ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ


Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја.


Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.


Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.


У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.


Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Απολυτίκιον Άγ. Αποστόλου Ανδρέα - 30 ΝΟΕΜΒΡΙΟΥ

ПОХВАЛНА РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА 3ЛATOУCTA
О СВЕТОМ АПОСТОЛУ АНДРЕЈУ ПРВОЗВАНОМ


ЈАКА је мрежа апостолског ловљења, диван спомен Андреја и дивно сећање на мрежу, коју он употреби за ловљење и за привлачење народа ка Христовој вери. Јер мрежа коју употребише ови бесмртни мртваци, никада не може бити прокинута заборавом. He старе са временом она оруђа за ловљење која су направљена не људским занатом него благодаћу Божјом. Ма да сами рибари и отидоше од нас, ипак оруђа која они употребљаваху, или мрежа којом они обухватише сам свет, никада не оветшаше. Када они бацају и извлаче мрежу - невидљиви су, али се мреже њихове показују пуне. He узеше они трску која трули од времена, ни ставише у воду ланене нити које сатруле од трајања. He начинише они удицу коју рђа квари, ни ставише на удицу мамац којим би уловљавали рибе. He сеђаху они на камену који запљускује вода; не возаху се они у чамцу који разбија бура. Уловише они не рибе, твар неразумну, него као што је дивна уметност коју они употребише, тако и оруђа њихова беху нова и необична. Јер уместо трске они употребљавају проповед, уместо канапа - памћење, уместо удице - силу, уместо мамца - чудеса, уместо камена - небеса; помоћу тога они обављају такво ловљење; уместо чамца они имају олтар; уместо риба они уловљују и саме цареве; уместо мрежа они распростиру Еванђеље; уместо занатлијске вештине они примењују Божанску благодат; уместо мора они управљају животом људским; уместо мреже они навикоше употребљавати крст као неку мрежу.

И ко је икада видео да мртви рибари уловљују живе људе као рибе? О, велике силе Распетога! О, ненадмашне красоте Божанске узвишености! О, превеликог апостолског добротворства! Ништа у животу не може бити такво као што је висина апостолске благодати. Људски живот видео је много заиста веома чудесних и надумних ствари: јер је видео проливену крв која вапије, и убиство које без језика говори, и природу која се из зависти разделила против себе, и брата који рођеноме брату смрт наноси, и врата смрти отворена завишћу. Видео је људски живот ковчег Ноја непотопљен у време потопа света и погибије рода људског. Видео је он старца који се, по вери, наоружао против срца свог, тојест против сина, и као жртву приноси онога који не би убијен.[36] Видео је он благослов добијен крађом,[37] и борбу Саздатеља Бога са слугом.[38] Видео је он завист насталу међу браћом, и робовање које је привело царовању.[39] Видео је он престо припремљен сновима[40] и продавце брата глађу привучене.[41] Видео је он штап који чини чудеса,[42] и купину заливану огњем као росом.[43] Видео је он законодавца Мојсија где заповеда стихијама.[44] Видео је он воде, учињене тврде као камен, дубоко Moре - обнажено, пут - изненада уготовљен,[45] и стуб од облака дању а стуб огњени ноћу, дат мноштву људи за вођу.[46] Видео је он палицу која процвета без земље.[47] Видео је он ману која се уместо хлеба шаље с неба.[48] Видео је он сунце, заустављено људском молитвом као неком уздом,[49] и зачеће пророка, измољено молитвама нероткиње.[50] Видео је он прегршт брашна, већу од житница, и крчаг уља, изобилнији од извора.[51] Видео је он огњена кола, ношена у ваздуху, и пророка узношенога на њима.[52] Видео је даље да кости мртвога постадоше лек за живот.[53]

Много таквих великих и чудесних ствари видео је живот људски. Али све те ствари прођоше као трава, и угаснуше као лампа када се сунце роди. Никада није било ништа такво, као што беху апостоли. Они, служитељи Бога Речи, имађаху заједницу са оваплоћеним Оним који као Бог нема обличја. Они последоваху Оном ходећем који је свуда присутан. Они сеђаху за трпезом заједно са Оним кога никакво место обухватити не може. Они слушаху глас Онога који је све створио речју. Они обухватише сами свет својим језиком као неком мрежом. Они својим путовањима обиђоше све крајеве земног шара. Они искоренише заблуде као кукољ, посекоше идолишта као неко трње, погубише идоле као дивље звери, прогнаше демоне као вукове. Они сакупише Цркву као неко стадо, сабраше православне као пшеницу. Они избацише јереси као плеву; сасушише јеврејство као траву; јелинске кипове сажегоше огњем као неке шибљике. Они обрадише људску природу крстом као неким плугом, и посејаше реч Божију као семе неко. Најзад, сва деловања њихова засијаше као неке звезде. Због тога им Господ јасно рече: "Ви сте светлост свету" (Мт. 5, 14). Јер човеку хришћанину исток је Онај који је рођен од Дјеве. Јутро је за њега Онај који постави почетак крштењу. Сијање му је благодат распетога Христа. Зраци - они чудесни језици.[54] Дан - онај будући век. Подневно време - оно у коме Господ беше на самом крсту. Запад - борављење у гробу. Вече - она кратка смрт. Сијање сунца - васкрсење из мртвих. "Ви сте, рече, светлост свету". Гледај те звезде, и запањи се сијањем њиховим. Стога, празновани данас Андреј, када нађе Господа свих, као неку ризницу опште светлости, он кликташе обраћајући се своме брату Петру: "Ми нађосмо Месију" (Јн. 1, 41).

О, узвишености братске љубави! О, извртања поретка! - Андреј се после Петра родио у живот, а први приведе Петра к Еванђељу, и као улови га: "Ми нађосмо, рече, Меоију". Од радости то би речено; то би сједињена с весељем благовест због нађеног предмета. "Ми нађосмо, рече, ону ризницу: избегавај, Петре, убоштво обрезања, извуци се из рита Закона, збаци са себе јарам писанога, све то сматрај као ситнице, гледај на садашње као на сан, и згади се на Витсаиду као на неко худо и одбачено место. Остави мрежу као оруђе немаштине, чамац као чардак потопа, товљење рибе као занат подложан морској бури, рибе као робу стомакоугађања, народ Јеврејски као роптање на Бога, Кајафу као оца поквареног зборишта. Ми нађосмо Месију кога предсказаше Пророци, кога нам Закон објави својим учењем као неком трубом. Ми нађосмо ризницу Закона. Бегај, Петре, од глади за писаним: ми нађосмо Месију, кога из давнине прасликоваху знамења, кога Михеј виде на престолу славе, кога Исаија гледаше на серафимима, кога Језекиљ виде на херувимима, кога Данило посматраше на облацима, кога Навуходоносор виде у оној пећи, кога Аврам прими у шатор, кога Јаков не отпусти пре но што доби благослов, коме Мојсије виде леђа, - Тога ми нађосмо, Беспочетног и јавившег се у последње дане. О, огромне ризнице, чије се благо исцрпсти не може! To су богатства која не подлеже законима вештаства; њихова природа не зна за почетак; њихов проналазак је новина. Ми нађосмо Месију, што значи: Христос. Много је христоса[55] али су сви они смртни: Авраам беше христос, али иструли у гробу; Исак такође беше христос, али кости његове леже у гробу; Јаков беше христос, али смрти подложан; и Мојсије беше христос, али у ком је месту погребен не знамо; слично томе и Давид беше христос. Но сви они постадоше плен смрти, заробљеници смрти. Једини Христос је истински по природи Бог, но који се из милосрђа Свог према људима роди од Дјеве и ове рибаре учини изворима Својих исцељења. Његова је моћ, царство, слава и поклоњење, са једносуштним Оцем и Светим Духом, сада и свагда, и кроза све векове. Амин.



НАПОМЕНЕ:
34. Тојест људи праведних, људи који су угодили Богу.
35. Тојест вечитих мука, оних у паклу.
36. Реч је о подвигу вере Аврамове: приношење, по наређењу Божјем, сина Исака на жртву (1 Мојс. 22, 1-19).
37. Мисли се на Исава и Јакова (1 Мојс. 27, 1-45).
38. Реч о патријарху Јакову (1 Мојс. 32, 24-32).
39. Мисли се на Јосифа и његову браћу (1 Мојс. 37, 4).
40. Јосиф, по дару Божјем, тумачењем снова уздигао се до највишег положаја у царству (1 Мојс. 41, 1...).
41. Браћа Јосифова долазила су из земље Хананске у Египту да купе хране (1 Мојс. 42, 1...).
42. Штап Мојсија Боговидца чинио чудеса (2 Мојс. 4, 1-5).
43. 2 Мојс. 3, 1-8.
44. Мисли се на казне Мисирске (2 Мојс. 7, 1 ...).
45. Реч је о чудесном прелазу Јевреја преко Црвеног Мора (2 Мојс. 14, 1).
46. 2 Мојс. 13, 21-22.
47. 4 Мојс. 17, 1-8.
48. Мојс. 16, 1-36.
49. Исус Нав. 10, 11-15.
50. Зачеће пророка Самуила; Самуил значи: "измољен од Бога"; 1 Цар. 1, 1.
51. У Сарептске удовице, по речи пророка Илије (3 Цар. 17, 10-16).
52. Реч је о узнесењу на небо светог пророка Илије (4 Цар. 2, 1-12).
53. Мисли се на васкрсење мртваца од додира са костима раније преминулог светог пророка Божјег Јелисеја.
54. Тојест огњени језици који су се појавили над Апостолима у дан свете Педесетнице (Д. А. 2, 1-4).

ЖИТИЈА СВЕТИХ

ПОДВИЗИ И СТРАДАЊА СВЕТОГ АПОСТОЛА
АНДРЕЈА ПРВОЗВАНОГ


СВЕТИ Андреј Првозвани, апостол Христов, син једног Jeврејина по имену Јоне, а брат светог врховног апостола Петра, бејаше из града Витсаиде.[1] Презирући таштину овога света, и претпостављајући девство браку, Андреј се не хте женити, него чувши да свети Јован Претеча проповеда на Јордану покајање, остави све, оде к њему, и постаде његов ученик. Затим када свети Претеча, указујући на Исуса Христа, рече: "Гле, јагње Божије!" (Јн. 1, 36) свети Андреј заједно са другим Претечиним учеником, кога сматрају за светог евангелиста Јована, остави Крститеља и следова Христу. Он нађе брата свог Симона (Петра), и рече му: "Ми нађосмо Месију - Христа", и доведе га к Исусу (Јн. 1, 41-42). После тога када он с Петром ловљаше рибу покрај мора Галилејског, и Исус их позва говорећи: "Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи", тада Андреј на позив Господњи одмах остави мреже и са својим братом Петром оде за Христом (Мт. 4, 18-20). Андреј би назван Првозвани, зато што је пре свих Апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. А када после Господњег страдања, васкрсења и вазнесења свети Андреј прими, као и остали Апостоли, Духа Светога сишавшег на њега у виду огњеног језика, и када се коцком одређиваху земље, њему падоше земље: Витинија[2] и Пропонтида[3] са Халкидоном[4] и Византијом,[5] Тракија[6] и Македонија, које се простиру до самог Црног Мора и Дунава, а такође и Тесалија,[7] Елада,[8] Ахаја,[9] Аминтин,[10] Трапезунт,[11] Ираклија[12] и Амастрида.[13]

Ове покрајине и градове свети Андреј пропутова проповедајући Христа, и у сваком граду претрпе многе невоље и страдања; укрепљаван свемоћном помоћу Христовом, он с насладом трпљаше све муке за Христа. Но нарочито у граду, званом Синоп[14] он доживе силне муке: тамо га на земљу бацаху, за руке и ноге вуцијаху, моткама га бијаху, камење на њега бацаху, прсте и зубе му чупаху; но он, благодаћу Спаса и Учитеља свог би одмах исцељен од рана, и показа се опет читав и здрав.

Отишавши одатле, он прохођаше друге крајине: Неокесарију,[15] Самосат,[16] Алану,[17] постојбину Абаска,[18] завичај Зига,[19] покрајину Босфорина.[20] Затим он отпутова у Тракијски град Византију,[21] где он први проповеда Христа и, научивши многе, постави презвитере Цркве: за епископа Византије он рукоположи Стахија, кога свети апостол Павле опомиње у посланици Римљанима (Рм. 16, 9). Сам пак он, носећи у благовешћењу Христовом апостолске подвиге и страдања, обилажаше Понт,[22] Црноморско приморје, Скитију[23] и Херсоните.[24] По промислу Божјем он дође и до реке Дњепра,[25] у Руској земљи,[26] и зауставивши се код Кијевских гора[27] он преноћи. А изјутра уставши од сна он рече својим ученицима: Видите ли ове горе? Верујте ми, на њима ће засијати велика благодат Божија, и биће овде велики град, и Господ ће многе цркве подигнути ту, и светим крштењем просветити сву земљу Руску".

Узишавши на горе, свети апостол их благослови и пободе крст, предсказујући да ће народ који живи ту примити веру од његовог апостолског престола, основаног у Византији.[28] Прошавши и горње градове руске, где се сада налази велики Новгород,[29] а посетивши још и Рим,[30] он се врати у грчку крајину Епир, и поново дође у Тракију, утврђујући хришћане и постављајући им епископе и учитеље.

Пролазећи многе земље, свети апостол Андреј стиже на Пелопонез,[31] и ушавши у Ахајски град, звани Патре,[32] он се заустави код неког честитог човека, по имену Сосија. Он тешко болесног Сосија подиже са болесничког одра и оздрави га, и после тога обрати ка Христу сав тај град Патре. У то време поверова у Христа и жена царског намесника, антипата Егеата по имену Максимила, ослободивши се тешких окова болести и добивши брзо исцељење. И мудри Стратоклије, брат антипатов, и многи други разноврсни болесници оздравише полагањем руку на њих од стране светог апостола.

Због тога антипата Егеата обузе страховит бес и oн, ухвативши светог апостола, распе га на крсту, о чему презвитери и ђакони земље Ахаје написаше овако:

"Ми, сви презвитери и ђакони Цркава Ахаје, пишемо о страдању светог апостола Андреја, које својим очима видесмо, свима Црквама што су на истоку и западу, на северу и југу. Мир вама и свима који верују у Јединога Бога, у Тројици савршенога: истинитога Оца нерођенога, истинитога Сина рођенога, истинитога Духа Светога који исходи од Оца и почива на Сину. Тој се вери ми научисмо од светог Андреја, апостола Исуса Христа, чије страдање, које ми лично посматрасмо, ево и описујемо.

"Антипат Егеат, дошавши у град Патре, поче приморавати верујуће у Христа да идолима принесу жртве. Свети Андреј, ступивши пред њега, рече: Ти, судијо људи, требало је да познаш свога Судију који је на небу, и познавши Га да My ce поклониш, и поклонивши се истинитоме Богу, да се одвратиш од лажних богова. - Егеат му рече: Јеси ли ти тај Андреј који руши храмове богова и приволева људе на ту мађионичарску веру која се недавно појавила, а коју римски цареви наредише да се истреби? - Свети апостол одговори: Римски цареви још нису познали то, да је Син Божји, дошавши ради спасења рода људског, јасно показао да ти идоли не само нису богови него су нечисти бесови, и непријатељи роду људском, који уче људе да разгневљују Бога и да Га одвраћају од себе, да их Он не би слушао. А кад се разгневљени Бог одврати од људи, онда их беси поробљују себи, и обмањују их дотле док душе њихове не изађу из тела обнажене,[33] не носећи са собом ништа друго осим грехова својих. - Егеат рече: Када те бабске и штуре речи ваш Исус проповедаше, Јевреји Га на крст распеше. - Свети Андреј одговори: О, када би ти пожелео да познаш силу крста! како Саздатељ рода људског, из љубави Своје према нама добровољно претрпе крст, јер Он и време страдања Свог знађаше, и тридневно васкрсење Своје прорече, и на последњој вечери седећи с нама обавести нас о Своме издајнику, казујући будућност као прошлост, и добровољно отиде на оно место, на коме имађаше бити предан у руке Јеврејима.

"Чудим се теби, човеку мудром, рече Егеат, да ти последујеш Ономе, за кога признајеш да је био распет на крсту, свеједно на који начин, добровољно или невољно. - Свети апостол одговори: Велика је тајна светога крста; и ако хоћеш да је чујеш, ја ћу ти је казати. - Егеат узврати: To није тајна него казна за злочинце. - Свети Андреј одговори: Та казна је тајна људског обновљења, само изволи да ме стрпљиво саслушаш. - Саслушаћу те стрпљиво, рече царски намесник; али ако не урадиш оно што ти наређујем, ти ћеш ту исту тајну крста искусити на себи. - Апостол на то одговори: Када бих се бојао крсне смрти, онда ја никада не бих славио крст. - Намесник узврати: Као што по безумљу свом хвалиш крст, тако се по дрскости својој не бојиш смрти. - Свети апостол одговори: He бојим се смрти не no дрскости него по вери, јер смрт преподобних[34] је драгоцена, а смрт грешника је љута. Стога хоћу да саслушаш што ти будем рекао о тајни крста; и да познавши истину поверујеш; и да поверовавши нађеш душу своју. - Егеат на то рече: Налази се оно што је изгубљено, што је пропало. Зар је душа моја пропала, те ти налажеш да је пронађем вером, не знам каквом? - Свети Андреј одговори: To је оно чему се ти имаш научити од мене; ја ћу ти показати у чему је погибао душа људских, .да би ти могао познати спасење њихово, извршено крстом. Први човек је увео смрт дрветом преступа, и требало је роду људском да дрветом страдања смрт буде уништена. И као што први човек, који дрветом преступа уведе смрт, беше саздан од чисте земље, тако је било потребно да се од чисте Дјеве роди Христос, савршени човек, уједно и Син Божји, који је саздао првога човека, да би Он обновио вечни живот, изгубљен од свих људи; и као што први човек сагреши раширивши ка дрвету познања добра и зла руке, тако је било потребно за спасење људи да Син Божји рашири на крсту руке Своје због неуздрживости руку људских, и због слатке хране од забрањеног дрвета окуси горку жуч; и да Он, узевши на Себе смрт нашу, подари нам Своју бесмртност.

"Егеат рече на то: Те речи ти причај онима који ће те послушати. Но ако ти не послушаш моје наређење, и ако не хтеднеш принети жртву боговима, ја ћу те прво моткама тући, па ћу те онда распети на крст који ти хвалиш. - Свети апостол одговори: Ја сваки дан приносим Јединоме, Истинитоме и Свемогућноме Богу не дим ваших кађења, не месо воловско, не крв јарчију, него пречисто Јагње које је принело Себе на жртву на олтару крсном. Сви верујући људи причешћују се Пречистим Телом Његовим и пију Крв Његову; ипак ово Јагње пребива читаво и живо, иако се истински коље; и сви истински једу Тело Његово и пију Крв Његову, па ипак, као што кажем, Оно свагда пребива читаво и пречисто и живо.

"Егеат упита: Како то може бити? - Свети Андреј одговори: Ако хоћеш да дознаш, ти постани ученик, да би научио оно о чему питаш. - Егеат на то рече: Ја ћу то учење изнудити од тебе мукама. - Свети апостол одговори: Чудим се да ти, мудар, говориш бесмислице, јер да ли можеш, подвргавајући ме мукама, сазнати од мене тајне Божије? Ти си чуо о тајни крста, чуо си и о тајни жртве. Ако поверујеш да Христос Син Божји, распет од Јевреја, јесте истинити Бог, онда ћу ти ја објаснити како Он, ма да убијен, живи, и како Он, иако принесен на жртву и једен, пребива читав у Царству Своме. - Егеат на то примети: Ако је Он убијен, и од људи једен, онда како Он може бити жив и читав. - Свети Андреј одговори: Ако будеш веровао свим срцем својим, онда ћеш моћи сазнати тајну ову; a ако не поверујеш, онда никад нећеш познати тајну ову.

"Тада царски намесник Егеат, разгневивши се, нареди да апостола вргну у тамницу. Када светитељ би вргнут у тамницу, к њему се из целе те земље слеже многи народ, са намером да убију Егеата а светог апостола ослободе из тамнице. Но свети апостол их задржа, саветујући им и говорећи им: He претварајте мир Господа нашег Исуса Христа у ђаволски метеж: јер Господ наш, предат на смрт, показа свако трпљење, не противречаше, не вапијаше, нити се чу глас Његов на улицама. Стога ћутите и ви, и будите мирни. He само не стварајте препреке моме мучеништву, него се и сами, као добри подвижници и војници Христови, спремајте да трпељиво поднесете на телу свом свемогућа мучења и ране. Јер ако се треба бојати мука, онда се треба бојати оних који немају краја,[35] а застрашивања људска и претње слични су диму, изненада се појављују и ишчезавају. И ако се имамо бојати страдања, онда се треба бојати оних која почињу тако да никада им не буде краја. Јер временска страдања, ако су мала, лако се подносе; ако су пак велика, онда, изгнавши брзо душу из тела, сама се завршавају. Но љута су она страдања која су вечна, тамо где је плач непрестани, и јаук, и ридање, и бесконачне муке. Зато будите готови на то, да временским мукама пређете к вечној радости, где ћете се веселити, свагда цветати и свагда царствовати са Христом.

"Тако поучавајући људе, свети Андреј проведе сву ноћ. Изјутра пак царски намесник Егеат седе на судишту; и пославши по светог Андреја изведе га преда се, и упита: Јеси ли решио да оставиш безумље и да не проповедаш Христа, да би се могао веселити с нама у овом животу? Јер велико је то безумље ићи добровољно на муке и огањ. - Свети Андреј одговори: Ја ћу се моћи веселити с тобом, када ти поверујеш у Христа и одбациш идоле; јер Христос ме посла у ову земљу, у којој My стекох не мало људи. - Егеат рече: Ја те приморавам да принесеш жртве зато, да би обманути тобом напустили твоје бесмислено учење и принели боговима угодне жртве, јер нема у Ахаји града у коме нису опустели храмови богова. Стога сада треба да се поштовање богова обнови преко тебе, да би оне које си ти разгњевио, ти и умолио, те да би и ти пребивао у пријатељској љубави с нама. Ако не, онда ћеш за срамоћење богова примити разне муке и бићеш распет на крсту који ти величаш.

"На то одговори свети Андреј: Чуј, сине смрти, и сламо припремљена за огањ вечни! послушај мене, слугу Господњег н апостола Исус Христовог! до овог тренутка ја разговарах с тобом кротко, желећи да те научим светој вери, да би ти, као разуман човек, познао истину и, одбацивши идоле, поклонио се живећем на небесима Богу. Али пошто ти остајеш у своме сраму и сматраш да се ја бојим твојих мучења, онда измисли најстрашнија мучења за мене, јер ћу ја утолико милији бити Цару моме уколико теже муке претрпим за Њега.

"Тада царски намесник Егеат нареди да светог Андреја повале и бију. И када се седам пута изменише по тројица оних који га бијаху, свети апостол би подигнут и приведен к судији Егеату. Судија му рече: Послушај ме, Андреје, и не проливај узалудно крв своју; јер ако ме не послушаш, распећу те на крст. - Свети Андреј одговори: Ја сам слуга крста Христова, и желим крсну смрт. Ти пак можеш избећи вечне муке, ако, испитавши моје трпљење, поверујеш у Христа; јер мене више боли твоја вечна погибао него моја страдања: моја страдања окончаће се за један или, највише, два дана, а твоје муке и после хиљаду година неће имати краја. Стога не умножавај себи муке и не запаљуј себи вечни огањ.

"Разгневљен, Егеат нареди да светог Андреја распну на крст, привезавши му руке и ноге: јер не шћаше Егеат да га клинцима прикује, да не би апостад брзо умро, него да би се привезан мучио што више. А кад мучитељеве слуге вођаху светог Андреја на распеће, стече се народ вичући: Шта сагреши човек праведни и пријатељ Божји? зашто га воде на распеће? - A свети Андреј мољаше народ да му не ометају страдање. И весело иђаше на муке, не престајући учити народ. А када се приближи месту на коме је имао бити распет, он издалека угледавши крст спремљен за њега, кликну громким гласом:

"Радуј се, Крсте, телом Христовим освећени, и удовима Његовим као бисером украшени! Док Господ не би распет на теби, ти бејаше страшан људима, а сада си мио и са жељом приман, јер верници знају какво ти весеље садржиш у себи, и каква је награда спремљена за тебе. Стога неустрашиво и с радошћу идем к теби, а ти ме с весељем прими, јер сам ученик Онога који је висио на теби. Прими ме, пошто сам те свагда волео и жудео да га загрлим, о добри Крсте, ти си од тела Господњег стекао красоту и благољепије; одавно за тобом чезнем, усрдно те љубим, непрестано те иштем. И једва те ево нађох, спремљеног по жељи срца мог. Хајде, узми ме од људи и предај ме Учитељу моме, да би ме тобом примио Онај који ме је искупио тобом".

"Говорећи то, он скиде одело са себе и даваше га мучитељима. Они га подигоше на крст, привезавши му конопцима руке и ноге, распеше и обесише. Око њега стајаше много народа, око двадесет хиљада душа; међу њима беше и брат Егеатов Стратоклије, који заједно с народом викаше: Неправедно страда овај свети човек! - А свети Андрејв укрепљаваше хришћане и саветоваше им да трпе временска мучења, учећи их да је свако мучење ништа према награди која се добија за њега.

"Потом сав народ јурну к дому Егеатову, вичући и говорећи: He треба тако да страда човек свет, честит, учитељ добар, благ, кротак и мудар, него га треба скинути с крста, јер он, други дан висећи на крсту, не престаје учити правди. - Тада Егеат, побојавши се народа, одмах похита с њима да апостола Андреја скине с крста. А свети Андреј, угледавши Егеата, рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако хоћеш да поверујеш у Христа, теби ће се, као што ти обећах, отворити врата благодати. Ако си пак дошао само ради тога да ме скинеш с крста, онда ја не желим, док сам жив, да будем скинут с крста: јер ја већ видим мога Цара, већ Му се поклањам, већ стојим пред Њим, но због тебе патим, јер тебе очекује припремљена ти вечна погибија. Стога се побрини о себи док можеш, да ти се не прохте почети онда када ти то буде немогуће.

Када слуге шћаху да га одвежу од крста, они га се не могаху дотаћи; но и многи други људи, једни за другима, покушаваху да га одвежу, али не могоше, пошто им се руке умртвљиваху. После тога свети Андреј ускликну громким гласом: Господе Исусе Христе, не допусти да ме скину с крста, на коме висим ради имена Твог, него ме прими, Учитељу мој: Тебе заволех, Тебе познах, Тебе исповедам, Тебе видети желим, што јесам Тобом јесам. Господе Исусе Христе, прими у миру дух мој, јер већ је време да дођем к Теби и да гледам Тебе, за којим силно чезнем! Прими ме, Учитељу Благи, и учини да не будем скинут с крста пре но што Ти примиш дух мој!

Када свети Андреј говораше ово, њега обасја светлост с неба као муња, на очиглед свију, и блисташе око њега тако да смртном оку људском беше немогуће гледати на њу. Та небеска светлост обасјаваше га око по сата. И када светлост отиде, свети апостол испусти дух, и отиде у светлосном блистању да предстане Господу. А високог рода жена Максимила, која вероваше у Христа и живљаше целомудрено и свето, дознавши да свети Андреј отиде ка Господу, скиде са великом чешћу тело његово, помаза га скупоценим мирисима, и положи га у свом гробу, у коме је и сама имала бити сахрањена.

"Егеат пак, разгневљен на народ, мишљаше да му се освети и да јавно покажњава оне што устадоше на њега, а Максимилу шћаше да оптужи цару. Док он то смишљаше, изненада нападе на њега ђаво, и мучен ђаволом Егеат умре усред града. Када о томе обавестише његовог брата Стратоклија који вероваше у Христа, он нареди да га укопају, а сам не хте ништа узети од његовог имања, говорећи: He дај ми, Господе мој Исусе Христе, да се дотакнем ма чега од блага мога брата, да се не бих оскврнавио грехом његовим, јер он, љубећи пролазно имање, усуди се убити апостола Господњег.

"To се догоди у последњи дан новембра, у Ахаји, у граду Патри, где се молитвама светог апостола дају људима многа добра све до данас. Страх захвати све, и не бејаше ниједнога који не би веровао у Спаса нашега Бога, који хоће да се сви људи спасу и приведу у познање истине, коме слава кроза све векове. Амин".

Ево, све довде је опис страдања светог апостола Андреја, датог од презвитера и ђакона Ахајских.

Након пак много година мошти овог светог апостола Андреја пренесе у Цариград мученик Артемије по наређењу великога цара Константина, и оне бише положене заједно са светим евангелистом Луком и са светим Тимотејем, учеником светога апостола Павла, у пресветлом храму светих Апостола, унутар свештеног жртвеника.

Молитвама апостола Твога, Христе Боже, утврди у православљу вернике Своје, и спаси нас. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Витсаида - град на северозападној обали Тиверијадског Мора.
2. Витинија - покрајина на обалама Црнога Мора и Босфора; главни градови: Бруса и Никомидија.
3. Дуж обала Мраморнога Мора.
4. Халкидон - град на Азијској обали Цариградског Мореуза.
5. Византија - близу улаза у Цариградски Мореуз, на Европској страни. Од 330. године цар Константин Велики начинио овај град престоницом свога царства, и дао му своје име Константинопољ (= Цариград).
6. Тракија - део Балканског Полуострва, северно од Македоније, Јегејског и Мраморног Мора.
7. Тесалија - земља на западној обали Јегејског Мора; одвајала се на северу од Македоније ланцем Олимпијских гора.
8. Елада - земља у јужном делу Балканског Полуострва, до Коринтског Залива; на западу граничила Јонским Морем, на југу Ахајом.
9. Ахаја - покрајина крај јужне обале Коринтоког Залива, то јест на Пелопонезу.
10. Овде се подразумева град Аминс, на јужној обали Црнога Мора, у покрајини Понт; сада Самсун.
11. Град у Понту, на јужној обали Црнога Мора, подоста источније од Аминса.
12. Било је неколико градова са тим именом у разним крајевима. Овде је реч о Ираклији на јужној обали Црнога Мора, унеколико западније од Амастриде.
13. Град у Пафлагонији, лежао на јужној обали Црнога Мора.
14. Град у Пафлагонији, на јужној обали Црнога Мора.
15. Град у Понту.
16. Самосат - Сиријски град крај реке Еуфрата, у горњем току њеном.
17. Алана - земља, насељена Сарматским народом истога имена, налазила се на данашњем северном Кавказу.
18. Абаски - племе, живело на западу од Алама; назив данашње Абхазије води порекло делимично отуда.
19. Зиги живели у приморју Црнога Мора, на северу од Абаска.
20. Овде је реч о Босфорском царству, на данашњем Тавричком Полуострву (данас полуострво Крим).
21. Тојест лађом је прешао преко Црнога Мора у Тракијски Босфор, где се находила Византија.
22. За царовања Неронова Понт је претворен v римску провинцију, и раздељен на три покрајине: Галатију, Полемонију и Кападокију.
23. Скитија - земља која се налази делом на југу данашње Русије, делом око Каспијског Мора. Тачне границе Скитије на северу и истоку биле су непознате у старини.
24. Овде треба разумети народе који су насељавали Таврички Херсонез, данашњи Крим.
25. Протиче на југ садашње Русије и увире у Црно Mope.
26. To је каснији назив, који је настао од словенског племена: Рус.
27. Тојест пео се поред Дњепра до неког брдовитог места, на коме је потом поникао град Кијев.
28. To се пророчанство испунило: Руси су примили крштење од Грка, и добили просвету од црквених учитеља, послатих им из Цариграда.
29. Један од најстаријих градова руских, на реци Волхови.
30. Рим - престоница старог царства Римског, и садашња престоница Италије.
31. Некадашња Мореја, која се сједињује са Балканским Полуострвом Коринтским Земљоузом.
32. Иначе Патрасград на улазу у Коринтски Залив на Пелопонезу.
33. Тојест необучене у свете врлине и добра дела њихова.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Св. апостол Андреја Првозвани
Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

Свети Андреј Духом обасјани.
И апостол Христов првозвани,
Дан за даном Господа јављаше;
И народе крстом крштаваше,
Као вртар по својему саду,
Он хођаше по селу и граду,
Дивље дрвље вешто калемећи,
Живом водом калеме кропећи,
Докле стиже крају свога века,
И крст виде где на њега чека.
Вес’о Андреј крсту беседио:
– Здраво, крсте, Бог те осветио,
Осветио Христос телом Својим,
Буди, крсте, одмориштем мојим,
Узми мене из земне прашине,
Подигни ме Богу у висине,
Нек са тебе Христос ме узнесе
Што због мене на теби распе се —
Учениче светог крститеља,
Апостоле Христа Спаситеља
О Андреја, звездо првозвана,
Помози нам твојим молитвама.


РАСУЂИВАЊЕ

„Апостолима је дато све”, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?” На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело но дело благодати свештенства.” И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну.

Beograd septembar 1904

Icon of the Entry of the Mother of God into the Temple

Entry of the Mother of God into the Temple

If a tree is known by its fruit, and a good tree bears good fruit (cf. Mt. 7:17; Lk. 6:44), then is not the Mother of Goodness Itself, She who bore the Eternal Beauty, incomparably more excellent than every good, whether in this world or the world above? Therefore, the coeternal and identical Image of goodness, Preeternal, transcending all being, He Who is the preexisting and good Word of the Father, moved by His unutterable love for mankind and compassion for us, put on our image, that He might reclaim for Himself our nature which had been dragged down to uttermost Hades, so as to renew this corrupted nature and raise it to the heights of Heaven. For this purpose, He had to assume a flesh that was both new and ours, that He might refashion us from out of ourselves. Now He finds a Handmaiden perfectly suited to these needs, the supplier of Her own unsullied nature, the Ever-Virgin now hymned by us, and Whose miraculous Entrance into the Temple, into the Holy of Holies, we now celebrate. God predestined Her before the ages for the salvation and reclaiming of our kind. She was chosen, not just from the crowd, but from the ranks of the chosen of all ages, renowned for piety and understanding, and for their God-pleasing words and deeds.

In the beginning, there was one who rose up against us: the author of evil, the serpent, who dragged us into the abyss. Many reasons impelled him to rise up against us, and there are many ways by which he enslaved our nature: envy, rivalry, hatred, injustice, treachery, slyness, etc. In addition to all this,he also has within him the power of bringing death, which he himself engendered, being the first to fall away from true life.

The author of evil was jealous of Adam, when he saw him being led from earth to Heaven, from which he was justly cast down. Filled with envy, he pounced upon Adam with a terrible ferocity, and even wished to clothe him with the garb of death.Envy is not only the begetter of hatred, but also of murder, which this truly man-hating serpent brought about in us. For he wanted to be master over the earth-born for the ruin of that which was created in the image and likeness of God. Since he was not bold enough to make a face to face attack, he resorted to cunning and deceit. This truly terrible and malicious plotter pretended to be a friend and useful adviser by assuming the physical form of a serpent, and stealthily took their position. By his God-opposing advice, he instills in man his own death-bearing power, like a venomous poison.

If Adam had been sufficiently strong to keep the divine commandment, then he would have shown himself the vanquisher of his enemy, and withstood his deathly attack. But since he voluntarily gave in to sin, he was defeated and was made a sinner. Since he is the root of our race, he has produced us as death-bearing shoots. So, it was necessary for us, if he were to fight back against his defeat and to claim victory, to rid himself of the death-bearing venomous poison in his soul and body, and to absorb life, eternal and indestructible life.

It was necessary for us to have a new root for our race, a new Adam, not just one Who would be sinless and invincible, but one Who also would be able to forgive sins and set free from punishment those subject to it. And not only would He have life in Himself, but also the capacity to restore to life, so that He could grant to those who cleave to Him and are related to Him by race both life and the forgiveness of their sins, restoring to life not only those who came after Him, but also those who already had died before Him. Therefore, St. Paul, that great trumpet of the Holy Spirit, exclaims, The first man Adam was made a living soul, the last Adam was made a quickening spirit (1 Cor. 15:45).

Except for God, there is no one who is without sin, or life-creating, or able to remit sin. Therefore, the new Adam must be not only Man, but also God. He is at the same time life, wisdom, truth, love, and mercy, and every other good thing, so that He might renew the old Adam and restore him to life through mercy, wisdom and righteousness. These are the opposites of the things which the author of evil used to bring about our aging and death.

As the slayer of mankind raised himself against us with envy and hatred, so the Source of life was lifted up [on the Cross] because of His immeasurable goodness and love for mankind. He intensely desired the salvation of His creature, i.e., that His creature would be restored by Himself. In contrast to this, the author of evil wanted to bring God's creature to ruin, and thereby put mankind under his own power, and tyrannically to afflict us. And just as he achieved the conquest and the fall of mankind by means of injustice and cunning, by deceit and his trickery, so has the Liberator brought about the defeat of the author of evil, and the restoration of His own creature with truth, justice and wisdom.

It was a deed of perfect justice that our nature, which was voluntarily enslaved and struck down, should again enter the struggle for victory and cast off its voluntary enslavement. Therefore, God deigned to receive our nature from us, hypostatically uniting with it in a marvellous way. But it was impossible to unite that Most High Nature,Whose purity is incomprehensible for human reason, to a sinful nature before it had been purified. Therefore, for the conception and birth of the Bestower of purity, a perfectly spotless and Most Pure Virgin was required.

Today we celebrate the memory of those things that contributed, if only once, to the Incarnation. He Who is God by nature, the Co-unoriginate and Coeternal Word and Son of the Transcendent Father, becomes the Son of Man, the Son of the Ever-Virgin. Jesus Christ the same yesterday and today, and forever (Heb. 13:8), immutable in His divinity and blameless in His humanity, He alone, as the Prophet Isaiah prophesied, Practiced no iniquity, nor deceit with His lips (Is. 53: 9). He alone was not brought forth in iniquity, nor was He conceived in sin, in contrast to what the Prophet David says concerning himself and every other man (Ps. 50/51: 5). Even in what He assumes, He is perfectly pure and has no need to be cleansed Himself. But for our sake, He accepted purification, suffering, death and resurrection, that He might transmit them to us.

God is born of the spotless and Holy Virgin, or better to say, of the Most Pure and All-Holy Virgin. She is above every fleshly defilement, and even above every impure thought. Her conceiving resulted not from fleshly lust, but by the overshadowing of the Most Holy Spirit. Such desire being utterly alien to Her, it is through prayer and spiritual readiness that She declared to the angel: Behold the handmaiden of the Lord; be it unto Me according to thy word (Lk. 1:38), and that She conceived and gave birth. So, in order to render the Virgin worthy of this sublime purpose, God marked this ever-virgin Daughter now praised by us, from before the ages, and from eternity, choosing Her from out of His elect.

Turn your attention then, to where this choice began. From the sons of Adam God chose the wondrous Seth, who showed himself a living heaven through his becoming behavior, and through the beauty of his virtues. That is why he was chosen, and from whom the Virgin would blossom as the divinely fitting chariot of God. She was needed to give birth and to summon the earth-born to heavenly sonship. For this reason also all the lineage of Seth were called sons of God, because from this lineage a son of man would be born the Son of God. The name Seth signifies a rising or resurrection, or more specifically, it signifies the Lord, Who promises and gives immortal life to all who believe in Him.

And how precisely exact is this parallel! Seth was born of Eve, as she herself said, in place of Abel, whom Cain killed through jealousy (cf. Gen. 4:25); and Christ, the Son of the Virgin, was born for us in place of Adam, whom the author of evil also killed through jealousy. But Seth did not resurrect Abel, since he was only a foretype of the resurrection. But our Lord Jesus Christ resurrected Adam, since He is the very Life and the Resurrection of the earth-born, for whose sake the descendants of Seth are granted divine adoption through hope, and are called the children of God. It was because of this hope that they were called sons of God, as is evident from the one who was first called so, the successor in the choice.This was Enos, the son of Seth, who as Moses wrote, first hoped to call on the Name of the Lord (Gen. 4:26).

In this manner, the choice of the future Mother of God, beginning with the very sons of Adam and proceeding through all the generations of time, through the Providence of God, passes to the Prophet-king David and the successors of his kingdom and lineage. When the chosen time had come, then from the house and posterity of David, Joachim and Anna are chosen by God. Though they were childless, they were by their virtuous life and good disposition the finest of all those descended from the line of David.And when in prayer they besought God to deliver them from their childlessness, and promised to dedicate their child to God from its infancy. By God Himself, the Mother of God was proclaimed and given to them as a child, so that from such virtuous parents the all-virtuous child would be raised.So in this manner, chastity joined with prayer came to fruition by producing the Mother of virginity, giving birth in the flesh to Him Who was born of God the Father before the ages.

Now, when Righteous Joachim and Anna saw that they had been granted their wish, and that the divine promise to them was realized in fact, then they on their part, as true lovers of God, hastened to fulfill their vow given to God as soon as the child had been weaned from milk. They have now led this truly sanctified child of God, now the Mother of God, this Virgin into the Temple of God. And She, being filled with Divine gifts even at such a tender age, ... She, rather than others, determined what was being done over Her. In Her manner She showed that She was not so much presented into the Temple, but that She Herself entered into the service of God of her own accord, as if she had wings, striving towards this sacred and divine love. She considered it desirable and fitting that she should enter into the Temple and dwell in the Holy of Holies.

Therefore, the High Priest, seeing that this child, more than anyone else, had divine grace within Her, wished to set Her within the Holy of Holies. He convinced everyone present to welcome this, since God had advanced it and approved it. Through His angel, God assisted the Virgin and sent Her mystical food, with which She was strengthened in nature, while in body She was brought to maturity and was made purer and more exalted than the angels, having the Heavenly spirits as servants. She was led into the Holy of Holies not just once, but was accepted by God to dwell there with Him during Her youth, so that through Her, the Heavenly Abodes might be opened and given for an eternal habitation to those who believe in Her miraculous birthgiving.

So it is, and this is why She, from the beginning of time, was chosen from among the chosen. She Who is manifest as the Holy of Holies, Who has a body even purer than the spirits purified by virtue, is capable of receiving ... the Hypostatic Word of the Unoriginate Father.Today the Ever-Virgin Mary, like a Treasure of God, is stored in the Holy of Holies, so that in due time, (as it later came to pass) She would serve for the enrichment of, and an ornament for, all the world. Therefore, Christ God also glorifies His Mother, both before birth, and also after birth.

We who understand the salvation begun for our sake through the Most Holy Virgin, give Her thanks and praise according to our ability. And truly, if the grateful woman (of whom the Gospel tells us), after hearing the saving words of the Lord, blessed and thanked His Mother, raising her voice above the din of the crowd and saying to Christ, Blessed is the womb that bore Thee, and the paps Thou hast sucked (Lk. 11:27), then we who have the words of eternal life written out for us, and not only the words, but also the miracles and the Passion, and the raising of our nature from death, and its ascent from earth to Heaven, and the promise of immortal life and unfailing salvation, then how shall we not unceasingly hymn and bless the Mother of the Author of our Salvation and the Giver of Life, celebrating Her conception and birth, and now Her Entry into the Holy of Holies?

Now, brethren, let us remove ourselves from earthly to celestial things. Let us change our path from the flesh to the spirit. Let us change our desire from temporal things to those that endure. Let us scorn fleshly delights, which serve as allurements for the soul and soon pass away. Let us desire spiritual gifts, which remain undiminished. Let us turn our reason and our attention from earthly concerns and raise them to the inaccessible places of Heaven, to the Holy of Holies, where the Mother of God now resides.

Therefore, in such manner our songs and prayers to Her will gain entry, and thus through her mediation, we shall be heirs of the everlasting blessings to come, through the grace and love for mankind of Him Who was born of Her for our sake, our Lord Jesus Christ, to Whom be glory, honor and worship, together with His Unoriginate Father and His Coeternal and Life-Creating Spirit, now and ever and unto ages of ages. Amen.

St. Gregory Palamas