САВЕ
првог Архиепископа Српског
Хиландарски Типик. Глава 42 O ћелији карејској св.оца Саве
ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ
Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и мољаше га у име своје и благородника, говорећи: "He остављај нас у овај час, о оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш одговарати Господу за нас".
Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем. Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: "Воља Господња с нама нека испуни вашу молбу". Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим, душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу. И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде архимандрит.
Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу, све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања, свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем.
Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике, сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.
У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим. Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши молитву рече раслабљеноме: "У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!" И раслабљени одмах, као да је од много година здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да се чува од свакога зла, "да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег". И отпусти га кући његовој.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом - самодршцу Стефану.
Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње, бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео узвикиваше: "Пази да не оквасиш кожуха". Нико није смео слободно проћи поред тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, "васпитан у доброј вери, и савршен у побожности" посла Стрезу неколико пута изасланике, потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да изиђе противу непријатеља.
Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и све главне војводе његове, он им рече: "Идем прво ја к непријатељу, и говорићу му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу, онда ви чините своју човечанску дужност". И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез, који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива. Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог ума његовог преподобни му рече: "Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас".
И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и просећи помоћ, говораше: "Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!" Тако са сузама просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: "Дођоше народи на наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на поругање чеда и слуге своје!" И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: "Ја сам Спас твој", он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к својима.
Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од узбуђења, рече: "Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању, и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме". И све их узбуђено мољаше да са највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.
ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ГОРУ И ДАЉИ ПОДВИЗИ
Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше; молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама, пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.
Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге, метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов: Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".
Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу. Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше, и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". - Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са благородницима испрати до грчке границе.
И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов. И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући своје пређашње младићке трудове пошћењем.
Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше. He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро, које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по првом обичају, утеши".
Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај, да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".
Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.
Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар: изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем окропљаваше земљу.
После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове, него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.
Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама: "Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч: "Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим, корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12). Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама, дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"
Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све, веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем, јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу".
Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и послушност у Богу.
ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ
Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и мољаше га у име своје и благородника, говорећи: "He остављај нас у овај час, о оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш одговарати Господу за нас".
Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем. Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: "Воља Господња с нама нека испуни вашу молбу". Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим, душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу. И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде архимандрит.
Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу, све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања, свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем.
Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике, сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.
У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим. Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши молитву рече раслабљеноме: "У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!" И раслабљени одмах, као да је од много година здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да се чува од свакога зла, "да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег". И отпусти га кући његовој.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом - самодршцу Стефану.
Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње, бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео узвикиваше: "Пази да не оквасиш кожуха". Нико није смео слободно проћи поред тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, "васпитан у доброј вери, и савршен у побожности" посла Стрезу неколико пута изасланике, потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да изиђе противу непријатеља.
Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и све главне војводе његове, он им рече: "Идем прво ја к непријатељу, и говорићу му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу, онда ви чините своју човечанску дужност". И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез, који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива. Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог ума његовог преподобни му рече: "Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас".
И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и просећи помоћ, говораше: "Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!" Тако са сузама просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: "Дођоше народи на наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на поругање чеда и слуге своје!" И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: "Ја сам Спас твој", он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к својима.
Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од узбуђења, рече: "Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању, и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме". И све их узбуђено мољаше да са највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.
ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ГОРУ И ДАЉИ ПОДВИЗИ
Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше; молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама, пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.
Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге, метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов: Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".
Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу. Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше, и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". - Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са благородницима испрати до грчке границе.
И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов. И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући своје пређашње младићке трудове пошћењем.
Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше. He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро, које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по првом обичају, утеши".
Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај, да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".
Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.
Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар: изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем окропљаваше земљу.
После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове, него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.
Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама: "Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч: "Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим, корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12). Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама, дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"
Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све, веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем, јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу".
Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и послушност у Богу.
ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ
Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и мољаше га у име своје и благородника, говорећи: "He остављај нас у овај час, о оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш одговарати Господу за нас".
Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем. Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: "Воља Господња с нама нека испуни вашу молбу". Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим, душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу. И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде архимандрит.
Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу, све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања, свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем.
Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике, сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.
У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим. Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши молитву рече раслабљеноме: "У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!" И раслабљени одмах, као да је од много година здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да се чува од свакога зла, "да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег". И отпусти га кући његовој.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом - самодршцу Стефану.
Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње, бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео узвикиваше: "Пази да не оквасиш кожуха". Нико није смео слободно проћи поред тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, "васпитан у доброј вери, и савршен у побожности" посла Стрезу неколико пута изасланике, потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да изиђе противу непријатеља.
Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и све главне војводе његове, он им рече: "Идем прво ја к непријатељу, и говорићу му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу, онда ви чините своју човечанску дужност". И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез, који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива. Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог ума његовог преподобни му рече: "Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас".
И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и просећи помоћ, говораше: "Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!" Тако са сузама просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: "Дођоше народи на наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на поругање чеда и слуге своје!" И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: "Ја сам Спас твој", он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к својима.
Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од узбуђења, рече: "Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању, и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме". И све их узбуђено мољаше да са највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.
ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ГОРУ И ДАЉИ ПОДВИЗИ
Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше; молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама, пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.
Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге, метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов: Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".
Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу. Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше, и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". - Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са благородницима испрати до грчке границе.
И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов. И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући своје пређашње младићке трудове пошћењем.
Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше. He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро, које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по првом обичају, утеши".
Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај, да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".
Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.
Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар: изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем окропљаваше земљу.
После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове, него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.
Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама: "Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч: "Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим, корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12). Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама, дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"
Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све, веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем, јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу".
Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и послушност у Богу.
ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ
Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и мољаше га у име своје и благородника, говорећи: "He остављај нас у овај час, о оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш одговарати Господу за нас".
Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем. Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: "Воља Господња с нама нека испуни вашу молбу". Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим, душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу. И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде архимандрит.
Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу, све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања, свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем.
Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике, сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.
У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим. Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши молитву рече раслабљеноме: "У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!" И раслабљени одмах, као да је од много година здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да се чува од свакога зла, "да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег". И отпусти га кући његовој.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом - самодршцу Стефану.
Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње, бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео узвикиваше: "Пази да не оквасиш кожуха". Нико није смео слободно проћи поред тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, "васпитан у доброј вери, и савршен у побожности" посла Стрезу неколико пута изасланике, потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да изиђе противу непријатеља.
Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и све главне војводе његове, он им рече: "Идем прво ја к непријатељу, и говорићу му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу, онда ви чините своју човечанску дужност". И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез, који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива. Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог ума његовог преподобни му рече: "Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас".
И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и просећи помоћ, говораше: "Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!" Тако са сузама просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: "Дођоше народи на наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на поругање чеда и слуге своје!" И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: "Ја сам Спас твој", он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к својима.
Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од узбуђења, рече: "Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању, и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме". И све их узбуђено мољаше да са највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.
ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ГОРУ И ДАЉИ ПОДВИЗИ
Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше; молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама, пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.
Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге, метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов: Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".
Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу. Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше, и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". - Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са благородницима испрати до грчке границе.
И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов. И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући своје пређашње младићке трудове пошћењем.
Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше. He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро, које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по првом обичају, утеши".
Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај, да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".
Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.
Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар: изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем окропљаваше земљу.
После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове, него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.
Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама: "Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч: "Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим, корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12). Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама, дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"
Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све, веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем, јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу".
Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и послушност у Богу.
