Мирослављево јеванђеље - Miroslavljevo jevanđelje

Я Вас Любил

Фредерик Шопен Вальс до # минор № 7

Вивальди Антонио - Времена года. Осень

СВЕТЕ ЖРТВЕ

१
Била је марачна магловита, кишна и несрећна јесен।। Небо је нештедимице расипала читаве млазеве студених киша; млазеве што су продирали до сржи и својом језовитом мокрином натапали хладна срца целога пострадалог народа। Храброг и часног но несрећног народа на који се устремила-као каква орлушина на нејаку жртву-некаква мрачна, нвидљива сила.... Можда Судбина!...
Те жалосне јесени разорено је топло, патријахално огњиште слободе...
По блатњавом, тешком путу, борећи се са грозном немани, путовали су, застајали, падали и устајали и остајали, да нађу смрт у житком, лепљивом блату: војници, старци, жене, девојке и слаба, невина дечица....
Јадна дечица! Умирала су у маси....
А сви они, напустивши своје домове, и гладни и жедни, и голи и боси и промрзли, управљали су своје стакласте, безизразне очи у сиву и мрку влажну маглу и немо молила за спас, док је северац, ледећи кишне млазове, залеђивао срца њихова и шибајући голо, прозукло грање ударао по њему, као по некаквим струнама, и као свирао им, још за живота, загробну песму....
Смртоносне железне и челичне кугле, допуњавале су језиву симфонију бола, грозног живота и-блиске смрти.
Рвали се живот и смрт, и та је борба била проткана: лелеком, писком и вриском нејчи...
Скоро цео народ се кретао некуда, па су тад пошли три брата, три војника, синови самохране удовице мајк. Пољубили су запретано своје огњиште и мајку и прахнули кроз олују и мрак, као три сокола: прхнули у незнани свет тегобним путем части и-смрти...
Пред њима је блистало-као бодиља кроз сутон живота-сјајни стег народни....
Три младиђа, Никола, Петар и Ненад,-кршни као планине њиховога родног краја; прави као борови, а витки као јеле и мирисни као бели кринови, што расту по њиховој градини,-три слике чисте младости-докопаше своје брзометке и реденике, ранчеве и торбице, и пођоше у свет, не би ли тамо, у туђини, назрели кроз мрак-жижак светлости....
Никола је био најстарији; Петар седњи, а Ненад најмлађи....
Ишли су снажним, крепким и гипким младићским ходом। Лепљива, блатњава смоница прштала је и јечала под силним ударцима њихових поткованих цокула, док су поред пута падали немоћни и остајали у глиб.
Кршили су борци, кроз урвине, јагуре и кршеве дивљих албанских алпа, кршна своја тела। Ишли су преко врлети незгажене дотле љутском ногом; кроз кршевита станишта дивљег звериња по јагурама и пећинама и мрких орлова по висинам.
Али, ни младост није не сломљива; ни напор није бескрајан, све има своје границе и крај. И када се испуну: напор, снага, разум, лепота и богатство, сви прерогативи човечј, до свога врхунца-раније опредељеног неком вишом, нама непознатом, силом,-они постоје за извесно време на врхунцу, па затим почну опадати и слабити, исто онако као и напон свега живог на на нашој планети।
И снага јуначне браче, и њихов, како се чинило, несаломљив отпор, попуштаху лагано, неосетно, под тешким бременом несрећне судбине и напор.
Ноге су све трмије газиле и све теже се извлачиле из лепљиве, блатњаве масе масе। Снага преморена, лагано је малаксавал, исчезавала, премирала и умирала, истовремено са јесењом тмурном природом।
Ненад је био најнежнији и он први клону, посрну, паде।
У једној мркој дубодолини, нигде не зрачној сунчаном живом топлом, у мртвој долини, у склоништу студних, рзголичених кршева,-над којима крстаре гломазни орлови чија су гнезда тамо горе, на врховима истих кршева,-пао је најмлађи брат....
-Ја не могу даље!-изнемогло је крикнуо и клонуо на влажну земљу, покривену пожутелом, умрлом, јесењом травом।
Тренутак пун свечане тишине и очајан....
Оба се старија брата загледнуше। Уста им занемела; дах се уставио। Но очи, дотле помућене напорима, намах оживеше; њихове су се душе погледима споразумевале, договориле, док је Ненад, као обамро, лежао без глас.
"Или оставити оболела брата да га кроз који тренутак, још жива, почну раздирати орлови; или остати крај њега и неговати га, уколико је то могуће у пустоши, а затим пасти у канџе крвожедном непријатељу?!'' размишљали с браћ.
Од два зла, ваљало је изабраи мањ.
За овим се њихови тужни погледи сусретоше и приковаше на малаксалога Ненада, а мисли навреше, као бујица, кроз узнемирене и, од тешких брига, потамнеле мозгове:
''Шта ли би нам рекла наса сиротица мака кад се вратимо и кажемо где смо и како оставили бтара?! Да ли би нам опростила?!''
''Не!...'' сину кроз главу најстаријега, који се окрете средњем брату и рече му одлучно и чврсто:
-Ти иди даље, а ја ћу остати и чуваћу нашег брата। Спаси се бар ти и буди гласоноша нашој нааченој мајци, а нама шта Бог да!
Затим збаци ранац с лежа, а брзометку нежно спусти поред себ.
И настаде грљење, љубљење, праштање....
Речи су им у грлу застајале... Петар пољуби Ненада и можда последњи пут му рече:
-Збогом, Ненаде!-и загрцну се...
Брзо докопа пушку и ранац и пође клисуром.....
Никола и Ненад, остадоше у њој...

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ (1321-1331)

Милутина је наследио син Стеван, назван Дечнски по својој задужбини манастиру Дечани, који се налази јужно од Пећи.

У почетку је имао великих непријатеља, јер се од њега одметнуше неки великаши. Иако изгуби Драч, а Хум оте босански бан Стеван Котроманић, Дечански успе да заведе ред у држави.

Крунисао се на сабору у Пећи краљевом круном, а сога сина Душана прогласио за наследника престла и дао му Зету на управу (1322).

Ускор се договоре грчки цар Адроник трећи и бугарски цар Михало, да заједнички нападну Дечанског.

Дечнски је наследио од свог оца јаку и добро уређену војску и велико богатство. Стога, кад дознаде за непријатељску намеру, не хтеде сачекати да се бугарска и грчка војска састану, већ пресече пут бугарској војсци и нападе је код Велбужда (Ћустендил, 1330).

Пре почетка боја, Дечански рече војсцима:"Пођите, јунаци, у име Божје, храбро, да праведан суд извршите и не уплашите се силе непријатељске, јер је на нашој страни правда; и Бог ће вам дати снагу да насилника и непријатеља победите!"

Потом настаде крвав бој у коме Срби страхотно поткоше Бугаре.

С војском је тада био и сам бугарски цар Михаило. "Видећи пропаст своје војске, цар Михаило наже бежати, и у том бекству сапе му се коњ, и он се с коња сруши на зему. А војници краља Стевана, видевши Михаилов пад, притрчаше и убише га. Тело његово ставише на коња и донесоше га краљу своме. Краљ, видевши овакву пропаст злонамерног цара, подиже руке и захвали Богу. Тада војници скидоше тело и положише га пред краља. Краљ, заплакавши над тлом цара Михаила, рече:"Зар ти не би доста земље царства твога, и државе и богатства твога? И зашто се пограби за Ота бину моју? Зар те благодат Божја не упућиваше да се вратиш од злобе своје?!..."

Затм нареди те се царево тело најсвечаније сахрани (1330).

У овоме боју се нарочито одликовао Стеванов син, краљвић Душан.

Кад грчка војска дознаде за пораз Бугар, врати се.

Но, ратоборни великаши беху незадовољни што Дечански није наставио ратовање. Стога се побуне и свргну га с престола, а на престо доведу његовог сна Душана (1331).

Краљ Стевн Дечански умре исте године.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ МИЛУТИН (1281-1321)

Краљ МИЛУТИН је владао око четрдесет година. За његове владе Србија се, захваљујући његовом јунаштву и мудрости, знатно проширила на све стране, ибила је најјача држава на Балканском Полуострву. Ин је располагао огромним благом, које су му рудници изобилно пружали, па је могао дражати ивелику плаченићку војску. Државу је уредио по византијском начину. Највише је ратовао с Грцима. У овим ратовима допирао је до Белога Мора(Јегејско Море). Од Грка је ослободио Скопље и Повардарје. Следујући примеру својихпредака, подигао је многе величанствене манастире и црве, и богато их обдаривао. Сам Милутин је подигао више задужбина него сви други Немањићи скупа. Најлепше су му задужбине: Грачаница, на Косово и, сад порушени манастири Светог Стевана, у Бањској, крај Косова.

Помогао је Православну Цкву. Хиландару давао обилне поклоне. У Цариграду је основао за сиромашне и изнемогле болницу коју је сам издржавао.

На двору Милотинову је био велики раскош и сјај што је донеле ишло на штету уређења државе.

"Цео његов двор блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. И сам краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела је имао много накита од супоценог камена и бисеа, колико је год могло да стане, и сав је трептао у злату. Окружен је био својим одабраним људима, и се је уопште било најлепше украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском(византијском) украсу и по церемонијалу двора."

Умро је напрасно. Најпре је сахрањен у својој задужбини, манастиру Светог Стевана, у Бањској, крај Косва. Доцније калуђери, бежећи од Турака, икопају његове остатке и однесу их у Софију пред олтаром Цркве свете Недеље. Краља Милутина је Црквапрогласла за свеитеља. Пзван је свети Краљ, па се и та црква прозва његовим именом Светог Краља.

Краљ Милутин иде у ред наших највећих владара.

Он је дао добар основ српској држави, на коме је његов унук, Душан Силни, подгао снажну српску царевину.