ЖИТИЈА СВЕТИХ

Святой мученик король Стефан Дечанский

Святой Стефан был старшим сыном короля Милутина. Мученической была его земная жизнь, мученической была и кончина. Его отец, по наущению мачехи Стефана, отослал сына в монастырь Пантократор в Константинополе, приказав ослепить его в дороге. Святитель Николай Чудотворец явился святому Стефану и сказал: «Не бойся, Стефан, твои очи поручены мне и в надлежащее время я верну их тебе». Стефан провел пять лет в строжайшей аскезе, которую совершал, как совершенный монах. Он прославился своею мудростью; по его совету Император выслал из столицы еретика Варлаама. С чудесно возвращенным зрением Стефан вернулся в родную Сербию, где правил в течении десяти лет. Он построил Дечанский монастырь, один из прекраснейших памятников сербского благочестия, в котором его нетленные мощи почитаются даже местными мусульманами.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА

СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ,

краља Српског



СВЕТИ Стефан Дечански беше син краља Милутина[62] и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.

Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.

Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег,[63] желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.

У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.

To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.

Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.

У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21).

Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.

Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.

И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.

Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.

При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања

Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.

И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.

He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.

После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.

Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина

У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.

Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.

Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.

Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.

Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану.[64]

Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.

После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског;[65] и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога.

У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.

Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем,[66] он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.

Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.

Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.

Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око".

Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти".

Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).

Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда[67] се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.

Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина.

Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу".

И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.

По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.

После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.

Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.

Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.

Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама.

Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.

Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.

Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.

На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.

Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца.

Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.

После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан,[68] а жену и децу у друго место.

Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.[69]

И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.

Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља.

Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.



МОЛИТВА

СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ



О СВЕТИ царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, - научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.[70]

62. Краљ Милутин владао од 1282. до 1321. године. Свети спомен његов слави се 30. октобра.
63. Андроник II Старији, Палеолог, царовао од 1281. до 1332. године.

64. Симонида је отпутовала у Цариград и после прослављења моштију Св. Милутина, тамо ступила у манастир.
65. Област на југу данашње Грчке, на Пелопонезу.
66. Михаил Бдински или Видински (од града Видина на Дунаву) био бугарекЈш царем од 1323 до 1330. године.
67. Данашњи Ћустендил.
68. Иза града Косовске Митровице, на левој обали реке Ибра.
69. Породимље, место благословено, место плодородно, постаде после тога за народ Неродимље, место проклето. - У повељи Дечанскога од 1330. године: Породимље; у повељи Душановој - Неродимље.
70.Ову молитву сачинио - многогрешни архимандрит Јустин (на Св. великомученицу Злату 13/26. октобра 1960. год. Манастир Св. Ћелије).

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски
Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
Муке и гоњења поднесе хришћански,
И кад се чињаше од свију побеђен
Он победник беше, силан, неповређен.
Свог оца победи дугом трпљивошћу,
А Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
А Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше —
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
А небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
Од небеске силе он бејаше силан,
Од Христа му беше и сила и слава,
Од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
Зато све душмане на крају победи.
Помоли се за нас, о чудесни краље,
Да нам Бог спасење и милост пошаље.

РАСУЂИВАЊЕ

Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

Небесни архистратизи,
Што гледате нас у бризи,
Крилима нас закрилите,
Силом својом оградите.
Божјом силом оружани,
Божјом славом увенчани,
Ви пламени мач носите,
Зле демоне да косите.
Хитро, хитро као зраци,
Ви летите на облаци,
На облаци материје,
Где се бој за Бога бије.
Без умора и без санка
Ви лебдите без престанка
Над људима и тварима,
Над безбројним мировима.
За вама су војске силне,
Војске чедне и умилне.
Ангели су војска ваша
И по Творцу браћа наша.
Војсковође моћног неба,
Водите нас куда треба —
Ка престолу Свевишњега
Што нас створи из ничега.

РАСУЂИВАЊЕ

Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

Ава Јустин - БЕСЕДА О СВЕТОЈ СРБИЈИ

Св. Јустин Поповић-СРПСКИ

О. Јустин Поповић (1894-1979) био је архимандрит манастира Ћелије, доктор Теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, рођен је у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

отац Спиридон и мајка Анастасија

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља био је и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права изгубио је несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи Њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена.

Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.
У Атини стиче докторат Богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православног часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици: „Са уредничког стола“.

Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

У то време на Западу, у Чешкој, јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети Синод одлучио да га постави за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. Затим је постављен за професора Битољске богословије. Из тог времена био је у вези са св. Владиком Николајем и св. Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско философско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе.

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена проводио је у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.
У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

О самом животу оца Јустина у Ћелијама, има много да се каже. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић - лелићки парох, авини ученици и остали поштоваоци...
Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.


Четрдесетодневни помен Ави Јустину 1979 год

Књижевно-богословски рад

Убрзо после Првог светског рата јавио се књигом Философија и религија Ф. М. Достојевског (1923.). По оцени многих ово Јустиново дело је једна од првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу.

Јустин Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком факултету, своју тему о Достојевском унеколико је проширио у новој књизи под насловом Достојевски о Европи и Словенству (1940.). Религиозна мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира религиозну философију православља. Постављајући у новим условима, пред Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом су се бавили још словенофили блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата.

Приредио је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига. Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија, сабрана дела Јустина Поповића имају 33 тома. Говорио је течно четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са више језика.

Значајнија дела:


Философија и религија Ф. М. Достојевског (1923.),
Догматика православне Цркве, 1-3 (1932.),
Достојевски о Европи и словенству (1940.),
Светосавље као философија живота (1953.),
Философске урвине (Минхен, 1957.),
Житија светих, 1-12 (1972-1977.),
Православна Црква и екуменизам (Солун, 1974.),
Пут богопознања (1987.).



Духовник манастира Ћелије

По казивању ћелијских сестара, у манастир Ћелије дошао је 28. маја 1948. Прогнан са Богословског факултета, овде се налазио у некој врсти заточеништва. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су желели да га виде и добију духовне поуке и савете. То је описао Душан Васиљевић у своме Сећању на оца Јустина.

Међу најзначајније његове ученике убрајају се: митрополит Амфилохије (Радовић), епископи: ѕахумско-херцегвачки Атанасије (Јевтић), призренски Артемије (Радосављевић)
Владика Артемије (Радосављевић) доследни ученик св Јустина
и бачки Иринеј (Буловић). На Богословском факултету предавао је Догматику и патријарху Павлу.

Преко тридесет година провео је у Ћелијама, учинивши их једним од најпознатијих српских манастира. Његов гроб, који се налази у непосредној близини манастирске цркве, и данас привлачи посетиоце и поштоваоце. На овом гробу су се, према предањима, дешавала чудеса и исцељења. Неки поштују Јустина Поповића као светитеља, иако још није званично канонизован. Постоји и икона на којој је представљен као преподобни Јустин Ћелијски и држи у руци књигу Житија светих.
Био је противник екуменизма у православљу називајући га једним именом „свејерес“. Своје мишљење о томе изнео је у књизи „Православна Црква и екуменизам“.

У Ваљеву постоји Духовна библиотека „Отац Јустин“.

Св. Вл. Николај Велимировић - Српски

Рођење и рано детињство

Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.



Родослов Валдике Николаја

Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

Мали Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна супруга Катарина - потоња монахиња Екатерина. Она је први учитељ и васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми - “Молитва роба у тамници”.

Основна школа и гимназија

Када је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5 километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелијама.

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију. Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала је само шест разреда.

После завршене Гимназије настала је дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира, Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.

Упис у Богословију

Трагајући даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у први разред.

Његови другови су углавном били уписани у богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола је завршио шест разреда и већ био прилично оформљена млада личност - млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је своје професоре и другове разумевањен најзамршенијих проблема из области науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео се увелико користити богословском и философском литературом у савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дала светских класика. До краја школовања прочитао је дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа ... Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији.

Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да га индијски дух склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”, “Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.

После завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва.

Поред писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао је и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељовања у Драчићу постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.

Два доктората

Непосредно после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лепо одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Немачке. Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијом и везама проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.

У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу, а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је световне предмете и језике.

Монашење

Тек што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболео. Боловао је дуго и тешко. У болници се заветује, да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народу. и чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак Београда, и ту 20. децембра 1909. године прима монашки чин, додавши своме световном имену само једно слово. Добио је маонашко име - Николај.

Одмах после монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се “оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград, Николај се упише на Академију као свршени београдски богослпов не помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и остао потпино непознат међу студентима све до првог учешћа у дискусији на једној од бројних књижевно - духовних вечери које су редовно одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита, који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту за путовање по целој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку православну словенску душу.

Из Петрограда, Николај се враћа у Београдску богословију. Међутим, школска учионица је била претесна за њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација. Брзо је постао познат широм српских земаља.

Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом прослављеног проповедника. Дочекала га је препуна црква и порта свега онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је почео речима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда”. Поздрављен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором” као над Јеванђељем Христовим, заклети на верност и истрајност. У Сарајеву се Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грчићем, Љубибратићем и другима. То је било време аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај обрнувши читаву ствар изговорио речи које су ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну. Следеће године нису му дозволиле да посети Загреб о прослави годишњице Његоша.

Мисија у Енглеској и Америци

Наступило је време када су малена Србија и Велики српски народ кренули ка Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима 1912-1914. године, Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. Почетком 1915. године председник српске владе Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. “Па шта да им кажем ?” - тражио је Николај инструкције од Пашића. После дужег ћутања, ћутљиви Пашић је одговорио: “Кашће ти се само”. Имао је пуно поверења у Николаја, који је већ био стекао славу великог беседника и богослова, широм целог православног и хришћанског света.

Пуне четири године, од априла 1915. до априла 1919. године Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. придобио је за српско питање знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског. Велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српским и савезничким армијама у ослобађању Србије. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је “Отац Николај био трећа армија” за српску ствар. Нека од својих предавања и беседа из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”, “Србија у светлости и мраку”, “Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”.

Владика Жички и Охридски

По завршетку рата, док је био у Енглеској, изабран је 25. марта 1919. године за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. премештен на древну Охридску епископију. Тих година, била је жива дипломатска активност и цркве и државе, па је Епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Tек као епископ Охридски и Жички, Владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност. Иако под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, оснива Православну народну хришћанску заједницу или Богомољачки покрет којим је руководио између два рата. Из тог покрета се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире. Под његовим благотворним утицајем почиње у српском народу велико духовно буђење, а у црквеном животу огромно прегалаштво.

Значајно је поменути да су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили огроман утицај на Николаја. Он се сав окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности. Увидео је да су Свети оци, све оне духовне проблеме који су њега мучили и којима је он тражио одгонетку на западним универзитетима, решили пре много векова. У овом охридском периоду настају његова сјајна дела: “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије” и “Охридски пролог” - та чудесна и јединствена књига у целом православном и хришћанском свету.

По жељи Архијерејског сабора и православног народа Шумадије, Николај је 1934. године враћен на трон Жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче и она је убрзо заблистала старим Немањићким сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско - кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора. У време конкордатске борбе 1936. године Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свога народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету Конкордат је пао. Такође, удраматичним мартовским догађајима 1941. године, Владика Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек. Немци му то никада нису могли заборавити и опростити.

На голготском путу



Почетком 1941. године ратни пожар се увелико ширио Европом. Црни облаци су кренули ка југу и почели се надносити над Србијом. Команданту јужног фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је лично издао наређење: “Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне Цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира”. Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Био је то његов растанак са Жичом. Под јаком немачком стражом Владика је у Љубостињи остао све до 3. децембра 1942. године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем, потоњим епископом жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева. После неколико месеци, крајем маја 1943. године немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила. Своје тамничке дане, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом. У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави” и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог Писма Новог завета.

Пред крај рата, 15.септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од немачке солдатеске и који су прошли пакао логора Дахау. Ослобођени су 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе а затим се Патријарх вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није желео да се врати у своју вољену Србију у којој је насилно дошао на власт безбожнички и богоборачки комунистички режим. Сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” - често је говорио.

Преко Енглеске стигао је у Америку. Тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог времена потичу његова дела: “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван” и његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”. Заједно са протом Алексом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој објављује бисере православне хришћанске духовности. Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештеницима и народу. Све што је имао, све је поклонио своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду везани за своју Цркву и своје обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.

Први после Светог Саве

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18. марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.
Велики страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, нејгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац.

Епископ Лаврентије је сабрао његова дела и издао у петнаест великих томова са преко 12.000 страница, почасни доктор Глазговскког и Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Нема сумње он је први после Светог Саве.

Лелић - ново српско светилиште

Зато се пренос његових светих моштију у Србију, може само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе два највећа Србина - Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика Николај повратком из Америке. Нека би дао Бог да њихов загрљај под куполама храма на Врачару и у манастиру Жичи буде загрљај праштања и измирења свих Срба широм целог света. Његова задужбина у Лелићу, где почивају његове свете мошти, постаје ново српско светилиште - нови Острог и широм српских земаља испуњава се Владикина молитва, завет и аманет свим Србима: Да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ и УМНОЖИ.

Молитвама Светог Владике нашег Николаја, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас - АМИН.

ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ


Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове
Распевана лиро Духа Светога
Поносе и љубави монаха
Радовање и похвало свештеника
Учитељу покајања свенародни Владико
Человођо богомољне војске Христове
Свети Нуиколаје српски и свеправославни
Са свима светима Небеске Србије
Моли Јединог Човекољубца
Да подари мир и слогу роду нашему