О ЧЕСНИМ МОШТИМА СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕ


ЧЕСНЕ мошти свете великомученице Варваре бише пренесене из Грчке у Русију, у Кијев, после просвећења Руске земље светим крштењем, када се руски кнезови налажаху у нарочито блиским и пријатељским односима са грчким царевима, и узимаху себи за супруге њихове сестре и кћери.[8] У време таквих односа, Кијев доби из Грчке неоцењиви дар - целебне мошти свете великомученице Варваре, као што то сведочи веродостојни летопис из 1670. године игумана Кијевског Михајловског Златоверхог манастира,[9] јеромонаха Теодооија Сафоновича.[10] Прва супруга великог кнеза Кијевског Свјатополка Изјаславича,[11] названог у светом крштењу Михаил, беше грчка принцеза Варвара, кћи Византијског цара Алексија Комнена.[12] Пред свој одлазак из Цариграда у Русију принцеза Варвара умоли свога оца да јој да чесне мошти свете великомученице Варваре, и она их донесе са собом у Кијев. Муж њен, велики кнез Михаил, сагради 1108. године у Кијеву камену камену цркву у име светог Архистратига Михаила, свога заштитника, и чесно положи у њој свете мошти великомученице.[13] У време најезде татарског хана Батија[14] на руску земљу, мошти свете великомученице бише сакривене од стране црквенослужитеља на тајном месту испод камених степеница што воде на врх храма. Много година после Батијеве пустошне најезде свете мошти, по благоволењу Божјем, бише обретене, из скривнице изнесене, и с чешћу јавно положене у истом храму.

Године 1644, за време Кијевског Митрополита Петра Могиле,[15] Кијев посети канцелар Пољске краљевине Георгије Осолински. Дошавши у цркву Михајловског манастира ради поклоњења чесним моштима свете великомученице Варваре, он исприча ово: "Ја гајим дубоку веру у помоћ свете великомученице Варваре, јер многи сведоче да ко повери себе њеном заступништву, не умире без покајања и причешћа Божанственим Тајнама. Био сам у Риму и у другим западним земљама и свуда сам се распитивао где се налазе мошти свете великомученице Варваре, на Западу или на Истоку. Из одговора које сам добијао, уверио сам се да се мошти свете великомученице не налазе на Западу, такође ни на Истоку, већ се налазе у овим крајевима, како тврде они који су бивали на Истоку. Сада верујем да се управо овде у Кијеву налазе мошти свете великомученице Варваре". - Поклонивши се с усрдном молитвом светим моштима и побожно их целивавши, канцлер смерно мољаше да му се да делић од ових светих моштију на благослов. Због велике вере његове њему би дат делић са прста десне руке свете великомученице, што он и прими са великом захвалношћу.

Године 1650, за митрополита Кијевског Силвестра Косова,[16] хетман Литовски кнез ануш Радзевил, заузе на јуриш град Кијев. По његовој жељи њему бише дате две немале честице узете - једна од груди, а друга од ребра чесних моштију свете великомученице Варваре. Честицу од груди хетман поклони својој жени, кнегињи Марији, благочестивој кћери Молдовлахијског господара Василија. По престављењу кнегиње Марије, део светих моштију што беше у ње дође у руке митрополиту Кијевском Јосифу Тукаљском[17] и он их донесе у град Канев. После пак његове смрти, оне бише пренете у град Батурин,[18] где и сада почивају у манастиру светог Николаја Чудотворца, чинећи чудесна исцељења. А други део светих моштију, онај од ребра, кнез Радзивил посла на поклон Виленском римокатоличком епископу Георгију Тишкевичу, испуњујући тиме његову жељу и усрдну молбу. Примивши овај поклон, епископ га чесно чуваше у своме двору, у богато украшеном кивоту. Након неког времена дом епископов изгоре, али кивот са делом моштију свете великомученице Варваре остаде читав и неповређен. Удивљени овим чудом, сви прославише Бога и свету великомученицу Варвару. Вест о овоме чуду би донесена у Михајловски манастир године 1657. А годину дана пре тога, беше у Кијеву Антиохијски патријарх Макарије.[19] Он се са великом вером и љубављу и сузама поклони чесним моштима свете великомученице Варваре у Михајловском Золотоверхом манастиру, и рече ово:

"У мојој патријаршији, недалеко од Антиохије, има град Илиопољ, у коме пострада света великомученица Варвара. Када тамо ја распитивах за њене свете мошти, мени тврђаху да њих одавна нема не само тамо него ни у ма ком другом месту на Истоку, већ се оне налазе у Руској земљи, коју понеки називају варварском земљом. Сада чврсто верујем да су ове мошти овде, истинске мошти свете великомученице Варваре".

И патријарх усрдно мољаше, да му се да делић од ових светих моштију. Његова молба би испуњена Кијевским митрополитом Силвестром, и патријарх прими делић светих моштију са великом радошћу и благодарношћу.

Мноштво чудеса и исцељења од светих моштију свете великомученице Варваре, која су бивала и која бивају у Михајловском Златоверхом манастиру, силније од громогласних труба објављују целоме свету и све убеђују у истинитост моштију и благодатне силе која кроз њих дела. Од тих чудеса споменућемо само неколико.

Архиепископ Черњиговски Лазар Баранович,[20] пре но што је постао епископ, од 1640. године много се трудио у проповедању речи Божје ... Између осталога, проповедајући једном на празник свете великомученице Варваре крај њених чесних моштију, он с дубоком благодарношћу и умилењем прослави чудо свог властитог исцељења од ових светих моштију. Често спомињући ово чудо, он је 1674. године у једној својој књизи[21] написао о том чуду ово: "Тешко болестан, ја се нисам обраћао никаквом лекару, него прибегох с молбом моштима свете великомученице Варваре, и са вером пих воду у којој је била омочена рука великомученице, и чаша такве воде би ми на спасење".

Настојатељ Свето-Михајловског Златоверхог Кијевског манастира, јеромонах Теодосије прича: када је он 1655. године, по благослову Кијевског митрополита Силвестра, постао старешина овога манастира, к њему је дошао неки чесни грађанин Слуцки, предао му од сребра начињену руку и замолио га да је обеси крај чесних моштију свете великомученице Варваре. Упитан зашто он то ради, Слуцки рече ово: "Рука ми беше поражена тешком болешћу, и тако згрчена да је нисам могао исправити. Патећи од такве неисцељиве болести, ја се сетих чудеса која се збивају овде од чесних моштију свете великомученице Варваре. Стога се молих светој великомученици да ми исцели руку, и заветовах се да ћу ићи и поклонити се њеним светим моштима. И ето, помоћу свете Варваре, згрчена моја рука се исцели. И ја, испуњујући свој завет, ево дошао сам к светим моштима њеним да им се с благодарношћу поклоним, и ову сребрну руку донесох к светим моштима њеним у знак исцељења моје руке".

Исти настојатељ Геодосије исприча ово: Године 1660, у време међусобног рата, много сам туговао због оскудице у манастиру и осталих недаћа. Једном у сну ја се обретох крај моштију свете великомученице Варваре, и видим сав јој кивот пун маслиновог уља. И света великомученица ми рече: "Нека те не мори брига, ја сам с вама". - Пробудивши се, ја почех размишљати о сновиђењу, и опоменувши се да у Светом Писму уље означава милост, рекох себи: Кивот, пун уља, у коме видех великомученицу где лежи, знак је да светим молитвама њеним у манастиру овом неће више бити оскудице и беде. - Тако у самој ствари и би.

Године 1666, у време светог Божићњег поста, у току којег се празнује спомен свете великомученице Варваре, два војника, Андреј и Теодор, договорише се да украду драгоцене украсе са моштију свете великомученице. Стога дођоше ноћу у манастир, разбише јужна врата на цркви, и појурише право к моштима свете Варваре. Утом тресну страшан гром, и из светитељкина кивота засуше их огњене варнице. Од страха лопови падоше на земљу као мртви, при чему један од њих оглуве а други сиђе с ума. А када потом онај оглувели дође мало к себи, и виде на себи казну Божју и свете великомученице Варваре, он изведе свога обеспамећеног друга из цркве, затвори црквена врата, и ништа не узевши отидоше дома. После седам дана овај оглувели дође у манастир довевши са собом свог сумашедшег друга, и пред духовним оцем, јеромонахом Симеоном, са скрушеним срцем исповеди свој грех и исприча о чуду. Духовник их поучи да се истински покају, са надом у помоћ и исцељење од стране свете великомученице Варваре, па их отпусти.

Године 1669, августа 12, један војник дође у цркву к чесним моштима свете великомученице Варваре, и поклањајући им се с великом побожношћу он уздахну, и исприча црквењаку и многим присутним људима ово: "Ја се удостојих велике чудесне заштите свете великомученице Варваре. Једном, налазећи се у пуку, пођох с многим друговима по траву, и изненада нападоше на нас Татари и све моје другове одведоше у ропство, само се ја један спасох. И када ја благодарах Бога за своје избављење и сажаљевах другове своје, јави ми се света Варвара у оваким истим хаљинама у каквима овде лежи и са оваким истим венцем, и рече ми: Знај, ја сам мученица Варвара која те ослободи од Татара. - И ево дошао сам овамо к светим моштима њеним, да јој се с благодарношћу поклоним за то чудесно избављење, и да вам испричам то чудо".

Године 1670. један Кијевљанин, по имену Јован, побожан и честит човек, разболе се тешко од врућице. Дуго болујући, он се сети свете великомученице Варваре која преко својих чесних моштију даје чудесна исцељења. И он, изнурен болешћу, немајући снаге да устане с постеље и отиде до цркве к светим моштима, посла у Михајловски манастир са молбом да му даду од воде коју изливају на руку свете Варваре. У то време он беше у тако страшној ватри, да му се језик сасуши. Укућани му саветоваху да попије нешто и мало се расхлади. Али он одговори: Макар умро, нећу попити ништа док ми не донесу воде од раке свете великомученице Варваре.

Тако велику веру имађаше он према светој великомученици. А када би донесена вода од светих моштију њених, Јован је с радошћу дочека, па помоливши се с вером напи се. И одмах заспа дубоким сном, мада до тада уопште није могао спавати. И гле, у сну он као да се обрете у цркви светог Архистратига Михаила, и њему се јави прекрасна девица и рече му: Знаш ли, ко сам ја? - А кад он одговори да не зна, девица му рече: Знај дакле, да сам ја мученица Варвара. Многи не верују да у овом Свето-Михајловском манастиру почивају моје мошти. Сада се сам убеди да су ово заиста моје мошти, и казуј свима да би веровали томе. У знак тога: буди здрав од сада.

Рекавши то, она сама леже у свој кивот; а Јован, пробудивши се тог тренутка, из сна, осети се потпуно здрав, као да никада боловао није. И заблагодаривши Богу и светој великомученици Варвари, он по савести исприча не само игуману Свето-Михајловском него и свима о чудесном исцељењу свом преко моштију свете великомученице Варваре и о сведочанству свете великомученице да су то њене мошти.

Уопште, од ових чесних моштију свете великомученице Варваре у Свето-Михајловском Золотоверхом Кијевском манастиру бивају чудеса непрестано, а нарочито од свете целебне воде којом се прелива света рука њена десна.

Треба овде нешто рећи и о левој руци свете великомученице, која се из древних времена не налази при њеном нетљеном телу у Михајловском манастиру: она је остављена у Грчкој земљи. Након много година, а у време Кијевског митрополита Петра Могиле, ту свету руку пренесе у Пољску Грк Мозел који се пресели тамо. Пореклом из царскога рода Кантакузених, Мозел беше по занимању лекар, и то врло чувен. Он подиже цркву у част Воздвижења Крста Господња, у Волинском граду Луцку, и тамо би положена чесна лева рука свете великомученице Варваре. Након пак много година, при православном епископу Луцком Гедеону, каснијем митрополиту Кијевском, безбожни Јевреји покрадоше споменуту цркву. Том приликом са осталим црквеним утварама они украдоше и ту свету руку која је лежала у сребрном кивоту, па и њу са осталим утварима бацише у усијану пећ, где она, сав дан и сву ноћ паљена огњем, остаде неоштећена. Када то видеше безбожни пакосници, они извадише из усијане пећи чудесно неповређену свету руку и тајно ноћу дуго се мучаху да је гвозденим чекићима размрскају. И после многих напора они је једва размрскаше у ситне делиће, па поново бацише у исту усијану пећ.

По промислу Божјем, овај злочин безбожних Јевреја ускоро би обелодањен марљивом истрагом око ове крађе и сведочанством суседа који су оне ноћи чули лупу чекића. Подвргнути мукама, крадљивци не хтедоше признати свој злочин. Тада иследницима дође на ум благочестива мисао: да се из оне пећи извади сав пепео и просеје на решету. При том просејавању показаше се ситне честице размрскане руке светитељкине; пронађоше још и коралски накит што се налазио на светој руци, који се у пећи не беше претворио у пепео већ је од огња само био побелео. После тога и сами безбожни Јевреји, поново подвргнути мукама, признадоше свој злочин.

Онда, са благословом епископа Гедеона, све пронађене честице свете руке и корали бише стављени у диван кивотић, нарочито начињен за то. И тај кивотић би у литији са крстовима и свећама од стране свештенослужитеља Божјих и мноштва народа унесен у Луцку саборну цркву светог Јована Богослова.

Кроз неколико пак година епископ Гедеон, пресељујући се, због гоњења Православља, из Луцка у Малоросију, пренесе и тај свети кивотић. А кад преосвећени Гедеон би узведен на престо Кијевске митрополије, тада он и свети кивотић тај чесно положи у олтару саборне цркве Кијевске митрополије свете Софије - Премудрости Божије, где се и сада побожно чествује.[22]

НАПОМЕНЕ:

8. Тако, свети равноапостолни кнез Владимир узе себи за жену принцезу Ану, сестру грчких царева Василија и Константина. Његов унук, син Јарослава, велики кнез Всеволод, који је кнезовао у Кијеву после старијег брата Изјаслава Јарославича, такође је имао за жену кћер грчког цара Константина Мономаха, из ког брака се роди Владихмир Мономах, касније велики кнез Кијевски.
9. Михајловски Златоверхи манастир, по древном предању, основан у првим годинама хришћанства у Русији од првог митрополита Кијевског и целе Русије Михаила, који је крстио Кијевљане у Дњепру, и то на самом месту на коме је стајао главни идол Перун. Но по првим летописним казивањима, он је основан 1108. године великим кнезом Кијевоким Свјатополком Изјаславичем.
10. Теодосије Сафанович - учитељ и проповедник Кијевски; од 1665. године игуман Златоверхог Михајловског манастира.
11 Свјатополк Изјаславич - унук Јарослава Мудрог и праунук светог равноапостолног кнеза Владимира, кнезовао од 1093-1114. год.
12. Алексије I Комнен, Византијски цар, царовао од 1081-1118. год.
13. Мошти свете великомученице Варваре и до данас почивају тамо, само 1847. године положене у позлаћени раскошни кивот од сребра.
14. Најезда Батија била 1240. године.
15. Петар Могила - митроиолит Кијевски од 1631-1646. године; водио велику борбу са римокатолицима и унијатима.
16. Силвестар Косов - митрополит Кијевски од 1647-1657. год.
17. Митрополитовао од 1663. године; познати борац за Православље; страдао много од Пољака.
18. Батурин - град у Черњиговској губернији.
19. Макарије - патријарх Антиохијски од 1648-1672. године.
20. Архиепископовао од 1647-1693 године познат својом полемиком са Језуитима, и другим делима, а исто тако и својом проповедничком делатношћу.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕВАРВАРЕ

ЗА царовања Максимијана,[1] незнабожног цара Римског, живљаше на Истоку, у Илиопољу,[2] један човек високог порекла, богат и знаменит, по имену Диоскор, по роду и по вери незнабожац. Он имађаше кћер Варвару коју чуваше као зеницу ока, јер сем ње он не имађаше више деце. Када она поодрасте, показа се веома лепа лицем, тако да јој по лепоти не беше сличне девојчице у целој земљи тој. Због тога отац њен Диоскор сазида високу кулу, раскошно - уметничку грађевину, и унутра у кули велељепне палате са свима угодностима. У ту кулу Диоскор затвори своју кћер Варвару, давши јој добре васпитачице и слушкиње, јер јој мајка беше умрла. Диоскор то уради, да такву лепоту не би могли видети прости и незнатни људи, јер он сматраше да очи таквих људи нису достојне да гледају прекрасно лице његове кћери. Живећи у кули, у високим палатама, девојчица налажаше утеху у томе што са те висине посматраше небеска и земаљска саздања Божија, светила небеска и красоту земаљског света. Једном, посматрајући небо и разгледајући сијање сунца, течење месеца и красоту звезда, она упита своје васпитачице и слушкиње: Ко је створио то? - Затим, погледавши на красоту земаљску: на зелена поља, шуме и вртове, на горе и воде, она распитиваше: Чија је рука саздала све то? - Оне јој рекоше: Све су то створили богови. - Девојчица упита: Који богови? - Слушкиње јој одговорише: Они богови које отац твој почитује, и држи их у своме дворцу: златне, сребрне и дрвене, и којима се он поклања. Ето, ти су богови створили све што очима видиш.

Чувши такве одговоре њихове, девојчицу захвати сумња, и она размишљаше у себи: Богови које отац мој почитује направљени су рукама људским: златне и сребрне направио је златар, камене је направио каменорезац, дрвене је направио дрводеља. Како су онда ти направљени богови могли створити такву пресветлу висину небеску и овакву красоту земаљску, када сами не могу ни ходити ногама, ни радити рукама?

Тако размишљајући у себи, она често, и дању и ноћу, посматраше небо, старајући се да по створењима позна Творца. Једном када она дуго посматраше небо, и беше обузета силном жељом да сазна ко је створио прекрасну висину, пространство и светлост неба, изненада засија у срцу њеном светлост Божанске благодати и отвори јој очи ума ка познању Јединог, Невидљивог, Недомисливог и Непостижног Бога, који је премудро створио небо и земљу. И она говораше у себи: Мора постојати један такав Бог кога није учинила рука људска, него сам Он има своје биће, и све је руком Својом створио; мора постојати Онај који је распростро ширину небеса, утврдио темеље земље, и обасјава одозго сав свет зрацима сунца, сијањем месеца и светљењем звезда; а доле - украшава земљу разноврсним дрвећем и цвећем, напаја је рекама и изворима; мора постојати један такав Бог који све одржава, све уређује, све оживљује, и о свему промишља.

Тако се девица Варвара учаше да од творевине позна Творца, те се на њој збиваху речи Давидове: Поучих се од свих послова твојих, и од створења руку твојих научавах се (Псал. 142, 5). У таким размишљањима разгоре се у Варварином срцу огањ божанске љубави и запали душу њену пламеном чежњом за Богом, те она не имађаше мира ни дању ни ноћу, мислећи само о једном, желећи само једно: да насигурно позна Бога и Творца свих и свега. међу људима пак не могаше она наћи учитеља који би јој открио тајне свете вере и упутио је на пут спасења, јер је било немогуће да ико дође к њој осим одређених слушкиња, пошто је родитељ њен Диоскор беше окружио будном стражом. Међутим сам Свемудри Учитељ и Наставник, Дух Свети, унутарњим тајним надахнућем благодати Своје учаше је невидљиво и даваше уму њеном познање истине. И живљаше девица у кули својој као усамљена птица на крову, размишљајући о небеском а не о земаљском; јер срце њено не приањаше ничему земаљском: не љубљаше она ни злато, ни скупоцено бисерје, ни драго камење, ни гиздаве хаљине, нити икакве девојачке наките, нити икада помисли на брак, већ сва мисао њена беше обраћена к Јединоме Богу, и она беше заробљена љубављу к Њему.

Када дође време да се Варвара удаје, многи богати, високородни и знатни младићи, чувши за необичну лепоту Варварину, похиташе к Диоскору да просе руку њену. Диоскор се попе на кулу к Варвари, и стаде јој говорити о браку, набрајајући јој разне дивне просиоце и питајући је са ким би од њих хтела да се вери. Чувши од оца такве речи, целомудрена девица Варвара поцрвене у лицу, стидећи се не само да слуша него и да помисли на брак; и она одлучно то одби, не пристајући на очеову жељу: јер она сматраше за велики губитак уништити цвет чистоте своје и изгубити свескупоцени бисер девства. Но на упорно и дуго наваљивање оца да га послуша, Варвара се одважно и речито противљаше, и најзад изјави: Оче мој, будеш ли ми још говорио о томе, и будеш ли ме и даље приморавао на веридбу, учинићеш то, да се више нећеш називати оцем, јер ћу ја убити себе, и тако ћеш ти изгубити своје једино дете.

Чувши то, Диоскора спопаде ужас, и он оде од Варваре, не смејући више да је приморава на брак. Поред тога он сматраше да је боље да је на леп начин приволи на брак него да је силом приморава. И надаше се да ће доћи време када ће се сама Варвара предомислити и пожелети да ступи у брак. Потом он намисли да због послова иде на далек пут, држећи да ће Варвара без њега туговати, па ће она кад се он буде вратио с пута, радије примити његов савет и послушати га. Стога, полазећи на пут, Диоскор нареди да се у његовом врту, поред старог купатила, подигне раскошно и скупоцено купатило, са два прозора окренуто југу. Васпитачицама пак и слушкињама своје кћери нареди, да Варвара може слободно и несметано силазити с куле и радити што јој се буде хтело. Јер Диоскор мишљаше да ће Варвара разговарајући са многим људима и видећи многе девојке верене и удате, и сама пожелети да се уда.

По Диоскоровом одласку на далек пут Варвара, користећи се слободом да излази из куће и несметано разговара с ким хоће, спријатељи се са неким хришћанским девојкама, и чу од њих за име Исуса Христа. Она се одмах духом обрадова имену том, и труђаше се да што више сазна од њих о Христу. И оне јој причаху све о Господу Христу: о неисказаном Божанству Његовом, о оваплоћењу Његовом од Пречисте Дјеве Марије, о Његовом добровољном страдању и васкрсењу, о будућем суду, о вечном мучењу идолопоклоника, о бесконачном блаженству верних хришћана у Царству Небеском. Слушајући о свему томе, Варвара осећаше милину у срцу, и гораше љубављу ка Христу, и жељаше да се крсти. И баш у то време догоди се да један презвитер дође у Илиопољ, под видом трговца. Дознавши за то, Варвара га позва к себи, и тајно се научи од њега познању Јединог Творца свега и Сведржитеља Бога и вери у Господа нашега Исуса Христа, што је она одавна пламено желела. Пошто јој изложи ове тајне свете вере, презвитер је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и поучивши је добро, отиде у свој завичај. А света Варвара, просвећена крштењем, разгоре се још већом љубављу к Богу, подвизаваше се у посту и молитви дан и ноћ, служећи Господу своме, коме се и уневести, давши завет да ће девство своје чувати неоскврњено.

У то време зидаше се купатило, сходно Диоскоровом наређењу пред одлазак на пут. А света девојка Варвара сиђе једном са своје куле да види зидање купатила. И кад угледа у купатилу два прозора, она упита раднике: Зашто сте начинили само два прозора? Није ли боље да буду три прозора? Тада ће и зид бити лепши и купатило светлије. - Радници одговорише: Тако нам твој отац нареди да начинимо само два прозора према југу. - Но Варвара упорно настојаваше да се просече и трећи прозор на купатилу, да би то био символ Свете Тројице. А када зидари не хтеше то учинити бојећи се њенога оца, она им рече: Ја ћу се пред оцем заузети за вас и одговараћу за вас, а ви урадите како вам наређујем.

Тада радници, по њеном наређењу, начинише и трећи прозор на купатилу. Старо пак купатило, поред кога се зидало ново, беше сво обложено глачаним мермером. Једном света Варвара, дошавши к, том старом купатилу и погледавши на исток, прстом нацрта на мермеру свети крст, и крст се удуби у камен као гвожђем урезан. Осим тога у том истом купатилу, из њене стопе на каменом поду купатила прокључа извор воде, која доцније причини исцељење многима који с вером долажаху.[3]

Ходајући једном по палати свога оца, света Варвара угледа његове богове, бездахне идоле, постављене на чесном месту, и дубоко уздахну због погибли душа оних људи који служе идолима. Затим она попљува лица идола, говорећи: Нека вам буду слични сви који вам се клањају и од вас бездахних ишту помоћ!

Рекавши то, она узиће на своју кулу. Тамо она, по обичају своме, ревноваше у молитви и пошћењу, свим умом својим, удубљујући се у богоразмишљање.

Међутим отац њен врати се с пута. Прегледајући зидарске радове он приђе новоподигнутом купатилу, па кад угледа три прозора на њему он стаде с гњевом грдити слуге и зидаре што су погазили његово наређење, те су направили три прозора а не два. Они одговорише: То смо урадили не по својој вољи већ по вољи твоје кћери Варваре; она нам нареди те ми и против своје воље начинисмо три прозора.

Диоскор одмах позва Варвару и упита је: Зашто си наредила да се у купатилу начини трећи прозор? - Она одговори: Боље три него два; јер си ти, оче, наредио да се начине два, ваљда символ двају небеских светила, сунца и месеца, да обасјавају купатило; а ја наредих да се начини и трећи, као символ Тројичине Светлости, јер су у неприступне, неисказане, незалазне и неугасиве Тројичне Светлости три прозора,[4] којима се просвећује сваки човек који долази на свет.

Отац се збуни од нових, ваистину дивних, али за њега несхватљивих речи своје кћери. И издвојивши се насамо с њом код старог купатила где бејаше крст, прстом свете Варваре изображен на камену, а који Диоскор још не беше приметио, он је стаде питати: Шта ти говориш? На који начин светлост трију прозора просвећује свакога човека? - Светитељка одговори: Слушај пажљиво, оче мој, и схвати што говорим: Отац, Син и Свети Дух, Три Лица Једнога у Тројици Бога, који живи у светлости неприступној, просвећују и оживљују свако створење. Ради тога ја и наредих да се на купатилу начине три прозора, да би један представљао Оца, други Сина, трећи Светога Духа, те да на тај начин и сами зидови прослављају име Пресвете Тројице.

Затим показујући прстом на знак крста, изображен на мермеру, она рече: Ја такође изобразих и знак Сина Божија: благоволењем Оца и дејством Светога Духа Он се ради спасења људи оваплоти од Пречисте Дјеве и добровољно пострада на крсту, чије изображење ти видиш. Нацртах ту знак крста, да би сила крсна одгонила одавде сву силу ђавољу.

То и много друго о Светој Тројици, о оваплоћењу и страдању Христовом, о сили крста, и о осталим тајнама свете вере говораше премудра девојка своме суровом и тврдоглавом оцу, чиме га страховито разјари. И он у бесу свом, заборавивши на природну љубав према кћери, извуче мач свој и хтеде да је прободе, но она се даде у бекство. Са мачем у руци Диоскор појури за њом, као вук за овцом. И кад он беше већ на домаку невиног јагњета Христовог, она се изненада обрете пред стеновитом гором која јој затвори пут. Немајући куда да побегне од руке и мача родитеља, или боље рећи мучитеља, њој једино уточиште беше Бог, ка коме она упери и душевне и телесне очи и мољаше Га за помоћ и заштиту. Свевишњи брзо услиши слушкињу Своју и одмах јој указа помоћ: учини те се стеновита гора раседе пред њом, као некада пред светом првомученицом Теклом када је она бежала од развратника. Света Варвара побеже у раселину, и стена се тог тренутка састави за њом, давши светитељки слободан пут до наврх горе. Узишавши на врх горе, она се тамо сакри у једној пећини. А свирепи и упорпи Диоскор, не видећи пред собом бежећу кћер, зачуди се како се то она сакри од очију његових, и дуго време је марљиво тражаше. Заобилазећи гору и тражећи Варвару, он угледа два чобанина на гори који пасијаху стада оваца. Ови чобани видеше свету Варвару како узиће на гору и сакри се у пећини. Попевши се до њих, Диоскор их упита, не видеше ли они његову бежећу кћер. Један од чобана, жалостива срца, видећи Диоскора пуног гњева, не хте одати невину девицу, и рече: Не видех је. - Но други ћутећи указа руком на место где се светитељка сакри. Диоскор појури тамо, а чобанина који одаде светитељку постиже казна Божја на истом месту: сам он претвори се у камени стуб, а његове се овце претворише у скакавце.

Нашавши своју кћер у пећини, Диоскор је стаде немилосрдно тући. Бацивши је на земљу, он је гажаше ногама; онда, ухвативши је за косу, он је вуцијаше по страшном путу све до своје куће. Затим је закључа у тесној, мрачној кућици, запечати и врата и прозоре, постави стражу, и мораше своју кћер глађу и жеђу. Потом Диоскор оде код царског намесника те области, Мартијана, и исприча му све о својој кћери, како она одбацује богове и верује у Распетога. И он моли намесника да његову кћер Варвару, запретивши јој разним мукама, врати вери отаца.

После тога Диоскор изведе свету Варвару из затвора, одведе је намеснику и предаде му је у руке, говорећи: Ја се одричем ње, пошто се она одрекла мојих богова. И ако се она поново не обрати к њима и не поклони им се заједно са мном, онда ми она неће бити кћер и ја јој нећу бити отац. Ти пак, моћни намесниче царски, мучи је како ти је воља.

Угледавши пред собом девицу, намесник се удиви необичној лепоти њеној н стаде јој благо и умиљато говорити хвалећи њену лепоту и високородност. И саветоваше јој да не одступа од древних закона отачких н да се не противи вољи родитеља свога, него да се поклони боговима, и да у свему слуша свога родитеља, да би наследила сва његова имања. Међутим света Варвара мудрим речима изобличи ништавност бездахних незнабожачких богова, а исповеди и прослави њиме Исуса Христа, одричући се свеколике таштине земаљске и богатстава и светских уживања, и жудећи за небеским благом. Но намесник је и дале убеђиваше да не срамоти свој род и да не погубљује прекрасну и цветну младост своју. Најзад јој рече: Сажали се на себе, дивна девице! и похитај усрдно да заједно с нама принесеш жртву боговима, јер имам сажаљења према теби и хоћу да те поштедим, не желећи да такву лепоту предам на муке и ране. Ако ме пак не послушаш и останеш непокорна, онда ћеш ме приморати да те, и против своје воље, ставим на љуте муке.

Света Варвара одговори: Ја свагда приносим жртву хвале Богу моме и хоћу да сама будем Њему жртва, јер Он једини јесте Истинити Бог, Творац неба и земље и свега што је на њима; а твоји богови су ништа и ништа не створише, јер су бездахни и непокретни, и сами су дело руку људских, као што каже пророк Божји: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. И сви богови незнабожаца су ђаволи; а Господ је небеса створио (Псал. 113, 12; 95, 5). Ове пророкове речи ја признајем, и верујем у Једнога Бога, Творца свега, а за ваше богове тврдим да су лажни, и да је узалудна нада ваша на њих.

Ове речи светитељкине разгњевише намесника, и он нареди да је раздену. Ово прво мучење - стајати нага пред очима толиких људи, који бестидно и упорно гледају у обнажено девствено тело, беше за целомудрену и чисту девојку теже од најстрашнијих рана. Затим мучитељ нареди да је положе на земљу, па дуго време силно бију воловским жилама, да се земља обагри њеном крвљу. А кад престадоше са бијењем, мучитељи онда, по намесниковом наређењу, стадоше сурим крпама и оштрим цреповима трљати ране њезине, додајући тиме бол на бол. Ипак сва та мучења која силовитије од буре и олује навалише на храм младог и слабог тела девојчиног, не поколебаше чврсту у вери мученицу Варвару, јер вера њена беше основана на камену - Христу Господу њеном, ради кога она с радошћу трпљаше тако тешка страдања.

После тога намесник нареди да је посаде у тамницу, док он не смисли за њу најљуће муке. Једва жива од страховитих мучења, света Варвара се у тамници са сузама мољаше возљубљеном Женику, Христу Господу, да је не оставља у тако тешким мукама, и говораше речима Давидовим: Не остави мене, Господе Боже мој, не одступи од мене; похитај ми у помоћ! (Псал. 37, 22. 23). - Када се она тако мољаше, у поноћи њу обасја велика светлост; и светитељка осети у срцу овом и страх и радост: к њој се приближаваше Бесмртни Женик, желећи посетити невесту Своју. И гле, сам Цар Славе јави јој се у неизрецивој слави. А она, угледавши Господа, о! како се она обрадова духом, и какво блаженство осети срце њено! А Господ, с љубављу гледајући на њу, рече јој Својим преслатким устима: "Буди храбра, невесто моја, и не бој се! Ја сам с тобом; ја те чувам, и гледам на подвиг твој, и олакшавам патње твоје, и за њих ти припремам вечну награду у мом небеском дворцу. Стога, претрпи до краја, да би се ускоро насладила вечних блага у Царству моме".

Слушајући речи Господа Христа, света Варвара се сва као восак топљаше од огња божанске жеље, и као река љубављу се к Њему разливаше. Утешивши тако возљубљену невесту Своју Варвару и облаженивши је љубављу Својом, Сладчајши Исус је исцели и од рана, те на телу њеном не остаде ни трага од њих. После тога Он отиде од очију њених, оставивши јој неизрециву радост духовну. И пребиваше света Варвара, у тамници као на небу, пламтећи серафимском љубављу к Богу, и славославећи Га срцем и устима, и узносећи благодарност Господу што није презрео него је посетио слушкињу Своју која страда ради Имена Његовог.

У том граду живљаше нека жена, по имену Јулијанија. Она вероваше у Христа и бојаше се Бога. Откако света Варвара би ухваћена од мучитеља, Јулијанија је издалека праћаше, и посматраше страдања њена. А кад светитељка би бачена у тамницу, она борављаше крај тамничког прозора дивећи се како та млада девојка, у цвету младости и лепоте, презре оца свог, и сав род, и богатство, и сва блага и радости овога света, па и сам живот свој не штеди него га радосно полаже за Христа. Видезвши пак да Христос исцели свету Варвару од рана, она и сама пожеле да страда за Христа. И стаде се припремати за такав подвиг, молећи Подвигостројитеља Исуса Христа, да јој пошаље трпљење у мукама.

Када настаде дан, света Варвара би изведена из тамнице на незнабожно судиште ради поновног истјазавања. А Јулијанија ступаше за њом издалека. Када света Варвара стаде пред царског намесника, он и који беху с њим запрепастише се угледавши Варвару здраву, светлу лицем, и лепшу него што је била, а на телу њеном ни трага од оноликих рана. Намесник јој рече: Видиш ли, девојко, како се о теби брину богови наши? Та колико синоћ ти беше сва у ранама, а сада ето они те потпуно исцелише и здравље ти подарише. Стога, буди им благодарна за такво доброчинство; и поклони им се и принеси им жртву. - Светитељка одговори: "Шта говориш, намесниче, као да су ме исцелили твоји богови, који су сами слепи, неми и безосећајни. Они не могу дати ни слепима прогледање, ни немима Говор, ни глувима слух, ни хромима ход; они не могу ни болесне исцељивати, ни мртве васкрсавати. Како онда могоше исцелити мене? И зашто им се клањати? Мене исцели Исус Христос, Господ Бог мој, који исцељује сваку болест и даје живот мртвима. Њему се с благодарношћу клањам, и себе саму на жртву Њему приносим. Но ум је твој ослепљен, и ти својим незнабожним очима не можеш видети овог Божанског Исцелитеља, јер си недостојан."

Ове речи свете мученице разјарише намесника, и он нареди да мученицу обесе на мучилишном дрвету: да јој тело стружу железним ноктима, да јој ребра пале упаљеним свећама, и да је чекићем ударају по глави. Света Варвара трпљаше јуначки све то. Од таквих мучења немогуће би било остати жив не само њој, младој девојци, већ и најснажнијем мужу, да њу, овчицу Христову, није невидљиво укрепљавала сила Божија.

У гомили народа који је посматрао мучење свете Варваре стајаше недалеко споменута Јулијана. Гледајући велико страдање свете Варваре, које она у младом телу јуначки подноси, Јулијанија се не могаше уздржати од суза и силно плакаше. Онда, испунивши се ревности, она подиже глас исред народа и поче изобличавати бездушног намесника због нечовечног мучења мученице Варваре и хулити незнабожачке богове. Она би одмах ухваћена, и на питање какве је вере, она изјави да је хришћанка. Тада намесник нареди да и њу муче као Варвару. Јулијанија онда би обешена на мучилишном дрвету заједно с Варваром, и стругана железним гребенима. А света великомученица Варвара видети то, и висећи сама у мукама, подиже очи своје горе, к Богу, и мољаше се: Боже, Ти испитујеш срца људска, Ти знаш да ја, чезнући за Тобом и љубећи свете заповести Твоје, себе сву принесох Теби на жртву, и предадох себе свемоћној десници Твојој. Стога, немој ме оставити, Господе, него милостиво погледај на мене и на састрадалницу моју Јулијанију, и укрепи нас обе, и дај нам силе да овај подвиг добро завршимо: јер је дух срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41).

Док се тако светитељка мољаше, њима се обема невидљиво даваше помоћ с неба за јуначко трпљење. После тога мучитељ нареди да се обема одсеку женске груди. Када то би учињено, и тиме патње мученица страховито увећане, света Варвара поново подиже очи своје к Лекару и Исцелитељу свом, и завапи: Не одгурни нас од лица Твога, Христе, и Духа Твога Светога не одузми од нас! подај нам, Господе, радост спасења, и духом владалачким утврди нас у љубави Твојој![5]

После таких мучења намесник нареди да свету Јулијанију одведу у тамницу, а да свету Варвару, на велико посрамљење њено, воде нагу по целоме граду, исмевајући је и бијући је, Света пак девојка Варвара, покривајући се стидом као одећом, завапи к милом Женику свом Христу Богу, говорећи: Боже, Ти одеваш небо облацима, и земљу повијаш маглом као пеленахма: Ти сам, Царе, покриј наготу моју, и учини да очи незнабожаца не виде тела мог, да не би слушкиња Твоја била потпуно исмејана!

И Господ Исус Христос, који са свима светим ангелима Својим гледаше с неба на подвиг слушкиње Своје, одмах јој похита у помоћ и посла јој светла ангела са лучезарном одећом да покрије наготу свете мученице. После тога очи незнабожаца не могаху већ више видети обнажено тело свете мученице, и она би доведена натраг к мучитељу. А после ње водише по граду, такође нагу, свету Јулијанију. Најзад мучитељ видећи да их не може одвратити од љубави Христове и приволети на идолопоклонство, осуди обе на посечење мачем.

Диоскор пак, свирепи родитељ свете Варваре, толико беше освирепљен од ђавола да, гледајући велике муке своје кћери, не само не устугова срцем, него се чак и не постиде да јој сам буде џелат. Јер он, једном руком ухвативши своју кћер а у другој држећи исукани мач, поведе је на место посечења, које беше одређено на једној гори изван града. Свету пак Јулијанију вођаше за њима један од војника. И када они иђаху тако, света Варвара се мољаше Богу, говорећи: Беспочетни Боже, Ти си распростро небо као покривач и основао земљу на водама; Ти си заповедио сунцу те обасјава и добре и зле; Ти дајеш кишу и праведнима и неправеднима; Ти и сада услиши мене слушкињу своју која се моли Теби, услиши, о Царе, и подај благодат Своју свакоме човеку који буде спомињао мене и моја страдања, и нека се не приближи к њему изненадна болест, и нека га не уграби неочекивана смрт, јер Ти, Господе, знаш да смо ми тело и крв, и творевина пречистих руку Твојих.

Када се света Варвара тако мољаше, чу с неба глас који је с Јулијанијом позивао у небеска насеља и обећавао да ће јој се испунити молба. И обе мученице, Варвара и Јулијанија, иђаху на смрт с великом радошћу, желећи да се што пре разреше од тела и отиду Господу. А кад стигоше на одређено место, овчица Христова Варвара преклони под мач свету главу своју, и би посечена рукама бездушног оца свог. И испуни се речено у Светоме Писму: Предаће на смрт отац чедо.[6] Свету пак Јулијанију посече војник. И тако завршише подвиг свој ове свете мученице.[7] Свете душе њихове радосно узиђоше к Женику своме Христу, сретнуте од Ангела и с љубављу примљене од Господа. Диоскора пак и намесника царског Мартијана изненада постиже казна Божија: јер и Диоскора кад силажаше с горе после посечења кћери, и намесника Мартијана кад сеђаше код куће, убише громови, и тако их спалише да им се ни прах не нађе.

У граду том живљаше један благочестиви човек, по имену Галентијан. Узевши чесне мошти светих мученица он их донесе у град и сахрани са доличном чешћу, и подиже цркву над њима, у којој биваху многа исцељења од моштију светих мученика, молитвама њиховим а благодаћу Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Максимијан Галерије - зет и сацар цара Диоклецијана у источној половини Римске царевине, и за тим његов прејемник од 305. до 311. године.
2. Илиопољ Финикијски на северу од Палестине, у Келесирији; у старини - главно место почитовања Финикијског бога Ваала, и средиште источног незнабоштва, но крајем четвртог века овај град постао расадник хришћанства. Касније пак овај град постепено рушен и разрушен.
3. И купатило са три прозора, израђена као символ Свете Тројице, и мермерни зид са изображењем крста, и траг стопе свете Варваре - све се то беше сачувало читаво до времена светог Симеона Метафраста, који, после светог Јована Дамаскина, описа страдања свете Варваре. У својој историји он каже овако: "До овога дана постоји тај извор који исцељуЈе сваку болест христољубивих људи. Ако би ко усхтео да га упореди са водом Јордана, или са извором Силоамским, или са Витездом, не он се огрешио о истину, јер и овим извором многа чудеса чини сила Христова".
4. То јест Три Ипостаси или Лица Једног, у Тројици, слављеног Бога.
5. Види: Псал. 50, 13. 14.
6. Види: Мт. 10, 21; Мк. 13, 12; Лк. 21, 16.
7. Пострадаше 306. године.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Свети Јован Дамаскин
Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

O чудесна трубо вере православне.
O монаше славни обитељи славне,
Јоване песниче, вере поборниче,
За иконе свете свети страдалниче,
Прослављен си сада, прослављачу Бога.
Бесмртан — трубачу живота вечнога.
Ради живог Христа свет си оставио,
Понижењем себе већма прославио.
Примио си на се испосничке узе,
Небеске си тајне видео кроз сузе:
Чудеса си стварао молитвом и вером,
Разговор си имао са Богоматером.
Ko je могао боље веру изложити?
Ко ли слађом песмом Бога прославити?
Нико ко ти харфо вечите истине,
Нико ко ти, славни оче Дамаскине.
O уздигни и сад твоја уста чиста,
И умоли за нас Живодавца Христа,
Да Његова милост до смрти нас прати
Да можемо Њега тобом прослављати.


РАСУЂИВАЊЕ

Послушност са смерношћу основ је духовног живота, основ спасења, основ и свеколиког устројства Цркве Божје. Велики Јован Дамаскин, велики у свему доброме, оставио је као монах дубок траг у историји Цркве својим изванредним примером послушности и смерности. Његов старац, духовни отац, кушајући га једнога дана, уручи му исплетене котарице и нареди да их носи чак у Дамаск и тамо прода. Одреди старац котарицама врло високу цену мислећи да их Јован по ту цену неће моћи продати, него да ће их морати вратити. Јован је, дакле, требало прво, да иде на далек пут, друго, да иде као бедни монах у град, где је он некада био најмоћнији човек после цара, треће, да тражи за котарице цену смешно високу, и четврто, да ако котарице не прода, бадава учини огроман пут тамо и натраг. Тим начином хтео је старац да искуша и послушност и смерност и стрпљење свога славног ученика. Јован се поклони старцу ћутке, и без икакве примедбе узе котарице и крете на пут. Стигавши у Дамаск, он је стао на пијац и чекао купца. Када је заинтересованим пролазницима рекао цену своје робе, они су му се насмејали и наругали као безумноме. Цео дан је стајао и цео дан је био изложен подсмеху и порузи. Но Бог, који све види, не остави стрпљивога слугу Свога. Неки грађанин прође и загледа се у Јована. И мада Joвaн беше у бедној раси монашкој, и у лицу од поста исушен и ублеђен, познаде тај грађанин у њему негдашњега великаша и првог министра царског, код кога он беше у служби. Познаде и Јован њега, но и један и други ступише у погодбу као непознати. Иако Јован рече превелику цену котарицама, грађанин купи и плати без речи сећајући се добра, које му некад Дамаскин учини. Kao победник врати се Јован свети у манастир ликујући и донесе радост старцу своме.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

Света великомученица Варвара
Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.

Heroic Serbia in WWI - Mars na Drinu

15.12.2010.. 96. годишњица КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ

КОЛУБАРСКА БИТКА



Највећа и најзначајнија битка између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату. Вођена је на фронту од 200 километара, од 16 новембра до 15 децембра 1914.

Почела је завршетком битке на Дрини 16 новембра, када су аустроугарске снаге одбациле српске трупе на десну обалу Колубаре и Љига. Српска војска се због великих губитака повукла из битке на Дрини, али је није изгубила.

Сматра се да је битком на Дрини припремљена велика српска победа у колубарској бици.

Пошто је командант Прве српске армије генерал Петар Бојовић био рањен, на његово место је постављен генерал Живојин Мишић. Он је преузео Прву армију у тренуцима када се она повлачила по тешком терену, по лошем времену, уз непрекидне борбе од три месеца против надмоћнијег непријатеља, и када је била пред потпуним поразом.



Аустроугарске трупе постизале су значајне успехе против Друге и Треће српске армије и тиме угрозиле Прву армију, која је трпела главни напад. Схватајући да би учинио велику грешку, ако би и даље целу армију под борбом повлачио са положаја на положај и бранио сваку стопу земље, генерал Живојин Мишић је противно наредби Врховне команде одлучио да Прву армију извуче из непосредног додира са непријатељем и повуче је на положаје испред Горњег Милановца.



Због повлачења Прве армије, а ради скраћивања фронта, Врховна команда српске војске наредила је да се напусти Београд. После заузимања Београда од стране Пете аустроугарске армије, пошто је фронт целе српске војске био окренут ка западу, Шеста аустроугарска армија је застала у пробоју фронта, очекујући главни напад своје Пете армије из правца Београда, ка долини Мораве, иза леђа српских армија. Настало је затишје. После тродневног одмора Прва српска армија се средила, попунила људством и артиљеријском муницијом, и после завршених припрема, генерал Мишић је 2 децембра обавестио Врховну команду да ће Прва армија 3 децембра прећи у напад.



Настао је судбоносан дан за српску војску: победити или погинути.

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је Пета аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. На планини Сувобор је Прва српска армија пробила фронт Шесте аустроугарске армије и почела надирање према Ваљеву.

Пет дана је Пета аустроугарска армија узалудно покушавала да сломи српско десно крило на Космају, јужно од Београда. За то време је Прва српска армија заузела Ваљево и наставила да гони поражену Шесту армију ка Шапцу.

Избијањем Прве армије на обале Дрине и Саве и ослобођењем Београда 15 децембра 1914.



Победоносно је завршена колубарска битка - највећа победа српске војске у Првом светском рату.

Она је ушла у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпуни слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.

ЗАШТО НЕ ТРЕБА ДА ВОЛИМО ДЈЕДА МРАЗA

Тај исти „Djeda Mraz” за Србина није ништа друго до зашећерени симбол комуно-сатанистичке окупације Србских Земаља !



Кад су комуно-сатанисти узели власт у земљи оне 44-е године уз помоћ Енглеза, и пресвучених блгара, одмах су нам увели „Djeda Mraza”, кићење јелке и слављење белосвецке, папско-римокатоличке и усташке Нове Године тако да је декретом наређено опијање, преждеравање и повраћање по улицама усред Србског Рождественог Поста !



Ми смо из комунистичког ропства изашли толико убијени и осакаћени.

На Западу дакле, Деда Мраз се појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе.



На Истоку код Браће Руса, је Дјед Мороз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Најпре дакле одатле а потом из Чемерике кад је Амброз издао Русе и претрчао код Амера, је „Џингл-Бел-Деда Мраз” стигао и међу Србе.

Међутим!



Откако су Срби почели да се враћају Православљу (макар и 'нако реда ради, обичајно и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и Србског Бадњака.



Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. Полажајника.



Део те заборављене Србске Православне Традиције јесте и Божић Бате: мушко дете, често и у србском народном оделу.



Сама реч „ Божић” је деминутив од „ Бог”, то јест мали Бог, „Богић”.



Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу.



Има једна народна песма која гласи:



„Часне Посте запостисмо,

Нову грађу изнесосмо,

Белу Цркву саградисмо.



У њој поју Светитељи:

Свети Петар и Никола.

Две им сеје отпевају:

Анђелија Светом Петру,

А Марија Николају.



Ту се дела бела стаза

По њој шета Божја Мајка,

Води Бога за ручицу”.



Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете!



Томе се радује свака Православна Душа.

Ми се клањамо Богу живом и заснивамо своје братство и братство свих људи на земљи на том његовом присуству међу нама и у нама.На Његовом вјечном и непролазном очинству,тим светим и неразоривим темељима,које нам је Бог подарио на овај свети дан,ми стварамо наше јединство.



И нека је Благословено Име Господње, нека је Благословен Господ наш за тај дивни и чудесни дан, дар нама и свима људима и свим створењима.



Зато ових дана и свега нашег живота радујмо се Господу који је са нама и поздрављајмо једни друге вјечним и радосним:



Христос се роди!



Ваистину се роди!



Христос се роди!



Ваистину се роди!



Мир Божији,Христос се роди!



Ваистину се роди!



.