БАДЊЕ ВЕЧЕ

 Бадње вече, практично, спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за особе које су пријатељски блиске и везане да су "као Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина зобљу и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу, где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице. Слама

 После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уноси бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Вечера уочи Божића

 Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

 

БАДЊИ ДАН

 Дан уочи Божића, 6. јануара по новом а 24. децембра по старом календару, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.  Шта је бадњак?

  Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.  Како се сече бадњак?   Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.  Шта симболише бадњак?

 
Бадњак символички представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Тропар (глас 4): Написано је давно да ће дјева Марија са старцем Јосифом, који је од семена Давидова, донети у Витлејем у утроби бесемено зачетог Христа. Настаде време рођења, али не беше ниједног места за то: Но као красна палата, пећина се царици показује. Господ Христос се рађа, да васкрсне пали лик људски.

Оци или Очеви

 У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.

 

Туциндан (Оци)



На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

 

Святитель Даниил, архиепископ Сербский

Святой сербский архиепископ Даниил жил в самое славное время древней Сербии. Благородного рода, юношей он рос при дворе сербского краля Стефана Уроша Милутина. Тайно бежав от царского двора, пришел в Кончульский монастырь святого Николая на реке Ибре, где и был пострижен в иноческий чин. Он ревностно выполнял иноческие обеты, предаваясь бдению, богомыслию и непрестанной молитве. Молитва, слезы умиления и покаяния, пост и другие подвиги скоро сделали его образцом для иноков. Призванный архиепископом Евстафием II, был посвящен им в иеромонаха и удержан в монастыре Жиче. Даниил отличался красотою лица и прекрасным голосом. Духовным собором он был избран игуменом Хиландарского монастыря. Сверх духовных подвигов, игумену Даниилу пришлось совершать подвиги внешней борьбы, защиты обители от разбойников, опустошавших тогда Святую Гору. По восстановлении мира он оставил игуменство в Хиландаре и удалился в Карею, в скит святого Саввы. Позже был епископом Холмским (в нынешней Герцеговине), а затем — архиепископом всех сербских и поморских земель. Особенно много трудов и забот святитель Даниил положил на устройство и украшение церквей в двух архиепископских кафедральных монастырях, в Жиче и Печи. В разных местах Сербии, как-то в крепости Магличе, в местечках Елице, Лизице и других он построил и возобновил много церквей, монастырей и других церковных зданий. Заботился и об устройстве хозяйств для обеспечения различных церковных учреждений. Знаменит он не только как благочестивый подвижник, церковный и государственный деятель, но и как писатель. Время правления архиепископа Даниила было лучшим временем как внутреннего, так и внешнего процветания Сербской Церкви

Тропарь святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 3

Чудо явися извещения, делами добродетелей Божиих возсиял еси, монашествующих лики упасл еси, архиерейская седалища утвердил еси,еретическаго нападения не усумневся, Церковию Христовою управляя, преподобне отче, Данииле премудре, умер, яко спя, тело же твое цело и нетленно соблюдено бысть, и подает цельбы болящим от различных недугов, и демоны прогоняет. Сего ради молим тя: моли спастися душам нашим.

Кондак святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 8

Возбранному и дивному нашел земли светильнику днесь любовию притекаем и песнь тебе, Богоносе, плетем, яко имущему дерзновение ко Господу: избави нас от многообразных обстояний, да зовем ти: радуйся, утверждение отечеству нашему и великий покровителю обители своея.

Свети Данило архиепископ српски.

Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.

Тропарь святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 3

Чудо явися извещения, делами добродетелей Божиих возсиял еси, монашествующих лики упасл еси, архиерейская седалища утвердил еси, еретическаго нападения не усумневся, Церковию Христовою управляя, преподобне отче, Данииле премудре, умер, яко спя, тело же твое цело и нетленно соблюдено бысть, и подает цельбы болящим от различных недугов, и демоны прогоняет. Сего ради молим тя: моли спастися душам нашим.

 

Кондак святителя Даниила, архиепископа Сербского

глас 8

Возбранному и дивному нашел земли светильнику днесь любовию притекаем и песнь тебе, Богоносе, плетем, яко имущему дерзновение ко Господу: избави нас от многообразных обстояний, да зовем ти: радуйся, утверждение отечеству нашему и великий покровителю обители своея.

Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог – Детињци, Материце, Оци

У црквеним Службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља Отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.
Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Крсна слава типична српска светковина.
У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.
У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".
У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.
И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било".
Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

Протојереј-ставрофор Душан Колунџић