ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског
САВЕ
првог Архиепископа Српског
ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ
По престављењу Првовенчаног краља, свети архиепископ венча краљевством у Жичи
старијег сина његовог Радослава, и, утврдивши га молитвама и благословом,
предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена
проведе свети Сава са њим, пошто му је давнашња жеља била да посети Свету Земљу
и поклони се тамошњим светињама. Узалуд га са сузама мољаху сам краљ Радослав, и
епископи, и благородници, да не одлази од њих али га не могаше задржати. Утешени
надом да ће им се опет вратити, они га отпустише. Много злата и сребра, па да је
хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.
Даровавши свима мир и благослов и целив у Господу, свети архиепископ отпутова
у Далмацију, године 1229, а одатле, својом лађом, у Свету Земљу. Стигавши срећно
у свети град Јерусалим, он се са много суза поклони животворном гробу Господа
Христа, грлећи га рукама и с љубављу целивајући. У Јерусалиму би сјајно примљен
од светог патријарха Атанасија, са којим сутрадан отслужи божанствену литургију
у великој цркви Васкрсења. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву Божју,
и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште. Онда узе од светог
патријарха благослов да може у свој области његовој у Палестини вршити свету
литургију, па крену на поклоњење светињама. Ha Сиону, у Витлејему, у
Гетсиманији, на Гори Елеонској, у Витанији, у великој пустињи Четрдесетнице, и у
свима светим местима, он отслужи свету службу, и свуда обилну милостињу раздаде.
Затим оде на Јордан, на место Богојављења; па, прешавши Јордан, поклони се
пештерној цркви светог Јована Крститеља, љубазно примљен од игумана и братије. И
ту отслужи свету службу. И, давши довољно благослова који ношаше, прими целив у
Господу и молитву од свих, па допраћен од њих до Јордана, оде у манастир
светог Герасима.
Из манастира светог Герасима свети Сава дође у велику лавру светог Саве
Освећеног, где многим сузама ороси гроб свога светог имењака. Срдачно примљен од
игумана и братије, он се ту мало одмори, и сутрадан отслужи свету божанствену
службу. У лаври братија му предаде пастирски жезал, патерицу свога аве, према
древном завештању које се предавало код њих с нараштаја у нараштај: да се та
патерица преда само епископу са именом Сава. Та се патерица и данас чува на
Атону у келији званој Патерица. У лаври свети архиепископ остаде доста дана. За
то време он обиђе пештеру светог Саве Освећеног и сва места у пустињи, где је он
живео у молитвеној усамљености, посту, испаштању и страдању. Обиђе са усрђем и
све преподобне, који усамљенички и побожно самујући живљаху око свете лавре и
пут Мртвога Мора у долини, и умилењем расташе у души посматрајући где људи од
крви и меса живе скоро бестелесно. И много разговараше са њима о духовним
стварима. И пошто се обогати њиховим молитвама и богатством, он се весео врати у
лавру, коју више обдари него друге манастире. Свети Сава посети и лавру светог
Јевтимија Великог и манастир светог Теодосија Великог. Оде и у град Назарет, где
у светој цркви Благовештења Богородице отслужи свету службу. Одатле стиже и на
свету гору Тавор, и ту у цркви топлим сузама ороси свето место где се Господ
преобразио. И веру срца свога делима показиваше у свему, вели животописац
Доментијан, хотећи до краја извршити превелику врлину, имајући у својој
богоносној души човечанску природу покривену Духом Светим, и куда год путоваше,
свуда беше вођен Духом Светим.
И тако свети архиепископ, обишавши све пустиње и манастире у Палестини, и
поклонивши се свим светињама, и раздавши милостињу, врати се у свети град
Јерусалим. Патријарх Атанасије га опет радосно прими, дивећи се његовој
усрдности у обилажењу светих места и испосничким подвизима у Богу. Састајући се
много пута потом, саветујући се са патријархом о црквеним правилима и
поучавајући се, божанствени се оци радоваху у Господу. Оба светилника Божја
стекоше велику свету љубав међу собом.
У Јерусалиму и по манастирима свети архиепископ покупова много светих
моштију, светих одежда, светих утвари, да као благослов однесе у своје
отачаство. И отслуживши опет са патријархом свету службу у великој цркви
Васкрсења, опрости се са патријархом целивом у Господу, и крену на пут у своје
отачаство[19].
Чуван Богом, светитељ срећно стиже преко града Акра (Акона) у Никеју. Тада у
Никеји беше цар Јован Ватац (1222-1254). Ватац са великом чешћу прими светог
Саву, и задржа га много дана код себе. Пред полазак за Свету Гору, цар обдари
светог архиепископа часним дрветом Крста Господњег, светим моштима,
богослужбеним одеждама и црквеним сасудима, и многим другим даровима. И стави му
цар на расположење своју лађу, са наоружаном посадом, да га прати до Свете Горе.
У Светој Гори богоносни Сава дарежљиво дељаше по манастирима царево и своје
злато. Преподобни прот, чесни игумани и сви богобојажљиви људи с љубављу га
дочекиваху као изданак Свете Горе. У Хиландару проведе доста времена, хранећи
божанственом храном своје духовно стадо.
Из Свете Горе свети архиепископ отпутова у Солун. Ту цароваше Теодор Ангел,
који с великим почастима дочека светог Саву. И цар и митрополит Солунски много
се заузимаху код Светога да благочестиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у
миру, јер је цар желео пријатељство са Србијом. Када краљу Радославу стиже глас
о доласку његовог стрица, он му са епископима, игуманима и благородницима изађе
сам далеко у сусрет. Сусрет беше пун радости и са једне и са друге стране.
После нешто времена свети Сава оде у лавру Студеницу, са сузама целива чесни
гроб свога оца Симеона, и светим миром његовим помаза чула своја, сматрајући да
се тиме веома обогатио. А за дан годишњице помена првовенчаном краљу Стефану, он
сазва епископе и игумане. Отслуживши тога дана свету божанствену литургију, он
откри гроб свога брата, и нађе његове свете мошти целе и неповређене, при чему
се сва црква испуни миомиром. Сви се веома обрадоваше томе. Свети архиепископ,
сав радостан, узнесе веома топлу захвалност Богу. Онда са сваком достојном чашћу
пренесе свете мошти Првовенчанога краља из Студенице у његову задужбину Жичу, и
положи их у великој цркви. И опет отслужи свету и божанствену службу. И пошто
обдари ниште, и све довољно угости у архиепископији, он отпусти свакога да иде у
свој крај.
После тога свети архиепископ сам пропутова сву Српску земљу: све утврђиваше у
вери; по свима манастирима завођаше уставе и обичаје монашког живота, какве је
видео у Светој Гори, Палестини и Азији; велможама и богаташима апостолски
запрећиваше, да не мисле високо о себи, нити да се уздају у пролазно богатство,
него да буду тихи према свима и да човекољубиво и милостивно управљају над
равнорабнима, "јер и ви сте, говораше им, од истсга земнога праха од којега и
они, и ви тражите од Господара свих - Бога исто човекољубље, као и они од вас";
војнике учаше да се клоне чињења неправде и грабљења; све људе утврђиваше у вери
и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да
деле хлеб свој са онима који гладују, да бескровне ниште уводе у дом свој, да
одевају наге, и да не презиру своје по крви; са сузама мољаше свакога да се
бежањем клоне блуда и прељубе; све призиваше покајању и исповедању грехова; све
поучаваше да милују и хране сирочад, удовице и ниште; свима препоручиваше да
бране слабе, и откупљују робље и пуштају на слободу; оне у браку учаше да живе
целомудрено, а оне у неженству чисто[20].
Оцртавши тако свенародну делатност светога Саве, животописац Теодосије даје о
ондашњем духовном стању Срба овакав збирни свеобухватни закључак: "И свима који
управљаху: епископима и велможама, монасима и световњацима, старима и младима,
свима закон беху врлине. Таквим се тада богосветлим светилником просвећиваше
Српска земља, имајући таквог заступника к Богу, и благодушно се радоваше у миру
молитвама његовим.
Међутим, сејач зла међу људима није дремао: рођена браћа се завадише: млађи
Владислав устаде на старијег, краља Радослава. Јер Радослав, у почетку изврстан,
слепо се потчини жени, и стаде поступати неразумно. Због тога властела отступише
од њега, и приђоше млађем брату његовом Владиславу. И настаде међу браћом мржња
и гоњење због горке славе краљевства. Свети Сава чињаше све да их помири, али
без успеха. У лето 1233 властела се побуни отворено, збаци краља Радослава, и
доведе на престо Владислава. Радослав би изгнан и побеже са сво јом женом Аном у
Драч. Тамо му управник града оте жену, због њене лепоте, па се и на њега окоми
да га убије. Радослав се једва спасе бекством, и добеже своме светом стрицу,
архиепископу Сави, као своме оцу. Овај га радо прими, и пошто га благим речима
утеши, саветова му да се замонаши. И он замонаши Радослава, давши му име Јован.
Монах Јован поживе у манастиру Студеници богоугодно у незлобивости и простоти,
па се у миру престави ка Господу.
Свети архиепископ венча краљевством и молитвама свог млађег братанца
Владислава, и доведе му за невесту кћер бугарског цара Асена, да би тим браком
још више учврстио престо српски. Тада Владислав, са благословом свог светог
стрица, поче зидати манастир Милешево, јер он у свему беше послушан светом
архиепископу. И све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради,
напредоваше. И кад свети Сава виде земљу свога отачаства како сија и украшену
краљем и архиепископом и епископима и игуманима и монасима, ипатима и војводама,
божанственим и великим црквама, светим и чесним манастирима, и свима добрим
законима и уставима, он веома захвали Богу ради тога, јер не бише узалуд многи
трудови његови о њој, него се богоугодно остварише. Тада он одлучи да приведе у
дело своју давнашњу потајну намеру: да остави архиепископску власт, отпутује у
туђину, и тамо, ако буде воља Божја, и заврши свој живот. Ову своју намеру он
саопшти краљу Владиславу. Краљ и великаши га мољаху и преклињаху да то не чини,
али га не могоше умолити. Он им изјави да хоће да путује на Синајску Гору, па да
им се, ако Бог хтедне, опет врати, и да, без власти, живи у усамљеничкој
молитвеној осами.
Онда свети архиепископ сазва све своје епископе, па их још једном богомудро
поучи: да чврсто држе апостолска предања; да смело исповедају истину Еванђеља;
да пазе на себе и на своје стадо; да сами живе по вери, и да томе уче своју
паству. И говораше им: "И сада опет молим свакога од вас мојих: све што вам
предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и сазнасте, све то
чврсто и неразрушиво сачувајте сви, и томе друге научите. Стога вам на данашњи
дан апостолски засведочавам: чист сам од крви свију, јер не пропустих казати вам
савет Божји". Тако исто и свима игуманима заповеди, да се по уставу Законском
старају о манастирима.
Онда дозва у архиепископију, у Жичу, благочестивог краља Владислава и његове
велике благороднике и нареди им да се много старају о светим црквама. И ту, пред
целим сабором, он изабра на своје место једнога од својих ученика, јеромонаха
Арсенија, јер из искуства знађаше да је више него други украшен незлобивошћу и
праведношћу, да је светог живота, да се увек боји Бога и строго држи заповести
Његове. И служећи са свима епископима свету божанствену литургију, он га посвети
за архиепископа: даде му сву власт коју је сам примио од Духа Светога, да везује
и разрешује кривице људских сагрешења, и, посадив га место себе за архиепископа
на свој Богом му даровани престо, утврди га.
ДРУГО ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ
Пошто постави себи наследника на архиепископском престолу, свети Сава угости
у архиепископији краља и великаше, новога архиепископа и епископе, и све који
беху дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а сам даде свима благослов и
последњи целив у Господу, па се стаде епремати на пут у туђину. Добивши много
злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га са собом ради раздавања
у светим местима. И светитељ крену опет преко Далмације морем у Палестину, 1234
године. Но морски разбојници дознадоше да светитељ носи собом много злата, и
стадоше га својим брзим галијама вребати. Али Господ покри густом маглом лађу
свога угодника, и тако га сачува од њих. Тек кад пристаде у Бриндизи, на
италијанској обали, разбојници угледаше његову лађу. И одоше к њему као
притворни покајници, и испричаше му шта им се десило. А он, еванђелски милостив,
саосетљив и незлобив, угости их, и испуњујући Спаситељеву заповест: "љубите
непријатеље своје", даде им с благословом од злата које ношаше. После неколико
дана светитељ отплови из Бриндизија морем пут Свете Земље.
Но за време дугог путовања, једног дана се подиже на мору страховита бура;
таласи заливаху лађу, и по дану паде мрак на море. Крманош и лађари употребише
све да сачувају лађу, али напослетку изгубише сваку наду на спасење. И сви у
лађи, плачући од страха и беспомоћности, приђоше к Светоме запомажући: "Види
оче, како пропадамо, али се надамо да ћемо тобом избећи смрт". Свети им на то
рече: "Чеда моја, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек
грешан, па вас због мене и снађе ово зло". Но они све јаче запомагаху: "Оче,
помилуј нас очајнике!" И падајући к ногама његовим, они га мољаху да им измоли
помоћ од Бога. А светитељ се тајно мољаше у срцу свом. Затим нареди својим
ученицима да га држе, јер не могаше од силне олује стајати у лађи недржан; а
свима на лађи наложи да престану са плачем и да призивају Господа, вапијући:
"Господе, помилуј!" Сам пак, подигавши преподобне руке своје, мољаше се
говорећи: "Господе, као што си некада ученике своје у лађи спасао од буре на
мору, запретивши мору и ветровима, тако спаси сада и нас, Наставниче, јер
гинемо. Јер и ми смо људи Твоји, Бога сем Тебе не познасмо. He презри дело руку
Својих, Човекољупче! Твоје смо саздање, помилуј нас! Немој због грехова мојих
потопити и ове што cv ca мном, да нас не прогута све један гроб - дубина морска.
Као што си онда услишио ученике Своје (ср. Мат. 8, 23-27), услиши сада и нас
који смо у опасности и смрти. Јер си Ти и тада и сада један исти. Све је могуће
Теби, и нема ништа што Ти јe немогуће. Јер све, управљано Твојом заповешћу, држи
се и стоји; и Твојим мигом се мења и опет враћа у своје стање. Заповеди сада
ветровима да иду у своје скровиште и водама морским да се утишају".
И онда, са вером и великом слободом к Богу, он пружи руке своје, и осењујући
крсним знаком помамљене ветрове и узвитлане валове морске, запрети им говорећи:
"У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је све из небића привео у биће, и
ветрови и море - утишајте се, станите!"
И одмах се именом Господа Исуса Христа ветрови и море смирише, валови
слегоше, сунце јарко сину, и настаде тишина велика. А сви у лађи, видевши како
светитељ речју својом убрзо укроти море и ветрове, бише запрепашћени чудом, и
слављаху Бога који је такву власт дао људима. И павши к ногама светитељевим,
поклонише му се, називајући га Божјим човеком и Божјим угодником. А Свети, са
многим сузама захваљујући Богу због Његових дарова, говораше им: "Вас ради,
чеда, Бог тако и убрзо показа милост Своју према нама. Јер ваша вера према мени
грешном, и моје молитве Богу, помогоше да се добије оно што јe искано. Стога сви
заједно прославимо Бога, и не заборављајући Његово милосрђе кoјe сада показа
према нама, нека убудуће водимо живот угодан Њему".
Допловивши по благопријатном времену у град Акр (= Акон), свети архиепископ
отседе код цркве светог Ђорђа, у метоху лавре светог Саве Освећеног, који беше
за време свог првог путовања откупио од Латина и вратио Лаври. Из Акра светитељ
преко Кесарије и Јафе стиже по други пут у свети град Јерусалим. Ту отседе у
свом манастиру светог Јована Богослова, који, при првом доласку свом у
Јерусалим, беше откупио од Сарацена на cвоје име. Заједно са игуманом и братијом
лавре светог Саве Освећеног он уђе у светли храм Васкрсења, и поклони се светом
и животворном гробу Господа Христа и светој Голготи, с љубављу их целивајући и
топлим сузама орошујући. Патријарх јерусалимски Атанасије, чувши за поновни
долазак Светога, похита у храм Васкрсења да га види. Ту се радосно поздравише
целивом у Господу, и патријарх одведе Светога к себи у патријаршију, на обед.
Доласку светог Саве обрадоваше се сви градски божјаци, и журно долажаху к њему,
познаници његови, као к оцу своме. А он, дарежљив и сејач благослова, милошћу
према њима беше тихи давалац. И не само према њима, него, испуњен самилошћу у
Богу, он и сада, као и о првом доласку, обилато обдари сва света места, и лавру
светог Саве Освећеног, и остале манастире.
Спремајући се да крене за Александрију, многобрижни и свесмирени светитељ
написа једно веома топло писмо своме ученику и духовном сину, студеничком
игуману Спиридону. "Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса
Христа", пише он игуману. "У Господу Богу свевозљубљени мој божанствени сине,
јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите! Мада
сам грешан, молим Спаса мог да будеш сачуван душом и телом, и све божанствено
стадо. Ако хоћете сазнати о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом молитвом
вашом здраво и весело дођосмо до светог града Јерусалима. Поклонисмо се
пресветом и божанственом гробу и његовим светим местима, и за ваше спомињање
положисмо у светим местима поклон. Обиђосмо сва места. Кад све ово свршисмо,
тада, по поднесеном путном труду, сви се разболесмо, и на Божје расуђење
остављамо живот наш и смрт нашу, и који од нас буде жив, вама нек се врати, а
кога смрт устреба, молитва ваша нека пребуде с њим. А ти, чедо моје слатко,
Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли молитвама твојим добио опроштај грехова.
И ево што се у овом месту нађе, на благослов ти дајем: крстић, да ми га носиш на
успомену; и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш,
носи ми га увек о врату, ако и другу иконицу имаш, али ово увек носи! А
појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам их полагао на гроб,
крстић и појасић. И такву сам молитву сатворио, да би дао Бог да се тако сваки
хришћанин моли за мене. И дајем ти убрусић, што су ми га овде даровали, a ja га
теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам нашао, да
ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи. И моли се за нас, служитељу
Христов, да нас Бог окрепи и сачува, да бисмо опет дошли к вама. Пази, чедо моје
слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Јер каква је корист човеку ако сав
свет добије а души својој науди?"
Пошто доби благослов од јерусалимског патријарха, свети Сава крену с великом
пратњом и вођама у Александрију. Стигавши тамо, он се у великој цркви светог
апостола и еванђелиста Марка поклони са многим сузама, као увек од Бога
дарованим му. И да се читаоци не би чудили светитељевим честим сузама,
животописац Теодосије пружа објашњење: Тим сузама се посведочаваше топлота срца
и љубав душе његове, ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе
труде, па не штеђаше себе да и веће предузме.
Свети Сава би с чашћу примљен од патријарха Александриског Николаја. У
пријатељском и богоугодном разговору они се много зближише, и патријарх веома
заволе Светога. Много дана патријарх позиваше к себи Светога, и заједно биваху
за трпезом, и наслађиваху се узајамном светом љубављу. А Свети питајући научи се
од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и разговорима
много се користише и један и други. Богочежњиви Сава прими од патријарха велику
душевну корист, за коју увек имађаше будно око. Обдаривши један другог разним и
изврсним почастима, свети оци се љубазно растадоше.
Свети Сава имађаше жељу да обиђе свете подвижнике по пустињама око
Александрије, који провођаху живот у молитвеном тиховању и посту, убеђен да ће
од њих као старих много што шта видети и чути. Испуњујући му молбу, патријарх му
даде за пратиоце вичне људе који знају пустиње. Помоливши се у Александрији у
цркви светих Бесребрника Кира и Јована, и у цркви светог мученика Мине, свети
Сава крену на пут и дође к светим и пустињским оцима у Мареот, на крају Либије.
Ови оци свој мученички живот провођаху у анђеоском безмолвију и молитвама и
посту. Свети се са свима њима питаше о духовним стварима, и много користи доби
од њих. И тако обогаћен од њих благословом и молитвама, он продужи свој пут
радујући се. И дође у Тиваиду, потом у Скит и Црну Гору, и у остала света места.
Тамо нађе изврсне и богобојажљиве и преподобне мужеве, који својим врлинама
сијаху као сунце. Од њихових речи и живота он доби много користи; и, дивећи се
њиховом трпљењу у тескоби, он расташе душом. Богато обдаривши све, од богатства
које ношаше, христочежњиви Сава хваљаше Бога, радујући се што се удостоји да
види тако свете људе, да разговара са њима, и да добије благослов од њих.
Имајући изоштрено срце на сва дела Божја, и ум окриљен благодаћу Божјом, он
прође као муња, и облете као пчела и исток и запад, и север и југ, сабирајући
своме отачаству мед богопознања.
После тога Свети се врати у Јерусалим. Одморивши се од пута, он опет крену на
пут у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона и прешав Јорданску пустињу, дође у
Каламонију, и ту се одмори у манастиру Пресвете Богородице, где се и сама
Пресвета Дјева Богородица са заручником Јосифом одморила, када су са Божанским
Младенцем Исусом бежали од Ирода у Египат. Одатле Свети дође у град Корак, на
јужном крају Мртвога Мора. Кренувши одатле, он после много дана и мучног
путовања стиже најзад у Вавилон Египатски (=Велики Вавилон, Каиро). Ту он посла
своје ученике к султану који је тада владао Вавилоном, да га замоле да му да дом
где би отсео. Султан, иако противник хришћанске вере, орасположи се ирема њему,
и као обузет неким страхом, нареди да му се спреми пресветао дом. A свети Сава,
дошав, поклони се у цркви трију Вавилонских младића: Ананије, Азарије и Мисаила.
С љубављу примљен од хришћанског митрополита, он заједно с њим оде султану.
Султан га прими са сваком почашћу, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се
труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. И
заповеди да му се даје све што је потребно, да не би, рече, ни у чему оскудевао
човек Божји.
Пошто се Свети довољно одмори, извести султана о свом путу у Египат. Султан
му даде проводитеље, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском
султану. И овај султан та такође прими са сваком почашћу, одредивши му за одмор
древну митрополију, где је сама Мати Божја са Младенцем Исусом и заручником
Јосифом живела, када је била добегла од Ирода у Египат, док се нису вратили у
Галилеју, у свој град Назарет.
Обрадован доласком светог Саве, митрополит тамошњи се дивљаше великој почасти
коју султан указа светом Сави, какву никада никоме од хришћана није био указао.
Измоливши благослов од митрополита, и инока који ће га проводити, свети Сава
посети у пустињи обиталишта великих подвижника Антонија и Арсенија; и ова света
обиталишта с многим сузама целиваше, и с љубављу дариваше подвижнике које тамо
нађе, па узевши од њих молитву и благослов, врати се у Каиро. Онда извести
султана о својој намери да хоће да посети Синајску Гору. Султан, који га беше
веома заволео, а и због царског рода његовог, посла му своје велможе са богатим
даровима индијских миоиса, урми и осталих потреба, коње за пут и успутну стражу.
Сараценске велможе, видећи велику љубав султанову према Свегоме, са
страхопоштовањем се дотицаху његове мантије, говорећи: "Овако љубазан хришћанин
није нам досада долазио; и ово је уистини Божји човек". И тако га с великом
љубављу проводише. А кад срећно стигоше на Синај, светитељ уђе v манастир и у
цркви Пресвете Богородице поклони се месту Неопаљиве Купине. Епископ синалски
који јe на месту игумана и сва братија с љубављу примише Светога. Пошто се
одмори у манастиру, Свети се пoпe на свети врх где је Господ разговарао с
Мојсијем.
У Синајском манастиру свети Сава проведе сву Свету Четрдесетницу и сваке
суботе пењаше се на свети врх, вршећи тамо свеноћно бденије уочи недеље; a y
недељу служаше свету литургију бос, по тамошњем обичају, пошто је то место за
које јe Господ рекао Свом великом пророку Мојсију: "Изуј обућу са ногу својих,
јер је место где стојиш света земља" (2 Mofc. 3. 5). После свете литургије свети
Сава се враћао у манастир к братији. И заволевши веома њихов богоугодни живот,
он даде много злата Maнacтиру и уписа у манастирски поменик себе, своје родитеље
и свога брата Стефана Првовенчаног.
Затим се врати у свети град Јерусалим. Тамо у храму Васкрсења отслужи
последњи пут божанствену литургију, помоли се за Цркву Христову, за себе, за
цареве, и за све народе Господњег наслеђа, које Господ искупи чесном крвљу
Својом. И тако, целивавши са многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва
света места, на којима Господ Христос нас ради претрпе телом свечесна страдања,
он се опрости са патријархом Атанасијем.
Из Јерусалима свети Сава отпутова у велику Антиохију, главни град Сирије. Ту
се поклони у саборној цркви, и чесно и с љубављу би примљен од светог патријарха
антиохијског, са којим проведе много дана у разговору о духовним стварима. Са
благословом патријарховим он посети манастир светог Симеона Дивногорца, и са
многим сузама поклони се светој цркви и његовом гробу. Много дарова остави свети
Сава у Антиохији, а патријарх га са своје стране обдари Моштима Светих и часним
црквеним потребама. И целивавши се у Господу, свети оци се с љубављу
растадоше.
По престављењу Првовенчаног краља, свети архиепископ венча краљевством у Жичи
старијег сина његовог Радослава, и, утврдивши га молитвама и благословом,
предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена
проведе свети Сава са њим, пошто му је давнашња жеља била да посети Свету Земљу
и поклони се тамошњим светињама. Узалуд га са сузама мољаху сам краљ Радослав, и
епископи, и благородници, да не одлази од њих али га не могаше задржати. Утешени
надом да ће им се опет вратити, они га отпустише. Много злата и сребра, па да је
хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.
Даровавши свима мир и благослов и целив у Господу, свети архиепископ отпутова
у Далмацију, године 1229, а одатле, својом лађом, у Свету Земљу. Стигавши срећно
у свети град Јерусалим, он се са много суза поклони животворном гробу Господа
Христа, грлећи га рукама и с љубављу целивајући. У Јерусалиму би сјајно примљен
од светог патријарха Атанасија, са којим сутрадан отслужи божанствену литургију
у великој цркви Васкрсења. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву Божју,
и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште. Онда узе од светог
патријарха благослов да може у свој области његовој у Палестини вршити свету
литургију, па крену на поклоњење светињама. Ha Сиону, у Витлејему, у
Гетсиманији, на Гори Елеонској, у Витанији, у великој пустињи Четрдесетнице, и у
свима светим местима, он отслужи свету службу, и свуда обилну милостињу раздаде.
Затим оде на Јордан, на место Богојављења; па, прешавши Јордан, поклони се
пештерној цркви светог Јована Крститеља, љубазно примљен од игумана и братије. И
ту отслужи свету службу. И, давши довољно благослова који ношаше, прими целив у
Господу и молитву од свих, па допраћен од њих до Јордана, оде у манастир
светог Герасима.
Из манастира светог Герасима свети Сава дође у велику лавру светог Саве
Освећеног, где многим сузама ороси гроб свога светог имењака. Срдачно примљен од
игумана и братије, он се ту мало одмори, и сутрадан отслужи свету божанствену
службу. У лаври братија му предаде пастирски жезал, патерицу свога аве, према
древном завештању које се предавало код њих с нараштаја у нараштај: да се та
патерица преда само епископу са именом Сава. Та се патерица и данас чува на
Атону у келији званој Патерица. У лаври свети архиепископ остаде доста дана. За
то време он обиђе пештеру светог Саве Освећеног и сва места у пустињи, где је он
живео у молитвеној усамљености, посту, испаштању и страдању. Обиђе са усрђем и
све преподобне, који усамљенички и побожно самујући живљаху око свете лавре и
пут Мртвога Мора у долини, и умилењем расташе у души посматрајући где људи од
крви и меса живе скоро бестелесно. И много разговараше са њима о духовним
стварима. И пошто се обогати њиховим молитвама и богатством, он се весео врати у
лавру, коју више обдари него друге манастире. Свети Сава посети и лавру светог
Јевтимија Великог и манастир светог Теодосија Великог. Оде и у град Назарет, где
у светој цркви Благовештења Богородице отслужи свету службу. Одатле стиже и на
свету гору Тавор, и ту у цркви топлим сузама ороси свето место где се Господ
преобразио. И веру срца свога делима показиваше у свему, вели животописац
Доментијан, хотећи до краја извршити превелику врлину, имајући у својој
богоносној души човечанску природу покривену Духом Светим, и куда год путоваше,
свуда беше вођен Духом Светим.
И тако свети архиепископ, обишавши све пустиње и манастире у Палестини, и
поклонивши се свим светињама, и раздавши милостињу, врати се у свети град
Јерусалим. Патријарх Атанасије га опет радосно прими, дивећи се његовој
усрдности у обилажењу светих места и испосничким подвизима у Богу. Састајући се
много пута потом, саветујући се са патријархом о црквеним правилима и
поучавајући се, божанствени се оци радоваху у Господу. Оба светилника Божја
стекоше велику свету љубав међу собом.
У Јерусалиму и по манастирима свети архиепископ покупова много светих
моштију, светих одежда, светих утвари, да као благослов однесе у своје
отачаство. И отслуживши опет са патријархом свету службу у великој цркви
Васкрсења, опрости се са патријархом целивом у Господу, и крену на пут у своје
отачаство[19].
Чуван Богом, светитељ срећно стиже преко града Акра (Акона) у Никеју. Тада у
Никеји беше цар Јован Ватац (1222-1254). Ватац са великом чешћу прими светог
Саву, и задржа га много дана код себе. Пред полазак за Свету Гору, цар обдари
светог архиепископа часним дрветом Крста Господњег, светим моштима,
богослужбеним одеждама и црквеним сасудима, и многим другим даровима. И стави му
цар на расположење своју лађу, са наоружаном посадом, да га прати до Свете Горе.
У Светој Гори богоносни Сава дарежљиво дељаше по манастирима царево и своје
злато. Преподобни прот, чесни игумани и сви богобојажљиви људи с љубављу га
дочекиваху као изданак Свете Горе. У Хиландару проведе доста времена, хранећи
божанственом храном своје духовно стадо.
Из Свете Горе свети архиепископ отпутова у Солун. Ту цароваше Теодор Ангел,
који с великим почастима дочека светог Саву. И цар и митрополит Солунски много
се заузимаху код Светога да благочестиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у
миру, јер је цар желео пријатељство са Србијом. Када краљу Радославу стиже глас
о доласку његовог стрица, он му са епископима, игуманима и благородницима изађе
сам далеко у сусрет. Сусрет беше пун радости и са једне и са друге стране.
После нешто времена свети Сава оде у лавру Студеницу, са сузама целива чесни
гроб свога оца Симеона, и светим миром његовим помаза чула своја, сматрајући да
се тиме веома обогатио. А за дан годишњице помена првовенчаном краљу Стефану, он
сазва епископе и игумане. Отслуживши тога дана свету божанствену литургију, он
откри гроб свога брата, и нађе његове свете мошти целе и неповређене, при чему
се сва црква испуни миомиром. Сви се веома обрадоваше томе. Свети архиепископ,
сав радостан, узнесе веома топлу захвалност Богу. Онда са сваком достојном чашћу
пренесе свете мошти Првовенчанога краља из Студенице у његову задужбину Жичу, и
положи их у великој цркви. И опет отслужи свету и божанствену службу. И пошто
обдари ниште, и све довољно угости у архиепископији, он отпусти свакога да иде у
свој крај.
После тога свети архиепископ сам пропутова сву Српску земљу: све утврђиваше у
вери; по свима манастирима завођаше уставе и обичаје монашког живота, какве је
видео у Светој Гори, Палестини и Азији; велможама и богаташима апостолски
запрећиваше, да не мисле високо о себи, нити да се уздају у пролазно богатство,
него да буду тихи према свима и да човекољубиво и милостивно управљају над
равнорабнима, "јер и ви сте, говораше им, од истсга земнога праха од којега и
они, и ви тражите од Господара свих - Бога исто човекољубље, као и они од вас";
војнике учаше да се клоне чињења неправде и грабљења; све људе утврђиваше у вери
и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да
деле хлеб свој са онима који гладују, да бескровне ниште уводе у дом свој, да
одевају наге, и да не презиру своје по крви; са сузама мољаше свакога да се
бежањем клоне блуда и прељубе; све призиваше покајању и исповедању грехова; све
поучаваше да милују и хране сирочад, удовице и ниште; свима препоручиваше да
бране слабе, и откупљују робље и пуштају на слободу; оне у браку учаше да живе
целомудрено, а оне у неженству чисто[20].
Оцртавши тако свенародну делатност светога Саве, животописац Теодосије даје о
ондашњем духовном стању Срба овакав збирни свеобухватни закључак: "И свима који
управљаху: епископима и велможама, монасима и световњацима, старима и младима,
свима закон беху врлине. Таквим се тада богосветлим светилником просвећиваше
Српска земља, имајући таквог заступника к Богу, и благодушно се радоваше у миру
молитвама његовим.
Међутим, сејач зла међу људима није дремао: рођена браћа се завадише: млађи
Владислав устаде на старијег, краља Радослава. Јер Радослав, у почетку изврстан,
слепо се потчини жени, и стаде поступати неразумно. Због тога властела отступише
од њега, и приђоше млађем брату његовом Владиславу. И настаде међу браћом мржња
и гоњење због горке славе краљевства. Свети Сава чињаше све да их помири, али
без успеха. У лето 1233 властела се побуни отворено, збаци краља Радослава, и
доведе на престо Владислава. Радослав би изгнан и побеже са сво јом женом Аном у
Драч. Тамо му управник града оте жену, због њене лепоте, па се и на њега окоми
да га убије. Радослав се једва спасе бекством, и добеже своме светом стрицу,
архиепископу Сави, као своме оцу. Овај га радо прими, и пошто га благим речима
утеши, саветова му да се замонаши. И он замонаши Радослава, давши му име Јован.
Монах Јован поживе у манастиру Студеници богоугодно у незлобивости и простоти,
па се у миру престави ка Господу.
Свети архиепископ венча краљевством и молитвама свог млађег братанца
Владислава, и доведе му за невесту кћер бугарског цара Асена, да би тим браком
још више учврстио престо српски. Тада Владислав, са благословом свог светог
стрица, поче зидати манастир Милешево, јер он у свему беше послушан светом
архиепископу. И све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради,
напредоваше. И кад свети Сава виде земљу свога отачаства како сија и украшену
краљем и архиепископом и епископима и игуманима и монасима, ипатима и војводама,
божанственим и великим црквама, светим и чесним манастирима, и свима добрим
законима и уставима, он веома захвали Богу ради тога, јер не бише узалуд многи
трудови његови о њој, него се богоугодно остварише. Тада он одлучи да приведе у
дело своју давнашњу потајну намеру: да остави архиепископску власт, отпутује у
туђину, и тамо, ако буде воља Божја, и заврши свој живот. Ову своју намеру он
саопшти краљу Владиславу. Краљ и великаши га мољаху и преклињаху да то не чини,
али га не могоше умолити. Он им изјави да хоће да путује на Синајску Гору, па да
им се, ако Бог хтедне, опет врати, и да, без власти, живи у усамљеничкој
молитвеној осами.
Онда свети архиепископ сазва све своје епископе, па их још једном богомудро
поучи: да чврсто држе апостолска предања; да смело исповедају истину Еванђеља;
да пазе на себе и на своје стадо; да сами живе по вери, и да томе уче своју
паству. И говораше им: "И сада опет молим свакога од вас мојих: све што вам
предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и сазнасте, све то
чврсто и неразрушиво сачувајте сви, и томе друге научите. Стога вам на данашњи
дан апостолски засведочавам: чист сам од крви свију, јер не пропустих казати вам
савет Божји". Тако исто и свима игуманима заповеди, да се по уставу Законском
старају о манастирима.
Онда дозва у архиепископију, у Жичу, благочестивог краља Владислава и његове
велике благороднике и нареди им да се много старају о светим црквама. И ту, пред
целим сабором, он изабра на своје место једнога од својих ученика, јеромонаха
Арсенија, јер из искуства знађаше да је више него други украшен незлобивошћу и
праведношћу, да је светог живота, да се увек боји Бога и строго држи заповести
Његове. И служећи са свима епископима свету божанствену литургију, он га посвети
за архиепископа: даде му сву власт коју је сам примио од Духа Светога, да везује
и разрешује кривице људских сагрешења, и, посадив га место себе за архиепископа
на свој Богом му даровани престо, утврди га.
ДРУГО ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ
Пошто постави себи наследника на архиепископском престолу, свети Сава угости
у архиепископији краља и великаше, новога архиепископа и епископе, и све који
беху дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а сам даде свима благослов и
последњи целив у Господу, па се стаде епремати на пут у туђину. Добивши много
злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га са собом ради раздавања
у светим местима. И светитељ крену опет преко Далмације морем у Палестину, 1234
године. Но морски разбојници дознадоше да светитељ носи собом много злата, и
стадоше га својим брзим галијама вребати. Али Господ покри густом маглом лађу
свога угодника, и тако га сачува од њих. Тек кад пристаде у Бриндизи, на
италијанској обали, разбојници угледаше његову лађу. И одоше к њему као
притворни покајници, и испричаше му шта им се десило. А он, еванђелски милостив,
саосетљив и незлобив, угости их, и испуњујући Спаситељеву заповест: "љубите
непријатеље своје", даде им с благословом од злата које ношаше. После неколико
дана светитељ отплови из Бриндизија морем пут Свете Земље.
Но за време дугог путовања, једног дана се подиже на мору страховита бура;
таласи заливаху лађу, и по дану паде мрак на море. Крманош и лађари употребише
све да сачувају лађу, али напослетку изгубише сваку наду на спасење. И сви у
лађи, плачући од страха и беспомоћности, приђоше к Светоме запомажући: "Види
оче, како пропадамо, али се надамо да ћемо тобом избећи смрт". Свети им на то
рече: "Чеда моја, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек
грешан, па вас због мене и снађе ово зло". Но они све јаче запомагаху: "Оче,
помилуј нас очајнике!" И падајући к ногама његовим, они га мољаху да им измоли
помоћ од Бога. А светитељ се тајно мољаше у срцу свом. Затим нареди својим
ученицима да га држе, јер не могаше од силне олује стајати у лађи недржан; а
свима на лађи наложи да престану са плачем и да призивају Господа, вапијући:
"Господе, помилуј!" Сам пак, подигавши преподобне руке своје, мољаше се
говорећи: "Господе, као што си некада ученике своје у лађи спасао од буре на
мору, запретивши мору и ветровима, тако спаси сада и нас, Наставниче, јер
гинемо. Јер и ми смо људи Твоји, Бога сем Тебе не познасмо. He презри дело руку
Својих, Човекољупче! Твоје смо саздање, помилуј нас! Немој због грехова мојих
потопити и ове што cv ca мном, да нас не прогута све један гроб - дубина морска.
Као што си онда услишио ученике Своје (ср. Мат. 8, 23-27), услиши сада и нас
који смо у опасности и смрти. Јер си Ти и тада и сада један исти. Све је могуће
Теби, и нема ништа што Ти јe немогуће. Јер све, управљано Твојом заповешћу, држи
се и стоји; и Твојим мигом се мења и опет враћа у своје стање. Заповеди сада
ветровима да иду у своје скровиште и водама морским да се утишају".
И онда, са вером и великом слободом к Богу, он пружи руке своје, и осењујући
крсним знаком помамљене ветрове и узвитлане валове морске, запрети им говорећи:
"У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је све из небића привео у биће, и
ветрови и море - утишајте се, станите!"
И одмах се именом Господа Исуса Христа ветрови и море смирише, валови
слегоше, сунце јарко сину, и настаде тишина велика. А сви у лађи, видевши како
светитељ речју својом убрзо укроти море и ветрове, бише запрепашћени чудом, и
слављаху Бога који је такву власт дао људима. И павши к ногама светитељевим,
поклонише му се, називајући га Божјим човеком и Божјим угодником. А Свети, са
многим сузама захваљујући Богу због Његових дарова, говораше им: "Вас ради,
чеда, Бог тако и убрзо показа милост Своју према нама. Јер ваша вера према мени
грешном, и моје молитве Богу, помогоше да се добије оно што јe искано. Стога сви
заједно прославимо Бога, и не заборављајући Његово милосрђе кoјe сада показа
према нама, нека убудуће водимо живот угодан Њему".
Допловивши по благопријатном времену у град Акр (= Акон), свети архиепископ
отседе код цркве светог Ђорђа, у метоху лавре светог Саве Освећеног, који беше
за време свог првог путовања откупио од Латина и вратио Лаври. Из Акра светитељ
преко Кесарије и Јафе стиже по други пут у свети град Јерусалим. Ту отседе у
свом манастиру светог Јована Богослова, који, при првом доласку свом у
Јерусалим, беше откупио од Сарацена на cвоје име. Заједно са игуманом и братијом
лавре светог Саве Освећеног он уђе у светли храм Васкрсења, и поклони се светом
и животворном гробу Господа Христа и светој Голготи, с љубављу их целивајући и
топлим сузама орошујући. Патријарх јерусалимски Атанасије, чувши за поновни
долазак Светога, похита у храм Васкрсења да га види. Ту се радосно поздравише
целивом у Господу, и патријарх одведе Светога к себи у патријаршију, на обед.
Доласку светог Саве обрадоваше се сви градски божјаци, и журно долажаху к њему,
познаници његови, као к оцу своме. А он, дарежљив и сејач благослова, милошћу
према њима беше тихи давалац. И не само према њима, него, испуњен самилошћу у
Богу, он и сада, као и о првом доласку, обилато обдари сва света места, и лавру
светог Саве Освећеног, и остале манастире.
Спремајући се да крене за Александрију, многобрижни и свесмирени светитељ
написа једно веома топло писмо своме ученику и духовном сину, студеничком
игуману Спиридону. "Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса
Христа", пише он игуману. "У Господу Богу свевозљубљени мој божанствени сине,
јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите! Мада
сам грешан, молим Спаса мог да будеш сачуван душом и телом, и све божанствено
стадо. Ако хоћете сазнати о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом молитвом
вашом здраво и весело дођосмо до светог града Јерусалима. Поклонисмо се
пресветом и божанственом гробу и његовим светим местима, и за ваше спомињање
положисмо у светим местима поклон. Обиђосмо сва места. Кад све ово свршисмо,
тада, по поднесеном путном труду, сви се разболесмо, и на Божје расуђење
остављамо живот наш и смрт нашу, и који од нас буде жив, вама нек се врати, а
кога смрт устреба, молитва ваша нека пребуде с њим. А ти, чедо моје слатко,
Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли молитвама твојим добио опроштај грехова.
И ево што се у овом месту нађе, на благослов ти дајем: крстић, да ми га носиш на
успомену; и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш,
носи ми га увек о врату, ако и другу иконицу имаш, али ово увек носи! А
појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам их полагао на гроб,
крстић и појасић. И такву сам молитву сатворио, да би дао Бог да се тако сваки
хришћанин моли за мене. И дајем ти убрусић, што су ми га овде даровали, a ja га
теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам нашао, да
ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи. И моли се за нас, служитељу
Христов, да нас Бог окрепи и сачува, да бисмо опет дошли к вама. Пази, чедо моје
слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Јер каква је корист човеку ако сав
свет добије а души својој науди?"
Пошто доби благослов од јерусалимског патријарха, свети Сава крену с великом
пратњом и вођама у Александрију. Стигавши тамо, он се у великој цркви светог
апостола и еванђелиста Марка поклони са многим сузама, као увек од Бога
дарованим му. И да се читаоци не би чудили светитељевим честим сузама,
животописац Теодосије пружа објашњење: Тим сузама се посведочаваше топлота срца
и љубав душе његове, ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе
труде, па не штеђаше себе да и веће предузме.
Свети Сава би с чашћу примљен од патријарха Александриског Николаја. У
пријатељском и богоугодном разговору они се много зближише, и патријарх веома
заволе Светога. Много дана патријарх позиваше к себи Светога, и заједно биваху
за трпезом, и наслађиваху се узајамном светом љубављу. А Свети питајући научи се
од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и разговорима
много се користише и један и други. Богочежњиви Сава прими од патријарха велику
душевну корист, за коју увек имађаше будно око. Обдаривши један другог разним и
изврсним почастима, свети оци се љубазно растадоше.
Свети Сава имађаше жељу да обиђе свете подвижнике по пустињама око
Александрије, који провођаху живот у молитвеном тиховању и посту, убеђен да ће
од њих као старих много што шта видети и чути. Испуњујући му молбу, патријарх му
даде за пратиоце вичне људе који знају пустиње. Помоливши се у Александрији у
цркви светих Бесребрника Кира и Јована, и у цркви светог мученика Мине, свети
Сава крену на пут и дође к светим и пустињским оцима у Мареот, на крају Либије.
Ови оци свој мученички живот провођаху у анђеоском безмолвију и молитвама и
посту. Свети се са свима њима питаше о духовним стварима, и много користи доби
од њих. И тако обогаћен од њих благословом и молитвама, он продужи свој пут
радујући се. И дође у Тиваиду, потом у Скит и Црну Гору, и у остала света места.
Тамо нађе изврсне и богобојажљиве и преподобне мужеве, који својим врлинама
сијаху као сунце. Од њихових речи и живота он доби много користи; и, дивећи се
њиховом трпљењу у тескоби, он расташе душом. Богато обдаривши све, од богатства
које ношаше, христочежњиви Сава хваљаше Бога, радујући се што се удостоји да
види тако свете људе, да разговара са њима, и да добије благослов од њих.
Имајући изоштрено срце на сва дела Божја, и ум окриљен благодаћу Божјом, он
прође као муња, и облете као пчела и исток и запад, и север и југ, сабирајући
своме отачаству мед богопознања.
После тога Свети се врати у Јерусалим. Одморивши се од пута, он опет крену на
пут у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона и прешав Јорданску пустињу, дође у
Каламонију, и ту се одмори у манастиру Пресвете Богородице, где се и сама
Пресвета Дјева Богородица са заручником Јосифом одморила, када су са Божанским
Младенцем Исусом бежали од Ирода у Египат. Одатле Свети дође у град Корак, на
јужном крају Мртвога Мора. Кренувши одатле, он после много дана и мучног
путовања стиже најзад у Вавилон Египатски (=Велики Вавилон, Каиро). Ту он посла
своје ученике к султану који је тада владао Вавилоном, да га замоле да му да дом
где би отсео. Султан, иако противник хришћанске вере, орасположи се ирема њему,
и као обузет неким страхом, нареди да му се спреми пресветао дом. A свети Сава,
дошав, поклони се у цркви трију Вавилонских младића: Ананије, Азарије и Мисаила.
С љубављу примљен од хришћанског митрополита, он заједно с њим оде султану.
Султан га прими са сваком почашћу, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се
труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. И
заповеди да му се даје све што је потребно, да не би, рече, ни у чему оскудевао
човек Божји.
Пошто се Свети довољно одмори, извести султана о свом путу у Египат. Султан
му даде проводитеље, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском
султану. И овај султан та такође прими са сваком почашћу, одредивши му за одмор
древну митрополију, где је сама Мати Божја са Младенцем Исусом и заручником
Јосифом живела, када је била добегла од Ирода у Египат, док се нису вратили у
Галилеју, у свој град Назарет.
Обрадован доласком светог Саве, митрополит тамошњи се дивљаше великој почасти
коју султан указа светом Сави, какву никада никоме од хришћана није био указао.
Измоливши благослов од митрополита, и инока који ће га проводити, свети Сава
посети у пустињи обиталишта великих подвижника Антонија и Арсенија; и ова света
обиталишта с многим сузама целиваше, и с љубављу дариваше подвижнике које тамо
нађе, па узевши од њих молитву и благослов, врати се у Каиро. Онда извести
султана о својој намери да хоће да посети Синајску Гору. Султан, који га беше
веома заволео, а и због царског рода његовог, посла му своје велможе са богатим
даровима индијских миоиса, урми и осталих потреба, коње за пут и успутну стражу.
Сараценске велможе, видећи велику љубав султанову према Свегоме, са
страхопоштовањем се дотицаху његове мантије, говорећи: "Овако љубазан хришћанин
није нам досада долазио; и ово је уистини Божји човек". И тако га с великом
љубављу проводише. А кад срећно стигоше на Синај, светитељ уђе v манастир и у
цркви Пресвете Богородице поклони се месту Неопаљиве Купине. Епископ синалски
који јe на месту игумана и сва братија с љубављу примише Светога. Пошто се
одмори у манастиру, Свети се пoпe на свети врх где је Господ разговарао с
Мојсијем.
У Синајском манастиру свети Сава проведе сву Свету Четрдесетницу и сваке
суботе пењаше се на свети врх, вршећи тамо свеноћно бденије уочи недеље; a y
недељу служаше свету литургију бос, по тамошњем обичају, пошто је то место за
које јe Господ рекао Свом великом пророку Мојсију: "Изуј обућу са ногу својих,
јер је место где стојиш света земља" (2 Mofc. 3. 5). После свете литургије свети
Сава се враћао у манастир к братији. И заволевши веома њихов богоугодни живот,
он даде много злата Maнacтиру и уписа у манастирски поменик себе, своје родитеље
и свога брата Стефана Првовенчаног.
Затим се врати у свети град Јерусалим. Тамо у храму Васкрсења отслужи
последњи пут божанствену литургију, помоли се за Цркву Христову, за себе, за
цареве, и за све народе Господњег наслеђа, које Господ искупи чесном крвљу
Својом. И тако, целивавши са многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва
света места, на којима Господ Христос нас ради претрпе телом свечесна страдања,
он се опрости са патријархом Атанасијем.
Из Јерусалима свети Сава отпутова у велику Антиохију, главни град Сирије. Ту
се поклони у саборној цркви, и чесно и с љубављу би примљен од светог патријарха
антиохијског, са којим проведе много дана у разговору о духовним стварима. Са
благословом патријарховим он посети манастир светог Симеона Дивногорца, и са
многим сузама поклони се светој цркви и његовом гробу. Много дарова остави свети
Сава у Антиохији, а патријарх га са своје стране обдари Моштима Светих и часним
црквеним потребама. И целивавши се у Господу, свети оци се с љубављу
растадоше.
НАПОМЕНЕ:
19. На овом свом поклоничком путовању, свети Сава је у
Палестини удесио и уредио све што је било могуће, да олакша посећивање светих
места српским хаџијама. Он је на путу за Јерусалим, особито у почетним и крајњим
станицама, у Акону (= Акру) и у самом Јерусалиму, куповао и зидао цркве и
манастире, па је ту уредио прихватне станице за Србе. Он је, сем тога, радио на
томе да оснује у тим станицама српске манастирске колоније, или, ако их је тамо
већ било, да их појача. Ту су онда доцније образована средишта, где се живо
радило и на књижевности (Ст. Станојевић, Свети Сава, стр 66-68; Београд, 1935).
20. Животописац пак Доментијан, говорећи о тој делатности
светога Саве, вели: Преосвећени Сава, богогласни и богомисаони крманош,
премудрошћу речи управљаше пресветлом Црквом Божјом. Он не даваше сна очима
својим; ни дремања обрвама својим, успевајући и преуспевајући у ноћним бдењима,
у божанственим прегнућима, у учењу свих правоверних, у божанственој љубави, у
угађању Христу, у добром обичају. Јер се од младости беше приљубио Господу, и
навикао Њему јединоме служити светошћу и правдом дан и ноћ. Сам црква Божија,
заснован вољом Божјом на темељу апостола и пророка, он и ову од основа поче и уз
помоћ Божју најбоље доче, и у њој објави сву божанетаану славу, и њоме просвети
све своје отачаство, и у њој одгаји Богом никле изданике, које породи Светим
Духом и освети богодарованом му благодаћу и прослави небеском славом. Својом
просвећеношћу он распростре правду Божју на све своје отачаство. Он још из
младости па до старости не престаде учити своје отачаство свагда, дан и ноћ: све
управљајући вољом Божјом ка небеском; свагда хитајући к вишњем звању; сваког
часа чекајуђи слатке награде Господа свога; свагда милујући убоге, раздељујући
хлеб свој сирочићима и удовицама, кров - онима који немају крова, тихо
пристаниште - онима који су на валима. Он беше ништих обогатитељ, безбожних
јеретика истински истребитељ, и сваког доброверја насадитељ. Он често сазиваше
свете и богопроповедне саборе, и са богоизабраним светилницима - епископима и
преподобним оцима, понављаше пречисту веру Христову, поучаваше сваком
доброзакоњу, и преко њих упућиваше своје отачаство на пресветлу побожност,
предлажући им себе сама за углед.
Палестини удесио и уредио све што је било могуће, да олакша посећивање светих
места српским хаџијама. Он је на путу за Јерусалим, особито у почетним и крајњим
станицама, у Акону (= Акру) и у самом Јерусалиму, куповао и зидао цркве и
манастире, па је ту уредио прихватне станице за Србе. Он је, сем тога, радио на
томе да оснује у тим станицама српске манастирске колоније, или, ако их је тамо
већ било, да их појача. Ту су онда доцније образована средишта, где се живо
радило и на књижевности (Ст. Станојевић, Свети Сава, стр 66-68; Београд, 1935).
20. Животописац пак Доментијан, говорећи о тој делатности
светога Саве, вели: Преосвећени Сава, богогласни и богомисаони крманош,
премудрошћу речи управљаше пресветлом Црквом Божјом. Он не даваше сна очима
својим; ни дремања обрвама својим, успевајући и преуспевајући у ноћним бдењима,
у божанственим прегнућима, у учењу свих правоверних, у божанственој љубави, у
угађању Христу, у добром обичају. Јер се од младости беше приљубио Господу, и
навикао Њему јединоме служити светошћу и правдом дан и ноћ. Сам црква Божија,
заснован вољом Божјом на темељу апостола и пророка, он и ову од основа поче и уз
помоћ Божју најбоље доче, и у њој објави сву божанетаану славу, и њоме просвети
све своје отачаство, и у њој одгаји Богом никле изданике, које породи Светим
Духом и освети богодарованом му благодаћу и прослави небеском славом. Својом
просвећеношћу он распростре правду Божју на све своје отачаство. Он још из
младости па до старости не престаде учити своје отачаство свагда, дан и ноћ: све
управљајући вољом Божјом ка небеском; свагда хитајући к вишњем звању; сваког
часа чекајуђи слатке награде Господа свога; свагда милујући убоге, раздељујући
хлеб свој сирочићима и удовицама, кров - онима који немају крова, тихо
пристаниште - онима који су на валима. Он беше ништих обогатитељ, безбожних
јеретика истински истребитељ, и сваког доброверја насадитељ. Он често сазиваше
свете и богопроповедне саборе, и са богоизабраним светилницима - епископима и
преподобним оцима, понављаше пречисту веру Христову, поучаваше сваком
доброзакоњу, и преко њих упућиваше своје отачаство на пресветлу побожност,
предлажући им себе сама за углед.
