ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског
БЕКСТВО У CBETУ ГОРУ И ПОСТРИГ
Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. Будно пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица Страцимира у подизању задужбина: Студенице, Светог Николе, Топлице, Граца; и читајући побожне књиге и житија светих, млади Растко је суревњиво неговао у себи судбоносну жељу: да и он, по примеру пустињака и испосника, напусти двор свога оца, повуче се у свету тишину, и свега себе посвети Богу. Проводећи своје младићке дане у овој узвишеној и слаткој жељи, Растко је често и много слушао, нарочито од побожних монаха, који су ради милостиње долазили у Рашку и на Немањин двор, како тамо далеко на југу иза Солуна постоји једна планина одвојена од света, која се зове Света Гора, како тамо има много манастира, у којима живе многобројни монаси, који су ради Христа и спасења своје душе оставили свет, одрекли се свега телесног и земаљског, и посветили себе Богу, посту и молитви. Сем тога њему су казивали да тамо има много испосника, који живе по шумама, пећинама и урвинама, муче своје тело на разне начине и проводе тежак и строг живот у сталном посту и молитви, даноноћно служећи Господу Христу, да би осигурали себи живот вечни и блаженство вечно.
По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе много допринесе долазак светогорских монаха баш у то време. На седамнаестогодишњег Растка нарочито је утицао један руски монах, који са другим светогорским монасима беше дошао на двор његова оца да проси милостињу. Овога божанствени младић узе насамо, каже животописац Теодосије, и распитиваше га о Светој Гори, пошто претходно доби од монаха обећање да никоме не прича његову тајну. А монах му исприча све о поретку пустињском: о општежићном животу по манастирима, и о засебном - по два или три заједно, и о усамљеничком - који проводе неки, удаљивши се, у посту и ћутању. Све му то исприча тачно, јер тај монах не беше прост него зналац онога што прича, као од Бога послан. А младићу, слушајући то о монашком животу, и о њиховом ревновању за Бога, и о њиховим добрим подвизима, потоци суза изливаху се из очију. Па пошто одахну мало, рече старцу: "Видим, оче, да је Бог, који унапред зна све, видевши тугу срца мога, послао твоју светост да утеши мене грешна. Сада се утеши срце моје и развесели душа моја неисказаном радошћу. Сада разумех за чим непрестано жуђах. Блажени су и преблажени они који се удостојише таког безбрижног и неметежног живота. Шта дакле да учиним ја, оче, да бих узмогао побећи од многометежног живота овога света и удостојити се таког анђелског живота? Ако ме родитељи моји ожене, задржан љубављу према ономе што је телесно, ја нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да се мене не би коснуло сластољубље овога света, те да ми и против воље отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, пошто му је могуће, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим".
"Жудна је љубав родитељска, одговори старац, нераскидна веза природна, и милосно јединство породично. Али Господ заповеда да се и то све лако остави, и узме крст на раме, и усрдно иде за Њим, и сва страдања лако подносе, угледајући се на Његова страдања ради нас; да се не благује у мекоти, да се не тражи телесни одмор, него да се, штавише, усрдно привикава на голотињу, глад, бдење и молитву, и да се брижљиво стиче умилење и плач са уздисањем и скрушеност срца. Јер се ово предлаже богољубивим душама као лак пут који води к врлини и ово доноси истинску славу и поуздану част".
И младић, слушајући ово, примаше к срцу старчеве речи као што добра земља прима семе, и непрестано јецаше. А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу који је тако распалио душу његову, и пажљиво слушаше речи његове, пуне целомудрија и умилења, па му рече: "Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у љубав Божју, него пожури да оствариш добру жељу своју, да не би како сејач зла, ђаво, посејао кукољ у срце твоје (Мт. 13, 24-30), и, укоренивши се, угушио пшеницу твоју - добру замисао, и ти се одрекао такве намере. А задржан телољубљем и сластољубљем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку и срамоти, као они у Еванђељу који се ради течења имања, и јармова волова, и младе невесте, одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и с правом бише објављени за недостојне одабранот звања и весеља небеског цара Христа (Лк. 14, 15-24). Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу Божјом спровешћу те до Свете Tope, куда желиш отићи".
Чим ово чу од старца, Растко се одмах покори вољи његовој, па захвали Богу рекавши: "Хвала Ти, Господе, што ми срце увери овим странцем". А старцу рече: "Оче, да си Богом благословен, што укрепи душу моју".
Сав радостан због овога, Растко се одмах упути к родитељима, да измоли од њих благослов тобож да иде у лов. "У планини недалеко одавде, рече он родитељима, има много дивљачи: благословите ме да идем у лов; ако пак задоцнимо, немојте се љутити на нас, јер сам чуо да онде има много јелена". Отац му учини по вољи, и рече: "Господ нека је с тобом, чедо; нека те благослови и на добро упути". А мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, наредивши му да се брзо врати. He знађаху они да син њихов неће у лов на јелене, него хоће к извору живота - Христу, да Њиме, као жедан јелен, напоји жедну душу своју, запаљену милим огњем љубави Његове. Да би пак уверио своје родитеље, он посла у гopy ловце, рекавши им: "Под гором чекаћу вас до ујутру". А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он са мало њих, који су знали за његову тајну, даде се у бекство, имајући као вође Бога и монаха. Када пак свану дан, благородници стадоше тражити господина свог, али га нигде не могоше наћи, и говораху међу собом: "Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?" Но, не видећи ни монаха који је био с њим, ни присне дворјане Расткове, они се, збуњени и ојађени, мануше лова, и вратише се у двор и испричаше господару о томе .
Чувши тако непријатан глас о сину, ојађени родитељи умало не пресвиснуше од туге. Но када се мало прибраше, они се досетише да је њиховог љубимца Растка нико други него онај монах Рус одвео, и то у Свету Гору, пошто су још израније знали да је Растко жудео за Светом Гором. На глас о нестанку Растка одмах се стекоше благородници и много народа. И сви плакаху и ридаху: родитељи за сином, браћа за братом, народ за господарем. Но самодржавни отац брзо савлада себе и нареди свима да пресатну плакати: "Будите јуначни; не треба због овога да тугујемо; неће пропасти син мој. Бог који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове". И одмах дозва једнога од својих војвода, па му рече: "Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и неће никад да се угаси. Стога, пријатељу, ако си икаква добра примио од нас, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, па стигнеш и вратиш ми сина, и тиме утешиш срце моје а мајци ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш у мени добротвора, друже". Затим тужни отац призва и многе великашке младиће, па, обећавши и њима награде, повери их војводн. Заповеди им да бегунца гоне до у саму Свету Гору; а написа и писмо грчком епарху Солунске области, молећи га да силом отргне сина његовог из светогорских манастира и врати му га. "И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје, додаде он, примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство".
Војвода и дружина уседоше на силне коње, па јурећи дан и ноћ, стигоше у град Солун. Војвода предаде писмо епарху солунском и исприча му жалост свога господара. Епарх се веома сневесели, јер је веома волео владара Срба. И одмах написа писмо проту Свете Горе, у коме га мољаше да се не оглуши о тражење владаоца Србије. "Пошто није мала ствар у питању, писао је епарх, просим и топло молим твоје преподобије, да не презреш ову молбу. Ако је где тамо дошао син великог жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти све нас и многе друге ожалостио". Епарх отпусти војводу, и даде му своје људе да га часно проведу до Свете Горе.
Ступивши на тло Свете Горе[2], они распитиваху путем, није ли прошао такав и такав младић. При томе описиваху спољашњи изглед Растков и лепоту. Најзад сазнадоше да је такав младић, мало пре њих, прошао у руски манастир. Тада они одложише свој пут ка проту Свете Горе, и одоше у руски манастир. Бегунац заиста беше ту, још у кнежевском оделу и непострижен. Када гониоци уђоше у цркву светог великомученика Пантелејмона и и угледаше свога кнеза, они се неисказано обрадоваше, па га од радости стадоше љубити са сузама, заборавивши на све путне тегобе. Но плашећи се да га опет не изгубе, они помишљаху да га вежу, али га се ипак бојаху као свога господара. Само поставише стражу око њега да га чува, док се одморе коњи и они сами, па да онда са њима крену натраг на пут. Растко се чуђаше своме оцу што је намучио тако знаменитог војводу, па га беше стид да погледа војводи у лице, који је због њега превалио тако тежак пут. И одвевши војводу настрану, Растко га упита: "Како тако брзо превалисте толики пут; и како се наканисте на тако далек и мучан пут?" Војвода му онда исприча превелику тугу родитељску и неутешни плач њихов; каза му и о писму његовог оца епарху солунском, и о епарховом писму проту, и о епарховим људима који су дошли да им га предаду. Млади бегунац осети опасност која му прети, али се понада да ће је отклонити молбом војводи. Зато му предложи ово: "Ако би ти, драги мој, хтео, могао би ме оставити на миру; а знам да можеш, пошто си моћан, умирити господина оца мог, кад се будеш вратио. А и ја бих му написао да се окане своје намере; само ти поступи са братском љубављу: не сметај ми да учиним оно због чега сам дошао".
Но војвода одговори: "He, господине мој, не упућуј слузи твоме такву молбу, коју ми није лако испунити. Господар мој - отац твој, наложи ми овај посао, сматрајући ме за верног човека. Па да смо те нешто затекли у монашком чину, можда бисмо и имали неко извињење. Али, пошто је Богу било угодно да до овога часа задржиш онај изглед, у каквом желе да те виде отац твој, браћа и велможе, ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу. Зато те молим, господине мој, избаци све такве мисли из ума свог, па весело пођи с нама, слугама твојим, да угасиш пламен родитељима својим, чија си срца запалио одласком својим у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника. Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак не хтеднеш поћи с нама, принудићеш ме да учиним оно што ми није лако ни изговорити: принудићеш ме да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест примих од твога оца".
Видевши да је војвода неумољив, млади кнез рече: "Нека буде воља Господња!", па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи са њим. Тајним пак уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, смишљајући у мудром срцу свом дело и побожно и преварно. Кнез замоли игумана да се спреми сјајна трпеза, да се почасти са војводом и благородницима, пошто ће сутра поћи кућама. Своју пак намеру каза игуману, и замоли га да за ноћи отпочну свуноћно бденије. Игуман му испуни жељу: спреми се богата вечера, на којој сам игуман гошћаше војводу и благороднике, а млади кнез их својим рукама служаше и весељаше. И кад за вечером дубоко зађоше у ноћ, игуман нареди да се клепа у клепало на свеноћно бденије, јер то беше уочи недеље. Игуман устаде, a ca њим и млади кнез, и пођоше у цркву на молитву. Устаде и војвода са својом дружином, да присуствују богослужењу, јер несмеђаху пуштати из вида младога кнеза. Богослужење је текло по уставу светих отаца, побожно и полако, док сви благородници, и младићи који стражараху, и сам војвода не заспаше, уморни од пута, а и од гозбеног весеља.
Чим божанствени јуноша Растко примети да су заспали, извуче се исред њих, и, поклонивши се пред светим олтаром изговори монашке завете Господу; па, пошто доби благослов од игумана, узе једног старог јеромонаха и пoпe ce на висок манастирски пирг - на високу манастирску кулу, на врху које беше и црквица. Затворивши за собом кулу, христочежњиви младић оствари главну жељу срца свог. Стари јеромонах, сатворивши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоског лика, и измени му име Растко именом Сава. Простревши ce пo земљи, монах Сава сузама многим окропи земљу, узносећи Богу захвалне молитве, и говорећи: "Хвалим Те, Гoспoде, што си ме примио! Ти испуни жељу срца мога". А стари јеромонах се постиде од силног плача новопостриженог младића монаха, који у тако младим годинама већ показиваше тако велику ревност по Богу.
Док се ово дешавало на високом пиргу, доле ce y храму светог великомученика Пантелејмона заврши свеноћно бденије. Стражари се пробудише, и запрепастише кад не угледаше кнеза у својој средини, па га одмах стадоше тражити свуда, и у цркви и у манастиру, вичући. Но пошто га не нађоше, они почеше нападати игумана и бити монахе. А војвода, утишавши узбуну, рече игуману и монасима: "Каква је ово неправда и срамота од вас, часни оци? Стидећи се анђеоског лика који носите, ми бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, - па показа на једног; - он, презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великоме труду. Сада пак, када смо дошли, сакристе од нас господина нашег, једнако радећи по својој вољи. Што вам то паде на ум, да нам се наругате? Или ви мислите да се ми узалуд потрудисмо, тражећи ваздуха а не господина нашег. Сад ће вам главе полетети! Реците, где сакристе господина нашег?"
Чувши ово од војводе, млади благородници стадоше још љуће и непоштедно бити монахе. Кад то чу и тражени новопостриженик, побоја се да се свађа не заврши крвопролићем, па се са пирга наже кроз прозор и у мраку довикну к својима. Чувши његов глас, они се сви обрадоваше и потрчаше ка пиргу, гледајући увис и просто желећи да уклоне таму и сагледају жељено лице. Тада инок Сава, бивши царевић Растко, рече војводи: "Много си мудар, а понашаш се као дете имајући пук људи са собом у туђини, ти високо мислиш о себи". А благородницима рече: "Зар се Бога не бојите, и анђеоског образа не стидите? Зар је то лепо нападати с оружјем такве људе у цркви? Какво вам зло они учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам. Сада сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите на миру".
Кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да кажу, него, ућутавши, опколише пирг и стражараху до сванућа. А кад свану, кнезмонах, нагнувши се са пирга, викну војводу и благороднике и показа се свима украшен анђеоским ликом монашким. Угледавши га у таквом облику, они не знађаху шта да раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљу. А монах Сава, видећи их у тако превеликој тузи, утеши их слсдећим речима: "Све ово што се са мном збива, по Божјој је вољи, јер ме сам Господ проведе од оца мог довде, те ме ви не стигосте, па и сада ме Он избави из ваших руку. Јер ви хоћасте да ме отргнете од доброг, жељеног ми пута, па да се мноме похвалите господару своме како сте му угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и напустих родитељски дом, би ми помоћник, као што видите, па ће Он и убудуће водити живот мој по Својој вољи. А вас, моје драге, молим да ради тога не тугујете и не жалите, него, напротив, захвалите са мном Богу што ме удостоји овог лика за којим сам одувек жудео. Узмите дакле познато вам моје одело и власи с главе моје, па се мирно вратите кућама; а ове знаке предајте родитељима мојим и браћи мојој, да би вам поверовали да сте ме жива нашли, и то, благодаћу Божјом, као монаха, а име ми је Сава".
Рекавши то, он врже са пирга одело своје и младосне власи с главе своје, a c њима и писмо написано родитељима ради утехе. У писму их мољаше: "Немојте нипошто туговати ради мене, нити ме оплакивати као погинула, него, напротив, молите Бога, молим вас, да молитвама вашим добро извршим подвиг на који изиђох. Ви пак, колико вам је могуће, старајте се о својој души, и не очекујте да ме понова тамо видите за живота свога, него, ако хтедне Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца мог, и насладити се свете и чесне страрости његове, и наситити се слатке и бескрајне љубави његове". И споменувши им још многе еванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што човек није рад себи да не чини ни другоме, сада додаде и ово: "Сваки, који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни" (Мт. 19, 29).
Војвода и благородници, узевши збачено с куле одело, косу и писмо, положише их испред себе, па оплакиваху живога као мртвога, говорећи: "О невоље од тебе, господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад кад си се нашао, него пређе кад си нам одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О, хаљино жељенога, каква си ватра онима који њега желе! Како да те понесемо и предамо родитељима и браћи, када си као копље или мач оштар с обе стране! О, власи с љубљене главе, које треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо њима као омчу? О, дара који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања, како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О, пира ноћи ове, испуњене и весељем и преваром, - сличан је трпези којом Јаков превари оца свога, те узе благослов његов. О, чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда љубави, а која нам је горче од жучи припремила! О, ноћи, које заспасмо, буди, по Јову, тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О, нас и од лудака безумнијих, како у једном часу испустимо онoгa кога толико дана с трудом гонисмо и ухватисмо! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан захвати, те тако заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, као што нам и беше заповеђено, па бисмо сада били слободни од ове самртне туге? Шта сада да радимо? Како ћемо изаћи пред господара нашег? Који је то камен, која је то гвоздена природа, која ће одавде понети тако тежак глас, који ми имамо да носимо родитељима и браћи?"
Изговарајући кроз плач ове и многе друге сличне речи, они задуго плакаху: плакаше и Сава горе на кули и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало. После, пошто мало одахнуше, гледајући горе к њему и клањајући му се, они му даваху опроштајне поздраве, и, благо и са сузама прекоравајући га и замерајући му, говораху му: "Остани здраво, господине, остани здраво! рашири се сам без нас! насити се, каменосрдни! Немилостиви, хоће ли те примити Господ? Преварио си оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?" Упућујући му са болом у срцу ове и многе друге речи, они, у исто време, испросише од њега молитву и благослов, па, узевши тужне хаљине његове, кренуше натраг у своје отачаство. Али, идући тако путем, они се окретаху ка кули, застајкујући с плачем и јецањем, докле су год могли да је догледају[3].
После тога монах Сава, сишавши са куле и захваливши Богу, поклони се игуману и свој братији, и би поздрављен од свију њих као нови брат, анђеоским ликом украшен. А оне између братије, који због њега претрпеше увреде и злостављања, он усрдно мољаше да опросте својим увредиоцима, да би увредиоци на миру и здрави стигли кућама. Притом говораше: "Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник у тешким невољама које нас снађоше. Јер ђаво, надајући се да ми преко превеликог тражења од стране мојих родитеља омете ноге моје на путу ка Господу и да ме отргне од сродства с вама у Господу, изиђе посрамљен и празних руку, захваљујући вашим молитвама Господу и вашим телесним напорима за мене". А они, чувши његове смиреноумне и понизне речи, пуне мудрости, заборавише ране на телу, задобијене од младих велможа, и радоваху се као да су неку добит задобили.
ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГ САВЕ У СВЕТОЈ ГОРИ
По целој Светој Гори, и по манастирима и по пустињским местима, брзо се пронесе глас, да је син српског владаоца напустио царске дворе свога оца, оставио свет, добегао у Свету Гору, замонашио се у манастиру светог Пантелејмона и настанио у њему. Стога сви жељаху да га виде. А кад дође празник Пресвете Богородице, Благовести, - храмовна слава знамените обитељи светогорске Ватопеда, - настојатељ ватопедски и братија, по обичају светогорском, позваше и чесног инока Саву на побожно славље. Ватопедски игуман и братија, уз пристанак прота светогорског, наговорише преподобног Саву, коме се допаде дивни манастир, да остане у Ватопеду.
Ред и начин живота у манастиру Ватопеду много се допадоше младом монаху Сави. Окружен многим узорним монасима, он се под руководством смерног и светог старца јеромонаха Макарија сав предаде монашким подвизима, свим жаром своје чисте и младе христочежњиве душе. У свом полетном одушевљењу и пламеној побожности он је свим срцем желео да га нико не издваја зато што је владалачки син; хтео је да буде обичан прост монах, раван и једнак свима другима у посту, молитви, бдењу, и свима манастирским послушањима. Зато је свако послушање вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.
После мало времена монах Сава измоли од игумана благослов да обиђе и поклони се осталим манастирима Свете Горе, и да се попне на врх Атона, да би посетио отшелнике, пустињаке, и добио благослове од њих. Игуман посла са њим вичне монахе, који му знају показати сва света места у Светој Гори. Царевић монах био је свуда приман са нарочитом чашћу. Путујући бос по тешким путевима светогорским, богогладни путник стиже у лавру светог Атанасија. Ту би изврсно дочекан и примљен, па добивши благослов и молитве од свих, он даде одмора својим босим ногама. Онда крену на врх Атона, куда га је одавна вукло срце. Тамо сву ноћ проведе у молитви, правећи метанија и квасећи свети врх радосним и топлим сузама. Спуштајући се са горе, он у раскриљу и подножју врха посети по пештерама многе испоснике, који провоћаху врло строг живот, и радоваше се што се удостоји видети слуге Божје, какве је тешко срести на земљи. Ови блажени оци, иако се још не могаху називати анђелима због тела које имађаху на себи, ипак уистини беху Божји људи: одвојени од свега земаљског, они се не брињаху ни о чему телесном, не бављаху се ни трговином, ни земљорадњом, ни виноградарством; све њихово сгарање беху молитве, сузе и непрекидно приљубљивање умом Богу; станујући на високим горама заједно са јеленима, они имађаху небо за цркву, гледајући Христа у душама својим насликана; њихове тесне колибе, украшене травом, одјекиваху једино лахорењем шуме и цвркутом птица, што их је још јаче потстицало на слављење Бога; сити чистог и мирисног ваздуха, безбрижношћу увек весели, богочежњивошћу веома високо уздигнути над земљом, они сматраху себе богатијима од најбогатијих; неки пак живљаху у каменитим пукотинама, у земним провалијама, и на морским стенама, где, угнездивши се као птице, беху кишом и ветром бијени, сунцем и жегом паљени, зимом и мразом мучени, убоги и сироти, они немаху ништа што би им крадљивци могли украсти, изузев неопходно пртено рубље колико тек да прикрију наготу тела; храна им беше свакоме према њиховим моћима: неки по мало и ретко узимаху хлеба, други се храњаху воћем и дивљим зељем; пиће им беше планинска текућа вода; сну не беху много потчињени. Сви они, одрекавши се једном света, већ беху потпуно заборавили свет, и провођаху живот чист, безметежан, бестелесан, скоро анђеоски.
Блажени Сава, записавши на хартији срца свога, и утувивши такве трудове њихове и подвиге и преданост Богу, дубоко уздисаше и осуђиваше себе због нерада; и са сузама припадаше к ногама преподобних, просећи од њих молитву и благослов; и примивши од њих многе корисне поуке, молитве и благослове, он се са стрелом ревновања у срцу свом врати у свој манастир Ватопед, где га примише са пређашњом љубављу. Братија га распитиваху о његовом путовању по Светој Гори; и, видећи га тужна и измењена у лицу, они мишљаху да је то отуда што је босоног дуго путовао по камењу, на шта није био навикао. Но они не знађаху да му жудња душе за оним пустињацима једе тело.
Пошто се одмори, сетни монах Сава дође к игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје; па паде на колена и мољаше га за благослов да га отпусти да са оним пустињацима проводи усамљенички живот. Зачудивши се неумесној молби његовој, игуман му не даде благослов већ му рече: "He чедо, не! не доликује ономе који још није послушањем утврдио ноге ни на темељу првог степена општежића, машати се врхунца мучања и усамљеништва, и пре времена управљати се по својој вољи, јер ни време ни узраст твој не дозвољавају ти да сада иштеш тако тежак подвиг, јер све je добро у своје време. Осим тога о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара. А да ти се у пустињи деси нешто од непријатеља рода људског, ђавола, или од разбојника, сви би нас осуђивали што смо се покорили твојој вољи".
Ово игуманово одбијање би не без благог и милостивог промисла Божјег, да светило не би зашло међу пусте горе, сакрило се под судом, и тако многи, који се њиме после просветише, били лишени светлости спасења. Смирени Сава се са смирењем покори игуману и рече: "Воља Господња преко тебе на нама, чесни оче!".
Отада монах Сава стаде још усрдније вршити послушања са братијом у општежићу: радио је дан и ноћ са великим смирењем; дању је радио са братијом, а ноћи проводио стојећи пред Богом у светим молитвама; стално је имао пред очима животе древних светитеља, и гледајући на њихову кончину, он једну мисао неговаше у срцу свом: да угоди Христу и да спасе душу своју, и да добије обећана блага; свима је помагао у потребним пословима, и много се трудио са великим смирењем, те су га сви волели и дивили му се; дању се бавио телесним службовањем, а ноћ је проводио у молитвеном бдењу, те се мислило да је бестелесан, или да му је тело некако од челика, само оживљено. А лежање на земљи и мноштво метанија, којима умртвљиваше тело, ко ће испричати! Многим и различним трудовима он распињаше тело своје. Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло. Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенство, какво је недостунно и многогодишњим подвижницима.
Међутим војвода и благородни младићи, вративши се к родитељима блаженога Саве, испричаше им све шта се с њим збило, и предадоше им дивно одело његово, златасту косу његову, и својеручно писмо његово. А кад то видеше родитељи и браћа, мач им пролажаше душе. Када пак прочиташе његово писмо, шта све не рађаху, и шта не хоћаху учинити са собом! He стидим се рећи, вели животописац Теодосије, јер, Давидове речи говорим, они у плачу рикаху од бола срца свога и уздисаху, дозиваху љубљенога, узимаху његову косу, грљаху његово одело као неко сакровиште, и грабљаху као неко благо. Квасећи их сузама, они их целиваху, приношаху их очима као неки лек, па изнова силно плакаху и кукаху. Заједно са владалачким домом плакаху и сви благородници као за покојником; туговаху и сви поданици, и своју жалост изражаваху носећи, по обичају у световњака, црнину.
Но мало помало срца се родитељска смирише: страх Божји се поврати у њихове душе и они разумеше да им млади син даде добар пример, предњачећи на путу спасења. И говораху: "Господ даде, Господ узе; како Господ хтеде; тако и би; нека је благословено име Господње од сада и до века!" (ср. Јов 1, 21.22). И одмах послаше сину монаху много злата у Свету Гору, да он као царев син не би ни у чему оскудевао, и да би имао раздавати светим црквама и удељивати убогима. Они му, не без страха, и писмо написаше; и, стидећи се називати га сином, они га називаху оцем и учитељем, молитвеником и заступником пред Богом, и мољаху га да се моли за њих. "Дом је наш у твојим рукама", писаху му они: "душе наше и ми сви у твојој смо вољи, јер твоје врлине задивљују и родитеље; но уклони из нас пламен тешке патње наше и утеши нас својим доласком, а ми ти обећавамо да ћемо те опет вратити у пустињу".
Добивши писмо од родитеља, богомудри Сава га ороси многим сузама. Па, пошто се много помоли Богу за њих, он узнесе захвалност Богу. Од многог злата пак што доби од њих, он одвоји само колико му је потребно за хлеб, па ходећи бос по манастирима и пустињама, он издашно раздаваше милостињу, те на тај начин зидаше цару оцу своме невидљиву палату на небесима. Затим се опет враћаше у свој манастир Ватопед, на пређашње подвиге.
Једанпут овај "велики богољубац" припреми топле хлебове, натовари манастирске мазге, и узевши уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену на пут, пешачећи сам пред њима босоног, журећи се да нахрани по пустињи усамљене подвижнике, који пошћаху по три и пет дана, па и сву недељу. Јер беше свети Велики пост. а тај дан беше субота, па самилосни царевић хиташе да их угости топлим хлебом желећи од њих примити топле молитве. Али га у месту званом Милопотам нападоше разбојници, и заробише њега и оне што беху с њим. Он се веома сневесели. не што га заробише, већ што га ометоше да старим пустињацима стигне у време обеда. Упитан од разбојника, ко је и од ког је манастира, он одговори: "Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Есфигмен; а настојатељ манастира и братија задржаше ме да са мном пошљу хлебове старцима који се посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачки". Говорећи ово, он из дубине срца призва у помоћ бескрајну милост Божју и, уздајући се у молитву и веру светих, он одмах би ослобођен, јер се разбојници смиловаше, па га побућени Богом отпустише са свима. И тако у време у које жељаше донесе хлеба преподобнима, и говораше им: "Молитвама вашим избави нас Бог из руку непријатеља наших".
Разбојници пак после, тргнувши се као из неког бунила, говораху: "Шта нам би те испустисмо онога младића и оне са њим, као да смо били без свести? Да ли је то неки маћионичар или уистини Божји човек, те га тако без икакве пакости сачува Бог од нас? Хајдмо да видимо да ли је заиста ученик оца Макарија". Јер преподобни Макарије беше чувен по делима и познат свима. И кад отидоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега они седоше. Старац им изнесе све што имађаше у својој келији: варено поврће пустињско, маслине и хлеба, те их љубазно угости, а и душе им насити многим мудрим речима. Видевши толику љубав старчеву према њима, разбојници омекшаше срцем, те сматраху да ће их огањ с неба појести или земља живе прогутати, ако би им што зло помислили. И утврђујући се у вери, говораху: "Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас о њему неко преславно знамење". А старац, чувши о чуду које се односи на божанственог младића, многим сузама оми своје свето лице, па рече: "Децо, овај младић је ученик Божји, а монашким ликом један је од нас братије, син је пак благочестивог цара српског. Он остави царственог оца, презре земаљску славу и све красоте као ништавне, и заволе убоштво Христа ради и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан он обилази пустињу и, посећујући оне који по горама и провалијама и пећинама страдају Христа ради, теши их".
Чувши ово од старца, и пренеражени његовим сузама, разбојници се, погледајући често на младића, чуђаху великом смирењу младићевом који се ради Бога спустио са такве висине, посматраху и худост власене ризе његове и босотињу његову, и веома се дивљаху. Па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући да неће више чинити разбојништва. Старац их благослови, и сваки од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он се свакоме од њих клањаше до земље. И покајани разбојници радосно отидоше својим кућама.
Преподобни младић - "земаљски анђео и небески човек" - опет зажеле да иде у лавру светог Атанасија, и то, по обичају свом, босоног пешке, пошто до доласка свог царственог оца у Свету Гору он не уседаше на коња. И узе од игумана молитву и благослов за пут. Игуман, желећи да му олакша пут, даде му неколицину братије и лађицу. Укрцавши се у лађицу, они брођaxy пo мору. И када већ беху близу Лавре, изненада их нападоше разбојници из морске луке, и заробише. Један од монаха успе да побегне и однесе у Лавру вест о томе. Игуман и братија се силно забринуше за божанственог младића, бојећи се да разбојници како не сазнају чији је син. А свети младић тајним уздасима призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: "Избави ме од непријатеља мојих, Боже! спаси ме од крвника, јер ево уловише душу моју!" Игуман одмах посла к разбојницима једног преподобног и богомудрог старца да умекша суровост њихову и да их позове у Лавру, где ће добити све што им треба. И шта? Свирепи разбојници се покорише старчевим речима, и постадоше весели и тихи. А старац, погледавши на светог младића, као са великим гневом подвикну му: "He посла ли те игуман онамо, a ти си још овде? Зар се тако извршују наређења?" Говорећи то, старац полете на њ, као да га хоће ударити. А он, обузет великим страхом, побеже од њега, па, искочивши из лађице, наже трчати у Лавру. Разбојници пак, заборавивши се у тај час по дејству Божјем, ништа не рекоше старцу. Добегнувши у Лавру Сава исприча све шта му се догодило. И сви захвалише Богу на дивноме чуду, које учини са царевим сином. А разбојници, дошавши са старцем у манастир, и не упиташе за бегунца. Љубазно примљени и угошћени од игумана и братије, они добише из манастира што им беше потребно, и пустише заробљене са светим младићем. А када касније сазнадоше о светом младићу и чији је син, испунише се силним гневом, те због њега лавранима прећаху осветом. Богољубиви пак Сава, целивавши свету цркву и и поклонивши се гробу светог Атанасија, срећно се са својим сапутницима врати у Ватопед.
После неког времена родитељи опет писаше блаженом Сави, молећи га да им дође да га само виде, па нека се одмах врати. Послаше му и злата више него први пут, као и посебне дарове за манастир Ватопед у коме је он живео: много злата;, златне и сребрне сасуде, златоткане завесе. Пратише и одабране коње и многе друге потребе за манастир, тако да су сви завидели Ватопеду, па и сам прот. Примивши писмо од родитеља, блажени се испуни великом радошћу, и са много суза захвали Богу. Од добивеног злата он један део одвоји за убоге, а све остало утроши на зидање двоспратних и троспратних конака у Ватопеду. Ту, у манастиру Ватопеду, он поче иза велике цркве зидати цркву на граду у име Рождества Пресвете Богородин;е; и другу цркву - у име светог Јована Златоуста; и трећу цркву на великом пиргу - у име Преображења Господхвег. И са велике цркве скиде камене плоче којима она беше покривена, па је покри оловом, као што се то и досада види. Свршивши све то у унутрашњости манастира Ватопеда, блажени Монах царевић рече: "Ако Господ погледа на мене и дадне ми да овде видим господина оца мог, уселићу се с њим у своје келије". Начини и много друго у манастиру, што није лако набројати, због чега га називаху другим ктитором Ватопеда.
После тога овај "небопарни орао" написа својим родитељима и браћи овакво писмо: "Вашим, због туге за мном, дирљивим писмом, ви душу моју из мене вадите, јер ни мени због тога није лако, нити сам неосетљив. Али не треба никога љубити већмa него Бога, јер је речено: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Ради тога ја сада забрањујем себи да вам дођем, него, падајући пред ноге ваше, молим и преклињем, говорећи господину моме светоме оцу: у земаљском царству свом апостолски си се подвизавао, земље људи својих си православљем просветио, вукове јереси си прогнао, храмове бесовске порушио, цркве Богу подигао, гостољубље н збрињавање убогих и све што је добро од Бога с љубављу си сачувао. Једно тн још ваља извршити, реч у Еванђељу Сина Божија: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече свега и, узевши крст свој, нека смерно иде за мном (Мт. 16, 24). Нека ти савет мој буде пријатан као добар: презри земаљско царство и богатство као непостојано и ништавно; остави свет и красоте света и сва видљива блага као таште и краткотрајне: пођи за мном крстоносним путем смерности који сам ти припремио у овој пустињи; настани се са мном, и ту, одвојивши се од свега световног, ти ћеш молитвом и постом чистије познати Бога. И као што си се у животу земаљскога царства удостојио апостолских дарова, украсићеш се и у пустињн испосничким венцима смерности монашкога живота. А моју душу, тужну што сам лишен тебе, утешићеш твојом љубављу и присуством, као што ћу и ја твоју, у Господу. А добра госпођа и мати моја нека се на исти начин, међу својима, од свега одвоји ка Богу. Молим те, господару мој, да те ради славе царства и ради многог богатства не ожалосте ове речи моје, као што се негда ожалости еванђелски младић када га мој Исус учаше о савршенству (ср. Мт. 19, 16-22). Са сигурношћу ти говорим, оче, веруј ми: ако оставиш земаљско царство и дођеш к нама, бићу ти посредник за небеско царство; ако пак презреш речи моје, не надај се да ћеш ме видети у овом временском животу. Мир Божји и љубав светих отаца пустињских, и моја грешна молитва, нека су са свима вама у Христу Исусу. Амин".
Добивши синовљево писмо, самодржац отац устаде са престола, поклони се љубави синовљој као светињи, целива писмо, отвори га, али га не могаде прочитати, јер му пламене сузе родитељске љубави поплавише очњи вид. Најзад, умиривши сузе, он прочита писмо, и дивљаше се саставу и силини речи, јер му дубоко у срце продре прекор о еванђелском младићу који је ради земаљског богатства оставио Христа. И због тога самодржац величаше свога сина као свог учитеља. И одмах издаде заповест широм целе државе своје, сазивајући ипате[4] и војводе, тисућнике[5] и сатнике[6] и остале благороднике, мале и велике, означивши нарочити дан сабора, и заповедајући да нико не изостане, јер хоће да састави велики савет. А за то време док ова посланица, заповест, обилажаше државу, он добро управљаше својим богатством: раздаваше га убогима и сиромашнима, хромима и слепима, сирочићима и удовама, прокаженима и свима ништима.
Када се у одређени дан благородници са свих страна стекоше на сабор, самодржац Стефан Немања стаде посред њих и нареди да се најпре гласно прочита писмо његовог сина. Затим се он обрати свима благородницима овим речима: "Драга браћо и чеда, чујте моју реч к вама. Мој живот вам је познат од самог почетка: свакога од вас као сина отхраних, и као брата заволех, и као друга примих. А и ви ми бисте послушни и верни. И сви Господом сачувасмо живот свој, и земљу нашу нерасипану од најезде непријатеља; спасавасмо се уздајући се не на лук наш или мишицу, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени, и силом крста укрепљени, побеђивасмо непријатеље наше. Стога и сада свакога од вас молим и заклињем, да веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, чијим се крштењем просветисмо, сачувате чистом од сваке јереси, које од нас изгнасмо. Ономе кога ћу вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим вас да будете покорни и верни као што бисте мени самоме. Божјим црквама и њиховим служитељима одајте сваку част, и све, дакле, што од мене видесте и научисте, то чините".
Слушајући ову неочекивану реч, велможе се у недоумици чуђаху, а самодржац настави: "Драги и Богом даровани ми саборе! ви чусте како ме се мој син у писму одриче и неће више да ме види у овом животу, ако не пођем за њим. Мени је с вама било довољно весеља и радости земаљскога царства, довољно војниковања и раскошних трпеза, довољно уживања свих красота овога света; а сада вас молим: отпустите ме љубављу вашом да, крстоносно пошавши за сином, отидем у његову пустињу, где ћу се, надам се, ослободити својих зала и постарати се о своме спасењу".
На ове речи самодршчеве настаде од свих силан плач, налик на гром. Плакаху сви: и синови, и синови синова, и сви благородници, по Господу и крви сродници; плакаху и жаљаху и ризе раздираху; и шта не рађаху, и какве узбудљиве речи не изговараху, само да на неки начин задрже оца свог и господара. "He остављај нас, господару, оче и учитељу! Ако ли не, и ми ћемо с тобом поћи! Ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда се затвори у свом манастиру, да бисмо се могли тешити гледајући лице твоје. Каква ће ти похвала бити ако живот свој завршиш као тућинац у туђини, па још у пустињи?" А он им рече: "Што плачете, те ми душу раслабљујете? Ви данас чусте како ме се син у писму одриче, ако не пођем за њим. Стога молим све, умирите ми срце, не задржавајте ме, јер не могу више без сина". Кад ово рече, убеди оне који га задржаваху, те му сви рекоше: "Нека буде воља Господња!"
Онда самодржац Стефан Немања призва сина свог Стефана, чије врлине и витештво и богољубље није лако исказати. И заједно са свеосвећеним епископом Калиником и са свима благородницима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. И кад би служба и молитва, самодржац отац са преосвећеним епископом, крстом и полагањем руку обојице на Стефанову главу, благослови Стефана за великог жупана, за господара и самодршца све Српске земље. И сви се благородници поклонише, просећи му од Бога живота и говорећи: "На много лета да буде!".
Кад изиђоше из цркве, сјајне и богате трпезе беху у двору постављене. Самодржац отац говораше свима благородницима: "Хајдете са мном, да последњи пир с вама проведем, па да трпезу с месом од себе одбацим, јер ме трпеза, сјајна и с много меса, неће више никад сакупити с вама". За време гозбе бише изнесени светли дарови, и свакога од благородника према годинама, према верности и према части самодршци обдарише, један што је власт остављао, други што ју је примио. - To би на Благовести 1196 године.
Сутрадан се све измени: смирени Стефан Немања и његова благочестива супруга Ана отпутоваше у Немањину задужбину Студеницу, и ту у храму Пресвете Богородице, пред светим дверима светога олтара, дадоше Богу своје монашке завете. Епископ Калиник, кад је служба и молитва била, украси Стефана анђеоским ликом крстоносно, и као монаху даде му име Симеон. Исто тако и богољубива Ана уподоби се сину своме, који је пошао за Христом и показао пример својим родитељима, и прими свети анђеоски лик од истога епископа Калиника, говорећи: "He би ли ме човекољубиви Бог удостојио да будем заједно са милим чедом својим у царству небеском". И у монаштву она доби име Анастасија. Сабравши око себе збор монахиња, монахиња Анастасија се заједно са њима подвизаваше у постовима и молитвама к Богу. А монах Симеон остаде у Студеници, и ту са тамошњим монасима вршаше посни канон, тојест подвизаваше се по закону у посту и молитви. Што обећа у светом обећању пред светим олтаром, он усрдно извршиваше, радосно идући путем заповести Господњих, угледајући се на свете животе Светих и последујући им с љубављу. И постаде једног удела са њима. Боравећи у Студеници са светом братијом, он све надмашиваше подвизима својим, и постаде углед свима. Истински узевши крст Христов, он делотворно учаше чеда своја да презиру што је телесно, јер брзо ишчезава, а да пригрљују што је божанствено и бесмртно. И на очиглед братије он се свим бићем измени у велико смирење. Приљубљен Христу умом и срцем и непорочним животом и испуњен топлом љубављу Светога Духа, он стече велико умилење у души својој, и заиста се уврсти међу ученике Христове.
После извесног времена, новембра месеца 1197 године, монах Симеон крену на пут у Свету Гору са много тешка злата, и сасуда златних и сребрних, ради раздавања светогорским манастирима и пустињацима. Син његов, самодржац Стефан, пратио га је са високим благородницима све до грчке границе. Ту се са много суза растадоше, а многи благородници продужише са преподобним у Свету Гору.
Када стигоше у Ватопед, владалац монах би са чашћу дочекан и примљен. Игуман и братија, после молитве и благодарења Богу, поздрављаху се са старцем у саборној цркви и даваху му целиве у Господу. Тада и син приђе оцу да га загрли. Сусрет је био потресно дирљив. Они обојица занемеше од неисказаног узбуђења; старац се поведе, и да га не придржаше, пао би на земљу. И кад дође к себи, отац многим сузама обливаше жељену свету главу милога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи. А божанствени младић какве благодарности не узношаше Богу из дубине обрадованог срца што је отац његов испунио заповест Божју, и што обојица, отуђивши се од свих својих, Господа ради туђинују у туђим земљама. Потресени, и духовном радошћу испуњени, они прославише Бога. Призор беше диван и небу и земљи: обојица устрељени стрелом љубави Христове, они из безмерне љубави према Господу оставише толику висину, и дођоше на туђу земљу; отуђивши се свега земаљскога, и све оставивши по заповести Господњој, они Му усрдно следоваше, и у велико смирење дођоше, и одмориште Светоме Духу постадоше.
Одморивши се од пута, преподобни Симеон изнесе поклоне манастиру: скупоцене сасуде и завесе; приведе и одабране коње и мазге; и два кабла сува злата и сребра; а и игумана и сву братију обдари од првог до последњег. He само то, вели животописац Доментијан, него и душе своје ова два богољупца приложише Пресветој Богородици; а све имање своје послаше пред собом, које и нађоше у царству небеском. Од дворјана пак, који беху допратили свога бившег владара, неки се вратише својим кућама, а многи осташе у манастиру, идући за преподобним Симеоном путем смирења, ма да им он брањаше, не хотећи ожалостити сина самодршца; но они му одговараху: "У тебе смо се прославили у земаљском војевању; и сада ћемо с тобом војевати Небеском Цару, и ништа нас неће раставити од тебе". И сви они постадоше изврсни монаси, на удивљење Свете Горе. А преподобни Симеон заповеди да му начине келију уз свети олтар велике цркве Свете Богородице, и прозор у свети олтар, да свагда гледа свете молитвенике који служе у светој цркви. Он пак свршаваше свој канон, своје правило, и ћутећи пребиваше у светим молитвама дан и ноћ, усрдно тражећи Христа, вођен од Бога и светог сина свог богоносног Саве.
По Светој Гори Атону убрзо се рашчу о доласку српског владаоца. Сви се дивљаху смирењу његовом и прослављаху Бога. Игумани из манастира, пустињаци из пустиња, заједно са оцем протом, долажаху да виде преподобног Симеона. Он их је све богато обдаривао и припадао к ногама њиховим, просећи од свих молитве и благослов. Но пошто су непрестане посете већ стварале тешкоће Ватопедској обитељи и братији, то преподобни Симеон и Сава, да би уклонили те тешкоће, дадоше понова много злата манастиру с тим, да се за њихова живота свакога дана даје храна, хлеб и вино, свима посетиоцима и убогима.
Потом зажеле преподобни Симеон да обиђе Свету Гору, да се поклони свима манастирима и светогорским светињама. Испросивши за то благослов од игумана, он узе са собом Саву као жезал старости своје. Сава, по обичају свом, хтеде да иде са њим бос. Али му нежни отац то не допусти. Сава га мољаше плачући да му учини ту милост: да иде бос докле може. Али му отац никако не допушташе, молећи га и говорећи: "Смилуј се на мене, чедо; ти срце моје бијеш камењем које ногама својим додирујеш". Сава, не желећи да упорношћу својом жалости оца, обу се први пут после много година и уседе на коња. Тако дођоше најпре у Меси, тојест у Средину Свете Горе, где обитаваше прот, у обитељ Пречисте Богоматере на Кареји[7]. Ту се у цркви Пресвете Богоматере са многим сузама поклонише Пречистој и целиваше Је; дадоше цркви сасуде златне и сребрне, и завесе, и велику сребрну зделу пуну злата и сребра; уписаше себе и самодршца Стефана у поменик, поред имена благочестивих царева; па посебно веома богато обдарише прота и сву братију. Из Кареје они се спустише у Иверски манастир; а посетише и друге манастире, свуда се уписујући у књиге животне. И тако стигоше у лавру светог Атанасија, у подножју Свете Горе Атона. Но старац, ослабелих ногу, не могаде узићи на врх Атона, само му се са вером и љубављу срцем поклони издалека. У Лаври се помолише над гробом светог Атанасија, оснивача атонског општежића; и овај манастир обдарише обилније него друге манастире, тако да постадоше други ктитори, те се "и до данас, вели Доментијан, спомињу као ктитори, једнако са благоверним царевима". Из суседних и даљих скитова дођоше многи преподобни пустињаци, да виде преподобиог Симеона, - вели исти животописац, - који их је издавна хранио дугом руком Божјом и сином својим богоносним Савом монахом. Напослетку, вративши се у Ватопед, отац и син се настанише заједно у келијама које син раније беше сазидао.
Заједно живећи, они једно мишљаху и једну наду гледаху: тражећи Бога трудима и молитвдма и пошћењем. Али се старац не могаше због старачке изнемоглости трудити као младић. Стога младић допуњаваше недостатак старчев, те не престајаше трудити се и постити се и за себе и за оца. А и старац овај беше некако чудан: као што је раније, живећи у свету, освајао царство без труда, правдом и вером, милостињом и збрињавањем убогих, тако се и у монашким подвизима показао као лихвар: немајући снаге да их сам врши, oн лежећи сабираше плодове синовље, сабираше са скрушеношћу срца и смерношћу душе, проливајући од умилења и саосећања много суза. Младић се труђаше, старац сапаћаше, јер срцем прављаше онолико поклона колико и син, и душом састрадаваше свеноћном самораспињању његовом. Удвостручаваше ли младић труде и пост за себе и за старца, удвостручаваше и старац сузе и уздахе за се и за младића, јер оплакиваше младост синовљеву, подвизима мучену, а оплакиваше и своје задоцњење и евоју немоћ за подвиге. Неспособан да заједно са сином страда, због тога он биваше тужан и невесео, и, климајући главом, сеђаше укоравајући себе. А младић опет, као старац говорећи, тешаше оца: "He тугуј, господару и оче, ја сам твој пост и стајање и клањање; ја сам твој подвиг, и по души труд, на мени је твој грех, ако га има, ја за тебе одговарам, пошто си ме послушао, нека од мене Господ иште душу твоју".
Слушајући овакве речи, старац заливаше себе сузама; a због великог смирења и покорности према њему не смеђаше га називати сином, него, грлећи и љубећи свету главу његову, говораше: "О, господине мој! о, срце моје! ја сам ради тога све оставио и теби се једноме приљубио! Чиме да ти узвратим што си ме од таштег света отргао, и што се тако за душу моју патиш и трудиш? Благословен од Бога и ти и дан у који си се родио, не моје чедо, него Божје чедо".
И тако се старац радоваше у Господу, гледајући сина као некаквог борца или искусног војводу који се за њега подвизава, и, сматрајући синовље за своје, испуњаваше се благим надама. Тако се подвизи сјајнога сина и уздаси смиренога оца к Богу, као и двострука молитва њихова, сливаху у једно. И тако се обојица у Господу весељаху, и душе своје изграђиваху, - док у манастиру Ватопеду све порушено обнављаху и запустело насељаваху. И обојица служаху незаблудноме путу дан и ноћ, вели Доментијан. Богомудри кир Сава монах напредујући у делима својим, недремљивим подвигом својим подиже изванредна дела у манастиру Ватопеду, и сазда превисоке палате, једне нарекавши у име оца свога, а друге у своје име. И насади многе винограде и обнови сва места тога манастира; и приложи пусте метохе испросивши их од цара, и доведе људе из своје земље, Србије, и насели их у њима; и својим великим подвигом испуни свако довољство, да су се сви дивили гледајући његов толики подвиг и претоплу веру његову ка Пречистој Богородици. Он дању пребиваше с мајсторима у манастирским пословима, не слабећи у светим молитвама дан и ноћ, имајући у телу свом живот Бестелесних слугу. Због тога га ни беси не искушаше много; јер у младости својој никада очи своје не насити сном, нити коленима својим даде покоја, хотећи да душу своју ослободи од страсти. Угледајући се у томе на свете мужеве, који овај живот проведоше у многим невољама и тугама или крвљу својом купише вечни живот, он постаде заједничар њихов, приопштивши се свима путевима њиховим.
