ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

ПРЕСТАВЉЕЊЕ СВЕТОГА САВЕ

Иако слаб и изнурен, свети Сава крену преко Мале Јерменске и "турачке
стране", па се у једном пристаништу Мале Азије укрца у лађу, која је ишла за
Цариград. Но на путу се, због многих напора које је поднео, тешко разболе на
лађи. Пошто беху на пучини, он није могао да се искрца и нађе лека болести, и
беше у великој невољи, и душа му беше близу смрти. Ученици не знађаху шта да
раде, и плачући говораху му: "Знамо, владико, да ће те Бог и сада, као свагда
послушати. Стога My ce помоли, бар нас ради да те сачува у животу док смо у
туђини и док нас не изведеш из ове пучине. Јер, ако ти не будеш с нама, ови
иноверци који нас возе продаће нас у ропство, или ће нас због богатства које
носимо побити и бацити у море". И Свети им рече: "He плашите се ради тога, чеда,
нити тугујте. Уздам ce y Бога да вас се неће коснути ниједно од тих зала која
споменусте". И мољаху га ученици да бар нешто метне у уста, да га због
многодневног неједења не би снашла превремена смрт. Но болесном светитељу се
ништа није хтело од онога што су они имали, и изрази жељу да би само свеже рибе
јео. Ученици одмах замолише старешину лађе да испуни светитељеву жељу, али он
грубо одби њихову молбу као неразумну, пошто је море било узбуркано и лађа
пловила брзо. Своје ожалошћене ученике светитељ тешаше речима: "He трудите се,
чеда, воља Господња нека буде на мени".
Тек што светитељ то изусти, један велики талас убаци огромну рибу у лађу пред
ноге светитељу. Он тронуте душе захвали Богу што му испуни жељу, и наложи
ученицима да спреме рибу за све што су на лађи. Старешина лађе, видевши како Бог
чудесно испуни светитељеву жељу, припаде к ногама његовим, молећи опроштај.
Богопослана риба беше врло укусна; сви на лађи то углас изјављиваху. Поткрепивши
се богопосланом рибом, светитељ одмах оздрави и недуг ишчезе од њега без трага.
И Богом чувани допловише у Цариград. Ту се свети поклони светим црквама, и
проведе много дана у манастиру Пресвете Богородице Евергетиде, набављајући за
своје отачаство свете мошти и црквене утвари.
Из Цариграда свети Сава исплови лађом за Бугарску, да посети свог пријатеља
Асена, чија кћер беше удата за његовог братанца краља Владислава. Из приморског
града Месемврије он извести цара о свом доласку. Цар му одмах посла своје
благороднике, слуге и коње, да га свечано допрате до престонице Трнова. У Трнову
га цар срете и с љубављу дочека, и приреди велику свечаност о његову доласку. И
због зиме смести га у својим топлим палатама. Уочи Богојављења цар и блажени
патријарх Јоаким замолише светог Саву да отслужи службу и освети воду. Светитељ
то с радошћу учини. И када над водом читаше молитве освећења и крстообразно
благосиљаше воду, вода се у купељи раздвајаше и опет састајаше. Видевши то, цар
и сви с њим прославише Бога. Светитељ покропи светом водом цара и све присутне.
Ускоро после тога цар, пред полазак у лов, замоли светитеља да због зиме
остане у његовом дому све до Васкрсења Христова. Слугама нареди да му у свему
буду на услузи. Остави му и много злата, да даје ништима који му долазе. И
узевши молитву и благослов од Светога, цар радостан оде у лов. По цареву одласку
светитељ се разболе, и осети да га Бог позива к себи. Дозвавши своје ученике,
светитељ им нареди које ће све свештене ствари, набављене на Истоку, однети у
архиепископију, a које у Студеницу. Написа и посланицу којом дарова мир и
благослов краљу Владиславу и блаженом архиепископу Арсенију и свој земљи народа
свог, па посла ученике своје у Српску земљу, а код себе остави мало њих. Даде он
и у патријаршију бугарску свештене одежде, књиге златом оковане, свећњаке
бисером и драгим камењем украшене, и друге црквене сасуде. А и ниште обдари
дарежљиво.
И тако, раздавши све и не оставивши ништа за себе, он се спреми на лак
одлазак из света, захваљујући Богу што му испуни молбу и што хоће да дух његов
прими у туђој земљи. Болесног архиепископа посети блажени патријарх Јоаким, и
видећи да је скоро на издисају, он му предложи да о његовој болести извести
цара. Светитељ га најсрдачније умоли да то не чини, и не узнемирава и не мучи
цара, који му је и без тога толико љубави и пажње указао. Још замоли и самог
патријарха, да му учини љубав и остави га сама, да би у тишини предао Господу
дух свој. И они дадоше један другоме целив у Христу, па се патријарх повуче. У
поноћи уочи недеље Свети се причести светим и животворним Тајнама Христовим, и
рече што и увек говораше: "Слава Богу за све". И одмах се развесели духом, као
да су му дошли одавно му мили саславитељи; и та веселост сведочаше да су му
дошли анђели Божји; и лице му сијаше неисказаном светлошћу, посведочавајући тиме
чистоту душе његове. И тако, до краја благодарећи Бога, он предаде душу своју у
руке Његове, 13 јануара 1236 године.
Блажени патријарх Јоаким са епископима, игуманима и градоначелницима
недоумеваху где да сахране тело светитељево, пошто Свети не беше оставио никакво
завештање о томе. Морао се обавестити цар, да нареди где да Светог сахране.
Чувши за светитељево престављење, цар је много негодовао на патријарха што га
није благовремено известио о болести светитељевој; и нареди да Светога положе у
његовом манастиру у цркви Светих Четрдесет Мученика, коју он беше подигао. И још
нареди цар да се при погребу Светога разда много злата ништима, за покој
преосвећенога, пошто цар веома љубљаше Светога.
Блажени патријарх поступи у свему по царевој наредби: свечано сахрани тело
Светога у цркви Светих Четрдесет Мученика, и ниште обилато обдари. А цар,
вративши се из лова, оде прво, не дому свом, него цркви Светих Четрдесет
Мученика, те се поклони гробу Светога, радујући се и благодарећи Бога што га је
удостојио да има такво благо у својој цркви. И одмах заповеди цар, да се
светитељева гробница озида мермером, покрије царском одором, поставе свећњаци на
гробу и златом оковано кандило над гробом, показујући на тај начин љубав своју
према Светоме и после смрти његове, као што ју је показивао и за живота његова.
Пошто прође година дана од сахране светог Саве у Трнову, свеблажени намесник
његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па
дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред
људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа,
који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је
црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и
законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове
Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље
пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископовом,
па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту цару Асену са молбом да
му да тело светога Саве. Прочитавши писмо, и чувши исту молбу и од самог
посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово
лежали у нас без части и без пажње, праведно би било да га тражите да бисте му
указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, као што би и
међу вама; и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са
великом почашћу, што онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако
га отпусти празних руку.
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и
говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене
отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете
мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у
недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се
царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их да ли да да
Светога. А они му рекоше да то нипошто не чини, пошто велможе и сав град
негодују због тога. Тада цар опет написа утешно писмо своме зету, краљу
Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу
нама, Христовим вернима, ко сам онда ја да се противим вољи Божијој, или да се
дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није
завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине
мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што ми је немогуће
учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но
бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде
своме тасту. И посла му пред собом гласнике, да долази са много својих
благородника, епископа и игумана. Гласницима уручи много злата за патријарха и
царске саветнике, да би они орасположили цара да му испуни молбу. Цар Асен изиђе
далеко испред града у сусрет своме зету, и дочека га са сваком почашћу и
љубављу. А кад стигоше у град, краљ Владислав, пре него што су ушли у царске
палате, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Светих
Четрдесет Мученика, да се поклоне своме оцу и учитељу и Божјем угоднику.
Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ
Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што
сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од
мене, па затим - да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује
царево срце да нам те не да. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако
због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као
пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и
труд мој тебе ради, и чуј веру моју. He остављај своје отачаство ради кога си
поднео многе подвиге и безбројне труде и патње, нити ме облачи у стид и срамоту,
боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о
теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе
са собом, оче".
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од
силних суза. Утом га и цар позва у двор на свечану трпезу. Славље је било
велико; и зета свога ради цар учини много весеља и љубави. Но идуће ноћи цару се
јави у сну анђео Божји у облику светога Саве и нареди му да да Светога, да га
однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и, призвавши
патријарха и своје саветнике, исприча им своје виђење у сну. Они му рекоше да је
сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цару да да
Светога да га однесу у његову земљу, да царство не би снашла нека беда.
Цар дозва свога зета Владислава. Овај дође к цару са епископима и
благородницима, и поднесе му молбу да им да тело Светога. Иако веома ожалошћен
због такве молбе, цар се бојаше да задржи Светога због виђења које имађаше у
сну. Па правећи се као да чини неку милост своме зету, краљу Владиславу, он му
изађе у сусрет молби, говорећи: "Ја сам хтео да Богом дарованог ми Светог
задржим код себе у мом манастиру; и свети гроб његов поштовах и украсих, као што
си видео, и никако ни помишљао нисам да Свети буде однесен одавде. Али, пошто си
потрудио високо краљевство своје и сам дошао к меда, оцу своме, ја нећу да тебе,
сина свог ртпустим тужна. Узми, дакле, свога у Господу оца, и однеси га у своју
земљу, као што желиш."
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста,
у радосном изненађењу паде пред њим на земљу и поклони му се, јер свом душом
осећаше да се тиме обогатио богатством, драгоценијим од свих царских ризница.
Пошто би припремљено све што је потребно за пренос светих моштију, краљ
Владислав позва своје епископе да у храму отслуже свету литургију за покој
Преосвећенога; и када отворише гроб, нађоше светитеља потпуно целог телом и
непорушеног, и као да спава; власи главе и браде његове беху светле и целе, и
миомир као најлепши мирис разли се по целом храму[21]. Па не само свето тело преподобнога, него и дрво које је
било около њега, и гробни прах, Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима.
Чувши то, трновски грађани се у гомилама стицаху да виде Светога, и добијаху
исцељење од својих недуга, јер велика сила излажаше из њега: бесомучни се
ослобађаху од нечистих духова, хроми ходаху, грбави се исправљаху, глуви слух
добијаху. A који због мноштва народа не могаху приступити светим моштима
његовим, узимаху миомирисни прах гробни, и, призивајући Светога, метаху прах на
своје болеснике, и сви добијаху здравље молитвама његовим Богу. И сви који ово
гледаху, слављаху Бога и дивљаху се светости Светога, па разграбивши миомирисни
прах гробни, хитаху да овај благослов однесу у домове своје, негодујући на цара
што је допустио да Светога носе од њих.
Чувши то, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе
Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. На
опроштајној трпези, цар с љубављу кораше свога зета говорећи: "Дошавши, отео си
ми Богом даровано ми скровиште, и послао га у своју земљу. Насити се, дакле, јер
си испунио жељу срца свога. Али, учини да и ми, молитвама његовим, добијемо
милост од Бога, јер одржасмо истинску љубав према њему и за живота и после смрти
његове". На крају, краљ многим даровима, одабраним коњима и другим почастима,
обдари цара и патријарха, а још више цар обогати краља и све који беху дошли с
њим. И тако се самодршци у љубазном испраћању растадоше.
Дуго су потом грађани Трнова, а и они из унутрашњости, долазили к
светитељевом гробу, доносили своје болеснике, помазивали их као миром
миомирисним прахом из гроба светитељева, и исцељивали се молитвама његовим. Томе
се веома радовао цар Асен, замишљајући као да је Свети ту, и нареди да се гробне
даске које беху држале Светога у гробу, и чудотворни миомирисни прах, положе у
гроб светитељев, да се преко гроба стави првобитни камен, и да се гроб прекрије
царском одором као и пређе, и да се метну свећњаци и златом окована кандила у
част Светога, да осветљавају свети гроб његов у царевом манастиру, у цркви
Светих Четрдесет Мученика.
У том манастиру беше неки инок по имену Неофит, који већ много година бејаше
згрчен, и никако се није могао прострти ни право стати, него је по земљи пузио
подупирући се дрвеним штакама. И тако провођаше свој врло паћенички живот. Свети
Сава му је још за живота, чим је био дошао у тај манастир, указивао много
човекољубиве милости. По преносу светитељевих моштију неки богомољци једном
приликом добро угостише и напојише вином инока Неофита, да није могао допузити
ни до своје рогоже, и он остаде у припрати црквеној. У таком стању он леже на
камен преко гроба светога Саве, и заспа. У поноћи га неки светао муж разбуди, и
он наједном скочи са гроба и стаде на своје ноге. И у ужасу се дивљаше, говорећи
себи: "Јесам ли то ја, Неофит? He пужах ли јуче по земљи на коленима и штакама,
а сад сам здрав и ходим без сваке помоћи? Какав је то ужас да мном? He знам да
ли сам то ја, Неофит?" И потражив штаке, нађе их на гробу; и опипавши себи
колена, осети да су месом и кожом обложена, па рече: "Заиста сам ја Неофит". Сав
радостан због исцељења, он захваљиваше Богу; и, бијући главом о гроб Светога, он
узбуђено говораше: "Како ћу ти се ја убоги одужити, оче? Чиме ћу моћи украсити
твој чудотворни свети гроб? Славим те, благи оче, Саво, што ме још за живота
човекољубиво помилова милошћу, када сам се по земљи вукао, и што ме сада, када
си ка Господу отишао; подиже са земље здрава те слободно ходим! Требало је да
ме, по заповести Божјој, земља прогута, што сам пијан, не знајући, легао на твој
свети гроб и спавао, а ти, уместо да ме казниш, исцелио си ме. Ваистину си
ученик благог и незлобивог и истинитог Бога, те си, држећи Његове заповести,
тако са мном поступио".
У таквом стању затече Неофита парамонар (монах-црквењак), када уђе у цркву
пред јутрење да ужеже кандила. Угледавши човека крај светитељевог гроба,
парамонар се веома уплаши и збуни, мислећи или да је привиђење или неки
крадљивац. Дошав к себи, он упита: "Ко си ти? И откуда си ушао у цркву пре
свију?" Неофит одговори: "Ја сам грешни Неофит који се до јуче сакат вукох на
коленима". Парамонар, видевши га потпуно читава и да здрав ходи, још се више
уплаши, помишљајући да је нека утвара, па, охрабривши себе крсним знаком, рече
му: "Ако си ти сакати Неофит, као што кажеш, како си онда здрав, и како сада
сасвим право и здраво ходиш?" Неофит му одговори: "He знам, оче, Бог зна. Само
знам да ме јуче они богољупци с љубављу добро нахранише и напојише, да нисам
могао допузити ни до рогоже своје, него се довукох до гроба светог Саве Србина.
И, несвестан, легав преко гроба, ја спавах. У поноћи, неки светао човек, одевен
у свештеничко одело, са жезлом, дође к мени спавајућем, и, гурајући ме, рече:
"На гробу мом спаваш? Устани и одмах сиђи!" A ja, уплашивши се од светлости
његове и, без икакве помоћи, по речи његовој, скочих са гроба, и кад се расаних
од страха, одмах осетих да стојим здрав код гроба светитељева. И много стајах,
плачући ка Светоме и молећи се што сам ја бедник помилован, док ти не уђе, оче".
Онда Неофит показа парамонару и своје штаке, и своја колена, месом и кожом
обложена. Уверен у чудесно исцељење Неофитово, парамонар оде к архимадриту да
узме благослов за клепање, и исприча о исцељењу Неофитовом. Архимандрит са свима
иноцима дође у цркву, и, видевши Неофита како здрав ходи, дивљаху се.
Архимандрит извести о томе цара и патријарха, и сви захвалише Богу за сва дивна
дела која чини преко светог Саве.
Уколико cy расла чуда од гроба Светога, утолико је народ све више долазио
ради исцељења. To досади братији манастирској, али се не усуђиваху забранити
народу да долази, бојећи се благочестивог цара. Но када цар Асен отиде к Богу,
иноци у манастиру охрабрише се, и стадоше забрањивати народу да долази на гроб
светитељев. У то време сконча неки митрополит бугарски, који је за живота још
златом измолио од инока манастира Светих Четрдесет Мученика, да тело његово
положе у гроб светога Саве. Иноци учинише то с радошћу, да би одвратили народ да
не долазе на светитељев гроб. Али они ни тиме не успеше да спрече чудесна
исцељивања оних који са вером долажаху к светитељевом гробу.
Међутим, благочестиви краљ Владислав преносећи свете мошти светог стрица свог
у своју земљу, радосно хиташе испред кивота, као некада Давид испред Ковчега
Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени
архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и
мноштвом народа, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти
његове као Божјег угодника. Кад народ чу о доласку Светога, сливаше се са свих
страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога
онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише
исцељење од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима,
благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости, са псалмима
и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га
у цркви светог Вазнесења Господњег чесно и свечано положише у гроб који му краљ
Владислав беше спремио. И благочестиви краљ Владислав приреди велико празнично
славље у спомен светога Саве. Овај пренос светих моштију светога Саве из Трнова
у Милешево би извршен 1237 године.
После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у
манастиру јави се у сну свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из
гроба и положе их испред гроба у цркви. To би учињено: подигоше из гроба
пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и иставише га напред у
цркви, свима на виђење и поклоњење.
"И потом бише многа чудеса од ових светих моштију, вели животописац монах
Теодосије, и многа исцељења бивају и сада онима који болују од многих недуга и
вером долазе. И отачаство своје, Српску земљу, оба заједно: преподобни Симеон и
свесвештени Сава, утврђују молитвама к Богу, и бранећи чувају од најезде
непријатеља, и наследно предају краљевство од оца сину. Јављају се и пред
пуковима српским анђели Божји у њиховом облику, шиљани од Бога молитвама њиховим
на помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: "Видесмо светог
Симеона и светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у
смерној монашкој одећи, а овога у светлом архијерејском одјејању. Многе
непријатеље који су се били подигли на отачаство њихово, на Српску земљу, они
молитвама к Богу одвратише, а неке и до краја уништише".

НАПОМЕНЕ:

21. Животописац Доментијан вели: И отворивши гроб преосвећенога, нађоше га уистини
света телом и духом, као што су га и пре у животу виђали.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ

По престављењу Првовенчаног краља, свети архиепископ венча краљевством у Жичи
старијег сина његовог Радослава, и, утврдивши га молитвама и благословом,
предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена
проведе свети Сава са њим, пошто му је давнашња жеља била да посети Свету Земљу
и поклони се тамошњим светињама. Узалуд га са сузама мољаху сам краљ Радослав, и
епископи, и благородници, да не одлази од њих али га не могаше задржати. Утешени
надом да ће им се опет вратити, они га отпустише. Много злата и сребра, па да је
хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.
Даровавши свима мир и благослов и целив у Господу, свети архиепископ отпутова
у Далмацију, године 1229, а одатле, својом лађом, у Свету Земљу. Стигавши срећно
у свети град Јерусалим, он се са много суза поклони животворном гробу Господа
Христа, грлећи га рукама и с љубављу целивајући. У Јерусалиму би сјајно примљен
од светог патријарха Атанасија, са којим сутрадан отслужи божанствену литургију
у великој цркви Васкрсења. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву Божју,
и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште. Онда узе од светог
патријарха благослов да може у свој области његовој у Палестини вршити свету
литургију, па крену на поклоњење светињама. Ha Сиону, у Витлејему, у
Гетсиманији, на Гори Елеонској, у Витанији, у великој пустињи Четрдесетнице, и у
свима светим местима, он отслужи свету службу, и свуда обилну милостињу раздаде.
Затим оде на Јордан, на место Богојављења; па, прешавши Јордан, поклони се
пештерној цркви светог Јована Крститеља, љубазно примљен од игумана и братије. И
ту отслужи свету службу. И, давши довољно благослова који ношаше, прими целив у
Господу и молитву од свих, па допраћен од њих до Јордана, оде у манастир
светог Герасима.
Из манастира светог Герасима свети Сава дође у велику лавру светог Саве
Освећеног, где многим сузама ороси гроб свога светог имењака. Срдачно примљен од
игумана и братије, он се ту мало одмори, и сутрадан отслужи свету божанствену
службу. У лаври братија му предаде пастирски жезал, патерицу свога аве, према
древном завештању које се предавало код њих с нараштаја у нараштај: да се та
патерица преда само епископу са именом Сава. Та се патерица и данас чува на
Атону у келији званој Патерица. У лаври свети архиепископ остаде доста дана. За
то време он обиђе пештеру светог Саве Освећеног и сва места у пустињи, где је он
живео у молитвеној усамљености, посту, испаштању и страдању. Обиђе са усрђем и
све преподобне, који усамљенички и побожно самујући живљаху око свете лавре и
пут Мртвога Мора у долини, и умилењем расташе у души посматрајући где људи од
крви и меса живе скоро бестелесно. И много разговараше са њима о духовним
стварима. И пошто се обогати њиховим молитвама и богатством, он се весео врати у
лавру, коју више обдари него друге манастире. Свети Сава посети и лавру светог
Јевтимија Великог и манастир светог Теодосија Великог. Оде и у град Назарет, где
у светој цркви Благовештења Богородице отслужи свету службу. Одатле стиже и на
свету гору Тавор, и ту у цркви топлим сузама ороси свето место где се Господ
преобразио. И веру срца свога делима показиваше у свему, вели животописац
Доментијан, хотећи до краја извршити превелику врлину, имајући у својој
богоносној души човечанску природу покривену Духом Светим, и куда год путоваше,
свуда беше вођен Духом Светим.
И тако свети архиепископ, обишавши све пустиње и манастире у Палестини, и
поклонивши се свим светињама, и раздавши милостињу, врати се у свети град
Јерусалим. Патријарх Атанасије га опет радосно прими, дивећи се његовој
усрдности у обилажењу светих места и испосничким подвизима у Богу. Састајући се
много пута потом, саветујући се са патријархом о црквеним правилима и
поучавајући се, божанствени се оци радоваху у Господу. Оба светилника Божја
стекоше велику свету љубав међу собом.
У Јерусалиму и по манастирима свети архиепископ покупова много светих
моштију, светих одежда, светих утвари, да као благослов однесе у своје
отачаство. И отслуживши опет са патријархом свету службу у великој цркви
Васкрсења, опрости се са патријархом целивом у Господу, и крену на пут у своје
отачаство[19].
Чуван Богом, светитељ срећно стиже преко града Акра (Акона) у Никеју. Тада у
Никеји беше цар Јован Ватац (1222-1254). Ватац са великом чешћу прими светог
Саву, и задржа га много дана код себе. Пред полазак за Свету Гору, цар обдари
светог архиепископа часним дрветом Крста Господњег, светим моштима,
богослужбеним одеждама и црквеним сасудима, и многим другим даровима. И стави му
цар на расположење своју лађу, са наоружаном посадом, да га прати до Свете Горе.
У Светој Гори богоносни Сава дарежљиво дељаше по манастирима царево и своје
злато. Преподобни прот, чесни игумани и сви богобојажљиви људи с љубављу га
дочекиваху као изданак Свете Горе. У Хиландару проведе доста времена, хранећи
божанственом храном своје духовно стадо.
Из Свете Горе свети архиепископ отпутова у Солун. Ту цароваше Теодор Ангел,
који с великим почастима дочека светог Саву. И цар и митрополит Солунски много
се заузимаху код Светога да благочестиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у
миру, јер је цар желео пријатељство са Србијом. Када краљу Радославу стиже глас
о доласку његовог стрица, он му са епископима, игуманима и благородницима изађе
сам далеко у сусрет. Сусрет беше пун радости и са једне и са друге стране.
После нешто времена свети Сава оде у лавру Студеницу, са сузама целива чесни
гроб свога оца Симеона, и светим миром његовим помаза чула своја, сматрајући да
се тиме веома обогатио. А за дан годишњице помена првовенчаном краљу Стефану, он
сазва епископе и игумане. Отслуживши тога дана свету божанствену литургију, он
откри гроб свога брата, и нађе његове свете мошти целе и неповређене, при чему
се сва црква испуни миомиром. Сви се веома обрадоваше томе. Свети архиепископ,
сав радостан, узнесе веома топлу захвалност Богу. Онда са сваком достојном чашћу
пренесе свете мошти Првовенчанога краља из Студенице у његову задужбину Жичу, и
положи их у великој цркви. И опет отслужи свету и божанствену службу. И пошто
обдари ниште, и све довољно угости у архиепископији, он отпусти свакога да иде у
свој крај.
После тога свети архиепископ сам пропутова сву Српску земљу: све утврђиваше у
вери; по свима манастирима завођаше уставе и обичаје монашког живота, какве је
видео у Светој Гори, Палестини и Азији; велможама и богаташима апостолски
запрећиваше, да не мисле високо о себи, нити да се уздају у пролазно богатство,
него да буду тихи према свима и да човекољубиво и милостивно управљају над
равнорабнима, "јер и ви сте, говораше им, од истсга земнога праха од којега и
они, и ви тражите од Господара свих - Бога исто човекољубље, као и они од вас";
војнике учаше да се клоне чињења неправде и грабљења; све људе утврђиваше у вери
и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да
деле хлеб свој са онима који гладују, да бескровне ниште уводе у дом свој, да
одевају наге, и да не презиру своје по крви; са сузама мољаше свакога да се
бежањем клоне блуда и прељубе; све призиваше покајању и исповедању грехова; све
поучаваше да милују и хране сирочад, удовице и ниште; свима препоручиваше да
бране слабе, и откупљују робље и пуштају на слободу; оне у браку учаше да живе
целомудрено, а оне у неженству чисто[20].
Оцртавши тако свенародну делатност светога Саве, животописац Теодосије даје о
ондашњем духовном стању Срба овакав збирни свеобухватни закључак: "И свима који
управљаху: епископима и велможама, монасима и световњацима, старима и младима,
свима закон беху врлине. Таквим се тада богосветлим светилником просвећиваше
Српска земља, имајући таквог заступника к Богу, и благодушно се радоваше у миру
молитвама његовим.
Међутим, сејач зла међу људима није дремао: рођена браћа се завадише: млађи
Владислав устаде на старијег, краља Радослава. Јер Радослав, у почетку изврстан,
слепо се потчини жени, и стаде поступати неразумно. Због тога властела отступише
од њега, и приђоше млађем брату његовом Владиславу. И настаде међу браћом мржња
и гоњење због горке славе краљевства. Свети Сава чињаше све да их помири, али
без успеха. У лето 1233 властела се побуни отворено, збаци краља Радослава, и
доведе на престо Владислава. Радослав би изгнан и побеже са сво јом женом Аном у
Драч. Тамо му управник града оте жену, због њене лепоте, па се и на њега окоми
да га убије. Радослав се једва спасе бекством, и добеже своме светом стрицу,
архиепископу Сави, као своме оцу. Овај га радо прими, и пошто га благим речима
утеши, саветова му да се замонаши. И он замонаши Радослава, давши му име Јован.
Монах Јован поживе у манастиру Студеници богоугодно у незлобивости и простоти,
па се у миру престави ка Господу.
Свети архиепископ венча краљевством и молитвама свог млађег братанца
Владислава, и доведе му за невесту кћер бугарског цара Асена, да би тим браком
још више учврстио престо српски. Тада Владислав, са благословом свог светог
стрица, поче зидати манастир Милешево, јер он у свему беше послушан светом
архиепископу. И све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради,
напредоваше. И кад свети Сава виде земљу свога отачаства како сија и украшену
краљем и архиепископом и епископима и игуманима и монасима, ипатима и војводама,
божанственим и великим црквама, светим и чесним манастирима, и свима добрим
законима и уставима, он веома захвали Богу ради тога, јер не бише узалуд многи
трудови његови о њој, него се богоугодно остварише. Тада он одлучи да приведе у
дело своју давнашњу потајну намеру: да остави архиепископску власт, отпутује у
туђину, и тамо, ако буде воља Божја, и заврши свој живот. Ову своју намеру он
саопшти краљу Владиславу. Краљ и великаши га мољаху и преклињаху да то не чини,
али га не могоше умолити. Он им изјави да хоће да путује на Синајску Гору, па да
им се, ако Бог хтедне, опет врати, и да, без власти, живи у усамљеничкој
молитвеној осами.
Онда свети архиепископ сазва све своје епископе, па их још једном богомудро
поучи: да чврсто држе апостолска предања; да смело исповедају истину Еванђеља;
да пазе на себе и на своје стадо; да сами живе по вери, и да томе уче своју
паству. И говораше им: "И сада опет молим свакога од вас мојих: све што вам
предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и сазнасте, све то
чврсто и неразрушиво сачувајте сви, и томе друге научите. Стога вам на данашњи
дан апостолски засведочавам: чист сам од крви свију, јер не пропустих казати вам
савет Божји". Тако исто и свима игуманима заповеди, да се по уставу Законском
старају о манастирима.
Онда дозва у архиепископију, у Жичу, благочестивог краља Владислава и његове
велике благороднике и нареди им да се много старају о светим црквама. И ту, пред
целим сабором, он изабра на своје место једнога од својих ученика, јеромонаха
Арсенија, јер из искуства знађаше да је више него други украшен незлобивошћу и
праведношћу, да је светог живота, да се увек боји Бога и строго држи заповести
Његове. И служећи са свима епископима свету божанствену литургију, он га посвети
за архиепископа: даде му сву власт коју је сам примио од Духа Светога, да везује
и разрешује кривице људских сагрешења, и, посадив га место себе за архиепископа
на свој Богом му даровани престо, утврди га.

ДРУГО ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ

Пошто постави себи наследника на архиепископском престолу, свети Сава угости
у архиепископији краља и великаше, новога архиепископа и епископе, и све који
беху дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а сам даде свима благослов и
последњи целив у Господу, па се стаде епремати на пут у туђину. Добивши много
злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га са собом ради раздавања
у светим местима. И светитељ крену опет преко Далмације морем у Палестину, 1234
године. Но морски разбојници дознадоше да светитељ носи собом много злата, и
стадоше га својим брзим галијама вребати. Али Господ покри густом маглом лађу
свога угодника, и тако га сачува од њих. Тек кад пристаде у Бриндизи, на
италијанској обали, разбојници угледаше његову лађу. И одоше к њему као
притворни покајници, и испричаше му шта им се десило. А он, еванђелски милостив,
саосетљив и незлобив, угости их, и испуњујући Спаситељеву заповест: "љубите
непријатеље своје", даде им с благословом од злата које ношаше. После неколико
дана светитељ отплови из Бриндизија морем пут Свете Земље.
Но за време дугог путовања, једног дана се подиже на мору страховита бура;
таласи заливаху лађу, и по дану паде мрак на море. Крманош и лађари употребише
све да сачувају лађу, али напослетку изгубише сваку наду на спасење. И сви у
лађи, плачући од страха и беспомоћности, приђоше к Светоме запомажући: "Види
оче, како пропадамо, али се надамо да ћемо тобом избећи смрт". Свети им на то
рече: "Чеда моја, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек
грешан, па вас због мене и снађе ово зло". Но они све јаче запомагаху: "Оче,
помилуј нас очајнике!" И падајући к ногама његовим, они га мољаху да им измоли
помоћ од Бога. А светитељ се тајно мољаше у срцу свом. Затим нареди својим
ученицима да га држе, јер не могаше од силне олује стајати у лађи недржан; а
свима на лађи наложи да престану са плачем и да призивају Господа, вапијући:
"Господе, помилуј!" Сам пак, подигавши преподобне руке своје, мољаше се
говорећи: "Господе, као што си некада ученике своје у лађи спасао од буре на
мору, запретивши мору и ветровима, тако спаси сада и нас, Наставниче, јер
гинемо. Јер и ми смо људи Твоји, Бога сем Тебе не познасмо. He презри дело руку
Својих, Човекољупче! Твоје смо саздање, помилуј нас! Немој због грехова мојих
потопити и ове што cv ca мном, да нас не прогута све један гроб - дубина морска.
Као што си онда услишио ученике Своје (ср. Мат. 8, 23-27), услиши сада и нас
који смо у опасности и смрти. Јер си Ти и тада и сада један исти. Све је могуће
Теби, и нема ништа што Ти јe немогуће. Јер све, управљано Твојом заповешћу, држи
се и стоји; и Твојим мигом се мења и опет враћа у своје стање. Заповеди сада
ветровима да иду у своје скровиште и водама морским да се утишају".
И онда, са вером и великом слободом к Богу, он пружи руке своје, и осењујући
крсним знаком помамљене ветрове и узвитлане валове морске, запрети им говорећи:
"У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је све из небића привео у биће, и
ветрови и море - утишајте се, станите!"
И одмах се именом Господа Исуса Христа ветрови и море смирише, валови
слегоше, сунце јарко сину, и настаде тишина велика. А сви у лађи, видевши како
светитељ речју својом убрзо укроти море и ветрове, бише запрепашћени чудом, и
слављаху Бога који је такву власт дао људима. И павши к ногама светитељевим,
поклонише му се, називајући га Божјим човеком и Божјим угодником. А Свети, са
многим сузама захваљујући Богу због Његових дарова, говораше им: "Вас ради,
чеда, Бог тако и убрзо показа милост Своју према нама. Јер ваша вера према мени
грешном, и моје молитве Богу, помогоше да се добије оно што јe искано. Стога сви
заједно прославимо Бога, и не заборављајући Његово милосрђе кoјe сада показа
према нама, нека убудуће водимо живот угодан Њему".
Допловивши по благопријатном времену у град Акр (= Акон), свети архиепископ
отседе код цркве светог Ђорђа, у метоху лавре светог Саве Освећеног, који беше
за време свог првог путовања откупио од Латина и вратио Лаври. Из Акра светитељ
преко Кесарије и Јафе стиже по други пут у свети град Јерусалим. Ту отседе у
свом манастиру светог Јована Богослова, који, при првом доласку свом у
Јерусалим, беше откупио од Сарацена на cвоје име. Заједно са игуманом и братијом
лавре светог Саве Освећеног он уђе у светли храм Васкрсења, и поклони се светом
и животворном гробу Господа Христа и светој Голготи, с љубављу их целивајући и
топлим сузама орошујући. Патријарх јерусалимски Атанасије, чувши за поновни
долазак Светога, похита у храм Васкрсења да га види. Ту се радосно поздравише
целивом у Господу, и патријарх одведе Светога к себи у патријаршију, на обед.
Доласку светог Саве обрадоваше се сви градски божјаци, и журно долажаху к њему,
познаници његови, као к оцу своме. А он, дарежљив и сејач благослова, милошћу
према њима беше тихи давалац. И не само према њима, него, испуњен самилошћу у
Богу, он и сада, као и о првом доласку, обилато обдари сва света места, и лавру
светог Саве Освећеног, и остале манастире.
Спремајући се да крене за Александрију, многобрижни и свесмирени светитељ
написа једно веома топло писмо своме ученику и духовном сину, студеничком
игуману Спиридону. "Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса
Христа", пише он игуману. "У Господу Богу свевозљубљени мој божанствени сине,
јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите! Мада
сам грешан, молим Спаса мог да будеш сачуван душом и телом, и све божанствено
стадо. Ако хоћете сазнати о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом молитвом
вашом здраво и весело дођосмо до светог града Јерусалима. Поклонисмо се
пресветом и божанственом гробу и његовим светим местима, и за ваше спомињање
положисмо у светим местима поклон. Обиђосмо сва места. Кад све ово свршисмо,
тада, по поднесеном путном труду, сви се разболесмо, и на Божје расуђење
остављамо живот наш и смрт нашу, и који од нас буде жив, вама нек се врати, а
кога смрт устреба, молитва ваша нека пребуде с њим. А ти, чедо моје слатко,
Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли молитвама твојим добио опроштај грехова.
И ево што се у овом месту нађе, на благослов ти дајем: крстић, да ми га носиш на
успомену; и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш,
носи ми га увек о врату, ако и другу иконицу имаш, али ово увек носи! А
појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам их полагао на гроб,
крстић и појасић. И такву сам молитву сатворио, да би дао Бог да се тако сваки
хришћанин моли за мене. И дајем ти убрусић, што су ми га овде даровали, a ja га
теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам нашао, да
ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи. И моли се за нас, служитељу
Христов, да нас Бог окрепи и сачува, да бисмо опет дошли к вама. Пази, чедо моје
слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Јер каква је корист човеку ако сав
свет добије а души својој науди?"
Пошто доби благослов од јерусалимског патријарха, свети Сава крену с великом
пратњом и вођама у Александрију. Стигавши тамо, он се у великој цркви светог
апостола и еванђелиста Марка поклони са многим сузама, као увек од Бога
дарованим му. И да се читаоци не би чудили светитељевим честим сузама,
животописац Теодосије пружа објашњење: Тим сузама се посведочаваше топлота срца
и љубав душе његове, ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе
труде, па не штеђаше себе да и веће предузме.
Свети Сава би с чашћу примљен од патријарха Александриског Николаја. У
пријатељском и богоугодном разговору они се много зближише, и патријарх веома
заволе Светога. Много дана патријарх позиваше к себи Светога, и заједно биваху
за трпезом, и наслађиваху се узајамном светом љубављу. А Свети питајући научи се
од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и разговорима
много се користише и један и други. Богочежњиви Сава прими од патријарха велику
душевну корист, за коју увек имађаше будно око. Обдаривши један другог разним и
изврсним почастима, свети оци се љубазно растадоше.
Свети Сава имађаше жељу да обиђе свете подвижнике по пустињама око
Александрије, који провођаху живот у молитвеном тиховању и посту, убеђен да ће
од њих као старих много што шта видети и чути. Испуњујући му молбу, патријарх му
даде за пратиоце вичне људе који знају пустиње. Помоливши се у Александрији у
цркви светих Бесребрника Кира и Јована, и у цркви светог мученика Мине, свети
Сава крену на пут и дође к светим и пустињским оцима у Мареот, на крају Либије.
Ови оци свој мученички живот провођаху у анђеоском безмолвију и молитвама и
посту. Свети се са свима њима питаше о духовним стварима, и много користи доби
од њих. И тако обогаћен од њих благословом и молитвама, он продужи свој пут
радујући се. И дође у Тиваиду, потом у Скит и Црну Гору, и у остала света места.
Тамо нађе изврсне и богобојажљиве и преподобне мужеве, који својим врлинама
сијаху као сунце. Од њихових речи и живота он доби много користи; и, дивећи се
њиховом трпљењу у тескоби, он расташе душом. Богато обдаривши све, од богатства
које ношаше, христочежњиви Сава хваљаше Бога, радујући се што се удостоји да
види тако свете људе, да разговара са њима, и да добије благослов од њих.
Имајући изоштрено срце на сва дела Божја, и ум окриљен благодаћу Божјом, он
прође као муња, и облете као пчела и исток и запад, и север и југ, сабирајући
своме отачаству мед богопознања.
После тога Свети се врати у Јерусалим. Одморивши се од пута, он опет крену на
пут у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона и прешав Јорданску пустињу, дође у
Каламонију, и ту се одмори у манастиру Пресвете Богородице, где се и сама
Пресвета Дјева Богородица са заручником Јосифом одморила, када су са Божанским
Младенцем Исусом бежали од Ирода у Египат. Одатле Свети дође у град Корак, на
јужном крају Мртвога Мора. Кренувши одатле, он после много дана и мучног
путовања стиже најзад у Вавилон Египатски (=Велики Вавилон, Каиро). Ту он посла
своје ученике к султану који је тада владао Вавилоном, да га замоле да му да дом
где би отсео. Султан, иако противник хришћанске вере, орасположи се ирема њему,
и као обузет неким страхом, нареди да му се спреми пресветао дом. A свети Сава,
дошав, поклони се у цркви трију Вавилонских младића: Ананије, Азарије и Мисаила.
С љубављу примљен од хришћанског митрополита, он заједно с њим оде султану.
Султан га прими са сваком почашћу, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се
труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. И
заповеди да му се даје све што је потребно, да не би, рече, ни у чему оскудевао
човек Божји.
Пошто се Свети довољно одмори, извести султана о свом путу у Египат. Султан
му даде проводитеље, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском
султану. И овај султан та такође прими са сваком почашћу, одредивши му за одмор
древну митрополију, где је сама Мати Божја са Младенцем Исусом и заручником
Јосифом живела, када је била добегла од Ирода у Египат, док се нису вратили у
Галилеју, у свој град Назарет.
Обрадован доласком светог Саве, митрополит тамошњи се дивљаше великој почасти
коју султан указа светом Сави, какву никада никоме од хришћана није био указао.
Измоливши благослов од митрополита, и инока који ће га проводити, свети Сава
посети у пустињи обиталишта великих подвижника Антонија и Арсенија; и ова света
обиталишта с многим сузама целиваше, и с љубављу дариваше подвижнике које тамо
нађе, па узевши од њих молитву и благослов, врати се у Каиро. Онда извести
султана о својој намери да хоће да посети Синајску Гору. Султан, који га беше
веома заволео, а и због царског рода његовог, посла му своје велможе са богатим
даровима индијских миоиса, урми и осталих потреба, коње за пут и успутну стражу.
Сараценске велможе, видећи велику љубав султанову према Свегоме, са
страхопоштовањем се дотицаху његове мантије, говорећи: "Овако љубазан хришћанин
није нам досада долазио; и ово је уистини Божји човек". И тако га с великом
љубављу проводише. А кад срећно стигоше на Синај, светитељ уђе v манастир и у
цркви Пресвете Богородице поклони се месту Неопаљиве Купине. Епископ синалски
који јe на месту игумана и сва братија с љубављу примише Светога. Пошто се
одмори у манастиру, Свети се пoпe на свети врх где је Господ разговарао с
Мојсијем.
У Синајском манастиру свети Сава проведе сву Свету Четрдесетницу и сваке
суботе пењаше се на свети врх, вршећи тамо свеноћно бденије уочи недеље; a y
недељу служаше свету литургију бос, по тамошњем обичају, пошто је то место за
које јe Господ рекао Свом великом пророку Мојсију: "Изуј обућу са ногу својих,
јер је место где стојиш света земља" (2 Mofc. 3. 5). После свете литургије свети
Сава се враћао у манастир к братији. И заволевши веома њихов богоугодни живот,
он даде много злата Maнacтиру и уписа у манастирски поменик себе, своје родитеље
и свога брата Стефана Првовенчаног.
Затим се врати у свети град Јерусалим. Тамо у храму Васкрсења отслужи
последњи пут божанствену литургију, помоли се за Цркву Христову, за себе, за
цареве, и за све народе Господњег наслеђа, које Господ искупи чесном крвљу
Својом. И тако, целивавши са многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва
света места, на којима Господ Христос нас ради претрпе телом свечесна страдања,
он се опрости са патријархом Атанасијем.
Из Јерусалима свети Сава отпутова у велику Антиохију, главни град Сирије. Ту
се поклони у саборној цркви, и чесно и с љубављу би примљен од светог патријарха
антиохијског, са којим проведе много дана у разговору о духовним стварима. Са
благословом патријарховим он посети манастир светог Симеона Дивногорца, и са
многим сузама поклони се светој цркви и његовом гробу. Много дарова остави свети
Сава у Антиохији, а патријарх га са своје стране обдари Моштима Светих и часним
црквеним потребама. И целивавши се у Господу, свети оци се с љубављу
растадоше.

НАПОМЕНЕ:

19. На овом свом поклоничком путовању, свети Сава је у
Палестини удесио и уредио све што је било могуће, да олакша посећивање светих
места српским хаџијама. Он је на путу за Јерусалим, особито у почетним и крајњим
станицама, у Акону (= Акру) и у самом Јерусалиму, куповао и зидао цркве и
манастире, па је ту уредио прихватне станице за Србе. Он је, сем тога, радио на
томе да оснује у тим станицама српске манастирске колоније, или, ако их је тамо
већ било, да их појача. Ту су онда доцније образована средишта, где се живо
радило и на књижевности (Ст. Станојевић, Свети Сава, стр 66-68; Београд, 1935).
20. Животописац пак Доментијан, говорећи о тој делатности
светога Саве, вели: Преосвећени Сава, богогласни и богомисаони крманош,
премудрошћу речи управљаше пресветлом Црквом Божјом. Он не даваше сна очима
својим; ни дремања обрвама својим, успевајући и преуспевајући у ноћним бдењима,
у божанственим прегнућима, у учењу свих правоверних, у божанственој љубави, у
угађању Христу, у добром обичају. Јер се од младости беше приљубио Господу, и
навикао Њему јединоме служити светошћу и правдом дан и ноћ. Сам црква Божија,
заснован вољом Божјом на темељу апостола и пророка, он и ову од основа поче и уз
помоћ Божју најбоље доче, и у њој објави сву божанетаану славу, и њоме просвети
све своје отачаство, и у њој одгаји Богом никле изданике, које породи Светим
Духом и освети богодарованом му благодаћу и прослави небеском славом. Својом
просвећеношћу он распростре правду Божју на све своје отачаство. Он још из
младости па до старости не престаде учити своје отачаство свагда, дан и ноћ: све
управљајући вољом Божјом ка небеском; свагда хитајући к вишњем звању; сваког
часа чекајуђи слатке награде Господа свога; свагда милујући убоге, раздељујући
хлеб свој сирочићима и удовицама, кров - онима који немају крова, тихо
пристаниште - онима који су на валима. Он беше ништих обогатитељ, безбожних
јеретика истински истребитељ, и сваког доброверја насадитељ. Он често сазиваше
свете и богопроповедне саборе, и са богоизабраним светилницима - епископима и
преподобним оцима, понављаше пречисту веру Христову, поучаваше сваком
доброзакоњу, и преко њих упућиваше своје отачаство на пресветлу побожност,
предлажући им себе сама за углед.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

АРХИЈЕРЕЈСТВО СВЕТОГА САВЕ

Извесне манастирске потребе побудише преподобног Саву да опет путује к цару и
патријарху, али не у Цариград већ у Никеју, пошто су и цар и патријарх били
тамо, а Цариград је од 1204 год. био у рукама латина крсташа. Свети Сава је
негде половином 1219 кренуо за Никеју у Малу Азију. Никеја је у то време била
средиште готово целокупног политичког живота Грка. Славна тиме што су у њој
држани Први и Седми Васељенски Сабор, Никеја је много добила пресељењем цара и
патријарха; за кратко време она је напредовала још више. У доба светог Саве то
је био град широких улица с многобројним становништвом, високим градским
бедемима и високим палатама. Тада је у Никеји царовао цар Теодор I Ласкар, зет
свргнутог цара Алексија III; имао је за прву жену Ану, сестру Јевдокијину, те је
према томе, био пашеног самодршцу Стефану, по првој му жени Јевдокији. Цар
дочека Светог Саву са великом љубављу, јер је био много слушао о његовим
подвизима у Светој Гори, а и као пријатеља.
Пошто је дуже време био царев гост и успешно свршио све манастирске послове,
свети Сава се спремаше да крене натраг. Али, примивши Богом послани савет у срце
своје, он одлучи да приступи остварењу своје заветне мисли; и рече себи и својим
пратиоцима: "Сада је време да, с Божјом помоћу, остварим жељу срца мога о земљи
отачаства мога. Да ли ће после овога бити такво време, да опет овамо дођем? Ко
зна да ли ћемо бити живи?"
Положивши наду на Бога, он изађе пред цара са овом молбом: "Бог који жели
спасење свима, па и нама, учини, те оцем мојим и нама би изагнана зловерна јерес
из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Но једно нам
недостаје: немамо свога архиепископа да посвећује у нашој земљи и да учи у
Господу. Тога ради веома молим доброту ваше кротости: нека твоје царско
величанство нареди светом оцу весељенском патријарху, да једнога од братије који
су са мном посвети за архиепископа земљи нашој, на освећење наше и на похвалу
побожности ваше". Цар одговори: "Радосне душе испунићу твоју молбу, али хоћу да
видим брата кога си изабрао, да ли ће се допасти души мојој, јер тај треба да је
врло достојан". Свети на то рече: "Нека сви дођу преда те, па ће ти анђео твој
казати кога ће изабрати Бог у души твојој". И кад бише призвана сва братија
хилендарска, који беху дошли са преподобним Савом, цар рече: "Оци моји a братија
твоја сви су чесни и свети, али нисам врло уверен да је ико од њих достојан тако
високог чина и апостолског престола. Тебе пак самог с Богом изабра душа моја,
јер се живот твој, још од младости твоје, не сакри од нас". А свети се одрицаше,
говорећи: "Ни ја нисам дорастао до тога степена, нити сам га се удостојио
начином живота".
Цар извести патријарха о молби Светога, и поручи му да другога не удостоји
таквог достојанства осим самог молиоца. Патријарх се веома обрадова царевом
избору, јер и сам много љубљаше преподобнога. И одмах оде к цару, па цар и
патријарх заједно говораху Светоме: "He одричи се апостолског избора који
учинисмо, јер од Бога Духом Светим имамо о теби извештај у срцу нашем. Прими и
наш савет као добар и користан. Сада у почетку потребан је људима твојим добар у
Богу помоћник са таквим чином; a y тебе је сада реч поуке спојена са влашћу, и
све ће ти бити лако имајући Бога за помоћника. И шта је - спасти само себе
испосничким самовањем? Ако пак у свету многе речју обратиш од заблуде Богу,
урачунаће ти се у већу љубав к Богу".
А преподобни, сав заробљен слатком љубављу према пустињском животу,
избегаваше положаје као птица мреже, претпостављајући свему анђелски живот у
пустињи, у посту, страдању и молитвеном тиховању. Љубављу за тим животом он
раздираше душу своју, и он продужи упорно одбијати цара и патријарха. Цару
најзад то додија, па му рече: "Ко нешто нема, а тражи то препирући се! Требало
је да се покориш богоугодном савету многих, а не да се својом непокорношћу
опиреш и остајеш при своме. Тражи који ће те посветити, а ми нисмо беспослени".
- Рекавши то, цар се повуче.
Шта је ова смиреноумна и праведна душа, која је хвале и почасти људске мрзела
као хулу и бешчешће, могла чинити, видећи царево огорчење и патријархово
настојавање? Нуђен много од патријарха и свих високих царевих људи, он се покори
царевој вољи и рече: "По својој вољи нека Бог изврши вашу свету заповест на нама
грешнима".
Обрадован тиме, цар нареди да се све што је потребно за посвећење архијереја
припреми из царске палате. И на празник Успенија Богоматере, године 1219,
весељенски патријарх Мануил рукоположи преподобног Саву за архиепископа све
Српске земље. Цар је са свима великашима присуствовао посвећењу, и узвикивао:
"Достојан (=аксиос)!" Достојност Савину је и сам Бог објавио: један од великаша
виде како се при хиротонији изли на Саву небеска светлост, и обасја га, и учини
га целим огњеним и светлозарним. По завршетку божанствене службе цар и сви
великодостојници приђоше новом архијереју и примише од њега благослов.
Благочестиви цар позва к себи у царске палате на обед патријарха, све епископе
са свештенством и многе великаше; патријарх новог архиепископа српског посади
поред себе као сапрестолника. Неисказано радостан због тога, цар приреди велико
славље, и обдари великим даровима патријарха, епископе и свештенике, свакога по
достојанству, тако да су се сви дивили превеликој царевој љубави према Светоме.
Том приликом цар и убоге довољно обдари златом.
Ускоро затим свети Сава се стаде спремати за повратак у земљу свога
отачаства. Но Бог му стави у срце мисао, о којој он много размишљаше, мисао:
измолити од цара и патријарха право да се архиепископи српски посвећују у својој
земљи, због даљине пута у Никеју, због великих трошкова, због честих ратовања
између западних и источних владара која могу омести путовање; и због тога да
некад цареви или патријарси не би из нерасположења држали дуго упражњеним
архиепископски престо српски. Размисливши добро о томе, свети Сава је желео да
својој Цркви издејствује потпуну самосталност, те да ни у чему не зависи ни од
Истока ни од Запада. Ради тога призвавши у помоћ Бога молитвама преподобног оца
свог Симеона, он приступи цару говорећи: "Ако си, Богом побуђен, благоволео
учинити нама савршену љубав, онда је доврши твојом царском заповешћу: да од
блаженог и свесветог оца васељенског патријарха добијем благослов и заповест
устима и руком, и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у
царев град ради посвећења, него да се тамо посвети од својих епископа".
Чувши ову неочекивану молбу, цар се измени у лицу. Она се не допаде ни
патријарху, ни великашима, јер су желели да Српска црква буде потчињена
весељенском престолу патријаршиском. Ho c друге стране цар, због велике љубави
коју имађаше према светом Сави, стиђаше се да му не испуни молбу, па с муком
утишавши оне који негодоваху, учини Светоме по прошењу. Тада свети патријарх,
умољен од цара, написа благослов - грамату, да више не долази из Српске земље у
царев град кад хоће да посвете себи архиепископа, него да тај архиепископ са
сабором својих епископа то учини, или пак да се сами епископи сакупе и посвете
себи архиепископа. Руком и устима патријарх и сви архиепископи, митрополити и
епископи благословише новог архиепископа и благословише и оне који ће после њега
бити, и заповести благословене, сваки својом руком потписавши, предадоше
Светоме. Много дана патријарх примаше архиепископа Саву, и као новопосвећеног
учаше га свима црквеним правилима. Пошто га обдари архијерејским жезлом и светим
одеждама. патријарх му уручи још једну грамату, и то овакву: "Ја Мануил,
васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа
нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у
Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и
ђаконе; да разрешује и везује кривице сагрешења људских; и да све учи и крштава
у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега
као и мене самог".
Опростивши се са светим патријархом, многоструко и драгоцено обдарен од њега
божанственим почастима, архиепископ Сава оде к цару да се опрости с њим. Цар га
с љубављу дочека и, молећи од њега благослов, рече му: "Све молбе твоје испуних,
оче; молим твоју светост, да нам будеш молитвеник у молитвама својим ка Господу.
Нека праћен Богом добро стигнеш к својима, па нас потом извести о своме
здрављу". Цар му даде што му је за пут потребно, и уз то много злата, које он
одбијаше. На то му цар рече: "Прими ово, да као новопостављени архијереј дајеш
путем онима који просе од тебе; и моли се за нас".
Тако се свети отац наш Сава удостоји апостолског чина, и издејствова Српској
цркви самосталност. Он морем отпутова у Свету Гору. Када се тамо рашчу за његов
долазак, поврвеше к њему у Хилендар оци из пустињских гора, из пећина, из
каменитих увала, поврвеше радосни и тужни: радосни, што ће се видети са њим и
добити благослов од њега; тужни, што ће их он морати оставити, он - њихов добри
хранилац у Богу, сапосник и саподвижник, који је још од детињства одрастао са
њима у пустињи. Свети архиепископ их све милостиво утеши речима и обдари
по требама, молећи их да му својим молитвама к Богу буду помоћници. А прот и
остали игумани великих и малих манастира призиваху редом светог архиепископа да
служи и посвећује им свештенике, ђаконе и чтеце. Тако свети подвижник последњи
пут обиђе све манастире и поклони се свима црквама, помоливши се у свима светим
црквама за себе и за благоверног цара и за цео свет. И пошто проту и игуманима и
свима даде целив у Господу, врати се у Хилендар. Ту насамо поучи игумана да
свима потчињенима сам буде образац сваке врлине, а братију опет - да у свему
слушају игумана са страхом Божјим. И давши свима мир, благослов и целив у
Господу, он крену за Србију, узевши са собом неке одабране монахе, са намером да
их у Србији посвети за епископе.
Одлазећи из Свете Горе, светитељ са љубављу и тугом посматраше дубраве и
камените путеве, по којима је бос ходио, свете похађао, њиховом се блаженом
животу дивио, животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског к Богу.
Сећаше се и првих година свога монаховања, и како је много поука добијао од ових
светих подвижника, и како је много помоћи од њих добијао на свом путу ка Богу
гледајући њихов живот. А помисао да свега тога неће наћи у својој земљи чинила
му је растанак са Светом Гором још тежим. И он, одлазећи из Свете Горе као из
неког божанственог раја, плачући говораше: "О, коликих се блага лиших ја,
кукавац! О, колико богатство - молити се Богу неометан бригама световним -
замених ништавном славом људском! Авај мени, авај мени! ко да се не заплаче нада
мном! Где падох и шта добих! Господе Боже мој, одвајам се од светих Твојих у
које се уздах, одлазим из Свете Горе! Ако је на мени блага воља Твоја, молитвама
Пречисте Матере Твоје и угодника Твог Симеона, оца мог, не остављај ме у такој
тузи да мe утученост потопи!"
Тако путујући цео дан тужан и невесео, он стиже до првог конака изван Свете
Горе. Сав утучен и уморан, он прилеже да се одмори. Но гле, у сну му се јави
Пресвета Богомајка, и подиже му душу из утучености, говорећи му: "Имајући мене
за посредницу код Цара свих Сина и Бога мог, зар ти и због тога тугујеш?
Уставши, иди хитно на посао, за који те Господ изабра, ништа не сумњајући, јер
ће ти све у Господу помагати на добро".
Дошавши к себи од виђења, и нашавши срце своје утешено неисказаним весељем,
свети Сава са многим сузама заблагодари Богу. И имајући пречисто уздање у Бога,
он радосно продужи пут свој. Дошавши у велики град Солун, он се поклони гробу
светог великомученика Димитрија, и свима светим црквама по реду, посети
митрополита и отседе у манастиру Филокали. И, ни часа не часећи, он призва
највештије живописце, и замоли их да му брзо израде две велике иконе: једну -
Господа Христа Сведржитеља, и другу - Пречисте Мајке Божије, која му се јавила.
Сјајно украсивши ове иконе златним венцима, драгим камењем и бисером, светитељ
их постави у цркви манастира Филокале, у знак захвалности због јављења
Богородице које је имао. У Солуну он набави све црквене утвари, потребне за
његову архиепископију, и потребне законске књиге[18]. Онда крену у своју земљу, известивши претходно о свом
доласку брата свог, самодршца Стефана.
Чувши да му долази брат, благочестиви Стефан се испуни двоструком радошћу:
једно, што му долази давно жељени и љубљени брат; и друго, што долази са
божанском влашћу архиепископа. Али, спречен болешћу, он му није могао сам изаћи
у сусрет, него посла синове своје да га пресретну на граници Грчке. Кад свети
Сава стиже к одру болеснога брата, овај беше толико болестан да се није могао
подићи да брата загрли. Но Господ, доласком угодника Свог, свеопшту жалост због
Стефанове болести окрену на радост. Јер свети Сава животворним крстом освети
воду, и том освећеном водом и топлом молитвом напоји брата, и свега га окропи,
па метнувши свете руке своје на чесну главу његову, са сузама се помоли Богу
тајно у срцу, и одједном болест ишчезе, самртничко бледило на лицу уступи место
животном руменилу, болесник устаде са одра, иако најбољи лекари говораху пре
тога да му нема наде на живот, и одмах седе за трпезу са светим архиепископом и
са благородницима.
По доласку свом у Србију као архиепископ, свети Сава обавести прво свог брата
самодршца Стефана шта је учинио у Никеји и шта намерава сада чинити и како мисли
да изведе организацију Цркве. После тога он оде у свету лавру Студеницу, да се
поклони гробу свога љубљеног и светог оца, и да му захвали за помоћ коју му је
он стално указивао. Дошавши у свету Лавру, он са многим сузама љубави
изљyби свету цркву и мироточиви гроб свог светог оца, захваљујући свом светом
оцу за сва добра која му непрекидно чини.
Свети Сава одмах приступи спровођењу организације Српске цркве. У договору са
братом Стефаном, властелом, свештенством и народом, он по географским целинама
подели земљу на епархије, епархије на протопопијате, а протопопијате на црквене
општине. Најбоље од својих ученика постави и посвети за епископе, а најбоље
свештенике за протопопе. Издржавање епископија обезбеди са самодршцем Стефаном
на тај начин, што свакој епископији дадоше доста велика властелинства. У исти
мах он прописа уједно и уредбе о реду и раду у тим властелинствима, и особито, о
односу епископа према становништву тих властелинстава. Сем тога, свака
епископија доби по један аутентичан препис Номоканона (=Крмчије) и свих осталих
потребних црквених књига, и свети Сава нареди да се у свакој епархији преписи
црквених књига имају вршити само из тих епископских примерака. Тиме је спречено
кварење црквених текстова које се неминовно дешава сталним преписивањем са
преписа, а не са оригиналног текста.
Боравећи у Студеници, свети Сава је у све недеље и велике празнике, по
светогорском обичају и правилу, држао у цркви свеноћна бденија, и вршећи свету
божанствену литургију посвећивао свештенике, ђаконе, подђаконе и чтеце, а све
људе учио правоверју и да се обраћају к Богу покајањем и строгим животом. И
диван бејаше призор, који се непрестано понављао: кад год је свети архиепископ,
за време богослужења, прилазио гробу свога оца и кадио га, свети Симеон је у
награду за то своме сину просветитељу одговарао изненадним изливањем мира на сву
цркву. Из Лавре свети Сава оде на свој архиепископски престо у Жичу. Црква још
не беше живописана. Светитељ је украси живописом, свети престо утврди на светим
моштима, и освети је. Ту он посвети дванаест одабраних ученика својих за
епископе у Србији. Ноћ и дан не престајаше марљиво учити свакога, говорећи им:
"Епнскопство је добро дело, јер се труди о Богу и к Богу, и има велике почасти
од Првога Пастира, Епископа душа наших - Христа Бога. Епископ треба да је без
мане, трезвен, целомудрен, побожан, гостољубив, вредан да учи, да није пијанииа,
да је марљив, неподсмешљив, да није лицемер, да није свађалица, да није
грамжљив, да није среброљубац, да је милостив, и остало знате (ср. 1 Тим. 3,
2-7). Ваља вам се, дакле, постарати да се од ових и свих других зала најпре ви
сами сачувате, и да вам живот свагда бива беспрекоран, да би сте се утврдили као
образац сваке врлине у Богу повереној вам пастви". И још им говораше да се у
свему држе учења и предања светих апостола и светих отаца, давши им и књиге
законске. И тако, давши свима мир и благословивши свакога, он их посла у њихове
епархије.
Када велика црква у Жичи, за коју су иконописци били доведени из Цариграда,
би довршена са свима достојним лепотама, свети архиепископ нареди брату
самодршцу Стефану, да дође у Жичу са свима великашима и благородницима. Сам пак
свети архиепископ сазва са своје стране епископе, игумане и све црквене
служиоце; и сви се сабраше у великој цркви у Жичи, у архиепископији. А кад сабор
би врло велики, свети Сава, севши са братом самодршцем на престо
првосветитељства, рече ради чега је сазван сабор и о себи, говорећи:
"Знате и чули сте о првом и другом бежању мом од вас у пустињу; знате и то,
да ниједну од лепота овога света не претпоставих љубави Божјој; молитва Богу
свагда је за мене била највеће блаженство на земљи. Ради вас, саплеменика мојих,
ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него
душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних
светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим суплеменицима: Ако спасаваш,
спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књига, у које си ме уписао
(ср. 2 Мојс. 32, 32); желео би да ја сам будем одлучен од Христа због браће
своје по телу, Израиљаца (Рим. 9, 3). Угледајући се на њих и саосећајући са
вама, ради вашег спасења ја и своје презрех. Но, ако ме послушате, па ја
узаконим нешто добро у Богу међу вама, онда ћу вашим спасењем стећи и
удвостручити своје спасење и ја. Тога ради молим вас, будите ми послушни у свему
што вам у вашу корист предложим у Богу. Ето, Господ Бог ваш, молитвама угодника
Свог, светог и препододобног оца нашег Симеона, утврди вас и умножи и
распространи, и многи су међу вама начелници и власти, ипати и војводе, a многи
су и жупани мали и велики. Није лепо да онај који вама у Богу влада има исти
назив са вама; напротив, као што ја вас ради бих обучен влашћу свештенства и
постављен за поглавара Цркве у Богу, тако треба и онога који у Богу влада
народом украсити венцем царства, и то ради ваше части и хвале, славе и
величине".
Чувши ову благу светитељеву реч, пуну љубави за њих, они бише тронути, и с
радошћу му се поклонише, обећавајући му да ће га у свему послушати. А тада беше
празник Господа и Спаса нашег. Пошто би отслужено свеноћно бденије, свети
архиепископ служаше свету и божанствену литругију са свима епископима, и
игуманима, и с многим свештеницима. У одређено време, пред освећивање Дарова,
свети Сава призва свога брата великог жупана Стефана пред свети жртвеник,
благослови га молитвама и мољењем к Богу, препаса га драгоценом багреницом,
венча чесну главу његову венцем царства, и помазав га миром, прогласи га
самодржавним краљем Српским у Богу. A благородници и сав народ поклонише му се,
и молећи му од Бога дуги век узвикиваху: "Нека буде! нека буде!"
Кад изађоше из цркве, сви седоше за трпезу. Архиепископ и краљ приредише врло
велики пир, на коме беху присутни сви благородници, епископи и сав народ; при
чему и убоги беху богато обдарени. Благочестиви краљ се неисказано радоваше, не
царском венцу, не скупоценој багреници, - јер је знао да су трошни и пролазни, -
него толиком народу који се слегао са свих страна, и што су видели дивну цркву
његову. Она је била тако величанствена и украшена, да је сваки који је видео
помислио да је земаљско небо.
Сутрадан свети архиепископ нареди да се опет сви сазову у цркву. А кад се
епископи и благородници и сви људи сабраше, свети архиепископ са братом краљем
Стефаном седе, и, отворивши своја богоречита света уста, говораше свима: да буду
чврсти у вери отачкој; да се клоне богомрских јереси, јер "немогуће је, не
одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро"; да се вером
и покајањем обраћају од својих заблуда к Православљу, јер је страшно упасти у
руке Бога живога. "Чувши и разумевши толику љубав Божју која је на нама,
говораше светитељ Божји, кренимо сви усрдно стазама духовних заповести, свагда
прилежно молећи Господа Бога свог. Јер прво и последње дело јесте: непрестано
узносити Богу богоугодне молитве и мољења; беспрекорно ходити у светим
заповестима Његовим; држати предања светих апостола Његових; и не одлучивати се
од црквенога збора. Јер прва заповест дата је свакоме човеку: клањати се Господу
Богу своме; и Њему јединоме служити сваком душевном и телесном чистотом и сваким
доброверјем; и Њему работати несагрешиво; сав живот свој управљати по Његовој
вољи, и Њега се једино бојати, и смиравати себе пред Њим, и сматрати себе за
ништа, а Бога сматрати за све: за силу и крепост и Спаситеља и избавитеља и
победитеља непријатељских напада, и за чувара од почетка и свршитеља до краја,
Исуса Христа Сина Божија, коме припада слава и моћ заједно са Оцем и са
Пресветим Духом, и сада и увек и кроз све векове".
Чувши ову поуку, сви говораху: "Верујемо и исповедамо, владико, како ти
учиш". После тога свети Сава, са свима епископима, приступи служењу свете
литургије. По прочитању светог Еванђеља, апостолски сапрестолник свети Сава
стаде громко читати Символ вере, који за њим реч по реч изговараху сви: краљ
Стефан, благородници и сав народ. И тако три пута сви изговорише Символ вере.
Затим свети Сава нареди да сви за њим громко произносе ово: "Примамо све свете
Саборе светих Отаца, који су се у разним местима састајали ради утврђења
божанствене православне вере; и кога се они одрекоше, одричемо се и ми; и које
они проклеше, проклињемо и ми. Клањамо се и целивамо свечесну икону човечанског
нас ради оваплоћења Христа, Логоса Божјег и Очевог. Клањамо се и целивамо икону
Пречисте Матере Његове, и исповедамо да је Она Приснодјева и Богородица. Клањамо
се светоме дрвету, часном Крсту, и њега целивамо, јер се на њему прикова живот
свих - Христос. Клањамо се божанственим и светим Тајнама Христа Бога нашег и,
причешћујући их се са вером, примамо не прост хлеб и вино, него само тело Христа
Бога нашег и саму свету и животворну крв Његову, проливену за живот света.
Клањамо се светим и божанственим црквама и светим местима; поштујемо и свете
сасуде; клањамо се и иконама свих светих угодника Божјих, достојно их поштујемо
и целивамо, следећи у свему апостолским предањима и учењу светих Отаца. Тако
верујемо и тако исповедамо; а све јеретике и сву злу јерес њихову проклињемо".
Потресан је тo био призор у храму: сав народ гласно исповеда своју веру и
проклиње јерес, а свети Сава стоји усред народа, и као други претеча и крститељ,
свима вапије: "Покајте се!" А краљ Стефан, видећи где брат његов чини што пређе
у њих није било, дивљаше се и многим сузама земљу окропљаше.
И трећег дана свети Сава позва све у архиепископију, и поучи их довољно
светој вери, наглашавајући да треба живети по светим правилима вере. И
апостолски говораше: "Нити нам строг живот без праве вере у Бога може што
помоћи, нити нас право исповедање вере без добрих дела може претставити Господу,
Него треба обоје заједно да бива, да би човек Божји био савршен и да не храмље
никаквим недостатком. Јер вера спасава, када љубављу у Богу чини добра".
И пошто свима даде мир и благослов, он отпусти благочестивог краља и
благороднике њиховим домовима, а оне који су исповедали јерес задржа са собом у
цркви, па их насамо тачно испита. Онима који беху некрштени, пошто претходно
проклеше јерес у којој бејаху, свети Сава нареди да се по закону црквеном
припреме за свето крштење, па их онда удостоји крштења. Онима пак који су били
крштени у латинској јереси (тојест у римокатоличкој јереси), пошто исто тако
најпре проклеше своју злу јерес, и пошто исповедише Символ вере, и прочиташе
молитву светоме миру, заповеди да се тим светим миром помажу по свима чулима, и
да тако буду с нама у вери. Свети Сава заповеди и свима епископима да тако исто
поступају са таквим јеретицима који им буду долазили.
Свети Сава посла и многе егзархе, тојест многе изасланике, да изналазе оне
који су као паганци (као незнабошци) узели жене без благослова и молитве, и
заповеди им да такве венчавају, макар били стари и деце имали. Сам пак свети
Сава прохођаше и обилажаше сву земљу народа свога, утврђујући народ у
православљу, поучавајући га, предајући му добре нарави и обичаје, настављајући
све ка покајању и исповести. Иноке сабираше на скупове у манастирима и
прописиваше им да држе прописе законске и службе црквене. Јеретике поучаваше
много и мољаше да се придруже саборној апостолској Цркви. А упорне и окореле
јеретике одлучиваше од Цркве.
Крунисање Стефана за краља изазва завист код угарског краља пошто није волео
уздизање Србије, и он објави рат Стефану. Стефан одмах дозва светог
архиепископа, и замоли га да иде к угарском краљу Андрији и одврати га од рата.
Свети Сава, готов да помогне свакоме, поготову брату и своме народу, послуша
брата, и са надом у Бога одмах крену. Угарски краљ га прими с великом чешћу као
архиепископа и краљевог брата. У почетку, благе речи светитељеве о правди,
истини и љубави, не подејствоваше на краља. Он се охољаше пред Светим као
несавитљиви кипарис. Но светитељ, уздајући се у Бога, није губио наду. Како тих
дана беше велика жега, свети Сава поручи краљу да му пошаље мало леда. Краљ с
радошћу нареди да се светом архиепископу одмах однесе леда из његових леденица.
Али га слуге обавестише да се од силне жеге сав лед истопио у свима леденицама.
To веома ожалости краља. Али веома обрадова светог архиепископа. Јер он одмах
прибеже молитви. И подигавши руке своје к Богу, са сузама говораше: "Господе
Исусе Христе, Боже наш, надо моја и уточиште, помоћниче мој и избавитељу, нека
се ови људи сада, који нас нападају насиљем, поуче на нама. He остави ме,
Господе Боже мој! Молитвама Пречисте Матере Твоје, Приснодјеве Богородице, и
светог угодника Твог Симеона, оца нашег, учини сада са мном знамење на добро, да
га угледају они који ме ненавиде, и да се постиде. Послушај ме, Господе,
послушај; као што си некада пророка Свог послушао огњем, послушај и сада градом
небесним мене, грешног слугу Твог, да и ови разумеју да сам ја слуга Твој, и да
се ужасну и уплаше, и да се они који траже да нам напакосте, задиве и прославе
име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроз све векове."
И док молитва беше још на устима Светога, настаде олуја, севање муња, страшна
грмљавина, сумрак, и сручи се велики град око светитељевог обиталишта и покри
земљу много. Светитељ, стојећи још на молитви, са сузама захвали Господу,
говорећи: "Слава Теби, Господе! слава Теби, Човекољупче! слава Твоме милосрђу,
што си и мене грешнога послушао! Довољно је, Господе, Твоје милости, коју показа
ради мене, слуге Твога; нареди опет свесилном речју Својом да град престане!" И
одмах с речју његовом престаде град. Свети, захваливши Богу са много радости,
заврши молитву. Онда нареди да му се донесе од богоданог града, те сам најпре
окуси од њега као од неког благослова. Потом пyну сребрну зделу града посла
краљу са речима: "Пошто се у твог краљевског величанства не нађе леда због жеге,
јa бих принуђен да иштем од Творца времена, од свебогатог Бога. И пошто ми
Господ дарова лед из евојих неоскудних скровишта, ја шаљем и теби на благослов.
Пошљи људе да узму колико им треба".
Краљ прими пошиљку са дивљењем и страхом. И договори се са својим великашима
да испуне молбу светог архиепископа: да имају мир и љубав са краљем српским. И
сви заједно са краљем одоше к светом Сави, и клањајући му се и одајући му хвалу,
говораху: "Пошто увидесмо да си ти Божји човек, буди нам присни гост, а брат
твој, краљ српски, нека нам је увек у љубави много више него пре. Молимо тебе,
Божји човече, опрости нам што ти рекосмо у препирци, и не спомињи то к Богу, да
не бисмо нешто настрадали, јер видимо да си Божји човек, и Бог те слуша у
свему". И сви прилажаху к њему, узимаху благослов од њега, прилагаху очи своје и
лице ка кудељној мантији његовој и, целивајући је, отступаху од њега. Јер врлина
побожности уме да задивљује не само саплеменике, него и непријатеље, особито
када се Богом чудесне ствари објављују. Нарочито се краљево срце испуни великом
љубављу према светитељу. И он изјави жељу да светитељу исповеди грехе свога
живота и веру своју. Светитељ с љубављу прими његово покајање, поучи га правој
вери, и препоручи му да се одрекне латинске јереси, пошто краљ држаше латинску
веру. После трократног одречења од латинске јереси, краљ три пута изговори свети
Символ православне вере. И пошто изврши на њему и све остало што је прописано за
такве, и пошто га свега обнови вером православном, светитељ га удостоји причешћа
пресветог Тела и скупоцене Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Потом
га много поучи истинама православне вере. Утешени краљ отпусти светог Саву ка
брату Стефану са великим даровима благочестивом краљу Стефану, и засебно обдари
премногим почастима Светога и оне који беху дошли с њим, и испративши га сјајно,
отпусти га у његову земљу. Посла и од својих великаша да га са сваком почашћу
допрате, док се и преко Саве не превезе.
Ускоро после тога разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог светог
брата да га удостоји светог анђелског монашког лика. Но Свети није хтео нипошто
учинити то, рекавши му да ће га он сам замонашити када дође време. Стефан се за
кратко време опорави од болести, и свети архиепископ отиде у своју
архиепископију. Међутим, краљ Стефан се понова разболи, и то врло тешко, и с
плачем написа Светоме да дође и да га удостоји светог и анђеоског иночког лика,
"јер, рече, нећеш ме више видети у овом животу". Блажени Сава одмах крену и брзо
иђаше к своме брату, али Стефан брже изиђе из овог живота, и отиде ка Господу, и
нико га не смеде удостојити иночкога лика. И ни краљевство не беше оставио
никоме од својих синова, говорећи: "Краљевство није моје, него Божје и светог
владике и брата мог који се трудио о њем. И као што га пређе даде мени молитвама
и благословом, тако ће га и сада дати ономе на кога му Бог укаже".
Краљеви синови и сви мали и велики плакаху и спремаху се за погреб, a y
сусрет светоме архиепископу послаше гласнике са поруком: "Владико свети, мучним
хитним путовањем не бацај себе у болест, брат твој и без иночкога лика отиде ка
Господу". Када свети архиепископ чу за смрт свога брата, мач бола прохођаше му
душу. Сишавши брзо с коња и захваливши Богу са много сузног ридања, рече: "Слава
Богу за све!" Но ражалостивши се много више што брата свог није удостојио
монашког лика него ли што је умро, он рече: "Ја сам, бедник, крив за то пред
мојим братом; него као свагда, и сада још више, Господе, Господе, не остави ме
да се због тога увек у животу мом потапам тугом". И падајући на земљу с плачем
великим и опет устајући, мољаше се говорећи: "Владико Господе Исусе Христе, Боже
наш, Ти си човечанском природом Својом заплакао над Лазарем, и божанском
природом Својом истргао си га влашћу из ада, и подигао га из гроба после четири
дана и, предоставивши га жива сестрама његовим Марти и Марији, Ти си им сузе
утолио! Господе, Ти си Јаирову кћер подигао из смрти као иза сна; Ти си
удовичина сина подигао са одра, када су га носили да сахране. И ја грешни данас
се угледам на њих; падајући пред Тобом, ја се молим благости Твојој: као некада
њих, тако и мене сада услиши и помилуј, јер си Ти тада и сада и вавек исти. Теби
је све могуће, и ништа Ти није немогуће. У Твојим је рукама душа и дисање сваког
створа, јер Ти живот држиш и смрћу владаш, и осим Тебе нема спасиоца. Свесилном
речју Својом заповеди пресветлом и благом. ангелу Твом, да врати душу слуге
Твога, брата мога, да буде опет жив данашњи дан до идуће ноћи, да бих га могао
украсити анђеоским монашким ликом, што му беше жеља. Смилуј се, дакле, сада и на
мене грешног, да и ја слуга Твој памтим милост Твоју на нама, да бих смелије и
усрдније служио Теби, Богу моме, у остало време живота мога". Па онда са великом
вером и слободом рече: "Анћеле Божји, у име Господа нашег Исуса Христа говорим
ти: поврати душу слуге твога, брата мога, да бих га, дошавши к њему, опет нашао
жива". И тако, усевши на коња, брже гоњаше путем, говорећи: "У Тебе се, Господе
уздах, да се не постидим".
Стигавши у двор, он приђе к преминулом брату, одмакнувши од њега оне који
плакаху. И довољно окропивши огњеним сузама чесно лице његово, он се дуго мољаше
тајно у срцу за њега Тајновидцу и Свевидцу - Богу. И положивши на његово срце
своју свету десну руку, осени га крсним знаком у име Свете Тројице. И одмах
осети како срце поче да куца и хладно тело да се загрева и оживљује. Обрадован
што му је услишена молитва, он Христову реч рече краљевим синовима који стајаху
напред и свему народу: "He плачите, нити вичите, краљ није умро него спава, и
душа је његова у њему" (ср. Мат. 9, 24). И буђаше краља као иза сна, говорећи
му: "Устани, господине мој, и говори ми!" Тада краљ, отворивши очи своје из
самртног сна, и познавши Светога, узе му руке и целиваше их. Свети га онда
подиже, и он одмах устаде и седе. Сви присутни беху задивљени и запрепашћени, и
сви сложно викаху: "Господе, помилуј!"
Потом свети архиепископ украси свог брата краља светим и анђеоским и великим
ликом монаштва, именовавши га Симон монах место Стефан. Онда приведе његовој
руци најстаријег сина његовог Радослава, и нареди му да њему преда краљевство.
Краљ монах рече: "Ја влашћу скиптар, а ти молитвама благослов". Симон с љубављу
целиваше монашко одело своје, у које беше обучен, више се радујући њему него
царској одори. Потом га свети архиепископ причести Пресветим Тајнама Христовим.
И пошто изврши на њему све што је по уставу, свети архиепископ рече: "Благодарим
Ти, Господе, што услиши молитву моју, и што видех слугу Твога, брата мога, како
жељах. Прими опет у мир душу његову, Господе, да се као о васкрсењу његову и о
престављењу његову опет прослави име Твоје свето". И тако монах Симон, слатко се
веселећи и Богу благодарећи, на рукама светога архиепископа предаде дух свој
Господу, септембра 1223 године. Присутни пак, сви се од удивљења оставише плача
и, славећи Бога и светог архиепископа, чуђаху се светости његовој, што Бог
молитвама његовим учини таква чудеса међу њима. Свети Сава, са епископима и
свештенством, са краљевим синовима и благородницима, испратише до Студенице тело
преминулог краља монаха, и тамо га чесно и достојно положише у цркви Свете
Богородице, близу светог Симеона, оца његова.
НАПОМЕНЕ:

18. Сматра се да је тада преведен Номоканон (= Крмчија) Фотијаве редакције

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ

Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим
пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену
своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова
реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и
мољаше га у име своје и благородника, говорећи: "He остављај нас у овај час, о
оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем
нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он
сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас
самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем
нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год
хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у
Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш
одговарати Господу за нас".
Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела
жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца
светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем.
Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом
својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава
послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: "Воља Господња с
нама нека испуни вашу молбу". Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим,
душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу.
И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши
манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде
архимандрит.
Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова
трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него
живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима
умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре
епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога
отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу,
све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше
људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима
христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима
иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања,
свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску
љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе
његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове
нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса
чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу
почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је
небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким
доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити
цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви
верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на
њему Христу, истинитом Богу нашем.
Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га
за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан
и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео
што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници,
видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска
земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој
шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике,
сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене,
да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.
У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву
Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско
седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како
се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични
зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај
пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим.
Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише
сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју
мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред
Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и
пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и
метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши
се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са
топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши
молитву рече раслабљеноме: "У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим:
устани и ходи са сваком снагом!" И раслабљени одмах, као да је од много година
здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и
захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да
се чува од свакога зла, "да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег". И
отпусти га кући његовој.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје
болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од
њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике
крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију
његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим
кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се
светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о
чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се
поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом -
самодршцу Стефану.
Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи
као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје
од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара
Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше
пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог
бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и
уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу
него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута
обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му
ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но
благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је
храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се
побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе
упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан
му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И
ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез
ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој
дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја
задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње,
бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео
узвикиваше: "Пази да не оквасиш кожуха". Нико није смео слободно проћи поред
тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи
су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к
Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и
молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He
бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати
зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и
најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, "васпитан у
доброј вери, и савршен у побожности" посла Стрезу неколико пута изасланике,
потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако
свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада
Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да
изиђе противу непријатеља.
Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи
брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је
знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и
све главне војводе његове, он им рече: "Идем прво ја к непријатељу, и говорићу
му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу,
онда ви чините своју човечанску дужност". И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез,
који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши
светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива.
Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле
намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак
душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да
не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно
изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог
ума његовог преподобни му рече: "Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби
као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро,
сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо
уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу,
од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас".
И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој
шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и
просећи помоћ, говораше: "Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у
невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби
је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека
видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно
наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе
сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!" Тако са сузама
просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом
оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: "Дођоше народи на
наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на
поругање чеда и слуге своје!" И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим
у души његовој: "Ја сам Спас твој", он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к
својима.
Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито
јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од
узбуђења, рече: "Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању,
и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме". И све их узбуђено мољаше да са
највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше
отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти
дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових
бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му
о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим
узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.

ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ГОРУ И ДАЉИ ПОДВИЗИ

Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа
чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше;
молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења
речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели
животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама,
пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само
рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем
тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.
Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери
утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге,
метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са
братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се
дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много
вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још
из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова
свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше
бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих
осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он
их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не
замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов:
Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".
Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше
свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу,
свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних
рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве
непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу.
Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и
себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше,
и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро
уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе
постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши
цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и
помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова
из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше
и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје
властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али
светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца
утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". -
Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда
манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са
благородницима испрати до грчке границе.
И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом
доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и
због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов.
И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући
своје пређашње младићке трудове пошћењем.
Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из
светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло
великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов
Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за
грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом
оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је
добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да
ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше.
He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету
Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му
говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац
наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро,
које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху
нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу
нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи
милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не
послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно
Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и
преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити
себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по
матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш
Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би
ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим
опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по
првом обичају, утеши".
Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити
од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном
брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као
живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас
умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност
према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим,
точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и
народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да
ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим
када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи
твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај,
да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде.
Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".
Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде
своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску
земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени
дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.
Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу
свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено
светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан
роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да
дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом
Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац
пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца
световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често
ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар:
изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео
међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу
према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је
пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем
окропљаваше земљу.
После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи
свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара
држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог
Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и
поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над
гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног
кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати
миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове,
него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и
из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.
Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама:
"Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца
па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч:
"Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са
страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим,
корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и
врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу
мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести
извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене,
дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12).
Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и
реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи
Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим
очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и
господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се
укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју
једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог
обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да
бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе
грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо
осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо
гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према
својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама,
дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега,
како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко
позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер
је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"
Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све,
веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху
својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не
смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем,
јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца
мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде
му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим
молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и
моли се за нас Господу".
Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су
се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу
што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца
свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и
послушност у Богу.

НАПОМЕНЕ:

17. Жичу је Стефан Првовенчани са светим Савом подигао између
1210-1216. године, за време Савина игумановања у Студеници.