Ч Е К А Њ Е

Ч Е К А Њ Е


Хучна река, хучно тече,
Ваља дрва и камењљ,
Бучи, дере и пенуши,
Све пред собом ломи, руши;
Јечи гора, пуца стењњ.


Земљу скрило тужно беће;
Небо мрачно, тама густа.
Нигде ѕвука сем јаука
Угњетених, и сем хука;
-стравом хучи река пуста.


И север се мразни диже,
Те косити редом стаде
Из градина цвеће нежно.
Вај, зар беше неизбежно
Потргати цветке младе?!...


Тешка мора свуда стиже,
И покрши љупко цвеће,
И разори све градине.
Неста цветне Ота бине;
Замре славно премалеће.


Пустошна се јесен свила
Над Србијом, јесен рана,
И опусти народ цео,
Свуд разастре смртни вео;
Смех изумре крај усана.


Замукла је песма мила,
Њу је туга заменила,
Тешка туга робовања.
Мртав живот; неста сања.
Бол и очај, шире крила.

*

Хучна река, хучно тече.
Пет кринова мирисави`,
Пет синова млади`, дични`,
Пет пушака све челични`,
Пет јунака свежи`, здрави`,
Кад је задње досло вече,
Поздравишемајку своју,
Пољубише верне љубе
И дечицу,-на знак трубе
Винуше се љутом боју.


Кроз незнане смртне путе
Одјездише у туђину,
Пренесоше стег слободе
И часат земље преко воде...
Оста нејач душманину,


И свуд хумке разасуте.
Стење земља и јауче,
А тирани пламте гневом,
Јер стег оде брањен севом
Часног мача свете освете.

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Замгљене очи њене
На воду су управљене,
Са реком се разговара.


Ветар брије, реже, сече,
трага, мрси седе власи.
На струнама косе њене,
Цвиле тугом зачињене
Песме бола и уздаси.


Скочањене шири руке
Децу своју да загрли,
Мајчина се мислост буди.
Запљусну је вал у груди;
Место деце, вал јој хрли.


Паклене су њене муке:
Очи су јој суза врело;
Извор туге су јој груди;
Срце дахом слутње студи;
Бора страха пара чело.


''Где су деца моја сада,
Пет сокола из планина
Србијански`, шумовити`,
Пет борова прави`, вити`,
Зар ниједног више сина?!...


Пет сначица изненада
У црно се рухо скрише,
Пет унука, пет зумбула,
Без оцева, цвет булбула,
Баки срце заледише!...


Да л` ме љубав теши, вара,
Или можда збиља биће
Да ће Правда победити,
Реци вале плаовити!
-Зажубури вал: ,, Доћи ће!“


Блесну нада из недара:
,,Тужна врбо, да л` ће доћи,
Обновити гнезда своја?“
,,-Вратиће се после боја,“
Шушти врба у сред ноћи.


,, Хоће л` скоро доћи амо,
Реци мени, о месече!
,,-Доћи ће ти, мајко стара,
Чуј, већ борба небо пара,
Чуј, већ трубе њине јече!


Но поздрави нејач таљмо:
Невестама иду војноци,
Враћају се оци деци!
Загрли их, па им реци,
Биће опет нераздвојени!“

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Са реком се разговара,
Сваког дана, свако вече...
Хучна река, хучно тече.

Црна Река, 1917.

М Р Т А В С Т Р А Ж А Р


Огњиште му запретано свето,
Оставио тужну домовину;
винуо се у хладну туђину.
Цвет Слободе замро је, прецвето.


Домовина застрта је мраком;
густа магла раскрилила крила.
Земља цела и родбина мила
плакала је за сунчаним зраком.


Газио је хучне, дивље реке;
пусте крше страходнога краја.
Пратио га јецај завичаја,
кроз тегобне путеве далеке...


Зној самрни бледо роси чело.
Борио се, па се уморио;
на стену се мртав наслонио.
Снег шапатом чита му опело.


Шињел крије мртво срце часно;
брзометка стегла мртва рука;
студен бије из горскога вука;
ветар брије језиво и страсно.


Стакласте му очи помрачене
на север су управљене студени;
витез мртав баца поглед жудни
пут рођене груде потлачене.


Смртна бора реже се крај уста.
Тако стражи и дању и ноћу;
дивљи оркан бесни кроз самоћу;
непогода земљом влада пуста...


Ноћ ужасна...Трудна земља спава...
Снежни смет га мртва завејава...
Месец зрачи...Вејавица дува...
Мртав стражар туђе крше чува.

Љеш, 1915.



П О З Д Р А В


Месече млди, кад кроз јата звезда
шећеш се тихо у јесењој ноћи,
поздрави земљу, где су наш гнезда,
зрацима бледим Робље у самоћи


окрепи верм; Надм га оснажи;
реци му речи утешне и вреле;
причај му да смо још на мртвој стражи,
приправни вазда за подвиге смеле!


Даруј му снаге да поднесе боле
и патње грозне, искушења тешка;
месече, гледни народ онај доле,
разгреј му срца чедна и витешка!


Лахоре брзи, кад полетиш с мора,
на север прхни, као младост чиста,
прелети изнад ота бинских гора,
испричај патње Балканског Христа!


Пољуби земљу и омилуј робље:
скрхану децу, незбринуту малу!...
Не казуј, ветре, за големо гробље
њиних отаца на морскоме жалу !


Већ причај бајке, нек се рађа Нада,
вселе, љупке као мајско цвеће !
Не тргај тугом њина срца млада,
-За тугу касно нигда бити нећ ! ...

Добровени, 1917.



Б О Г Д А П Р О С Т И


Умрло је младо лето;
живот гуши јесен пуста.
Мртве доље, кине горе,
травне хумке. Тама густа ;
нигде сунца, нигде зоре.


О, несрећо и проклето
доба мојих грких дана !
И ждрали ме оставише,
на југ топли отхрлише.
Скрхан стојим као грана
кад јој лишће вихор студени,
у јесени, трга, баца.
Чекам, бројим задње часе;
слушам бојне стравне гласе.
Слаба нога тешко гаца ...


Мој животе, где си жудни :
где воћњаци родни, зрели;
где су стада многобројна !? ...
О, реци ми, вило бојна,
где су дани моји бели !? ...


Мирисави где си цвете ?! ...
Зар је срећа тако кратка,
а несрећа верна друга,
бол и јади, сумор, туга ?! ...
Вај, одбеже младост слатка ! ...


Гавранови кружно лете.
Сумња плени радост моју,
леди, студи болно срце.
На све стране гледам мрце,
са њих читам судбу своју ...


Грање кропи измаглица,
свело, голо, мрко, плачно.
Откиде се магле прамен,
те загрли станац камен
и планинско теме мрачно.


И са мога тужног лица
прхну очај у висину,
а из празних мојих груди
уздах бола небу блуди
и у маглу сиву плину.


Треперења где су мла
чдне душе у млаости :
жудња, чежња, њубав,радост
и живота срећног сладост !? ...
Свега неста : -Бог да прости, Бог да прости ! ...


Ледена кора душу скрила ;
ишчилеше све радости...
Хладан, празан живот водим;
гробу влажном свесно ходим :
- Бог да прости, Бог да прсти ! ...

Груниште, 1918.



НА МРТВОЈ СТРАЖИ


У рову влажном, напрегнута лица,
продире у ноћ тамну, магловитоу,
очију светлих ка жеравица,
и стже чврсто брзометку виту.


Назре ли енку у скривеној ноћи,
прене се борац и на ноге скочи,
окида ороз... У пустој амоћи,
крше се грање; напрежу се очи


у маглу сиву... И док се разлеже
урвином тресак и кршем одјекне,
опрезно у ров поново прилеже;
сања и стражари, и по кадкад јекне


скрхна душа напорима тешким.
То снева борац о прошлости бајној,
о пдвизима светлим и витешким.
Уздаси лете земљи родној, сјајној.


А кроз ноћ мрачну, ко јецај духова,
потмуло струји сета људског бића,
те прича бајке идеалних снова;
легенду рата и крвопролића ...


Мирно је затим св на мртвој стражи,
где се смрт црна-коштуњаве руке
са косом стршном-са животом тражи
и-пресеца му надземаљске муке ...

Груниште, 1918.

Р А С Т А Н А К

ЗБОГОМ, ТАТА!



Суморна је мрачна крила

разастрла јесен рана.

Лелек, писак, једни, вриска,

разлежусе са свих страна.





Измаглица киша сипи,

земљом студ се смртна хват.

Слаба деца оца грле,

растају се: ''Збогом, тата!''...





Болан поздрав земља шаље,

Верна љуба здрави војна:

''Нек` те срећа увек штити,

Нек` те прати вила ујна!''...





Туга сузу изазвала,

склапа руке око брата:

''Хранитељу, збогом пођи!''...

Деца плачу: ''богом, тата!''...





Док Морава сетно шуми

и дик врбе љуби плаче,

''Пропаст, пропаст'', ледно струји,

Друмом гмижу сенкеачне...





Са прозуклих грана ветар

срља лишће посред блата;

тешко јеца зеља цела...

Цвиле деца: '' Збогом, тата!...



Крушевац 1915.



ЗБОГОМ, СИНЕ!


Узданице, дете моје,
ти одлазиш путем смрти!
Тегобне су стазе твоје;
Кроз кршеве, кроз урвине
мораш поћи,-збогом, сине!


Ах, не клои, моја Надо!
Да преживиш тешке дане,
помоћи ће ти Господ радо;
чуваће те Правда, лане!...
Док несрећно доба мине,
-збогом, борче, збогом, сине!


Страхотне су стазе славе;
крвави су светли пути.
Ти не жали русе главе,
немој нигда поклизнути!...
Чувај образ отшџбине,
-мој соколе, збогом, сине!


Ако Вишњи милост даде:
да пребродиш љуте боје
и да збришеш ропства јаде,
часан дођи, чедо моје!...
Нек` у крви душман плне,
-Осветиче, збогом, сине!


Ако удес буде хтео,
да борбени вихр љути
растргне те, крине бео,
мајка неће уздахнути...
Прихнуће ти у всине
чедна душа чк до раја,
а благослов завичаја
речиће ти-збогом, сне!

Ниш, 1915.




ОСТАНИ, БАБО!


Остани, бабо, нејач нашу штит!
Ја поћи морам, Отаџбина зове,
за част и образ крв млађану лити;
газити путе тегобне и нове...


Остани, або, неправда ме гони,
и стег позива кроз страдања стравна.
Но пашће срамно мрски легиони,
будућност српска биће опет слвна...


Не тугуј, бабо, твој речи свете
пратиће мене кроз борбене струје;
сунцем ће сјати наше храбре чете,
Кликнуће Бели Оро сред олује!...

Приштина, 1915.

ПЕСМЕ- Драгољуба П. Илића - Изгнаничке

Вама, који крвљу својом покрописте и костима својим освештасте европско ратиште боречи се за Правду и Слободу,-посвећујем ово делце.
Бор,1919.год Писац




П Р О Л О Г

Као мирис мајског дана,
ко славујев цвркут мио,
као младост бујна, рана,
-тако ј`живот срећан био
у Прошлости...

Али сада, о жалости,
Исчезао је мирис бајни,
умрла је младост мила,
минули су дани сјајни:
Бог да прости!...
-Тешка, груба садашњост!...

Будућност је магловита,
ал` се магле скида вео,
и паћени народ цео
своме циљу стреми, хита...
-Надо наша, у жалости,
Будућности!...

Крф, 1916

Gmail - Примљене

Gmail - Примљене