Равноапостольные Кирилл и Мефодий, учители Словенские

Святые равноапостольные первоучители и просветители славянские, братья Кирилл и Мефодий происходили из знатной и благочестивой семьи, жившей в греческом городе Солуни. Святой Мефодий был старшим из семи братьев, святой Константин (Кирилл - его монашеское имя) - самым младшим. Святой Мефодий был сначала в военном звании и был правителем в одном из подчиненных Византийской империи славянских княжеств, по-видимому, болгарском, что дало ему возможность научиться славянскому языку. Пробыв там около 10 лет, святой Мефодий принял затем монашество в одном из монастырей на горе Олимп. Святой Константин с малых лет отличался большими способностями и учился вместе с малолетним императором Михаилом у лучших учителей Константинополя, в том числе у Фотия, будущего патриарха Константинопольского. Святой Константин в совершенстве постиг все науки своего времени и многие языки, особенно прилежно изучал он творения святителя Григория Богослова. За свой ум и выдающиеся познания святой Константин получил прозвание Философа (мудрого). По окончании учения святой Константин принял сан иерея и был назначен хранителем патриаршей библиотеки при храме святой Софии, но вскоре покинул столицу и тайно ушел в монастырь. Разысканный там и возвращенный в Константинополь, он был определен учителем философии в высшей Константинопольской школе. Мудрость и сила веры еще совсем молодого Константина были столь велики, что ему удалось победить в прениях вождя еретиков-иконоборцев Анния. После этой победы Константин был послан императором на диспут для прений о Святой Троице с сарацинами (мусульманами) и также одержал победу. Вернувшись, святой Константин удалился к брату своему святому Мефодию на Олимп, проводя время в непрестанной молитве и чтении творений святых отцов.

Вскоре император вызвал обоих святых братьев из монастыря и отправил их к хазарам для евангельской проповеди. На пути они остановились на некоторое время в городе Корсуни, готовясь к проповеди. Там святые братья чудесным образом обрели мощи священномученика Климента, папы Римского (память 25 ноября). Там же в Корсуни святой Константин нашел Евангелие и Псалтирь, написанные "русскими буквами", и человека, говорящего по-русски, и стал учиться у этого человека читать и говорить на его языке. После этого святые братья отправились к хазарам, где одержали победу в прениях с иудеями и мусульманами, проповедуя Евангельское учение. На пути домой братья снова посетили Корсунь и, взяв там мощи святого Климента, вернулись в Константинополь. Святой Константин остался в столице, а святой Мефодий получил игуменство в небольшом монастыре Полихрон, недалеко от горы Олимп, где он подвизался прежде.

Вскоре пришли к императору послы от моравского князя Ростислава, притесняемого немецкими епископами, с просьбой прислать в Моравию учителей, которые могли бы проповедовать на родном для славян языке. Император призвал святого Константина и сказал ему: "Необходимо тебе идти туда, ибо лучше тебя никто этого не выполнит". Святой Константин с постом и молитвой приступил к новому подвигу. С помощью своего брата святого Мефодия и учеников Горазда, Климента, Саввы, Наума и Ангеляра он составил славянскую азбуку и перевел на славянский язык книги, без которых не могло совершаться Богослужение: Евангелие, Апостол, Псалтирь и избранные службы. Это было в 863 году.



Святой равноапостольный Кирилл учитель СловенскийПосле завершения перевода святые братья отправились в Моравию, где были приняты с великой честью, и стали учить Богослужению на славянском языке. Это вызвало злобу немецких епископов, совершавших в моравских церквах Богослужение на латинском языке, и они восстали против святых братьев, утверждая, что Богослужение может совершаться лишь на одном из трех языков: еврейском, греческом или латинском. Святой Константин отвечал им: "Вы признаёте лишь три языка, достойных того, чтобы славить на них Бога. Но Давид вопиет: Пойте Господеви вся земля, хвалите Господа вси языци, всякое дыхание да хвалит Господа! И в Святом Евангелии сказано: Шедше научите вся языки..". Немецкие епископы были посрамлены, но озлобились еще больше и подали жалобу в Рим. Святые братья были призваны в Рим для решения этого вопроса. Взяв с собой мощи святого Климента, папы Римского, святые Константин и Мефодий отправились в Рим. Узнав о том, что святые братья несут с собой святые мощи, папа Адриан с клиром вышел им навстречу. Святые братья были встречены с почетом, папа Римский утвердил богослужение на славянском языке, а переведенные братьями книги приказал положить в римских церквах и совершать литургию на славянском языке.

Находясь в Риме, святой Константин занемог и, в чудесном видении извещенный Господом о приближении кончины, принял схиму с именем Кирилл. Через 50 дней после принятия схимы, 14 февраля 869 года, равноапостольный Кирилл скончался в возрасте 42 лет. Отходя к Богу, святой Кирилл заповедал брату своему святому Мефодию продолжать их общее дело - просвещение славянских народов светом истинной веры. Святой Мефодий умолял папу Римского разрешить увезти тело брата для погребения его на родной земле, но папа приказал положить мощи святого Кирилла в церкви святого Климента, где от них стали совершаться чудеса.

После кончины святого Кирилла папа, следуя просьбе славянского князя Коцела, послал святого Мефодия в Паннонию, рукоположив его во архиепископа Моравии и Паннонии, на древний престол святого Апостола Андроника. В Паннонии святой Мефодий вместе со своими учениками продолжал распространять Богослужение, письменность и книги на славянском языке. Это снова вызвало ярость немецких епископов. Они добились ареста и суда над святителем Мефодием, который был сослан в заточение в Швабию, где в течение двух с половиной лет претерпел многие страдания. Освобожденный по приказанию папы Римского Иоанна VIII и восстановленный в правах архиепископа, Мефодий продолжал евангельскую проповедь среди славян и крестил чешского князя Боривоя и его супругу Людмилу (память 16 сентября), а также одного из польских князей. В третий раз немецкие епископы воздвигли гонение на святителя, за непринятие римского учения об исхождении Святого Духа от Отца и от Сына. Святитель Мефодий был вызван в Рим, но оправдался перед папой, сохранив в чистоте Православное учение, и был снова возвращен в столицу Моравии - Велеград.

Здесь в последние годы своей жизни святитель Мефодий с помощью двух учеников-священников перевел на славянский язык весь Ветхий Завет, кроме Маккавейских книг, а также Номоканон (Правила святых отцов) и святоотеческие книги (Патерик).

Предчувствуя приближение кончины, святой Мефодий указал на одного из своих учеников - Горазда как на достойного себе преемника. Святитель предсказал день своей смерти и скончался 6 апреля 885 года в возрасте около 60 лет. Отпевание святителя было совершено на трех языках - славянском, греческом и латинском; он был погребен в соборной церкви Велеграда.

Свети Кирил и Методије Равноапостолни



Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.
Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није.
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
To je бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица a једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смотан човек ово не докучи.
Ово сам Бoг јави, ово Црква учи.

РАСУЂИВАЊЕ

У табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?” На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ћe човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?” На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.” Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као друштво ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не бисте како ви пленећи браћу нашу не запленили c телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.”

Тропар - Свети Никола

Свети Николај Чудотворац Мирликијски. Пренос моштију.

У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тело свога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православан и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Слепи Стефан спава на Овчијем пољу
И у сну без мира подноси невољу.
Крваве му очи, дрхтаво му тело,
Смрт спрам таквог жића боља је зацело.
У том човек неки на сну му се јави.
У небеском блеску, у небеској слави.
— Николај сам, рече, од Ликијског Мира,
A ти си од оних што Бог изабира.
Моју десну руку погледај, Стефане,
Гле у њој су очи твоје сачуване!
Ти си без очију, очи су у мене,
Даћу ти их онда када Господ хтедне.
Пет година прође, a Стефан у мраку
Има наду крепку, има веру јаку:
— Николај ће к мени још једанпут доћи.
C Божијом помоћи он ћe ми помоћи.
Тако Стефан једном у цркви мишљаше,
И c плачем умилним свецу се мољаше.
Па он у сан паде док у столу стаја,
Ал' ево му опет светог Николаја!
Два краљева ока на десном му длану:
— Ево, рече краље, дан и теби свану!
У име Господа што вид слепим дава
Прогледај и викни: Богу нек је слава!
Па очију слепих светац се дотаче
И мрак će c очију ко завеса смаче!

Святитель Николай (перенесение мощей из Мир Ликийских в Бар)

В XI веке греческая империя переживала тяжелое время. Турки опустошали ее владения в Малой Азии, разоряли города и сёла, убивая их жителей, и сопровождали свои жестокости оскорблением святых храмов, мощей, икон и книг. Мусульмане покушались уничтожить мощи святителя Николая, глубоко чтимого всем христианским миром.
В 792 году калиф Аарон Аль-Рашид послал начальника флота Хумейда разграбить остров Родос. Опустошив этот остров, Хумейд отправился в Миры Ликийские с намерением взломать гробницу святителя Николая. Но вместо нее он взломал другую, стоявшую рядом с гробницей Святителя. Едва святотатцы успели это сделать, как на море поднялась страшная буря и почти все суда были разбиты.

Осквернение святынь возмущало не только восточных, но и западных христиан. Особенно опасались за мощи святителя Николая христиане в Италии, среди которых было много греков. Жители города Бар, расположенного на берегу Адриатического моря, решили спасти мощи святителя Николая.
В 1087 году барские и венецианские купцы отправились в Антиохию для торговли. И те и другие предполагали на обратном пути взять мощи святителя Николая и перевезти их в Италию. В этом намерении жители Бар опередили венецианцев и первыми высадились в Мирах. Вперед были посланы два человека, которые, вернувшись, сообщили, что в городе - все тихо, а в церкви, где покоится величайшая святыня, они встретили только четырех монахов. Тотчас 47 человек, вооружившись, отправились в храм святителя Николая, монахи-сторожа, ничего не подозревая, указали им помост, под которым была скрыта гробница святого, где, по обычаю, чужестранцев помазывали миром от мощей святителя. Монах рассказал при этом о явлении накануне святителя Николая одному старцу. В этом видении Святитель приказывал бережнее хранить его мощи. Рассказ этот воодушевил барян; они увидели для себя в этом явлении соизволение и как бы указание Святого. Чтобы облегчить свои действия, они открыли монахам свои намерения и предложили им выкуп - 300 золотых монет. Сторожа отказались от денег и хотели оповестить жителей об угрожавшем им несчастье. Но пришельцы связали их и поставили у дверей своих сторожей. Они разбили церковный помост, под которым стояла гробница с мощами. В этом деле особенным усердием отличался юноша Матфей, желавший как можно быстрее обнаружить мощи Святителя. В нетерпении он разбил крышку и баряне увидели, что саркофаг наполнен благоуханным святым миром. Соотечественники барян, пресвитеры Лупп и Дрого, совершили литию, после которой тот же Матфей стал извлекать из переполненного миром саркофага мощи Святителя. Это происходило 20 апреля 1087 года.

Ввиду отсутствия ковчега, пресвитер Дрого завернул мощи в верхнюю одежду и в сопровождении барян перенес их на корабль. Освобожденные монахи сообщили городу печальную весть о похищении иностранцами мощей Чудотворца. Толпы народа собрались на берегу, но было поздно...

8 мая корабли прибыли в Бар, и скоро радостная весть облетела весь город. На следующий день, 9 мая, мощи святителя Николая торжественно перенесли в церковь святого Стефана, находившуюся неподалеку от моря. Торжество перенесения святыни сопровождалось многочисленными чудотворными исцелениями больных, что возбуждало еще большее благоговение к великому угоднику Божию. Через год была построена церковь во имя святителя Николая и освящена папой Урбаном II.

Событие, связанное с перенесением мощей святителя Николая, вызвало особенное почитание Чудотворца и ознаменовалось установлением особого праздника 9 мая. Вначале праздник перенесения мощей святителя Николая отмечался только жителями итальянского города Бар. В других странах Христианского Востока и Запада он не был принят, несмотря на то, что о перенесении мощей было широко известно. Это обстоятельство объясняется свойственным средним векам обычаем чествования преимущественно местных святынь. Кроме того, Греческая Церковь не установила празднования этой памяти, потому что потеря мощей Святителя была для нее событием печальным.
Русской Православной Церковью празднование памяти перенесения мощей святителя Николая из Мир Ликийских в Бар 9 мая установлено вскоре после 1087 года на основе глубокого, уже упрочившегося почитания русским народом великого угодника Божия, перешедшего из Греции одновременно с принятием христианства. Слава о чудотворениях, явленных Святителем на земле и на море, была широко известна русскому народу. Их неистощимая сила и обилие свидетельствуют об особой благодатной помощи великого святого страждущему человечеству. Образ Святителя, всесильного Чудотворца-благотворителя, стал особенно дорог сердцу русского человека, потому что он вселил глубокую веру в него и надежду на его помощь. Бесчисленными чудотворениями ознаменовалась вера русского народа в неоскудеваемую помощь Угодника Божия.
В отечественной письменности очень рано составилась о нем значительная литература. Сказания о чудесах Святителя, совершенных на русской земле, стали записываться еще в глубокой древности. Вскоре после перенесения мощей святителя Николая из Мир Ликийских в Бар град, появилась русская редакция жития и повести о перенесении его святых мощей, написанной современником этого события. Еще ранее было написано слово похвальное Чудотворцу. Еженедельно, каждый четверг, Русская Православная Церковь особо чтит его память.
В честь святителя Николая воздвигались многочисленные храмы и монастыри, русские люди называли его именем своих детей при Крещении. В России сохранились многочисленные чудотворные иконы великого Святителя. Наиболее известные среди них образ Можайский, Зарайский, Волоколамский, Угрешский, Ратный. Нет ни одного дома и ни одного храма в Русской Церкви, в котором не было бы образа святителя Николая Чудотворца. Значение благодатного предстательства великого угодника Божия выражает древний составитель жития, по словам которого святитель Николай "многа великая и преславная чудеса сотвори на земли и на мори, в бедах сущим помогая и от потопления спасая, и из глубины морския на сухо износя, от тления восхищая и принося в дом, от уз и темниц избавляя, от мечнаго посечения заступая и от смерти свобождая, многим многая подаде исцеления: слепым зрение, хромым хождение, глухим слышание, немым глаголание. Многих в убожестве и нищете последней страдающих обогати, гладным пищу подаде и всякому во всякой потребе готовый помощник, теплый заступник и скорый предстатель и защитник показася, и овым такожде призывающим его помогает и от бед избавляет. Весть великаго Чудотворца сего Восток и Запад и все концы земнии ведят чудотворения его".

НЕДЕЉА ТРЕЋА ПО ВАСКРСУ Јеванђеље о чуду у Витезди Св. Николаја Велимировића Српског

Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године безбожника, који, или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у Бога.

Благо човеку које не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима - ту ће страдалник наћи узроке своме страдању. Цар Давид је страдао због свог сопственог греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали због греха својих суседа.

Но ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме и пакосноме духу злобе, у безданој и отровној тами, или у човекољубивом и лековитом Промислу Божјем - ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме страдању. Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божје и своје вечите награде.

Својство је разумна човека, да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног, да увек и вазда подиже жалбу на друге. Разуман памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем страдања за грехове своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је забораван, и заборавља све неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се у муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника своје муке.

Благо човеку који се користи својим страдањем знајући, да је свако страдање у овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољупца, ради добра и користи људи! По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.

Неразуман само мисли, да је страдање зло. Разуман пак зна, да страдање није зло него само објава зла и лечење од зла. Само грех у човеку је право зло, и изван греха нема зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него горко лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек, што му лекар пружа. Чак се понекад болеснику учини лек тежи и горчији од саме болести његове. Тако се и грешнику понекад учини страдање теже и горчије од учињеног греха. Но то је само обмана - о, како љута самообмана! Нема страдања у свету, које би могло бити и приближно тако тешко и убитачно као што је грех. Сва страдања људи и народа на земљи нису ништа друго до обилна лекарства, која вечита Милост нуди људима и народима, да би их спасла вечите смрти. Сваки и најмањи грех донео би неизбежну смрт, да Милост не попусти страдање, ради отрежњења људи од пијанства греховног, ради лечења, које кроз страдање свршује благодатна сила Духа Светог животворног.

Рећи ћете: човек се боји страдања, јер се боји смрти, а страдање може да одведе смрти? Но шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест а не лек. Тако ни душу неће одвести у смрт страдање него грех, који и чини болест душе, умирање душе. Управо грех је семе смрти, семе преужасно, које ако се кроз страдање благовремено не открије и пламеном Духа Светога не сагори, узрашће и ишуниће сву душу, тако да ће сва душа бити не сасуд живота него сасуд смрти.

Очигледно је, дакле, да страдање треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога; још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу. Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си избавио (Пс. 71, 20-23). Апостол Петар пак препоручује вернима: радујте се што страдате с Христом (I Пет. 4, 13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен и понижен од људи, последње су му речи биле: "слава Богу за све!" Свето писмо и историја Цркве пружају највеће примере стрпљења у страдању, какве је икада род човечји сазнао. И данашње јеванђеље описује један сличан пример великог и дуготрајног стрпљења у страдању. Но не само то. Описујући раслабљеног човека, који је тридесет и осам година патио од узетости, са стрпљењем и надом, данашње јеванђеље нам још уз то открива, или боље рећи потврђује, две велике тајне. Прва тајна: тај дуготрајни болесник носио је узрок својој болести, своме страдању, у себи самоме, односно у своме греху. Друга тајна: свемоћни Господ Исус исцелио је тога болесника Својом божанском моћи кроз речи: устани и ходи! Тиме се једанпут више открило Његово божанско човекољубље, и Његова божанска свемоћ, која је споља била прикривена лаким страдалним огртачем људскога тела.

У оно време изиђе Исус у Јерусалим. Има пак у Јерусалиму Овчија бања, која се зове јеврејски Витезда, са пет покривених тремова. Пре тога Господ се налазио у Галилеји, одакле је дошао у Јерусалим за празник. Тешко је рећи, какав је то празник био, да ли Пасхе или Педесетнице или Пурима, но то и није важно знати; јер да је важно, сам би јеванђелист то опредељеније рекао. Овчија бања, или Витезда, (Витезда. Ова реч не налази се нигде у Старом завету. Кад јеванђелист каже, да је то јеврејска реч, он свакако мисли на онај јеврејски, како је у његово време говорено, тј. на арамејски. Овчија врата спомињу се код Неемије 3, 1, 32; 12, 39.) звала се тим именом због Овчијих врата у близини, кроз која су прогоњене овце, одређене за жртву; а и због тога, што су у тој бањи жртвене овце претходно купане. Та бања и дан данас постоји у Јерусалиму, већим делом порушена и више неупотребљива. Но у време јеванђелиста ова је бања била још у употреби; због тога јеванђелист и говори у садашњем времену: има у Јерусалиму Овчија бања. Пет покривених тремова око бање служили су за смештај многобројних болесника, који су у тој бањи тражили себи лека, што се види из следећих речи:

У којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се заљуља вода. Јер анђео Господњи силазаше сваке године (У неким пронађеним преписима Јеванђеља место сваке године стоји у одређено време или: с времена на време): у бању и мућаше воду, и који најпре улажаше пошто се узмути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему. Мноштво болесника са свих страна, од свих болести, сабирало се на ово чудновато место, да нађу себи лека, узалуд траженог од људи и од природе по другим местима. Да ова вода није лечила сама собом, својим природним својствима, својим сложајем минералних раствора, него посредством небесне силе, јасно је из тога, што је с времена на време постајала лековита, то јест само онда када би по Промислу Божјем ангел силазио на њу и стављао је у покрет. Како чудна и драматична сцена! Замислите пет тремова препуних највећих очајника и страдалника из целог једног народа! Замислите пет стоваришта људскога бола и јада, суза и гноја! Наоколо град препун људских бића, што вребају сласти, што грабе богатство, што се боре за част и власт, што праве комедију и са својим телом и са својом душом; а овде предсмртна агонија, лагано и болно умирање, и - једна једина тачка, куда су све очи упрте - вода; једно једино ишчекивање - ангела; једна једина жеља - здравље. Нашто вам здравље? да их упитате. Да ли ради оне опште комедије тела и душе, која се одиграва около вас? Но није ли и без вас довољан број оних, који ту комедију играју? Или ради службе Богу? Но не служи ли Богу врло добро и онај, ко са стрпљењем и надом у Бога страда? Или желите здравље тек ради здравља, живот тек ради живота? Но оно што је средство не може бити циљ. Кад вас је Бог послао у овај живот, послао вас је ради неког циља; кад вам даје здравље, даје вам га опет ради неког циља. Није ли човек на војсци на земљи? а дани његови нису ли дани надничарски? говори праведни Јов (7, 1). Ако је на војсци, онда је ту ради вежбања, борбе и победе; ако су му дани надничарски, онда га чека плата на смирају његових дана. Но живот ради живота - и то земаљски живот ради земаљског живота! - и здравље ради здравља - то значи бесциљан живот и бесциљно здравље. Живот и здравље пак ради комедије греха - није ли то оштар нож под грлом? Пет тремова препуњених животним инвалидима - о, какво чудно вежбалиште у стрпљењу и нади у Бога! О, каква чудна и жива слика, какво чудно и опипљиво предсказање онога стања, у коме се ускоро могу наћи и сви они, који у граду около бање расипају свој живот и своје здравље - и то нашто? На куповину греха, на гомилање греха!

Али ако су пет тремова у бањи Витезди давно давним порушени, не мислите, да је историја јада и беде људске, која је под њима лежала згомилана, свршена за увек. Никако не мислите, да је ова историја далеко од вас и да нема ничега заједничког са вашим животом. Није ли и у ваших пет чула, као у пет тремова, згомилано цело стовариште бола и јада, суза и гноја, греха и безакоња, болесних мисли, слепих жеља и страсти, хромих покушаја, и сухих надања? О, Витездо, Витездо, како си универзална! У теби је некада ангел Божји вршио службу пастира и спасавао једну по једну изгубљену овцу, све док није дошао свеопшти Пастир ангела и људи. Ћутљиви ангел, слуга Створитеља свога, служио се водом у теби, да измије од греховне заразе оболелу овцу, а кад је Пастир Добри створитељско Слово Божје у телу и на делу - сишао у тебе, Он је својом створитељском речју одгонио заразу греха, и тиме тебе упразнио. Пастир Добри! Зато си ти пророчки и названа Овчија бања. И овце глас његов слушају, и иду за њим, јер познају глас његов (Јов. 10, 34), глас Пастира Доброг.

А онде бијаше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Када виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесни: да, Господе; али човека немам, да ме спусти у бању кад се узмути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Видовити Господ провиђао је унапред и надалеко, где Му шта треба чинити. Он се није случајно, на пример, навезао на море и прешао у Гадаринске пределе - мада је то Његовим сапутницима могло тако изгледати, него је Он духом Својим провиђао и видео, да се у тим пределима налазе два бесомучника, које је Он требао исцелити. Нити је се Он случајно нашао пред капијом града Наина баш онда када су износили мртва сина удовице, него је Он опет провиђао и знао, да Га на том месту и у то време чека велико дело. Исто тако није се Он случајно обрео у Јерусалиму о овоме празнику, ма какав тај празник био, нити је случајно и из радозналости свратио у ову кућу бола, у Овчију бању, него се све то десило с Његовим предзнањем и провиђањем унапред и у даљину простора и времена. Очигледно је, да Он није ни дошао у Јерусалим због празника, како се то чинило Његовим сапутницима, него је дошао управо због овога болесника и због дела, које је Он имао да сврши на њему.

Изузетан болесник, страшан болесник! Болест од тридесет и осам дана учини се људима бесконачном, а како ли тек болест од тридесет и осам година! Дужина времена зависи од нашег стања и расположења. Часови среће су крилати, часови муке без крила, а често и без ногу. Узетоме човеку и време изгледа узето; изгледа му, да је и време непомично као и он сам. Ако ово време од тридесет и осам година боловања у најмању руку утростручите, добићете приближно праву дужину тога времена за човека здрава, покретна, запослена, радосна. Једно цело столеће времена здравих људи провео је, дакле, тај узети лежећи на својој постељи и гурајући време пред собом место да њега гура време. Какво херојско стрпљење код тога човека! Какви надчовечански напори, да се докотура до бање у часу када ангел Божји усколеба воду! Каква несаломљива нада на оздрављење, и то из дана у дан, из године у годину, да - из деценије у деценију! Мада је овај болесник толико страдао због сопственог греха, ипак човек не може а да му се не диви; и мислећи о њему човек не може а да не помисли на многе бледе карактере људи и жена, младића и девојака наших дана, који под теретом несравњено мање и мало трајније муке дижу руку на свој живот, одлазећи у онај свет као убице самих себе.

Хоћеш ли да будеш здрав! упита га једини пријатељ, који се икад наднео над његову постељу за тридесет и осам година. Да, Господе, али човека немам! Слепи имају вође, хроми имају сроднике, сухи имају пријатеље, а ја немам нигде никога у овом пространом свету, ко би се смиловао и принео ме к води онда када вода тренутно бива лековита. Док ја догамижем до воде, дотле већ други бива спуштен у воду и исцељен, и ја с муком понављам исти напор док догамижем натраг до своје постеље. И тако, ево, тридесет и осам година! човека немам, а слугу не могу да платим. Зар код толиких људи у Јерусалиму, беспослених, богатих, моћних, да нема баш ни једног јединог човека, који би ти пружио руку помоћи ради душе своје, или који би бар послао слугу свога да ти помогне? Ниједног јединог! Зар је потребно било, да доће Човек чак из Галилеје, пешачећи три дана заморнога хода, док се толики беспослен свет у Светоме Граду шета даноноћно само на неколико метара од твоје постеље? Има, Господе, има много шетача у близини мојој, али човека нема. Па толики свештеници! Гле, храм је одмах преко улице! Тамо безбројни свештеници читају Закон Божји и уче народ милосрђу - па зар ни један да дође или да упути некога к теби у помоћ? Има, Господе, има много свештеника тамо у храму, али човека нема. Има много и Јевреја, хиљаде и хиљаде њих, који се о празнику слежу у Јерусалим. Но њима није стало до једног жалосног и ћутљивог страдалника, њима је стало до суботе. Хиљаде и хиљаде њих долазе, да се само поклоне суботи, као што су се преци њихови поклањали златном телету у пустињи. Хиљаде и хиљаде Јевреја, али - човека нема.

Ево једног човека - једног јединог! Ево Господа, болећивијег од сродника, милостивијег од пријатеља, услужнијег од слуге. Он није ни предузео овај дуги и заморни пут из Галилеје у Јерусалим ради суботе и празника но ради овог страдалника. Он је дошао још да делом, а не само речју, изобличи страшно немилосрће једног отупелог рода. Дошао је Човек ради човека.

Рече му Исус: устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. Од тога часа, вероватно заувек, ангел Божји престао је силазити у Овчију бању и мутити воду; јер, гле, појавио се Месија, старешина ангела, који сам непосредно лечи. Док су људи били под законом, слуге закона, дотле је Господ преко слугу слао помоћ слугама. А када је дошла благодат, и заменила закон, тада се сам Господ приближио људима, као отац синовима, и сам из Своје руке непосредно пружао им дарове. Може се неко запитати: зашто Господ није поставио овом болеснику уобичајено питање: верујеш ли? Зашто од њега није тражио веру, као од многих других? Но зар није вера тога страдалника и сувише очигледна? Тридесет и осам година он је стрпљиво лежао на том једном месту с вером у помоћ с неба? Но не само да је он веровао у чудесно дејство Божјег ангела; он је веровао донекле и у Господа Исуса, иначе Га не би ословио Господом. Да, Господе, хоћу да оздравим, али човека немам. Уосталом треба се сетити, да је Господ исцелио многобројне сумашедше и глувонеме, од којих није могао ни тражити веру, исцелио их је из чистог милосрћа. И у овом случају у Витезди, дакле, Господ се руководио с једне стране чистим милосрђем према једном дугогодишњем страдалнику, који је тако много страдао у једној немилосрдној средини; с друге стране он се руководио намером, да тим делом Свога милосрћа изобличи немилосрђе не само грађана јерусалимских него немилосрђе свих људи свију времена, који гледају свога ближњега у мукама и неће ниједним прстом да крену да му помогну. Најзад, Господ је намерно исцелио овога болесника у суботу - премда је то исто могао учинити и у петак, само да је хтео да би изобличио јеврејско идолопоклонство дану суботноме, и показао, да је човек претежнији од суботе, и да је милосрђе претежније од свих законских формалности. И ово дело Христово има ону јединствену одлику Божјег метода, на име, да се једним махом постигне много циљева.

А тај дан беше субота. И говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити. О, да ситних душа! О, да затупелих срца! Место да се радују, што се један пузећи црв усправио и опет постао човек, место да му честитају оздрављење, место да узбуне цео град и свичу га на прослављање живога и човекољубивога Бога - место свега тога они се срде на човека, што је узео на раме своју худу постељу и пошао дома! И да се мртвац у суботу дигао из гроба на њихове очи, они се не би задивили његовом васкрсењу него би га укорели речима: што си прашљив у суботу?

А он им одговори: који ме исцели он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Погледајте још један доказ крајње затупљености Јевреја и њиховог суботарског гатарства! Исцељени човек прво помиње своје исцељење, као главну ствар, па онда ношење постеље, као споредну, док Јевреји сасвим и не обраћају пажњу на његово исцељење, на његов живот. Природно је било, после његовог одговора, да га упитају: Ко је тај човек, који те исцели? Али не; они питају само за оно друго, за оно споредно и узгредно: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Видите ли, како се изродио род изабрани? Видите ли, какав је коров узрастао на њиви, која је некада рађала: Мојсеје, Исаије и Давиде? Видите ли, како се негда узвишена побожност људи израиљских изродила у једну суботарску шпијунажу? И како се свештеничка служба Богу живоме изврнула била у једно полицијско стражарење око кипа богиње Суботе?

А исцељени не знадијаше ко је; јер се Исус уклони, пошто мноштво народа беше на оном месту. Исцељени болесник погледао је с постеље своје у очи Господу; осетио је Његов животворни дах; познао Његову чудотворну моћ; шта више: назвао Га је Господом - али при свем том он није знао рећи ни име свога Исцелитеља нити место одакле је. А Господ, свршивши Своје дело, одмах се удаљи од мноштва народа, и остави да се догађаји даље развијају сами од себе. Он је Сејач, који сеје добро семе, и оставља да семе расте и временом доноси плод сходно земљишту, на које је пало. Учинивши добро дело, дело божанско и по моћи и по милосрђу, Он се удаљава од људи, да Га људи не би славили, као што је мало доцније и рекао: ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41). Он се удаљава од људи, да Му опет други људи не би завидели, као што је то често бивало. Он се, најзад, удаљава од људи и ради примера свима нама, који се хришћанима називамо. Добро дело је онда савршено, када се чини из чистог човекољубља, ради славе Божје. Сваки онај ко хоће да чини добра дела, нека их не чини ради сујетне славе и хвале људске. Јер ко своје добро дело намерно изнесе на пазар, личиће на човека, који би своју овцу ставио мећу вукове. Треба, дакле, опрезно чувати своје добро дело, да се њиме не изазове ни људска похвала ни људска завист. Ко пак буде намерно изазвао похвалу и завист људи, тај ће једним својим добрим делом учинити два зла дела: похвала ће шкодити њему лично, а завист ће шкодити другима.

А потом га нађе Исус у цркви и рече му: ето си здрав, више не греши, да ти горе не буде. Исцеливши му тело Господ сада довршује Своје дело и у духовном погледу, објављујући му грех као узрок Његове страшне болести и опомињући га, да више не греши, да ти горе не буде. Не зна се, какав је грех учинио тај човек: но то није ни нужно знати, пошто је извесно, да сваки грех значи увреду Бога и одступање од Бога, као још и да сваки грех, ако се не покаје, пре или после мора донети страдање и муке. Више не греши, да ти горе не буде; тј. сад си од Бога помилован, и грех ти је опроштен; зато не искушавај више Бога, јер место милости можеш искусити мач правде Божје. Ако си се могао правдати за бивши грех недовољним познавањем Бога и Његове моћи, после овога што се збило на теби нећеш се моћи ничим правдати. Ево дивне и страшне опомене и свима нама, да кад једном осетимо милост Божју на себи, не грешимо више, да нас не снађе гора мука од оне, од које смо помиловани.

А човек отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели. Он је казао то добросавесно и добронамерно. Био је питан за Исуса, и он је мислио, да треба да каже. У исто време, он се осећао дужним пред својим добротвором, па је мислио, да треба да објави Његово име свима и свакоме, нарочито онима који питају за Њ. Лежећи тридесет и осам година и не мислећи ни о чем до о својој муци, он, бедник, није могао ни сањати, какво је зло срце у ових људи, који се распитују за Исуса. Од куда је он могао и слутити, да они распитују за Њ не да Га прославе као чудотворца него да Га убиjу као нарушитеља суботе?

Запазите: он отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели: не, дакле, који му рече, да узме одар свој у суботу него који га исцели: Он је сав заузет мишљу о свом исцељењу и Исцелитељу, док су Јевреји заузети мишљу о суботи и нарушитељу суботе. Можда он у оним необичним тренуцима није ни осећао разлику између себе и Јевреја у мишљењу о Исусу. Он је преносио своју мисао у њих, своју велику и одушевљену мисао о посети Божјој, о чуду Божјем на себи, те није могао ни приметити њихове ситне и злоковарне мисли, које су се скривале као змије испод лишћа. Он је мислио о прослављању Господа Исуса, свога Добротвора, а Јевреји су мислили о убиству Његовом. Јер се каже даље: и гледаху Јевреји да убију Исуса (Јов. 5, 16). Зашто да Га убију? Је ли зато што је Он био једини човек, кога је узети болесник у Витезди видео за тридесет и осам година? Зато, да. И још Он зато што је Он био једини човек, који је ценио живот једнога човека више него ли мртви кип јеврејске богиње Суботе.

Но кроз све теснаце и заседе јеврејске пакости Господ је пролазио неповређен, ширећи Своје Јеванђеље човекољубља делом и речју, све до онога часа када је Њему било угодно, да се пусти Јеврејима у руке, да би кроз понижење показао Своју праву величину, и да би кроз смрт победио смрт. Зато нека Му је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јевађеље Јован 5, 1-15.
(Зач. 14).

1. Потом бјеше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим.

2. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова.

3. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса.

4. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.

5. А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.

6. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш?

7. Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе прије мене.

8. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи!

9. И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота.

10. Тада говораху Јудејци исцијељеном: Субота је, није ти допуштено да носиш одар.

11. Он им одговори: Који ме учини здравим он ми рече: Узми одар свој и ходи.

12. А они га запиташе: Ко је тај човјек који ти рече: Узми одар свој и ходи?

13. А излијечени не знађаше ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту.

14. Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.

15. Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус тај који га учини здравим.

16. И зато гоњаху Јудејци Исуса, и гледаху да га убију, јер чињаше то у суботу.

Неделя четвертая по Пасхе Евангелие о чуде в Вифезде Святитель Николай (Велимирович) СЕРБСКИ

Блажен человек, переносящий все страдания в жизни сей с терпением и упованием на Бога! Один его день перевесит на весах небесных месяцы и годы безбожника, который или веселится без страданий, или страдает без терпения и упования на Бога.

Блажен человек, в страданиях не ропщущий, но с терпением и упованием на Бога исследующий причины своих страданий! Где найдет страждущий причины своих страданий? Он найдет их или в себе самом, или в своих родителях, или в своих соседях - здесь страждущий найдет причины своих страданий. Царь Давид страдал из-за своего собственного греха; Ровоам - из-за греха своего отца, царя Соломона; а пророки страдали из-за грехов своих соседей.

Но если страждущий станет искать еще более удаленные и глубинные причины своих страданий, где он их найдет? Он найдет их или в первородном неверии человека Богу, или в мрачном и пакостном духе злобы, в бездонной и ядовитой тьме, или же в человеколюбивом и цельбоносном Промысле Божием - здесь страждущий найдет более удаленные и глубинные причины своих страданий. Адам и Ева страдали из-за своего неверия Богу; праведный Иов страдал из-за мрачного пакостника - духа злобы; а слепорожденный юноша, коему милостивый Господь отверз очи, страдал для славы Божией и своей вечной награды.

Свойство человека разумного - причины своих страданий всегда сперва искать в себе самом, а свойство неразумного - всегда и везде жаловаться на других. Разумный помнит все свои грехи с детства, помнит их со страхом Божиим и с ожиданием страданий за грехи свои; и когда его действительно постигают скорби, чрез друзей ли или чрез врагов, чрез людей ли или чрез злых духов, сразу ли или позднее, он тут же понимает причины своих страданий, ибо он осознает и помнит грехи свои. А неразумный забывчив, и забывает он все неправды свои; и когда постигнут его скорби, он, страдая, оглядывается и с удивлением спрашивает: почему именно у него должна болеть голова? Почему именно его богатство должно было пропасть? Почему его дети должны были умереть? И в неразумии и гневе своем он указывает пальцем на всякое существо на земле и на небе как на виновника своих скорбей, прежде нежели указать пальцем на себя самого, то есть на истинного виновника своих страданий.

Блажен человек, который пользуется своими страданиями, зная, что всякое страдание в сей кратковременной жизни попущено людям Человеколюбцем Богом для их же блага и пользы! По милости Своей Бог попускает людям страдать за грехи их, по милости, а не по правде. Ибо если судить по правде, то всякий грех влек бы за собою неизбежную смерть, как и апостол говорит: а сделанный грех рождает смерть (Иак.1:15). Вместо смерти Бог посылает лекарство чрез страдания. Страдания являются Божиим методом лечения душ от греховной проказы и смерти.

Только неразумный думает, что страдание есть зло. Разумный же знает, что страдание - не зло, но лишь проявление зла и лечение зла. Лишь грех в человеке является настоящим злом, а вне греха зла не существует. Все прочее, что люди обычно называют злом, не зло, но горькое лекарство от зла. Чем тяжелее состояние больного, тем более горькое лекарство прописывает ему врач. Иногда лекарство даже кажется больному более тяжким и горьким, чем сама болезнь его. Так и грешнику иногда страдания кажутся более тяжкими и горькими, чем сотворенный грех. Но это самообман - о, какой жестокий самообман! Нет в мире страданий, кои даже приблизительно были бы столь тяжки и пагубны, сколь тяжек и пагубен грех. Все страдания людей и народов на земле - не что иное, как обильные лекарства, предлагаемые людям и народам вечной Милостью, да спасет их от вечной смерти. Всякий, даже малейший, грех повлек бы за собою неизбежную смерть, если бы Милость не попустила страданий, для отрезвления людей от пиянства греховного, для лечения, которое чрез страдания осуществляет благодатная сила Духа Святаго Животворящего.

Вы скажете: человек боится страданий, ибо боится смерти, а страдания могут привести к смерти. Но что приводит к смерти тела: болезнь или лекарство? Несомненно, болезнь, а не лекарство. Так и к смерти души приводят не страдания, но грех, представляющий собою болезнь души, умирание души. Воистину, грех есть семя смерти, семя ужаснейшее, кое если не будет вовремя обнаружено чрез страдания и попалено пламенем Духа Святаго, то возрастет и исполнит всю душу, так что она будет не сосудом жизни, а сосудом смерти.

Очевидно, таким образом, что страдания должно переносить с терпением и упованием на Бога; и более того: переносить, благодаря Бога и радуясь. Елики явил ми еси скорби многи и злы, и обращься оживотворил мя еси, и от бездн земли возвел мя еси. Умножил еси на мне величествие Твое, и обращься утешил мя еси, и от бездн земли паки возвел мя еси. Ибо аз исповемся Тебе в людех, Господи, в сосудех псаломских истину Твою, Боже, воспою Тебе в гуслех, Святый Израилев. Возрадуетеся устне мои, егда воспою Тебе, и душа моя, юже еси избавил (Пс.70:20-23). И апостол Петр наказывает верным: но как вы участвуете в Христовых страданиях, радуйтесь (1Пет.4:13). Участвовать в Христовых страданиях означает страдать осознанно и разумно, кротко и терпеливо, дабы очиститься от грехов, дабы оживотвориться, дабы вообразился в нас и вокруг нас Христос живый. Когда великий Златоуст телом умирал в изгнании, измученный и униженный людьми, последними его словами были: "Слава Богу за все!" Священное Писание и история Церкви предлагают величайшие примеры терпения в страданиях, какие были когда-либо известны роду человеческому. И сегодняшнее Евангельское чтение описывает подобный пример великого долготерпения в страданиях. Но не только это. Изображая расслабленного человека, который тридцать восемь лет страдал от паралича с терпением и упованием, сегодняшнее Евангелие нам, кроме того, открывает, или, лучше сказать, подтверждает две великие тайны. Первая тайна: этот человек, много лет болевший, нес причину своей болезни, своих страданий в себе самом, то есть в своем грехе. Вторая тайна: всемогущий Господь наш Иисус Христос исцелил сего больного Своей Божественною силой, сказав: встань, возьми постель твою и ходи. Тем еще раз открылось Его Божественное человеколюбие и Его Божественное всемогущество, извне прикровенное легким страдальческим плащом человеческой плоти.

Во время оно пришел Иисус в Иерусалим. Есть же в Иерусалиме у Овечьих ворот купальня, называемая по-еврейски Вифезда, при которой было пять крытых ходов. До того Господь находился в Галилее, откуда пришел в Иерусалим на праздник. Трудно сказать, какой это был праздник: Пасха ли, Пятидесятница или Пурим, - да это и не важно; ибо, если бы это было важно, сам Евангелист сказал бы о сем определеннее. Есть же во Иерусалимех овчая купель, яже глаголется еврейски Вифесда, пять притвор имущи. Овечья купальня, или Вифезда (слово "Вифезда" нигде в Ветхом Завете не встречается. Когда Евангелист говорит, что это слово еврейское, то, конечно, он имеет в виду тот еврейский, который употребляли в его время, то есть арамейский. Овечьи ворота упоминаются у Неемии: 3:1; 3:32; 12:39) называлась так из-за Овечьих ворот, чрез кои гнали овец, предназначенных для жертвоприношения, и из-за того, что в сей купальне жертвенных овец предварительно мыли. Купальня эта и ныне существует в Иерусалиме; она большею частью разрушена и более не используется. Но во времена Евангелиста сию купальню еще использовали; потому Евангелист и говорит в настоящем времени: Есть же в Иерусалиме у Овечьих ворот купальня. - Есть же во Иерусалимех овчая купель. Пять крытых ходов при купальне служили для размещения многочисленных больных, искавших в ней для себя исцеления, как видно из следующих слов:

В них лежало великое множество больных, слепых, хромых, иссохших, ожидающих движения воды, ибо Ангел Господень по временам сходил в купальню и возмущал воду, и кто первый входил в нее по возмущении воды, тот выздоравливал, какою бы ни был одержим болезнью. Множество больных из всех краев, со всевозможными болезнями собирались в этом удивительном месте, чтобы найти для себя лекарство, которое они тщетно искали у людей и у природы в иных местах. Вода сия лечила не сама по себе, своими природными свойствами, составом содержащихся в ней минеральных веществ, но посредством небесной силы; это ясно из того, что она становилась целебной по временам, то есть лишь тогда, когда по промыслу Божию ангел сходил в купальню и возмущал воду. Какая удивительная и драматичная сцена! Представьте себе пять ходов, переполненных величайшими страдальцами из всего народа, находящимися в самом отчаянном положении! Представьте себе пять вместилищ человеческой боли и скорби, слез и гноя! Рядом - город, исполненный человеческих существ, которые гонятся за наслаждениями, рвутся к богатству, борются за почет и власть, играют комедию и со своим телом, и со своею душою. А здесь - предсмертная агония, медленное и мучительное умирание и одна-единственная точка, куда устремлены все взоры, - вода; одно-единственное ожидание - ангела; одно-единственное желание - здоровье. Спросите их: зачем вам здоровье? Для той всеобщей комедии тела и души, которая разыгрывается вокруг вас? Но разве и без вас не достаточно тех, кто в этой комедии участвует? Или для служения Богу? Но разве не служит Богу весьма хорошо и тот, кто страдает с терпением и упованием на Него? Или вы желаете здоровья ради самого здоровья, жизни ради самой жизни? Но то, что является средством, не может быть целью. Когда Бог послал вас в жизнь сию, Он сделал это с некоей целью; и когда Он дает вам здоровье, Он, опять же, делает это с некоей целью. Не определено ли человеку время на земле, и дни его не то же ли, что дни наемника? - говорит праведный Иов (Иов.7:1). Человеку определено время для упражнений, борьбы и побед; и на закате этих дней его, как наемника, ожидает награда. Но жизнь ради жизни - земная жизнь ради земной жизни! - и здоровье ради здоровья означают бесцельную жизнь и бесцельное здоровье. Жизнь же и здоровье для комедии греха - разве это не острый нож у горла? Пять ходов, переполненных пожизненными инвалидами - о, какое удивительное место упражнений в терпении и уповании на Бога! О, какой удивительный и живой образ, какое удивительное и наглядное предсказание того состояния, в котором могут вскоре оказаться и все те, кто в городе вокруг купальни губит свою жизнь и здоровье - и для чего? Для стяжания грехов, для накопления грехов!

Но если пять ходов при купальне Вифезде давным-давно разрушены, не думайте, что история скорби и несчастий человеческих, кои были собраны в них, навсегда закончилась. Ни в коем случае не думайте, что эта история далека от вас и не имеет ничего общего с вашей жизнью. Разве и в ваших пяти чувствах, как в пяти ходах, не собрался целый склад боли и скорби, слез и гноя, грехов и беззаконий, больных мыслей, слепых желаний и страстей, хромых попыток и иссохших надежд? О Вифезда, Вифезда, как ты универсальна! Некогда в тебе ангел Божий совершал пастырское служение и спасал одну за другой заблудших овец, пока не пришел всеобщий Пастырь ангелов и человеков. Безмолвный ангел, слуга Создателя своего, пользовался твоею водою, дабы омыть от греховной заразы болящую овцу; а когда Пастырь Добрый - творческое Слово Божие во плоти и на деле - сошел к тебе, Он, Своим творческим глаголом отгоняющий заразу греха, упразднил тебя. Пастырь Добрый! Потому и названа ты пророчески Овечьей купальнею. И овцы слушаются голоса его, и он зовет своих овец по имени и выводит их. И когда выведет своих овец, идет перед ними; а овцы за ним идут, потому что знают голос его (Ин.10:3-4), голос Пастыря Доброго.

Тут был человек, находившийся в болезни тридцать восемь лет. Иисус, увидев его лежащего и узнав, что он лежит уже долгое время, говорит ему: хочешь ли быть здоров? Больной отвечал Ему: так, Господи; но не имею человека, который опустил бы меня в купальню, когда возмутится вода; когда же я прихожу, другой уже сходит прежде меня. Прозорливый Господь предвидел заранее и задолго, где и что Ему надлежит совершить. Например, Он не случайно - хотя Его спутникам могло так казаться - отправился по морю на другой берег в страну Гадаринскую: духом Своим Он провидел и видел, что в стране той находятся два бесноватые, коих Он должен исцелить. И не случайно Он оказался у ворот города Наина именно тогда, когда выносили умершего сына вдовы; но Он, опять же, провидел и ведал, что в этом месте и в это время Его ожидает великое дело. Точно так же Он не случайно оказался в Иерусалиме на празднике сем, какой бы это ни был праздник; и не случайно и не из любопытства свернул Он в сей дом боли, в Овечью купальню; но все это осуществилось при Его предведении и провидении - в пространстве и во времени. Несомненно, что Он и пришел в Иерусалим не ради праздника, как то представлялось Его спутникам, но именно ради сего больного и ради дела, которое хотел явить на нем.

Исключительное, страшное заболевание! И болезнь, длящаяся тридцать восемь дней, кажется людям бесконечной, кольми паче - длящаяся тридцать восемь лет! Протяженность времени зависит от нашего состояния и настроения. Часы счастья крылаты; часы скорби бескрылы, а часто и безноги. Расслабленному человеку и время представляется расслабленным; представляется ему, что и время неподвижно, как и он сам. Если вы это время, тридцать восемь лет болезни, умножите по меньшей мере на три, то приблизительно получите истинную его длительность для человека здорового, движущегося, занятого, радостного. Целое столетие по меркам здоровых людей провел, таким образом, сей расслабленный, лежа на своей постели и подгоняя время, вместо того чтобы время подгоняло его. Какое геройское терпение у этого человека! Какие сверхчеловеческие усилия, чтобы добраться до купальни в то время, когда ангел Божий возмутит воду! Какая непоколебимая надежда на выздоровление, и это - изо дня в день, из года в год, да что там - из десятилетия в десятилетие! Хотя больной сей так страдал по собственным грехам, все же им нельзя не восхищаться; и, думая о нем, нельзя не вспомнить о многих наших современниках, слабохарактерных мужчинах и женщинах, юношах и девушках, которые под бременем несравнимо меньших и менее продолжительных скорбей поднимают на себя руку, уходя в мир иной как самоубийцы.

Хочешь ли быть здоров? - спросил его единственный Друг, когда-либо в течение тридцати восьми лет склонявшийся над его постелью. Так, Господи; но не имею человека. Слепые имеют поводырей, хромые имеют сродников, иссохшие имеют друзей, а я не имею в этом пространном мире никого, кто смиловался бы и отнес меня к воде в тот момент, когда она становится целебной. Пока я доползаю до воды, другой уже входит в нее и исцеляется, а я с мукою прилагаю те же усилия, чтобы доползти обратно до своей постели. И вот, так уже тридцать восемь лет! Не имею человека, а слуге платить не могу. Но ведь в Иерусалиме столько народу, столько праздных, богатых, сильных, неужели нет ни одного, кто протянул бы тебе руку помощи для спасения своей души или хотя бы послал своего слугу тебе помочь? Ни одного! Неужели было нужно, чтобы пришел Человек даже из Галилеи, пройдя трехдневный утомительный путь, в то время как столько людей во Святом Граде день и ночь ходят без дела всего лишь в нескольких метрах от твоей постели? Да, Господи, много, много бывает прохожих рядом со мною, но нет человека. Но столькие священники! Вот, храм прямо на соседней улице! Там бесчисленные священники читают Закон Божий и учат народ милосердию - и неужели ни один не придет или не пришлет кого-нибудь к тебе на помощь? Да, Господи, много, много священников там в храме, но нет человека. И иудеев много, тысячи и тысячи их приходят на праздник в Иерусалим. Но им нет дела до скорбного и молчаливого страдальца, им важна суббота. Тысячи и тысячи их приходят только для того, чтобы поклониться субботе, как праотцы их поклонялись золотому тельцу в пустыне. Тысячи и тысячи иудеев, но - нет человека.

Се, Человек - один-единственный! Се, Господь, Который сострадательнее сродника, милостивее друга, услужливее слуги. Он предпринял этот долгий и утомительный путь из Галилеи в Иерусалим не ради субботы и праздника, а ради сего страдальца. Он пришел, чтобы еще и делом, а не только словом обличить страшное жестокосердие рода окамененного. Пришел Человек ради человека.

Иисус говорит ему: встань, возьми постель твою и ходи. И он тотчас выздоровел, и взял постель свою и пошел. С того времени, вероятно, навеки, ангел Божий перестал сходить в Овечью купальню и возмущать воду; ибо, се, явился Мессия, Старейшина ангелов, Который лечит Сам, непосредственно. Пока люди были под законом, были рабами закона, Господь чрез раба Своего посылал помощь рабам. Пришедшей же и заменившей закон благодати, Сам Господь приблизился к людям, как отец к сынам, и непосредственно Сам подал им дары из руки Своей.

Кто-нибудь может спросить: "Почему Господь не задал этому больному обычного вопроса: веруешь ли? Почему не требовал от него веры, как от многих других?" Но разве вера страдальца сего не более чем очевидна? Тридцать восемь лет он терпеливо лежал на одном месте с верою в помощь небесную. Но он не только веровал в чудесное действие Божия ангела; он до некоторой степени веровал и в Господа нашего Иисуса Христа, иначе не назвал бы Его Господом. Так, Господи, хочу быть здоров; но не имею человека. Не надо, впрочем, забывать, что Господь исцелил многочисленных бесноватых и глухонемых, от которых и не мог требовать веры, исцелил их из чистого милосердия. И в этом случае в Вифезде Господь руководствовался, с одной стороны, чистым милосердием к человеку, долгие годы тяжко страдавшему в среде, лишенной милосердия; с другой стороны, Он руководствовался намерением чрез это Свое дело обличить жестокосердие не только жителей Иерусалима, но и всех тех людей всех времен, кои, видя муки ближнего своего, не хотят даже пальцем пошевелить, чтобы помочь ему. Наконец, Господь намеренно исцелил этого болящего в субботу - хотя то же самое Он мог сделать и в пятницу - потому лишь, что хотел обличить иудейское идолопоклонничество дню субботнему и показать: человек важнее субботы, а милосердие важнее всех законных формальностей. И сие дело Христово несет на себе единственное в своем роде отличие метода Божия, а именно: достигает сразу нескольких целей.

Было же это в день субботний. Посему Иудеи говорили исцеленному: сегодня суббота; не должно тебе брать постели. О, мелкие душонки! О, окамененные сердца! Вместо того чтобы радоваться, что пресмыкающийся червь выпрямился и снова стал человеком, вместо того чтобы поздравить его с исцелением, вместо того чтобы взволновать весь город, созвав его для прославления живаго и человеколюбивого Бога, - вместо всего этого они гневаются на человека за то, что он взял на плечи свою бедную постель и пошел в дом свой! Даже если бы в субботу у них на глазах мертвец поднялся из могилы, они не удивились бы его воскресению, но укорили бы его словами: "Почему ты в субботу такой пыльный?"

Он отвечал им: Кто меня исцелил, Тот мне сказал: возьми постель твою и ходи. Его спросили: кто Тот Человек, Который сказал тебе: возьми постель твою и ходи? Взгляните на еще одно доказательство крайней окамененности иудеев и их субботнического волхвования! Исцеленный человек сперва упоминает о своем исцелении как о самом главном, а затем о несении постели как о второстепенном, в то время как иудеи совсем не обращают внимания на его исцеление, на его жизнь. Естественно было бы после его ответа спросить его: "Кто Тот Человек, Который тебя исцелил?" Но нет; они спрашивают только о том втором, второстепенном и побочном: кто Тот Человек, Который сказал тебе: возьми постель твою и ходи? Видите ли вы, как выродился род избранный? Видите ли, какие волчцы произросли на ниве, некогда породившей Моисея, Исаию и Давида? Видите ли, как благочестие людей израильских, некогда возвышенное, выродилось в субботническое шпионство? И как священническое служение Богу живому обратилось в полицейскую охрану идола богини Субботы?

Исцеленный же не знал, кто Он, ибо Иисус скрылся в народе, бывшем на том месте. Исцеленный больной взглянул с постели своей в очи Господни; ощутил Его животворящее дыхание; познал Его чудотворную силу; и более того - назвал Его Господом; но при всем том он не мог объявить ни имени своего Исцелителя, ни места, откуда Он. А Господь, совершив Свое деяние, тут же скрылся в народе и предоставил событиям развиваться самим по себе. Он есть Сеятель, сеющий доброе семя и оставляющий его расти и со временем приносить плод в соответствии с землею, на которую оно пало. Сотворив доброе дело, дело, Божественное и по силе, и по милосердию, Он удаляется от людей, дабы люди не прославляли Его, как Он и сказал немного позднее: Не принимаю славы от человеков (Ин.5:41). Он удаляется и для того, чтобы иные люди не завидовали Ему, как это часто случалось. Наконец, Он удаляется от людей и для примера всем нам, именующим себя христианами. Доброе дело тогда совершенно, когда оно творится из чистого человеколюбия, во славу Божию. Всякий, желающий творить добрые дела, да творит их не из тщеславия и не ради благодарности человеческой; ибо выставляющий свое доброе дело напоказ, словно на базаре, подобен человеку, оставляющему свою овцу среди волков. Итак, следует бережно охранять свое доброе дело, дабы оно не вызвало ни человеческих похвал, ни человеческой зависти. Но тот, кто намеренно вызовет похвалы и зависть людей, одним своим добрым делом сотворит два злых: похвала повредит лично ему, а зависть - другим.

Потом Иисус встретил его в храме и сказал ему: вот, ты выздоровел; не греши больше, чтобы не случилось с тобою чего хуже. Исцелив его тело, Господь ныне завершает Свое дело и в духовном отношении, объявляя, что причина его страшной болезни есть грех, и предупреждая его: не греши больше, чтобы не случилось с тобою чего хуже. Мы не знаем, какой грех совершил этот человек; но сие и не нужно знать, ибо известно, что всякий грех означает оскорбление Бога и богоотступничество и что всякий нераскаянный грех рано или поздно принесет неизбежные страдания и муки. Не греши больше, чтобы не случилось с тобою чего хуже; то есть: ныне Бог тебя помиловал и простил тебе грех; поэтому более не искушай Бога, ибо вместо милости ты можешь навлечь на себя меч правды Божией. Если ты мог оправдываться в бывшем ранее грехе недостаточным познанием Бога и Его могущества, то после того, что на тебе было явлено, ты ничем не сможешь оправдаться. Вот дивное и страшное предупреждение и всем нам: однажды почувствовав на себе милость Божию, не будем больше грешить, чтобы не случилось с нами чего хуже, хуже того, от чего мы милостиво избавлены.

Человек сей пошел и объявил Иудеям, что исцеливший его есть Иисус. Он объявил это добросовестно и благонамеренно. Его спросили об Иисусе, и он думал, что следует ответить. В то же время он осознавал свой долг пред своим Благодетелем и думал, что надо объявить Его имя всем и каждому, а особенно тем, кто о Нем спрашивает. Пролежав тридцать восемь лет, не думая ни о чем, кроме своих страданий, он, бедный, не мог даже представить себе, какое злое сердце у тех людей, что расспрашивают его об Иисусе. Как ему могло прийти в голову, что они расспрашивают о Господе не для того, чтобы прославить Его как Чудотворца, но для того, чтобы убить Его как нарушителя субботы?

Обратите внимание: он пошел и объявил иудеям, что исцеливший его есть Иисус; не сказавший ему взять постель свою в субботу, но именно исцеливший его. Он полностью занят мыслью о своем исцелении и Исцелителе, между тем как иудеи заняты мыслью о субботе и нарушителе субботы. Может быть, в эти необыкновенные минуты он не ощущал разницы между своим мнением об Иисусе и мнением о Нем иудеев. Он приписывал им свою мысль, свою великую и вдохновенную мысль о посещении Божием, о чуде Божием, на нем бывшем, и потому не мог заметить их злобных и коварных мыслишек, прятавшихся, будто змеи в листве. Он думал о том, как прославить Господа Иисуса Христа, своего Благодетеля, а иудеи думали о том, как бы убить Его. Ибо далее говорится: И стали Иудеи гнать Иисуса и искать убить Его (Ин.5:16). За что убить? За то ли, что Он оказался единственным Человеком, Коего увидел за тридцать восемь лет расслабленный больной в Вифезде? Да, за это. И еще за то, что Он оказался единственным Человеком, ценящим жизнь человеческую выше мертвого идола иудейской богини Субботы.

Но чрез все теснины и ловушки злобы иудейской Господь проходил без всякого вреда, делом и словом распространяя Свое Евангелие человеколюбия, до того самого часа, когда Ему было угодно предаться в руки иудеев, дабы в унижении явить Свое истинное величие и смертью смерть попрать. Ему же о сем подобает честь и слава, со Отцем и Святым Духом - Троице Единосущной и Нераздельной, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.