Туциндан (Оци)



На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

 

Святитель Даниил, архиепископ Сербский

Святой сербский архиепископ Даниил жил в самое славное время древней Сербии. Благородного рода, юношей он рос при дворе сербского краля Стефана Уроша Милутина. Тайно бежав от царского двора, пришел в Кончульский монастырь святого Николая на реке Ибре, где и был пострижен в иноческий чин. Он ревностно выполнял иноческие обеты, предаваясь бдению, богомыслию и непрестанной молитве. Молитва, слезы умиления и покаяния, пост и другие подвиги скоро сделали его образцом для иноков. Призванный архиепископом Евстафием II, был посвящен им в иеромонаха и удержан в монастыре Жиче. Даниил отличался красотою лица и прекрасным голосом. Духовным собором он был избран игуменом Хиландарского монастыря. Сверх духовных подвигов, игумену Даниилу пришлось совершать подвиги внешней борьбы, защиты обители от разбойников, опустошавших тогда Святую Гору. По восстановлении мира он оставил игуменство в Хиландаре и удалился в Карею, в скит святого Саввы. Позже был епископом Холмским (в нынешней Герцеговине), а затем — архиепископом всех сербских и поморских земель. Особенно много трудов и забот святитель Даниил положил на устройство и украшение церквей в двух архиепископских кафедральных монастырях, в Жиче и Печи. В разных местах Сербии, как-то в крепости Магличе, в местечках Елице, Лизице и других он построил и возобновил много церквей, монастырей и других церковных зданий. Заботился и об устройстве хозяйств для обеспечения различных церковных учреждений. Знаменит он не только как благочестивый подвижник, церковный и государственный деятель, но и как писатель. Время правления архиепископа Даниила было лучшим временем как внутреннего, так и внешнего процветания Сербской Церкви

Тропарь святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 3

Чудо явися извещения, делами добродетелей Божиих возсиял еси, монашествующих лики упасл еси, архиерейская седалища утвердил еси,еретическаго нападения не усумневся, Церковию Христовою управляя, преподобне отче, Данииле премудре, умер, яко спя, тело же твое цело и нетленно соблюдено бысть, и подает цельбы болящим от различных недугов, и демоны прогоняет. Сего ради молим тя: моли спастися душам нашим.

Кондак святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 8

Возбранному и дивному нашел земли светильнику днесь любовию притекаем и песнь тебе, Богоносе, плетем, яко имущему дерзновение ко Господу: избави нас от многообразных обстояний, да зовем ти: радуйся, утверждение отечеству нашему и великий покровителю обители своея.

Свети Данило архиепископ српски.

Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.

Тропарь святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 3

Чудо явися извещения, делами добродетелей Божиих возсиял еси, монашествующих лики упасл еси, архиерейская седалища утвердил еси, еретическаго нападения не усумневся, Церковию Христовою управляя, преподобне отче, Данииле премудре, умер, яко спя, тело же твое цело и нетленно соблюдено бысть, и подает цельбы болящим от различных недугов, и демоны прогоняет. Сего ради молим тя: моли спастися душам нашим.

 

Кондак святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 8

Возбранному и дивному нашел земли светильнику днесь любовию притекаем и песнь тебе, Богоносе, плетем, яко имущему дерзновение ко Господу: избави нас от многообразных обстояний, да зовем ти: радуйся, утверждение отечеству нашему и великий покровителю обители своея.

Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог – Детињци, Материце, Оци

У црквеним Службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља Отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.
Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Крсна слава типична српска светковина.
У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.
У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".
У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.
И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било".
Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

Протојереј-ставрофор Душан Колунџић

ИС ХР НИ КА

МАЊЕ БРИГЕ – ВИШЕ ВЕРЕ Свети Владика Николај

Свети Владика Николај

МАЊЕ БРИГЕ – ВИШЕ ВЕРЕ

Јеванђеље Христово је радост, а не – туга; олакшање, а не – бреме. Више, дакле, вреди грам вере, но товар бриге. Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом. Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге. Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне: Уистину, више се постиже вером него бригом!

Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та, што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом. На што све ваше бриге?

Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. “Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?” На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Велики Епиктет: Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе. Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума.

Још живље објашњава удес људски Исаија: Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14). Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели: Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно.

А шта је то једно? Вера: 1) да је Отац жив, 2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и 3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19). Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете, а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу. Наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?

Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим, ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.

Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.

Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ. Много вере – мало брига. Савршена вера – савршена безбрижност. Савршена вера – савршена радост. “Радујте се и веселите се!” И – Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19).

Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу?

Јеванђеље Христово је радост, а не – туга; олакшање, а не – бреме. Више, дакле, вреди грам вере, но товар бриге. Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом. Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге. Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне: Уистину, више се постиже вером него бригом!

6./19. децембар
                  

Свети Никола, Епископ Мирликијски, Чудотворац - Никољдан

Тропар, глас 4.
 Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Кондак, глас 3.
Показао си се у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати.