Святой Василий, епископ Захолмский

Святитель Василий родился в 1610 году в деревне Герцеговине, нахо-дившейся тогда, как и в современности, под мусульманским игом. Его юношески кроткий и нежный нрав вынес в течении жизни множество испытаний. Он был отдан для учения в близлежащий 3авальский мо-настырь, где его острый ум и великая любовь к церковному богос-лужению и писаниям святых Отцов помогли собрать ему мудрость в рассуждении небесного и земного. Еще юношей он вел жизнь, полную трудных подвигов и был пострижен с именем Василия. Вскоре был рукоположен в иеродиакона, а затем и во иеромонаха. Увидев попытки иезуитов обратить Сербию в унию, он предал гласности эти нападки на Святое Православие.

За это митрополит, никак не противоборствовавший еретикам, вернул его в монастырь. Наказания преследовали его всю жизнь. Продолжив свои подвижнические труды, будучи уже архимандритом, святитель Василий положил начало духовному и литургическому обновлению народа, основанному на интенсивном участии в литургической и аскетической жизни Церкви. Его часто можно было видеть переходящим из дома в дом и поучавшим сербов Евангелию Христову. Узнав об этом, мусульмане стали его искать с тем, чтобы убить. Временно бежав в Россию, святитель Василий вернулся, чтобы трудиться среди своего народа. Вскоре после открытия детской школы, он снова вынужден был бежать, на этот раз на Афон. Когда святитель Василий вернулся в Сербию, Патриарх, видя его благоговейный евангельский нрав, посвятил его в епископа, несмотря на то, что ему не было и тридцати лет. Святитель Василий безбоязненно обходил свою паству, принимая под свой омофор все епархии, епископы которых были замучены мусульманами. Спустя всего месяц после хиротонии, резиденции его была разрушена. Неустрашенный, он перенес свою кафедру в Острожский монастырь, расположенный на горном склоне. Святитель Василий управлял епархией более пятнадцати лет, проводя дни и ночи в молитве, посте и бдении, когда не посещал свою паству. Еще при жизни он был чудотворцем, исцеляя слепых и увечных. Но всего дороже для людей было само его светоносное присутствие среди народа во время их пленения. Святитель почил окруженным ярким, таинственным светом; и спустя семь лет после его смерти тело его было обретено нетленным и даже теплым, целым и благоухающим ароматом травы базилики. Из своей небесной обители святитель Василий воодушевляет и поддерживает своих преемников, труждающихся в наши дни, сохраняющих православных сербов, просвещая и укрепляя паству в их мученическом подвиге.

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве.[6]

У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.

Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.

Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико "истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи".[7] Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали.

На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: "Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .".[8]

Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-"Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал' не спали славе, нити спомен Саве!" - Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.



6.О животу светог оца нашег Саве I Српског, о његовој смрти и погребу, као и о почивању његовог светог тела у манастиру Милешеви видети опширно у његовом Житију под 14. јануаром.

7.Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 251, бр. 868.
8.Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 252, бр. 876.

Пирг - Свети Георгије

Тропар Светом Георгију - Поуке.орг

Великомученик Георгий Победоносец

Великомученик Георгий был сыном богатых и благочестивых родителей, воспитавших его в христианской вере. Родился он в городе Бейрут (в древности — Белит), у подножия Ливанских гор.

Поступив на военную службу, великомученик Георгий выделялся среди прочих воинов своим умом, храбростью, физической силой, воинской осанкой и красотой. Достигнув вскоре звания тысяченачальника, св. Георгий сделался любимцем императора Диоклетиана. Диоклетиан был талантливым правителем, но фанатичным приверженцем римских богов. Поставив себе целью возродить в Римской империи отмирающее язычество, он вошел в историю, как один из самых жестоких гонителей христиан.

Услышав однажды на суде бесчеловечный приговор об истреблении христиан, св. Георгий воспламенился состраданием к ним. Предвидя, что его тоже ожидают страдания, Георгий раздал свое имущество бедным, отпустил на волю своих рабов, явился к Диоклетиану и, объявив себя христианином, обличил его в жестокости и несправедливости. Речь св. Георгия была полна сильных и убедительных возражений против императорского приказа преследовать христиан.

После безрезультатных уговоров отречься от Христа император приказал подвергнуть святого различным мучениям. Св. Георгий был заключен в темницу, где его положили спиной на землю, ноги заключили в колодки, а на грудь положили тяжелый камень. Но Св. Георгий мужественно переносил страдания и прославлял Господа. Тогда мучители Георгия начали изощряться в жестокости. Они били святого воловьими жилами, колесовали, бросали в негашеную известь, принуждали бежать в сапогах с острыми гвоздями внутри. Святой мученик все терпеливо переносил. В конце концов император приказал отрубить мечом голову святому. Так святой страдалец отошел ко Христу в Никомидии в 303 году.

Великомученика Георгия за мужество и за духовную победу над мучителями, которые не смогли заставить его отказаться от христианства, а также за чудодейственную помощь людям в опасности — называют еще Победоносцем. Мощи святого Георгия Победоносца положили в палестинском городе Лида, в храме, носящем его имя, глава же его хранилась в Риме в храме, тоже посвященном ему.

На иконах св. Георгий изображается сидящим на белом коне и поражающим копьем змия. Это изображение основано на предании и относится к посмертным чудесам святого великомученика Георгия. Рассказывают, что недалеко от места, где родился св. Георгий в городе Бейруте, в озере жил змей, который часто пожирал людей той местности. Что это был за зверь — удав, крокодил или большая ящерица — неизвестно.

Суеверные люди той местности для утоления ярости змея начали регулярно по жребию отдавать ему на съедение юношу или девицу. Однажды жребий выпал на дочь правителя той местности. Ее отвели к берегу озера и привязали, где она в ужасе стала ожидать появления змея.

Когда же зверь стал приближаться к ней, вдруг появился на белом коне светлый юноша, который копьем поразил змея и спас девицу. Этот юноша был святой великомученик Георгий. Таким чудесным явлением он прекратил уничтожение юношей и девушек в пределах Бейрута и обратил ко Христу жителей той страны, которые до этого были язычниками.

Можно предположить, что явление святого Георгия на коне для защиты жителей от змея, а также описанное в житии чудесное оживление единственного вола у земледельца, послужили поводом к почитанию святого Георгия покровителем скотоводства и защитником от хищных зверей.

В дореволюционное время в день памяти святого Георгия Победоносца жители русских деревень в первый раз после холодной зимы выгоняли скот на пастбище, совершив молебен святому великомученику с окроплением домов и животных святой водой. День великомученика Георгия в народе еще называют — «Юрьев день», в этот день, до времен царствования Бориса Годунова, крестьяне могли переходить к другому помещику.

Св. Георгий — покровитель воинства. Изображение Георгия Победоносца на коне символизирует победу над диаволом — «древним змием» (Откр. 12, 3; 20, 2). Это изображение было включено в древний герб города Москвы.

Св. вел. муч. Ђорђе

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА - Св. владика Николај 3. део