ЗАШТО НЕ ТРЕБА ДА ВОЛИМО ДЈЕДА МРАЗA

Тај исти „Djeda Mraz” за Србина није ништа друго до зашећерени симбол комуно-сатанистичке окупације Србских Земаља !



Кад су комуно-сатанисти узели власт у земљи оне 44-е године уз помоћ Енглеза, и пресвучених блгара, одмах су нам увели „Djeda Mraza”, кићење јелке и слављење белосвецке, папско-римокатоличке и усташке Нове Године тако да је декретом наређено опијање, преждеравање и повраћање по улицама усред Србског Рождественог Поста !



Ми смо из комунистичког ропства изашли толико убијени и осакаћени.

На Западу дакле, Деда Мраз се појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе.



На Истоку код Браће Руса, је Дјед Мороз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Најпре дакле одатле а потом из Чемерике кад је Амброз издао Русе и претрчао код Амера, је „Џингл-Бел-Деда Мраз” стигао и међу Србе.

Међутим!



Откако су Срби почели да се враћају Православљу (макар и 'нако реда ради, обичајно и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и Србског Бадњака.



Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. Полажајника.



Део те заборављене Србске Православне Традиције јесте и Божић Бате: мушко дете, често и у србском народном оделу.



Сама реч „ Божић” је деминутив од „ Бог”, то јест мали Бог, „Богић”.



Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу.



Има једна народна песма која гласи:



„Часне Посте запостисмо,

Нову грађу изнесосмо,

Белу Цркву саградисмо.



У њој поју Светитељи:

Свети Петар и Никола.

Две им сеје отпевају:

Анђелија Светом Петру,

А Марија Николају.



Ту се дела бела стаза

По њој шета Божја Мајка,

Води Бога за ручицу”.



Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете!



Томе се радује свака Православна Душа.

Ми се клањамо Богу живом и заснивамо своје братство и братство свих људи на земљи на том његовом присуству међу нама и у нама.На Његовом вјечном и непролазном очинству,тим светим и неразоривим темељима,које нам је Бог подарио на овај свети дан,ми стварамо наше јединство.



И нека је Благословено Име Господње, нека је Благословен Господ наш за тај дивни и чудесни дан, дар нама и свима људима и свим створењима.



Зато ових дана и свега нашег живота радујмо се Господу који је са нама и поздрављајмо једни друге вјечним и радосним:



Христос се роди!



Ваистину се роди!



Христос се роди!



Ваистину се роди!



Мир Божији,Христос се роди!



Ваистину се роди!



.

Ко је Деда Мраз? ОВО ЈЕ ДЕДА МРАЗ!!!!!!!!!тј СВЕТИ НИКОЛА!!!!!!!

Ко је Деда Мраз?


У празничним данима, када ће многи међу нама превише времена и новца потрошити на куповину покона, морамо се подсетити, или тек сазнати, како је обичај празничног даривања настао. Древно хришћански, а данас потпуно извитоперен и претворен у своју супротност, овај комерцијализовани императив западне цивилизације, не сме нам потиснути свест о значају искреног доброчинства и бесмислу хистеричне потрошње.



У недавно објављеној књизи Свети Никола - правило вере и српска слава, Епископ Атансије Јевтић објашњава настанак обичаја Божићног даривања:



„Како је познато из опширнијег житија Св. Николе (које читаоци могу видети у српском преводу: о. Јустин (Поповић), житија Светих за 6. децембар, изд. Манастир Ћелије код Ваљева, 1977, и недавно поново), он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три девојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз девојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот (попут Соње Мармеладове, код Достојевског).

Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић - а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник - спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца - који је иначе био верујући човек, али је јадом и бедом био избезумљен - те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом ћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом ћерком, па је хтео да види преко ког доброг човека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство. Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима.


Од тада је и настао обичај: да се деци уочи Божића тајно дају поклони, и то је код Немаца и до данас сачувано као дељење поклона деци од Светог Клауса (Ник/о/лаус = /Ник/-Клаус). Код нас Срба тај дародавац поклона деци се зове Божић-Бата, а у ствари је то Свети Николај. У новије време су безбожници, антихришћани тај обичај почели да везују за неког измишљеног „Деда-Мраза“ (јер је то годишње доба зиме кад има мразева), и са празника Светог Николе и Божића пренели то на Нову Годину. Тако се изразито хришћански и јеванђелски обичај, који потиче од конкретне Свете Личности - Светог Оца Николаја, изокренуо и претворио у безоблични, обезбожени и за децу обезличујући „имиџ“ фантазмагоричног „Деда-Мраза“, слично као што је бројање година пре и после Христа, преокренуто у бројање пре и после „Нове ере“ (данас би рекли „Њу ејџ“-а, и чудо је да од Клинтоновог „Милосрдног анђела“, тј. дугорочно катастрофалног бомбардовања недужног народа и деце Србије, због једног манијака сличнога њима, нису почели ново бројање времена!).“

Одломак из књиге Свети Никола - правило вере и српска слава (издавачи Светигора и Вечерње новости, стр. 5-6)

Жанна Бичевская -Святым Царственным мученикам

СВЕТА ЦАРСКА ПОРОДИЦА РОМАНОВ

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.


За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових.


Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.


Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..


Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена.

ТАТЈАНА НИКОЛАЕВНА РОМАНОВ

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.