СВЕТЕ ЖРТВЕ

2.
Никола се одмах даде на посао. Најпре начупа мало траве, разастре је по земљи испод једне надстрешне стене. Преко траве пребаци шаторско крило, те зачас створи постељу. На њу положи оболелог Ненада и покри га шињелом.
Док се овај одмарао и долазио к себи, он отрча до бистрога кладенца, што је више њих из стене извирао, нацрпе у порцију воде и донесе је. Затим набра и накрши мало суварака; укреса, и убрзо је пламен лизао и губио се кроз ниску, влажну маглу. Пристави за чај, и после кратког времена чај се пушио.
Онда приђе брату, поможе му да устане и дође проред ватре, где обојица поседаше на камење и грејући се скутаху чај и сетно размишљаху о својој неизвесној и марачној судбини...
Тако је, у неизвесности, прошао цео дан, па једна тешка ноћ, па други суморан дан и друга магловита и језива ноћ... Свануо је и трећи дан њиховог боравка у мртвој долини. Оболели брат се прилично опоравио...
Ватрица се није гасила, бриге нису престајале...
Мимо њих је пролазио народ изнурен, изгладнео, преморен и смуштен, упрскан блатом до гуше.
Гамижали су, јер то више није био ход: разломљени и разглобљени официри и војноци, с палицама; похабани грађани и сељаци; слабо жењскиње и нејака, напаћена и полусмрзла дечица....
Сирота дечица! Умирала су по путу, као голуждави тићи кад испдну из свог топлог гнезда, постављеног сламом и паперјем, на тврдо, студено тле...
С неописаним болом, остављале су их несрећне мајке и продужавале су пу. Страдаласу дечица, али је време и одрасле косило немилице, као град што ништи родове.
Падао је народ.

* * *

Неко је од пролазника свратио и огрејао се; неко је пристављао лонче за чај. Но већина их је, блудећи по бескрају, прошла и не спазивши склониште...Сви су некуда журили...
Најзад, нико више није пролазио... Ко је могао, прошао је; ко није могао, остао је... И све опусте, као да је нека невидљива рука одједном спустила црн вео тишине и сумора над мртвом долином. Гробна тишина... Све што је имало снаге, раније је прошло, и-више нико није наилазио...
Тако је трајало позадуго... Никаква гласа, сем слабог жубора планинског потока испод њихове ватре, што је немирно скакутао с камена на камен, и сем грактања неколико гаврана, залуталих у мртву долину.
Тишину прекиде бат нечијих ногу. Из даљине се приближава некаква руља... Бат се чуо све јасније и јасније, и већ су се спознавали троми кораци, а мало касније чули су се и некакви гласови, груби и оштри, налик на псовку...
У долину наиђоше непријатељски војноци, у гломазним чизмама и потпуној ратној спреми. Лица им ужасна: крвожедна и мрска; погледи курјачки...
Са њима је био и један официр. То је била непријатељева "претходница".
Браћа се приближише један уз другог и тако очекиваху смрт.
Кад их спазише, зверови халакнуше и устремише се на жртву; и таман један потеже да прободе бајонетом Николу, но чу се оштар глас непријатељског официра: "Не!"-Зликовац спусти пушку.
Тај официр је био родом из трнске околине и знао је да је по крви Србин, па се сажали на браћу те нареди једном свом војнику, родом из видинске области, опет србин по крви, да их он спроведе натраг до најближе команде. Познавајући свог војмика лично, официр је знао да ће их овај на путу чувати од насртљиваца, јер је и тај војник био свестан свог порекла: знао је да само Србин има славу, а он је славио Светог Николу...
Оба брата, Никола и Ненад, пођоше натраг, али не више слободни, већ као заробљеници, испред непријатељског бајонета.
3.
Петар је дуго ишао кроз врлети и преко кршева. Пролазио је и кроз неке густе шуме четинара, опојни мирис га је освежавао. Газио је хучне, дивље, планинске реке, чинило му се да реке жубором својом плачу и јецају, као његова браћа што су јецала при растанку. Ветар је шумно њухао четинаре, шум је изгледао као шапат његове јадне мајке кад их је испраћала....
Прелазио је и преко некаквих леса, испод којих су лежали овде онде у глибу коњи. Понекоме, из житкога глиба, вири само глава. Из њених удубљења, гледају питоме, благородне очи, и као, жалосно, погледом питају пролазнике о "свршетку".
Или моле за помоћ, или се праштају!?
Затим се преморена глава зарони у глиб, да тамо вечно остане. Блато, потом, тренутно оживи, узнемирено последњим смртним грчем и напором коњских ногу; оживи да се, после неколико тренутка, склопи над-лешином....
Некакви њему непознати људи, у дроњцима и раздељаних груди, са белим кечетима на глави и језовитим, подмуклим, јазавачким очима у глави, сретали су га, салетали и облетали, као гаврани што облећу и салећу на леш... Из њихових рапавих грла отимали су се крици: "пљачка, пљачка, пљачка!"
Он их је брзо пролазио и одмицао даље.
Пушке су трештале дивљином; Арнаути су мучки нападали и пљачкали војнике и избеглице.
Понегде је сретао неког језуитског фратра, који би га подмукло посматрао, мрмљајући неке, њему непознате, речи.
Затим је газио преко некаквих потока, разливених по мочварним ливадама, где су врло често мостове замењивале трупине липсаних коња, што су се испречавале и згодно служиле за прелаз.
Добро српски коњићи!... И мртви, они су послужили својим господарима и олакшали им тежак пут - Спасењу.
Тако је идући и остављајући за собом слабије, Петар доспе до Драча. Но, пошто је доста оронуо, јави се лекару, и он му одобри, те се укрца на лађу.
За једну ноћ је стигао до Валоне, где је улогорена у једноме маслињару... Поздрави се с друговима и одмах оде те се јави своме добром командиру, који се много обрадовао што га је видео: жива, здрава и-спасена...

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. Лука апостол и јеванђелист
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.
Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им'о великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски
Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.
ПОУЧЕЊЕ У СТИХОВИМА


Ну послушај, драги пабратиме,

Или брате, прељубезно име,

Јере ћу ти истину казати,

Но запази, нећеш се кајати,

Што су давно рекли и казали

Мудри људи, који су познали:

Да у Турске и у љуте змије

Хришћанскога пријатеља није,

Ни разума бистра у пјанице,

Ни у лажи тврде узданице,

Ни вјернога друга у страшљивца,

Ни поштена чојка у свадљивца.

He уздај се, брате, у лакомца

Одступиће и од Бога Творца,

Од закона и од своје вјере,

Неће пазит оца ни матере,

Отачаства, рода, ни племена,

Јер не љуби части ни поштења,

Нако благо, да се обогати,

И зато ће свакога продати!

Ово велим само за лакомца,

За лакомца, љуцкога трговца,

Који љуби благо преко мјере,

А продаје вјеру у невјере,

Вјеру драгу отачаства свога,

Најпослије и себе самога!

Пак остаје така издајица

Како тужна, лакома лисица,

Кад на маму буде преварена

И у ломна гвожђа ухваћена;

Да се трже, сама себе глође,

Докле ловац изненада дође,

Па је дрвљем и камењем туче,

Најпослије и кожу јој свуче.

Свакоме се тако догодило,

Коме опште добро није мило,

И који ће бити издајица

Да га Божја сакруши десница!

А ти, брате, здрав и весел буди,

За потребу немој жалит труди!

Слушај мудре, а мало бесједи

И хришћанским путем себе води.

Који млого збори без разлога,

Кајаће се од говора свога;

Кад што речеш и кад ријеч дајеш,

Пази добро, да се не покајеш:

Срамота је саде ријеч рећи,

Обећати па се покајати;

Коноп веже коње и волове

А поштена ријеч витезове.

Држи слогу, а моли се Богу,

љуби добро и драгу слободу;

Добро рекох, а не самовољство,

Ни лаживо клето лицемјерство;

Пази ово моје говорење,

Биће теби радост и поштење,

A y туђе поштење не тичи,

Но се радуј, весели и дичи,

И кад видиш поштена главара,

Војеводу, суђу, ал' сердара,

Добра чојка, ал' разумна кнеза,

У народу јунака витеза,

Или частна, мудра свештеника,

Што је добро, то је општа дика.

У народу што је од потребе:

Поштовати старије од себе,

Мудре људе праве савјетнике

И војнике, храбре начелнике.

Ако хоћеш бити многољетан,

А на овај свијет пуно - срећан:

А ти поштуј драге родитеље

И духовне оце, учитеље,

Да благослов од Бога получиш,

А и вјечно блаженство добијеш,

Да нам Бог да свијем православним,

Ја из свега мога срца желим ...

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Преп. Петка — Параскева.
Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.
РАСУЂИВАЊЕ

Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе, неки монах, који се недалеко подвизаваше, зовну сељаке, те сахранише леш. И деси се, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака, што сахранише леш, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица, окружена многим и дивним војницима, па рече: „Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша". И рече му св. Петка, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места, Ефимија. Сутрадан сељаци оду, почну копати, и заиста нађу мошти св. Петке, необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне. — О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац, за кога Амвросије мисли, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима, да су то Христови мученици, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи, о којима из нађене књижице сазнаше, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа.

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Преподобная Параскева Сербская.
Преподобная Параскева Сербская родилась в благочестивой сербской семье, жившей в XI веке в селении Епиват, между Силистрией и Константинополем. Однажды, как стрела, пронзили ее сердце услышанные за Богослужением слова Господа: "Иже хощет по Мне идти, да отвержется себе" (Мф. 16, 24). С тех пор она начала раздавать свою одежду нищим, за что терпела много огорчений от родных. По смерти родителей святая постриглась в монашество и удалилась в Иорданскую долину, где славно подвизалась до глубокой старости.

За два года до кончины преподобной Параскеве явился Ангел и повелел ей вернуться на родину, что она и исполнила. Святая скончалась мирно. Мощи ее, покоящиеся в соборном храме в Яссах, ознаменовались нетлением и многими исцелениями.

Џуле - СРПКИЊО МОЈА

Кумановска битка

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске. Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде србијанске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.

Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске вардарске армије на положајима код Куманова 23. октобра. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је присиљена да се бекством спашава од потпуног пораза.
Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из 1346. године.