась мирно. Мощи ее, покоящиеся в соборном храме в Яссах, ознаменовались нетлением и многими исцелениями.

Џуле - СРПКИЊО МОЈА

Кумановска битка

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске. Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде србијанске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.

Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске вардарске армије на положајима код Куманова 23. октобра. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је присиљена да се бекством спашава од потпуног пораза.
Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из 1346. године.

Зебрњак

Рушење споменика
Монументални споменик на брду Зебрњак код Куманова порушен је на самом почетку Другог светског рата од стране бугарских окупационих снага. Стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд 1985. године реализовали су пројекат заштите објекта на Зебрњаку у затеченом стању. Ипак, овај грандиозни меморијал у стању је виталне угрожености остао до наших дана када су Министарство рада и социјалне политике и Амбасада Републике Србије у Републици Македонији предузеле почетне кораке у заштити овог изузетног споменика културе тиме што су обезбедиле сталног чувара.

Стручна и свеобухватна заштита Коруновићевог ремек-дела обавеза је припадника савремене генерације. Оригиналне скице Споменика на брду Зебрњак чувају се у породичној заоставштини потомака Момира Коруновића.

Зебрњак

Изградња спомен обележја
Још 1922. године група српских ратних ветерана формирала је одбор са циљем подизања споменика ратницима палим 23. и 24. октобра 1912. године у Кумановској бици - оружаном сукобу који је одлучио исход Првог балканског рата.

Споменик је свечано освећен 31. октобра 1937. године, на 25. годишњицу победе у Кумановској бици. Изграђен је на брду Зебрњак, највишој тачки кумановског војишта. Приликом освећења у костурницу су положени посмртни остаци око четири стотине страдалих припадника Српске војске који су до тада били чувани у оближњем средњовековном манастиру светог Ђорђа, задужбини српског краља Стефана Уроша II Милутина, у Старом Нагоричину (Македонија).

Споменик на Зебрњаку грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона. Имао је облик куле-обелиска висине 48,5 метара. Био је то убедљиво највиши споменик не само на територији Краљевине Југославије, већ и читавог Балканског полуострва. Складних пропорција, са витком кулом, овај меморијал могао је да се види из велике даљине, чак и ноћу, јер је из његовог кубета избијала светлост три петро-макс лампе. Било је то симболично, вечито кандило мртвих чије су кости ту почивале. На свим плановима споменика уочљив је вертикализам у структури грађевине. Дефинитиван пројекат представља спој масивног подножја у облику тврђаве, витког стабла са јајастом ``капом`` на врху које се не сужава нагоре и новог елемента - троугаоне основе. Таквом основом аутор је, без икакве сумње, остварио изражени скулпторални ефекат у укупном изгледу витке, али снажне грађевине. Тај врхунски спор архитектуре и скулптуре без узора у нашој архитектури представља ремек-дело Момира Коруновића.

У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих српских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен хералдичким знамењима Краљевине Србије.

Фреско-декорацију у капели и костурници израдио је угледни српски сликар тога времена Живорад Настасијевић који је са Коруновићем сарађивао и раније, приликом подизања споменика српским ратницима страдалим у бици на Дрини ујесен 1914. године који се налази на локалитету ``Мачков камен`` на планини Јагодњи код Крупња.

Зебрњак

Спомен-костурница на брду Зебрњаку
је било монументално и тријумфално спомен обележје подигнуто у славу и част погинулим српским војницима током Кумановксе битке у Првом балканском рату 1912. године. Српска војска је победила турску војску и тиме означила почетак ослобођења Југоисточне Европе од Отоманске империје. Спомен-обележје је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића и био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана. Споменик је подигнут 1937. године на локалитету самог бојишта - брду Зебрњак код Куманова у тада Вардарској бановини у Краљевини Југославији, а данас Републици Македонији. Војним снагама од око 90.000 војника командовао је краљевски престолонаследник Александар I Карађорђевић. Овом битком је одлучен Први балкански рат. Нанет је тежак, пресудан пораз турској војсци, после чега је уследио завршни изгон Отоманске империје с југа Балкана. У спомен-костурници, почивају посмртни остаци 678 погинулих српских војника, у част и славу српским војницима јунацима Кумановске битке. Победом у Кумановској бици Српска војска одредила је исход Првог балканског рата и тиме остварила вишевековну тежњу српског народа за ослобођење Косова и Метохије од отоманске власти. Данас се споменик налази у руинираном стању, јер га је бугарски окупатор Македоније порушио током Другог свтеског рата.