СЛАВЕНОСРБИIА: Милан Младеновић од Лужице - ТРЕНУТАК НАШЕГ КЊИЖЕВ...

СЛАВЕНОСРБИIА: Милан Младеновић од Лужице - ТРЕНУТАК НАШЕГ КЊИЖЕВ...: НОВОСРПСКИ: ТРЕНУТАК НАШЕГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА - из светлости два упоредна тока наше културне повести – Приступ Приступа...

Историја Срба (нова) - др Шоле Лазаревић

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН (грч: Η Ύψωσις του Τιμίου Σταυρού), велики непокретни празник који се слави два пута током године: 5. јануара и 14. септембра. У те дане се прослављају два догађаја. Први је проналазак Часнога крста у IV веку, који је пронашла царица Јелена. Други је повратак Часнога крста у Јерусалим, пошто су га у својим освајањима отели и однели Персијанци. Крст је повратио цар Ираклије у VII веку. Празник је почео да се прославља од 326. године, када је и пронађен.

Проналажење крста

Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су гаЈевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по саветуПатријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једногЈеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.

Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многеХришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узмекрст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.

Иконографски приказ

Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.

Начин прослављања

Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако штосвештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Тусвештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајућемолитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.

Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.

Народни обичаји

На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

Воздвижење (поздизање) часног крста - Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Тропар (глас 1):

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

Спаси, Боже, људе своје,
Спаси Господи,
Крстом часним Ти нам светли,
Крстом на води!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже Патријарха
И Владика српских збор
Дај му снаге да послужи
Твом Крсту часном!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже и све оне
Што су на власти,
Крст пресвети нек их чува
Црне пропасти!
Крст је сила и знамење.
Крст је спасење.
Спаси, Боже и сав народ
Што Ти се моли.
Нека Крстом свакој муци
Брзо одоли!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.

                                                                                                                                                                    

Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст, па позва младог и искусног златара, даде му много злато на меру и поручи му, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје, разгоре се срцем према Богу, па се реши, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника. Када крст би готов, патриције измери крст, и нађе, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова, подозревајући га, да је утајио нешто од његовог злата, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна, он му онда исповеди своје дело. „Приложих, рече, и ја од мога злата, као она удовица две лепте, да бих примио с тобом награду од Христа." Чувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања". 

                       

БОГОРОДИЦА НА СМЕРТНОМ ОДРЕ Святитель Николай (Велимирович)

Прочитана последняя страница святой книги, содержание которой от корки до корки источает из себя святую невинность и благочестие. Это та книга, при виде которой даже самые жестокие критики, несущие в себе бремя предубеждений и предрассудков, молча останавливались и, прочитав ее с начала до конца, уходили со смягченным сердцем и омоложенным духом. Закрыта та книга, первые слова которой — «В еврейском городке Назарете жили бездетные благочестивый старец Иоаким и его жена Анна…».

Как светлы первые страницы этой истории — точно озарены тем вечерним, мягким и тихим румянцем заката, провожающего солнце, чтобы после ночи воссияло оно светом с востока. Кого не обрадует счастье этих пожилых людей, посетившее их лишь при прощании с миром, чтобы добавить каплю меда в их отравленную скорбью жизнь!

Непередаваемым райским весельем были наполнены старческие души Иоакима и Анны при виде своей маленькой Дочери, в сопровождении подруг входящей в Божий храм и встречающей там скромный, но торжественный прием. Радость этих старых благочестивых душ была тем чище и совершеннее, что родители не могли даже подозревать [о том], что это — первое и последнее радостное событие для их выплаканного Плода. Юная Мария рано осталась сиротой, без отца и матери. Бог пощадил Иоакима и Анну за их благочестие, чтобы не дожили они и не увидели ту непрерывную вереницу бед и страданий, через которые подобало пройти их Чаду ради стяжания награды — правда, великой и для других недосягаемой, а именно, что их Дочь наречется Матерью Сына Божия.

Иоаким и Анна преставились, утешаясь тем, что свое Чадо оставили под кровом храма, под Божией защитой. Кто бы мог тогда проречь столь неспокойную жизнь Этой Отроковице, Которая всю Свою юность провела в церкви — в мире, посте и молитве? И тем не менее бури житейского моря беспощадно терзали Эту сироту, увлекали Ее в неведомые земли, стремительно повергали из воодушевления в страх и наоборот. Для нежной девической души довольно было и одного потрясения от внезапного ангельского благовестия о великой Божией милости, определившей Этой Деве родить Спасителя мира.

Но для Марии были уготованы и гораздо более тяжкие испытания, способные сломить сильнейших духом и подавить величайшее мужество. После Своей первой материнской улыбки Своему Божественному Чаду, возвеселившей Ее душу, [утомленную] тревогой и трудным переходом в ночной тьме и под дождем, Она должна была немедленно бежать без оглядки [из Палестины в Египет], чтобы спасти это Свое дорогое и высочайшее Чадо. Именно так, ведь царь Ирод боялся Ее Младенца, лежащего на соломе, и людская зависть лишала Сына Божия всякого покоя даже в пещере, в этом скромном пристанище.

Объятая страхом и трепетом, Она бежала по палестинским равнинам, прижимая к груди Свое Дитя, без устали спешила день и ночь по лесам и пустыням, не ведая ни дорог, ни троп, только чтобы спасти Его от меча царских палачей. Впрочем, не дрогнула Она и не ослабела духом в пути, не изнемогла от тревог и усталости, ободряя Себя мыслью о том, что Господь Бог — великий Царь над всеми богами и что в Его руке и горные вершины, и долы земные (ср.: Пс. 49,1; 45,3—4), ибо еще с ранней юности вложила в Свою душу поучение премудрого Проповедника: Помни Создателя твоего в дни юности твоей, доколе не пришли тяжелые дни и не наступили годы, о которых ты будешь говорить: «нет мне удовольствия в них!» (Еккл. 12, 1).

Претерпевала Она все это с верой в Бога, никогда даже не подозревая, что имя Божией Матери принесет Ей больше горечи, чем радости. Да и могла ли Она иначе мыслить после столь великолепных предвестий Архангела Гавриила? Да и могло ли вообще прийти кому-то в голову, что люди так враждебно встретят Небесного Посланника и своего Спасителя?

Ведь даже тогда, когда слава Ее Сына начала проноситься по всему миру, из Ее материнской души не уходили тяжелые предчувствия и заботы. Она постоянно сопровождала Иисуса, следуя за Ним издали, в массе любопытствующего народа, с опаской на него взирала и впитывала Его слова, но не решалась подойти к Нему поближе, боясь Ему докучать. Знала Она о Его безграничной любви ко всем людям, слышала Его слова: Матерь Моя и братья Мои суть слушающие слово Божие и исполняющие его (Лк. 8, 21).

Он перестал принадлежать только Ей, сделавшись живым Источником для всего мира, так что всякий желающий приходил из Него напиться. Но опять-таки никому Он не был так любезен, как сердцу Матери. В той необозримой массе людей, следовавшей за Иисусом по пятам по всей Палестине и восторженно Его приветствовавшей, одни сияющие очи всегда смотрели на Него пристально, одни уста непрестанно повторяли Его святые слова и тихо возносили о Нем молитвы. То была Его Мать.

Иисус же уверенно шествовал вперед, не оглядываясь на глухую ярость грешников, воздымающуюся на Него. Ничто Его не смущало и не пугало. Он всегда был одинаково величественным и решительным – как на Елеонской горе, при входе в Иерусалим и в другие торжественные минуты, так и на последней вечери при прощании с учениками перед шествием на Голгофу. И лишь одно внимательное ухо слышало скрежет зубов на Иисуса и одна душа провидела намерения безбожников, которые уловят на душу праведничу и кровь неповинную осудят (Пс. 93, 21), и каждый день Ее сердце наполнялось страхом от того, что услышала Она и прочувствовала. Это была Его Мать.

Хотелось Ей хоть ночью побыть с Иисусом наедине и рассказать Ему обо всем, что донеслось до Ее ушей, что говорили о Нем люди и что они Ему готовят, — все это порывалась Она Ему поведать, дабы был Он еще более внимательным и осторожным, хотя и знала, что Ему все известно гораздо лучше. Но и по ночам не имел Он отдохновения, наставляя Своих учеников и готовя их к дальнейшим подвигам. А Она горела желанием хотя бы в часы ночного покоя вдали от мирской суеты перемолвиться с Ним словом, прижав к Себе Его уставшую голову. Однако этому Ее желанию не суждено было сбыться, так что и ночи проводила Она без Своего Сына, слезными очами взирая на звездное небо и обращая к нему утешительные слова царя Давида: По множеству болезней моих в сердце моем утешения Твоя возвеселиша душу мою (Пс. 93,19).

Но все эти душевные переживания, все заботы и скорби, вся злоба и ненависть людей, которую Марии пришлось претерпеть за Сына Своего, — все это было ничто по сравнению с тем страшным ударом, который готовился как против Иисуса, так и против Ее души. [Ведь] собственными глазами видела Она Своего Сына связанным, оплеванным и окровавленным под терновым венцом и слышала те адские крики: «Распни Его! Распни!» Следовала Она за ним и до Голгофы, видела, как изнемогает Он и падает под крестом, наклонялась к земле и собирала в пыли капли Его крови. Донеслись до Ее слуха и звуки гвоздей, забиваемых в Его руки, некогда Ее обнимавшие, видела Она Его на кресте, нагого и изуродованного, претерпевающего ужасные мучения, обливающегося потом и расстающегося с последними силами.

О, если бы могла Она хоть припасть к Его кровоточащим ногам, обнять их и облобызать! Но и это было невозможно для бедной Матери. О матери, сетующие о своих больных сыновьях, вспомните Марию, страдавшую под крестом, на котором в [жутких] мучениях терзался Ее Сын! Вспомните и укрепите свои сердца тем, чем и Она Себя ободряла: надеждой на Божию милость!

Христос испускал дух. Но в величайших муках, перед тем как предать дух Своему Отцу, Он о ком-то вспомнил и посмотрел вниз на землю. Отыскав глазами Свою Мать, Он увидел Ее сокрушенной и изнемогшей. Ясно осознавая еще одну Свою обязанность по отношению к Ней, Он, взглянув на Своего самого любимого ученика, Иоанна, сказал Своей Матери: Жено! се, сын Твой.

Христовы ученики разошлись по всему миру учить и спасать человеческий род. Оставили они родные дома и семьи и все свои силы посвятили проповеди учения Спасителя. Не были они уже такими боязливыми, как в ту ночь, когда был схвачен Иисус, но стали бесстрашными и могучими исполинами, пренебрегавшими всякой опасностью.

Пока были они в Палестине, с ними общалась и святая Мария, помогая им в утверждении заповедей Спасителя, поощряя их на всякое благо и ободряя. Но когда ученики удалились из Палестины в края далекие, чужие и неведомые, Она осталась в доме Иоанна.

Не тратила Она времени попусту, но каждую минуту употребляла на пользу рода человеческого, того самого рода людского, который распял Ее невинного Сына! Свои труды и попечения посвящала Она больницам и темницам, утешала, учила и наставляла всякого, кому требовалась поддержка или совет. Жила строго по заповедям Своего Сына и потому могла утолять людские печали и была источником целительной прохлады, почерпая из которого, всякий чувствовал свежесть и облегчение и укреплялся небесной любовью. Добрые дела, которым Она Себя вверила, наполняли Ее душу великим блаженством и утешением, что и было воздаянием на все Ее прежде перенесенные беды и горести. [Ведь] лишь после того, как Ее Сын воскрес, у Нее открылись глаза на происходящее и появилась надежда.

Но вот пришло время и Марии смежить очи и предать Свой дух Богу. Происходило это в мире и тишине. Ее смерть не вызвала никакой суматохи и беспокойства. Палестина, бывшая свидетельницей столь удивительных и бурных событий и вся взбудораженная от внезапности и неожиданности происшедшего, утихомирилась и безмятежно проводила повседневную жизнь, лишь изредка взирая на свое покрытое славой и мраком лицо в зеркале недавнего прошлого. Мир спешит по своим будним, привычным делам.

Богородица почивает на одре. A мир и не чувствует никакой перемены, не ощущает того, что из его среды ушла самая богоугодная Жена. Мир всегда один и тот же: пустой молвой и мелочными заботами о телесных нуждах он похищает святость у самых торжественных моментов в истории человечества. Когда величайшие борцы за его счастье умирали в муках, он спокойно, с несмолкаемым гомоном от множества голосов торопился за хлебом. Вот и теперь, когда великая Благодетельница человеков лежит на смертном одре, уличный шум и многоголосье не смолкают ни на минуту.

Но когда понесут Ее на место упокоения, когда Апостолы запоют погребальные песнопения, в душе мира сего воскреснут яркие воспоминания о Великом Учителе любви и о Его кроткой и величественной Матери. И найдутся, обязательно найдутся те, кто присоединится к Апостолам и теплой слезой оросит могилу примерной Назаретянки, а свою жизнь и дела управит по Евангелию Ее Сына. Вдруг, во мгновение ока, мир забудет о своих заботах и восстановит в памяти всю жизнь сей Жены, имевшей сильную веру, — и сам убедится в том, что имя Господне — крепкая башня: убегает в нее праведник — и безопасен (Притч. 18,11).

В доме апостола Иоанна царит тишина и покой. Ничто не нарушает этой благоговейной атмосферы. Небольшая скромная комната освещена двумя рядами светильников, стоящих вокруг смертного одра. Можно бы было подумать, что в комнате никого нет, хотя на самом деле в ней в эту минуту собрано почти все Христово воинство. Здесь Его Апостолы, только-только примчавшиеся со всех концов света, чтобы проводить Мать Учителя в Ее вечную обитель.

Со склоненными головами стоят они вокруг одра Богородицы. А Она покоится. На Ее лице сияет отпечаток благости и какого-то таинственного счастья, свидетельствующего об отсутствии всякой скорби, а также последнее «Прощайте!», полное милосердия и снисхождения к сему миру, оказавшему так мало сочувствия, гостеприимства и любви и Ей, и Ее Сыну.

Центар за православне предањске студије: Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...

Центар за православне предањске студије: Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...: Поштовани читаоци, љубитељи византијске књижевности! Обавештавамо вас да је током наредна три месеца, од 10. јула до 10. октобра 2015...

Центар за православне предањске студије: Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...

Центар за православне предањске студије: Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...: Поштовани читаоци, љубитељи византијске књижевности! Обавештавамо вас да је током наредна три месеца, од 10. јула до 10. октобра 2015...