Велики Четвртак (Велико бденије)

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Тропар (глас 8): Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!

 

Начин прослављања На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња. За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

 

Народни обичаји У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља. Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

 

Лазарева субота - ВРБИЦА

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Тропар (глас 1): Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, измртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде (долази) у име Господње!

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји    

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу. Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона. Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака. Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа. Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

Цртани GMO A-GO-GO на српском!

Велике (зимске) задушнице

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Фебруарске задушнице

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."
Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".
Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.

Спремање погаче за задушнице

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.
Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.

Народни обичаји

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.
На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.
Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.
Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

Никола Тесла Секреты продуктивности гения О Николе Тесла ходит огромное количество легенд. До сих пор неизвестно на 100%, что именно правда, а что — выдумка от одного из самых великих ученых и мистификаторов XIX — XX столетий. Ученые до сих пор спорят между собой. Чего только стоит поиск по запросу «Работы Николы Теслы». Но одно известно точно — Тесла был великим ученым, давно обогнавшим своё время. Его принципы работы завораживают многих. Он мог практически не спать и при этом его продуктивность не падала. Для того чтобы понять, будет новое изобретение работать или нет, Тесле было достаточно лишь визуализировать всё это перед своим внутренним взором. Теория безошибочно и неизменно подтверждалась практикой. Такими результатами могут похвастать далеко не все, особенно "родители" ошибочных теорий. О том, что его подход к работе действительно является образцом продуктивности, красноречиво говорит длинный список изобретений, которыми мы успешно пользуемся и по сей день и который изрядно подлатал пробелы в области неразгаданного. Были ли у него какие-либо особенные секреты? Возможно. Но он оставил их при себе. Мы же делимся тем, что смогли найти в разнообразных источниках. «Действие даже самого крохотного существа приводит к изменениям во всей вселенной.»Никола Тесла Никола Тесла обладал невероятным воображением. После прочтения довольно большого количества его изречений и научных статей, складывается впечатление, что он просто не представлял границ. То есть для него не существовало ничего невозможного. Ему достаточно было просто закрыть глаза для того, чтобы сначала в уме, а потом и на деле воссоздать то, что пришло на ум. При этом он говорил, что все идеи не являются его детищем — он просто черпает знания из огромной библиотеки Вселенной. Но эту мистическую сторону я, пожалуй, оставлю для обсуждения с друзьями. Вернёмся к практике. Детали «В тот момент, когда изобретатель конструирует какое-либо устройство, чтобы осуществить незрелую идею, то неизбежно оказывается в полной власти своих мыслей о деталях и несовершенствах механизма. Пока занимается исправлениями и переделками, он отвлекается, и из его поля зрения уходит важнейшая идея, заложенная первоначально. Результат может быть достигнут, но всегда ценой потери качества. Мой метод иной. Я не спешу приступить к практической работе. Когда у меня рождается идея, сразу же начинаю развивать её в своем воображении: меняю конструкцию, вношу улучшения и мысленно привожу механизм в движение. Для меня абсолютно неважно, управляю я своей турбиной в мыслях или испытываю её в мастерской. Я даже замечаю, что нарушилась её балансировка. Не имеет никакого значения тип механизма, результат будет тот же. Таким образом, я могу быстро развивать и совершенствовать концепцию, не прикасаясь ни к чему. Когда учтены все возможные и мыслимые усовершенствования изобретения и не видно никаких слабых мест, придаю этому конечному продукту моей мыслительной деятельности конкретную форму. Изобретенное мной устройство неизменно работает так, как, по моим представлениям, ему надлежит работать, и опыт проходит точно так, как я планировал. За двадцать лет не было ни одного исключения. Почему должно быть по-другому?» Тесла считал, что нельзя начинать воплощать идею до тех пор, пока проект не будет продуман до мельчайших деталей. Это совсем не означает, что нужно зацикливаться на мелочах, доводя до совершенства форму. Но основные принципы должны быть продуманы до мелочей. Представьте себе, что вы — физик-практик и работаете над новым изобретением или проверяете теорию. Сразу станете более внимательным и все действия будете просчитывать на несколько ходов вперед. Всё-таки физика — наука серьезная и является не самым лучшим вариантом для проб и ошибок. Почему же с вашим проектом всё должно быть по-другому? Зачем запускать то, что продумано лишь в общих чертах? Остальное подскажет практика? Интуиция «Интуиция – это нечто такое, что опережает точное знание. Наш мозг обладает, без сомнения, очень чувствительными нервными клетками, что позволяет ощущать истину, даже когда она ещё недоступна логическим выводам или другим умственным усилиям.» Тесла считал, что природная чувствительность человека к окружающему его пространству играет очень важную роль. Просто в век технологий мы привыкли забывать её, перестали слышать и прислушиваться к внутреннему голосу. Конечно, в своих экспериментах учёный полагался исключительно на проверенные факты и данные. Но интуиция подсказывала ему, насколько удачным будет изобретение и что ещё нужно подправить для того, чтоб всё стало на свои места. Интуиция подсказала ученому, что Филадельфийский Эксперимент не готов для того, чтобы в испытания принимали участие «биологические объекты» — то есть люди. И он был прав. На то время не имелось никаких точных данных о воздействии электромагнитных волн на человеческий организм, но он связывал поведение животных и людей в последствии своих опытов на Лонг-Айленде и понимал, что здоровье экипажа корабля находится в опасности. Когда вы задумываете что-то новое или работаете над тем, что вам поручили, прислушиваетесь ли вы к своему внутреннему голосу? Ведь отчасти наша интуиция является накопленным опытом. Все полученные знания навсегда остаются в нас, хоть мы и не всегда знаем, как до них добраться. И в моменты сильного напряжения они прорываются из нашего подсознания и подсказывают нам правильный путь к изобретениям, которые способны изменить мир. Воля После прочтений романа «Сын Абы» Никола Тесла решил начать тренировать свою силу воли. Поначалу это были простые действия. Например, если у него было что-то вкусное, что ему очень хотелось съесть, он отдавал это кому-то другому. Он прошел через пристрастие к азартным играм, курению и кофе. В итоге, с годами противоречия между желаниями и волей сгладились, и он пришел к гармонии с окружающим миром и открыл свои невероятные технологии. «Сначала это требовало больших внутренних усилий, направленных против склонностей и желаний, но с годами противоречия сглаживались, и в конце концов мои воля и желание слились воедино. Таковы они и сейчас, и в этом кроется секрет всех успехов, которых я добился. Эти опыты так тесно связаны с моим открытием вращающегося магнитного поля, как если бы они составляли его неотъемлемую часть; без них я бы никогда не изобрел индукционный двигатель.» Концентрация «Я совершенно вымотан, но не могу прекратить работу. Мои эксперименты так важны, так прекрасны, так удивительны, что я с трудом могу оторваться от них, чтобы поесть. А когда пытаюсь уснуть, то все время думаю о них. Полагаю, что буду продолжать пока не упаду замертво.» Подъемы в три часа ночи и учеба до 11 часов ночи без выходных. Постоянная работа над собой и никаких пустых сомнений — если идея пришла в голову, значит нужно её проверить, даже если твой преподаватель физики уверен в обратном. Так родился электродвигатель Теслы. Физическая сила «В то время я изнурял себя напряженной работой и непрерывными размышлениями. Он внушил мне мысль о необходимости систематических физических упражнений, и его предложение тренировать меня было принято с готовностью. Мы упражнялись ежедневно, и я быстро набирался сил. Мой дух также заметно укрепился, и когда мысли обращались к предмету, поглощавшему всё мое внимание, я с удивлением отмечал уверенность в успехе. « Речь идет о господине Сцигети, который, по словам ученого, обладал феноменальной силой. Никола Тесла поддерживал отличную физическую форму и вел сдержанный образ жизни, что в итоге подарило ему достаточно долгую жизнь (86 лет) и здоровье, несмотря на то, что в детстве он три раза был на грани смерти. Как видно из приведенной цитаты, он считал, что уверенность человека, его душевные силы и физическая форма неразрывно связаны между собой. С одной стороны, в этом списке нет ничего принципиально нового — лишь повторение того, что сейчас нам со всех сторон твердят коучи по личностному росту и другие успешные люди. Просто пример Николы Теслы и его достижения настолько поражают воображение, что невольно начинаешь задумываться над тем, насколько бездарно мы тратим подаренные нам возможности и время. Как кто-то, кого мы считаем более умным и опытным, одной лишь фразой может навсегда отбить у нас интерес ко всему новому. «Этого просто не может быть!» — если бы Тесла тогда послушал своего преподавателя, возможно, мир никогда не увидел бы его гениальных изобретений. Подумайте, всего лишь одна фраза или слово, сказанное с пренебрежением! Он просто видел цель и продвигался к ней, игнорируя привычные правила и подвергая сомнениям высказывания профессоров. Он понимал природу основных составляющих успеха — упорную работу, постоянное самосовершенствование, силу воли и интуицию. Удивительное сочетание качеств холодного разума с периодическими эмоциональными всплесками, выражающимися акробатическими сальто и декламированием стихов с озарениями в конце. Невероятные переживания и эмоции под контролем такой же невероятной силы воли. Видения и мистика смешались с точными математическими и физическими расчетами. После этого невозможное уже не кажется таким уж невозможным ;) «Великие тайны нашего бытия ещё только предстоит разгадать, даже смерть может оказаться не концом.»Никола Тесла Башня Ворденклиф или Башня Тесла — первая беспроводная телекоммуникационная башня, созданная Николой Тесла и предназначавшаяся для коммерческой трансатлантической телефонии, радиовещания и демонстрации беспроводной передачи электроэнергии

Бог има задњу реч (цео филм)

Dušanov Zakonik 6857.godine