Равноапостольные царь Константин и матерь его царица Елена
Святой император Константин (306 - 337), получивший от Церкви именование Равноапостольный, а во всемирной истории наименованный Великим, был сыном цезаря Констанция Хлора (305 - 306), правившего странами Галлией и Британией. Огромная Римская империя была в то время разделена на Западную и Восточную, во главе которых находились два самостоятельных императора, имевшие соправителей, одним из которых в Западной половине и был отец императора Константина. Святая царица Елена, мать императора Константина, была христианкой. Будущий правитель всей Римской империи - Константин - был воспитан в уважении к христианской религии. Отец его не преследовал христиан в управляемых им странах, в то время, как во всей остальной Римской империи христиане подвергались жестоким гонениям со стороны императоров Диоклитиана (284 - 305), его соправителя Максимиана Галерия (305 - 311) - на Востоке и императора Максимиана Геркула (284 - 305) - на Западе. После смерти Констанция Хлора сын его Константин в 306 году был провозглашен войсками императором Галлии и Британии. Первым делом нового императора было провозгласить в подвластных ему странах свободу исповедания христианской веры. Фанатик язычества Максимиан Галерий на Востоке и жестокий тиран Максентий на Западе ненавидели императора Константина и злоумышляли его низложить и убить, но Константин предупредил их и в ряде войн, с помощью Божией, разбил всех своих противников. Он молил Бога дать ему знамение, которое воодушевило бы его войско храбро сражаться, и Господь явил ему на небе сияющее знамение Креста с надписью "Сим побеждай". Сделавшись полновластным правителем Западной части Римской империи, Константин издал в 313 году Миланский эдикт о веротерпимости, а в 323 году, когда воцарился как единственный император над всей Римской империей, распространил действие Миланского эдикта и на всю восточную часть империи. После трехсот лет гонений христиане впервые получили возможность открыто исповедовать свою веру во Христа.
Отказавшись от язычества, император не оставил столицей империи древний Рим, бывший центром языческого государства, а перенес свою столицу на восток, в город Византию, которая и была переименована в Константинополь. Константин был глубоко убежден, что только христианская религия может объединить огромную разнородную Римскую империю. Он всячески поддерживал Церковь, возвращал из ссылки исповедников-христиан, строил церкви, заботился о духовенстве. Глубоко почитая Крест Господень, император желал найти и самый Животворящий Крест, на котором был распят Господь наш Иисус Христос. Для этой цели он направил в Иерусалим свою мать - святую царицу Елену, дав ей большие полномочия и материальные средства. Вместе с Иерусалимским Патриархом Макарием святая Елена приступила к поискам, и Промыслом Божиим Животворящий Крест был чудесным образом обретен в 326 году. Находясь в Палестине, святая царица многое совершила в пользу Церкви. Она приказала освободить все места, связанные с земной жизнью Господа и Его Пречистой Матери, от всяких следов язычества, повелела воздвигнуть в этих памятных местах христианские церкви. Над пещерой Гроба Господня сам император Константин повелел соорудить великолепный храм в славу Воскресения Христова. Святая Елена отдала Животворящий Крест на хранение Патриарху, часть же Креста взяла с собой для вручения императору. Раздав в Иерусалиме щедрую милостыню и устроив трапезы для бедных, во время которых сама прислуживала, святая царица Елена возвратилась в Константинополь, где вскоре скончалась в 327 году.

За свои великие заслуги перед Церковью и труды по обретению Животворящего Креста царица Елена именуется Равноапостольной.

Мирное существование христианской Церкви было нарушено возникшими внутри Церкви нестроениями и раздорами от появившихся ересей. Еще в начале деятельности императора Константина на Западе возникла ересь донатистов и новациан, требовавших повторения крещения над отпадшими во время гонений христианами. Эта ересь, отвергнутая двумя поместными соборами, была окончательно осуждена Миланским Собором 316 года. Но особенно губительной для Церкви оказалась возникшая на Востоке ересь Ария, дерзнувшего отвергнуть Божественную сущность Сына Божия и учить о тварности Иисуса Христа. По повелению императора, был созван в 325 году Первый Вселенский Собор в городе Никее. 318 епископов собрались на этот Собор, его участниками были епископы-исповедники в период гонений и многие другие светильники Церкви, среди которых - святитель Николай Мирликийский. Император присутствовал на заседаниях Собора. Ересь Ария была осуждена и составлен Символ веры, в который был внесен термин "Единосущный Отцу", навсегда закрепивший в сознании православных христиан истину о Божественности Иисуса Христа, принявшего человеческую природу для искупления всего человеческого рода.

Можно удивляться глубокому церковному сознанию и чувству святого Константина, выделившему определение "Единосущный", слышанное им в прениях Собора, и предложившему внести это определение в Символ веры.

После Никейского Собора равноапостольный Константин продолжал активную деятельность в пользу Церкви. В конце жизни он принял святое крещение, подготовившись к нему всей своей жизнью. Скончался святой Константин в день Пятидесятницы в 337 году и был погребен в церкви святых Апостолов, в заранее приготовленной им гробнице.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ

ЦАРА КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ

И СВЕТЕ ХРИСТОЉУБИВЕ МАЈКЕ ЊЕГОВЕ ЈЕЛЕНЕ


Крајем трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство,[1] Промисао Божји припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: Равноапостолни. Рођен 274. године, од родитеља, иако не хришћана, али упознатих са хришћанством и благонаклоњених хришћанству. Константин се измлада туђио незнабожачких сујеверица и приближавао ка Христу, истинитом Богу. Десница Господња га је постепено на разне начине припремала за изабрани сасуд славе Божје.

Константинов отац, Констанције Хлор, цар у западној половини Римске царевине[2] иако по спољашњости и званичној дужности идолопоклоник, у души је био далеко од незнабожачког сујеверја: срцем се одрекао служења лажним боговима и признавао једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом његов. Колико је Констанције био далеко од служења идолима, показује овај случај из његовог живота. Одрекавши се служења идолима, Констанције једном намисли да дозна стварно расположење у том погледу својих дворјана. Он их сазва све и рече им: Ко хоће да ужива моје поверење и љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са мном принети им жртве; ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима.

Када то цар рече, дворјани се поделише у две групе: једну сачињаваху они који љубљаху овај свет и славу његову више него Христа Бога; они пристадоше на царев предлог; а другу сачињаваху истинске слуге Христове: они не пристадоше на царев предлог, и стадоше напуштати своја висока звања и почасти, и одлазити из царевог двора. Видећи то, Констанције врати истинске хришћане који напуштаху двор, и рече им: Пошто видим да верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што сте верни своме Богу. - А онима који пристадоше да се одрекну Христа и поклоне идолима рече: Вас не желим да имам у своме двору, јер када не остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени!

И тако постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је Диоклецијаново гоњење пламтело по свима покрајинама огромне Римске царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели на миру и благодети. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.

Таква благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, па обраћење ка Христу његове матере, свете Јелене, и његове сестре Констанције[3], посејали су у младу душу Константинову љубав према истинитом Богу и његовом закону и положили темељ за његово будуће делање. Године своје младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција према најглавнијем цару, Диоклецијану. На Диоклецијановом двору Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења: ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота, сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима истинитог Бога. С друге стране он је био у могућности да упозна живот другога друштва - хришћанских верника: ту су и старци и старице, и младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали истину, чистоту и узвишеност своје вере својим делима, својим врлинским животом, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време буктало је најужасније гоњење на Цркву Христову, у коме се на свима странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.

Када Константин отпутова из Никомидије у Галију к своме оцу, затече га тешко болесна. Констанције Хлор предаде Константину своју царску власт, пошто га је највише волео од све деце, и убрзо умре. А и сва војска беше за Константина. И тако после смрти Констанција Хлора Константин би проглашен, 306. године, за цара Галије и Британије. Константин тада имађаше тридесет и две године.

Цареви Диоклецијан и Максимијан, заморени својом злобом против непоколебљивих страдалника за свету истину - хришћана, решише да се повуку са царских престола. Али то би повод за многе нереде. Галерије, који се на истоку зацари место Диоклецијана, беше незадовољан зацарењем Константина на северозападу, и не хте га признати за цара, већ признаде Севера који је управљао Италијом и Африком. Међутим у Италији би проглашен за цара Максенције, син Максимијанов. Подржавајући Севера, Галерије пође са војском против Максенција; Максенције затражи помоћ од свога оца Максимијана, који понова узе власт у своје руке. Север се предаде Максимијану и би погубљен. Тада Галерије прогласи за цара свога пуководца Ликинија, а војска - цезара Максимина. На тај начин догоди се да у Римској царевини у исти мах цароваху шест царева, и сви беху у међусобној завади. Само Константинови поданици уживаху мир и благодат, јер Константин беше задовољан облашћу наслеђеном од оца и није желео да се меша у међусобну борбу других сацарева. Он је говорио: Ја сам се отуђио од осталих сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави.

Према хришћанима Константин се, по угледу на свога оца, држао политике мира, јер их је ценио као марљиве и верне поданике.

После Галерија који умре 311. године од страшне болести, и Максимина, управитеља Сирије, који 313. изврши самоубиство, у источној половини Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени Константиновом сестром. У западној пак половини, у Италији, после поновног царовања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и миротворно изасланство. Али Максенције не хоћаше мир са Константином, нити га називаше царем, пошто је желео да буде једини господар у свима земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Максенције стаде чинити неправду људима: не само гоњаше хришћане, него и своје незнабошце мучаше; убијаше угледне сенаторе и одузимаше њихова имања; насрташе на честите домове; отимаше сенаторима жене и кћери; страсно се бављаше мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне покварености он беше целоме Риму врло тежак и одвратан. Стога Рамљани тајно упутише молбу цару Константину, који са својом мајком Јеленом живљаше у Британији, да дође и избави их од овог тиранина. Константин најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујући да престане са тиранијом. Али Максенције га не само не послуша, и не поправи се, него се још више озлоједи, па се стаде припремати за рат против самог Константина.

Сазнавши за све то, Константин одлучи 312. године да крене у војни поход против Максенција. Али је тај поход представљао огромне тешкоће. И сам Константин није могао бити слободан од невољнога страха. Притом, Константину је било познато да је војска његовог противника многобројнија од његове, и да се Максенције чврсто узда у своје богове, које се старао умилостивити приносећи им на жртву многу децу, девојке и трудне жене; па је још мађијама и чинима оградио себе и своју војску; и тако имао на својој страни велику силу демонску. При таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ одозго. Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште заштиту од бездахних идола; о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу његовом и њему; о политичким превратима који су се збили на његове очи; о срамној погибији трију лица која су заједно с њим делили врховну власт у империји, - он увиде да је безумље узалуд се држати непостојећих богова и остајати у заблуди после толиких доказа.

Усред таквих узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога, да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу Своју у претстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ му се ускоро сам јави, утеши га и упути шта треба да ради. Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина: "Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!"

То видеше и сви војннци, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му: Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље твоје.

Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их: Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, - Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше примио свето крштење.

Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на њему: "Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу".

Пошто на тај начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине, Константин први од царева издаде закон 313. године, којим објави потпуну слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају јединоме истинитоме Богу. За овим законом дошао је читав низ закона, благопријатних по Цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења и кађење у свечане дане; заведено је празновање недеље, и забрањено вршити у недељу судске расправе, и уопште радити; сирочад и безпризорна деца, бедни и убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао тим скуповима, уносио се у питања вере, и радо чинио све за добро хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих несвештеничких дужности и од данка, - као што су и незнабожачки жреци били слободни од данка, - да би се могли потпуно посветити служби Богу. Он је не само вратио Цркви гробља и сва места, одузета од стране гонитеља, него је још поклонио неколико великих здања, звана базилике, које су употребљаване као суднице, а које је било лако преобратити у цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице међу хришћанима. Цар Константин је на своме шлему носио монограм "Христос"[4], као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога цара, и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и Помоћника у свима пословима.

Овако држање цара изазва међу хришћанима одушевљење. Савременик Јевсевије овако описује то време: "Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша наше заслуге. Ми смо веома запрепашћени благодаћу Виновника тако великих дарова; ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком: Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс. 45, 9). Људи сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и срцем узносе молитве и благодарења Богу".

Док је на Западу било хришћанима тако добро под владавином Константиновом, дотле је ствар сасвим друкчије стајала на Истоку, где је царовао Ликиније. Васпитан на двору Диоклецијана, пуководац под Галеријем, Ликиније је, поставши цар, у души ненавидео хришћане. Оженивши се Константиновом сестром 313. године, он у прво време није се усуђивао да се противи своме моћном шураку, него је чак потписао Милански закон о слободи вере. Али ускоро, пошто после смрти цара Максимина, постаде пуновласни господар целога Истока, он поче притешњавати и унижавати хришћане. Бојећи се да не изгуби своју царску власт и подајући се клеветама претставника идолопоклонства, он је затварао и рушио хришћанске храмове под изговором, да се у њима моле за Константина а против њега; и захтевао је од свих, нарочито од своје војске, незнабожачку заклетву и приношење жртава идолима. Оне који га не би послушали, он је слао у прогонство, стављао на ужасне муке, па и убијао. Колико је био подозрив и свиреп, не само према хришћанима, него и према другима, показује и ово: он је предао на смрт жену и кћер свога бившег покровитеља, Диоклецијана, и побио сву децу цара Максимина, цара Севера и цара Галерија.

Ликинијеви односи према Константину нису могли бити, и нису били пријатељски. Ту је било у Ликинија и лукавства и двоумљења: уверавао је Константина у своје пријатељство, а потајно га је мрзео и радио му о глави. Но његова лукавства нису успевала, и међу њима је не једанпут долазило до раздора, који су се завршавали ратом. Константин је остајао победилац, али је, обмањиван лажним уверавањима зета, закључивао са њим мир. Но ипак су се односи међу њима у току времена заоштравали све више и више. Најзад је Ликиније престао да скрива своје замисли против Константина и ступи у отворену борбу. Године 323. међу њима се распламти жесток рат. Тај рат је имао коначно решити судбину хришћанства у Римској царевини, која је обухватала "сву васељену".

Оба цара скупише велике војске, и спремаху се за решавајућу битку. Изгледало је да је изумируће незнабоштво кренуло у рат против хришћанства, које се јавило у свету да обнови човечанство. Уочи битке, окружен жрецима и гатарима, Ликиније сабра одабране војнике и своје најбоље пријатеље у хладовиту шумицу, где су стајали идоли, обави свечано жртвоприношење, и обраћајући се присутнима рече: "Пријатељи, ево наших богова, које треба обожавати, као што су нас томе учили наши преци. А старешина непријатељске нам војске, одбацивши отачке обичаје, примио је лажна схватања и прославља некаквог туђег, непознатог Бога. Срамним знамењем његовим, крстом, он срамоти своју војску; уздајући се у њега, он је подигао оружје не толико противу нас колико противу богова. Сам ће исход показати ко је у праву а ко у заблуди; ако ми победимо, онда је јасно да су нашн богови - истинити богови; а ако однесе победу Константинов Бог, кога ми ниушта не сматрамо, туђиначки Бог, онда нека га обожава. Али је ван сваке сумње да ће наши богови победити. Зато полетимо смело са оружјем у рукама на безбожнике!"

Напротив, Константин се пред битку удаљавао у свој шатор и тамо се молитвом и постом припремао за борбу. У тим судбоносним тренуцима он је вршио смотру своје прошлости: сећао се многобројних опасности у којима се налазио и које је срећно пребродио; сећао се срамних погибија гонитеља хришћанства, и јуначког и спокојног умирања следбеника Христових; и видећи у свему томе промишљање Свевишњега, он је и себе и свој потхват поверавао небеском руководству и заштити. Хришћани пак усрдно су се молили за цара, свога покровитеља; свето знамење вило се међу пуковима Константиновим и одушевљавало надом на небеску помоћ. Са побожношћу је војска Константинова гледала у то победно знамење, а непријатељи су га са страхом посматрали. Ликаније је сам уверавао своје војнике да не треба да обраћају пажњу на непријатељске заставе, "јер су оне, - говорио је он, - страшне својом силом и непријатељске нама".

Незнабожачки жреци и гатари прорицали су Ликанију победу, али ју је Бог подарио Константину. Ликиније је многократно вршио нападе на противника који је напредовао, али је увек доживљавао поразе и спасавао се бекством. И онда се притворно кајао, молио за мир, па је опет тајно прикупљао нову војску, и тражио помоћ од варвара. Најзад, победа на мору коју у близини Византије однесе Константинов син Крисп, и битка код Адријанопоља коначно решише исход рата. Ликиније положи оружје, а кроз кратко време би погубљен у Солуну, јер је и после тога био склопио заверу против Константина. Тако 323. године Константин постаде једини господар целе Римске царевине.

Победа над Ликинијем још једанпут, и тако очигледно и опипљиво, убеди Константина, да се земаљска блага и успеси дају поштоваоцима истинитога Бога. И сматрајући себе за смирено оруђе у рукама Свевишњега, Константин ево какву хвалу смирено одаје Богу за све своје успехе. "Неће бити никаква гордост, вели он у једном од својих указа, ако се хвали онај који је свестан да је доброчинства добио од Свевишњег Бића. Моју службу Бог је нашао и оценио као подесну за испуњење Његове воље. Почевши од Британског мора, ја сам уз помоћ неке свевишње силе гонио пред собом све страхоте које су ме сретале, да бих род људски, васпитаван под мојим утицајем, призвао на служење свештеном закону и под руководством Највишег Бића узрастао преблажену веру... Ја сам чврсто веровао, да сам обавезан принети великоме Богу сву душу своју, све чиме дишем, све што постоји у дубини мога ума".

Тако настројен у души, Константин после победе прошири и на хришћане Источне царевине она права која су имали хришћани на Западу. Он и на Истоку забрани да се у име цара приносе жртве идолима. За управитеље области бирао је првенствено хришћане; старао се о обновљењу и подизању цркава; враћао хришћанима имања, која су им била одузета у време гоњења. У једном указу његовом стајало је: "Наређујемо да се имања врате свима онима, који су изгубили имање пролазећи неустрашиво и јуначки славно и божанствено поприште мучеништва, или постали исповедници и стекли себи вечну наду; и који су лишени били имања, приморани да се селе, пошто нису пристали пред гонитељима да се одрекну своје вере". - У случајевима где није било блиских сродника, одузета хришћанима имања предавана су месним црквама; приватна пак лица, од којих су узимана мученичка имања, добијала су накнаду из државне касе.

Константинова хришћанска осећања изражена су нарочито и потпуно у једном његовом распису обласним управитељима. "Сада, обраћа се он у том распису Богу, молим Тебе, велики Боже! буди милостив и благонаклоњен према Твојим источним народима; и преко мене, слуге Твога, даруј исцељење свима обласним управитељима... Под Твојим руководством ја сам започео и довршио дело спасења; увек носећи напред Твоје знамење, ја сам водио победоносну војску; и где год ме је позивала нека друштвена неопходност, ја зам следовао том знамењу Твоје силе и ишао на непријатеље. Зато сам Ти ја и предао своју душу, добро окушану у љубави и страху, јер искрено љубим име Твоје и с побожним поштовањем стојим пред силом, коју си Ти много пута очигледно показао и којом си веру моју укрепио... Хоћу, да народ Твој ужива спокојство и мир; хоћу, да слично вернима и заблудели уживају пријатности мира и тишине, јер такво васпостављање општења може и заблуделе извести на пут истине. Нека нико не узнемирава другога... Људи паметни треба да знају, да ће само они живети свето и чисто које Ти сам призовеш да почивају под светим законима Твојим; а који се одвраћају, нека, ако им је воља, владају уделом свога лажног учења... Нека нико не наноси штету другоме; што је један сазнао и схватио, то нека употреби, ако је могуће, на корист ближњега; а када је то немогуће, онда треба да га остави, јер једна је ствар - добровољно примити на себе борбу за бесмртност, а друга - бити приморан на то силом... Удаљујући савест од свега рђавог, користимо се сви дарованим нам благом, тојест благом мира".

О крштењу цара Константина казује се ово: по промислу Божјем, који све уређује на корист људима, цар Константин се разболе од врло опасне и неизлечиве губе, и беше у ранама сав од главе до пете. И довођаху к цару многе врло мудре лекаре и врачаре, не само из римскога царства него и из Персије. Али му све то нимало не поможе. Затим дођоше к цару Јупитерови жреци са Капитола и рекоше: Ако се не окупаш у крви мале деце и не умијеш док је још топла, не можеш се излечити; а учиниш ли то, одмах ћеш оздравити. И нема ти другог лека осим овога.

Цар посла на све стране да покупе малу децу ради потребне крви. И донесоше на Капитол много деце, одојчади. А кад дође дан у који је требало да се деца покољу, цар крену на Капитол где су жреци имали да му спреме купање у крви. И гле, стече се мноштво жена које чупаху косе своје и ноктима кидаху лица своја, кукајући и горко наричући. Цар упита, због чега оне толико плачу. А када сазнаде да су то мајке деце која су имала бити поклана, сажали се на њихово горко ридање и сузе, и рече: О, како огромне нечовечности у оних што ми саветоваше да пролијем невину крв! Није сигурно да ћу оздравити и ако се окупам у невиној крви. Па и кад бих насигурно знао да ћу се излечити, боље је да ја један трпим болест, него да пролијем крв толике дечице која ми никакво зло нису учинила, и да њихове мајке у неисказану жалост и тугу вргнем. - Рекавши то, врати се у двор, и нареди да мајкама врате дечицу читаву, и још да свакој даду злата из царских ризница, и да их отпусте с миром.

Видећи такво милосрђе царево, преблаги Бог узврати му двоструким здрављем: телесним и душевним. Јер посла к њему своје врховне свете апостоле Петра и Павла, који му се, кад он спаваше, јавише у виђењу стојећи крај постеље његове. И упита их цар, ко су и откуда су. А они му рекоше: Ми смо Петар и Павле, апостоли Исуса Христа; Он нас посла к теби да те упутимо на пут спасења; и да ти покажемо бању у којој ћеш добити здравље и тела и душе; и да ти обећамо од Бога живот вечни што си поштедео децу и поклонио им привремени живот. Позови дакле епископа Цркве, који се из страха од тебе скрива у гори Сорактес, и послушај његово учење: он ће ти показати купатило, у коме ћеш се очистити од сваке нечистоте, и изићи из њега здрав и душом и телом. - Рекавши то, свети апостоли отидоше од њега.

Цар се трже иза сна. Утом уђе к њему лекар по обичају. И он рече лекару: Није ми више потребно ваше лечење, јер се надам божанској помоћи. - И рече му да иде. Затим нареди да свуда траже епископа Цркве, и да га чесно доведу к њему А када нађоше епископа и доведоше к цару, он га прими с поштовањем и љубављу, јер сам устаде, срете га и пријатељски загрли. Затим упита епископа: Има ли у вас неких богова који се зову Петар и Павле? - Епископ одговори: Царе, у нас је један Бог, који створи небо и земљу и све што је на њима. А Петар и Павле о којима говориш нису богови, него слуге Божје, који проповедаше по васељени име Христово, па најпосле и крв своју пролише за Господа свог, јер их Нерон погуби.

Чувши то, цар се обрадова и рече: Молим те, епископе, покажи ми њихове ликове, ако их имаш изображене на слици, да бих сигурније сазнао, да ли су то они који ми се у сну јавише. - Епископ одмах посла ђакона да донесе икону светих апостола Петра и Павла. И када цар виде ликове апостола на икони, рече: Заиста, то су они које видех. - И подробно исприча епископу своје виђење, и моли га да му покаже такво купатило, у коме би се могао очистити од душевне и телесне губе, као што му у виђењу рекоше апостоли. Свети епископ Цркве рече цару: Царе, у то купатило не можеш ући док најпре не поверујеш чврсто у оног Бога кога су проповедали апостоли што ти се јавише. Цар одговори: Када не бих веровао да је Исус Христос једини Бог, никада не бих позвао к себи твоју светињу. На то му светитељ рече: Најпре треба да постиш, и да молитвом и сузама и исповедањем грехова својих умилостивиш Бога. Стога скини са себе порфиру и круну за смирење; и нареди да се затворе идолски храмови, и да престану приносити им жртве; дај слободу хришћанима који су у прогонству, и пусти оне који су у оковима, буди добар према онима који ти се обраћају молбама, и свакој праведној молби изићи у сусрет; и дај од имања свог обилну милостињу сиротињи. - И обећај да ћеш све то стварно учинити. Епископ метну руку на њега, помоли се Богу, поучи га, и отиде.

Сазвавши све верне, епископ Силвестар нареди им да и они посте и моле се, еда би престало гоњење на цркву Божју, и развејала се тама идолопоклонства, и засијала свима спасоносна светлост. А крштење Константиново би одложено за касније.[5]

И одмах издаде цар заповест да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа насилу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај Му је по вољи, и Он га милостиво прима. Стога нека сваки слободно верује како хоће; и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.

И не само у Риму настаде радост међу вернима, него и у целом свету: јер свуда стадоше ослобађати окова и пуштати из тамнице верне, мучене за Христа; исповедници Христови се враћаху из прогонства; они који су се из страха од мучитеља крили по планинама и пустињама, слободно се враћаху својим домовима. И свуда гоњење умуче, и насиље престаде.

Поставши јединим владарем целе Римске царевине, и објавивши слободу вере у целом свету, Константин није остао "млак" (Откр. 3, 15), у своме царском животу. Одрекав се незнабоштва и ставив се на чело хришћанског друштва, он је у хришћанству гледао најважнији ослонац царевине, основно јемство моћи и напретка државе, која је, по његовом мишљењу, дужна крчити пут ка слободном, непринудном, завлађивању Царства Божјег на земљи и указивати и давати средства за васпитавање и усавршавање рода људског у духу Христовом. Као отворени покровитељ хришћана, Константин је био мало вољен у Риму, где је било још много незнабожачких обичаја и нарави. И сам он није волео Рим са његовим Пантеоном, где су, такорећи механички, били сабрани незнабожачки богови свих покорених народа те је ретко и нерадо посећивао стару престоницу. И Римљани, благодарни ослободиоцу за избављење од тиранина Максенција, нису схватали и нису могли како треба да оцене делатност цареву; у њему су они гледали нарушиоца својих стародревних поредака, непријатеља своје вере, тесно везане са политичком величином Рима. Њихово незадовољство и роптање, чак завере и покаткад отворене побуне, потстакли су Константина на мисао да сагради себи нову престоницу, град хришћански, који ничим не би био везан са незнабоштвом. Констанину се допадао положај древног маленог града Византије на обалама Босфора, обележеног усто поморском победом над Ликинијем. И он га изабра, и начини од њега нову престоницу империје. Он је сам у свечаној процесији одредио крајње границе новоме граду и стао градити велелепне грађевине. Пространи дворци, водоводи, купатила, позоришта, украсише престоницу. Она би испуњена ризницама уметности, довезеним из Грчке, Италије и Азије. Али се у њој нису градили храмови, посвећени незнабожачким боговима. Главни украс новога града били су храмови, посвећени истинитоме Богу, у зидању којих је узимао живо учешће сам цар, покровитељ хришћана. Он се чак лично старао и о снабдевању тих храмова богослужбеним књигама.

Прожет дубоким религиозним осећањем, Константин је у новој престоници удесио и свој свакодневни живот према захтевима побожности и светости. Сам његов дворац био је очигледни одражај његовог хришћанског настројења. "У царским дворанама било је устројено подобије цркве Божје, и цар је својим усрђем према побожним упражњавањима давао пример другима. Он се свакодневно у одређене сате затварао у неприступачне одаје и насамо разговарао с Богом, и у молитвама просио оно што му је потребно; а понекад је и своје дворјане звао да узму учешћа у тим молитвама. Он је са нарочитом побожношћу проводио недељу и петак: у те дане прекидао је обичне послове и сав се посвећивао служби Богу. Саговорници његови били су "тајници Речи Божје" - епископи и свештеници; његови службеници и стражари одликовали су се чистотом живота и врлинама. Хришћанин - домаћин двора стављао је на све хришћански печат. У главној дворани на позлаћеном своду био је изображен Крст од драгог камења и злата. Над главним улазом у царске палате, на највиднијем месту, стајала је оваква слика: лик царев, изнад његове главе крст, а под ногама његовим змај, ринут у бездан. Смисао слике је овај: змаја, непријатеља рода људског Константин је у лицу гонитеља хришћанства - незнабожачких царева, ринуо у бездан погибли спасоносном силом Крста.

Нова престоница би названа по имену свога оснивача: Константинопољ = Константиноград (= Цариград). Настанивши се у дивној престоници, цар Константин није могао остати равнодушан према поруганој колевци хришћанства - Светој Земљи, у којој је Господ Исус живео, срадао, умро и васкрсао. Имајући изузетно побожно поштовање за знамење Крста, он је веома желео да прослави само Живонооно Дрво, на коме беше распет Цар и Господ. Али као војник који је пролио много крви, он је сматрао себе недостојним да то учини сам лично. Ту благочестиву намеру његову оствари његова чесна мати, царица Јелена, коју он посла у Јерусалим, снабдевши је пуномоћијем и богатим даровима.

Царица Јелена, како казује Јевсевије, та старица упути се на Исток са младалачком брзином, да би се поклонила месту где су стајале ноге Господње. Дошавши тамо, она затече у Светој Земљи велику пустош, пошто су незнабошци, из мржње према хришћанству, многе светиње порушили, неке наружили, неке затрпали. Сам гроб Господњи био је затрпан ђубретом; а на брежуљку до самог гроба било је подигнуто идолиште "сладострасном демону љубави" - Венери. Тада благочестива царица Јелена из својих средстава подиже прекрасне цркве: над пећином Рождества Христова, на Гори Маслинској - на месту Вазнесења Господња, у Гетсиманији - на месту Успења Пресвете Богородице, поред дуба Мавријског на месту где се Бог јавио Аврааму.

Но главна брига благочестиве царице била је да испуни жељу свога сина: пронађе само Крсно Дрво, на коме је био распет Спас света. Али место где је био сакривен Крст Господњи било је непознато. Стога блажена Јелена сазва све Јевреје у Јерусалиму и распитиваше их где је, на ком месту сакривен Крст Господњи. Они одрицаху да ишта знају о томе. Али кад им царица запрети мукама и смрћу, они указаше на неког врло старог Јеврејина, Јуду, да он можда зна што о томе. Али и Јуда одрицаше да ишта зна о томе. Но када га царица баци у један дубок ров, где он остаде неко време, он обећа да ће казати. Извађен из рова, он каза да се Крст Господњи налази испод Венериног храма на брежуљку. Царица Јелена нареди да се храм Венерин сруши, да се сав материјал уклони, и онда копа. Пошто идолиште Венерино би срушено, свети патријарх јерусалимски Макарије одржа молепствије на поруганом месту, и онда стадоше копати. И убрзо из земље се стаде разливати диван мирис, и би откопан гроб Господњи и Голгота, и у њиховој близини пронађена три крста, и поред њих таблица са натписом и чесни клинци. Али настаде недоумица око тога који је од три крста Господњи. Но по промислу Божјем догоди се да тада изношаху једног мртваца на сахрану; патријарх Макарије нареди да пратња стане, и да се крстови један за другим мећу на мртваца. И када Крст Христов би положен на мртваца, мртвац тог часа васкрсе. Видећи то чудо, сви се обрадоваше и прославише силу Животворног Крста Господњег. Царица се с радошћу поклони Крсту и целива, а са њом и сва њена свита. Но пошто због мноштва народа многи не могаху прићи, видети и целивати Крст, то молише да га макар издалека виде. Тада патријарх Макарије, ставши на узвишицу, сатвори воздвижење (= уздизање, подизање) Часнога Крста, показујући га свему народу, а сав народ викаше: Господе, помилуј! То прво Воздвижење Крста Господњег би 326. године. Од тада Православна Црква празнује тај догађај сваке године 14 септембра - Крстовдан. Том приликом се многи незнабошци и Јевреји обратише ка Христу, међу њима и Јуда који показа место. Он при крштењу доби име Киријак; потом постаде патријарх јерусалимски, а за време Јулијана Отступника би мучен за Христа, и тако пострада као мученик[6].

Чесни Крст би затим стављен у сребрни ковчег на чување и ради поклоњења. А света Јелена узе честицу Животворног Крста да носи своме сину као дар. И сагради блажена царица у Светој Земљи још осамнаест цркава, поред гореспоменутих; све их веома украси и снабде свима потребама, па се врати у Цариград, носећи са собом честицу Дрвета Животворног Крста и свете клинце, којима беше приковано Тело Христово. После тога блажена царица поживе још неко време, па се 327. године, у својој осамдесетој години, престави Господу, коме својим животом добро угоди, и би чесно погребена.

Добивши од матере, блажене Јелене, скупоцену ризницу - честицу Часног Крста, цар Константин одлучи да украси гроб Господњи и подигне храм, који би био "велељепнији од свих храмова". И заиста, кад је био подигнут, храм је представљао чудо од лепоте, да је све савременике доводио у усхићење. Историчар Јевсевије најпохвалнијим речима описује неисказану лепоту тога храма.

Своју бригу о Христовој Цркви благочестиви цар је распростирао и на њен унутрашњи живот. У јединству Цркве он је гледао најсигурнији залог за напредак државе. Али у његово време Црква је била узнемиравана од неких унутрашњих несугласица и нереда. Тек што се зацари у Риму, Константин с тугом сазнаде за сукобе међу хришћанима у Африци. Тамо је планула борба због постављења за епископа картагенског Цецилијана - "издајника"[7]; а његови су противници изабрали себи за епископа Мајорина, који убрзо умре, и на његово место би доведен коловођа побуне против Цецилијана Донат, презвитер картагенски. Присталице Донатове - "донатисти", зближивши се са новацијанима[8], стадоше тврдити да они сачињавају Цркву Христову, и у своме лудом фанатизму нису се устручавали да отимају храмове од својих противника. Због тога цар Константин посла у Картагену свог љубљеног и уваженог епископа Осију[9], да ту ствар извиди и противнике измири, и да у исто време разда новчану помоћ тамошњим сиромашним хришћанима. Потом по царевом наређењу бише одржана два сабора против донатиста: један у Риму, други у Арелату. Осуда, изречена против расколника донатиста на ова два сабора, би потврђена сабором у Милану 316. године, на коме је Константин лично претседавао. После победе над Ликинијем 323. године, Константин затече на Истоку силне спорове поводом Аријеве јереси.[10] Историчар Јевсевије овако описује то стање: "Спорове су водили не само претставници Цркве, него се и народ беше поделио; ствари су узеле тако недоличан обрт, да је божанско учење подвргавано увредљивим потсмесима чак и у незнабожачким позориштима". Дошав у Никомидију, Константин би веома изненађен раздорима, изазваним аријанством. Но у почетку он није схватио важност тих догађаја. Али је ипак обратио пажњу на то. У прво време он упути опширну посланицу епископу Александру и Арију, молећи их да престану са међусобним раздором. По царевом мишљењу, неоправдана је епископова неопрезност и оштро постављање питања, а крив је Арије што је прекинуо општење, не покоравајући се епископу. Са том посланицом, Константин упути у Александрију епископа Осију, да на лицу места извиди ту ствар и поради на умирењу Александријаца. Осија изврши царев налог. Истина, он не успе да измири противнике, али из ислеђења спора он изнесе убеђење: да Аријева јерес није пусто празнословље, већ озбиљна претња самом темељу хришћанске вере, јер води одрицању целокупног хришћанства.

Епископ Осија се врати к цару 324. године и изложи му озбиљну опасност коју претставља аријански покрет. Тада се Константин реши да сазове Васељенски Сабор, као једино средство за умирење Цркве. Цар одреди да се Сабор састане у граду Никеји[11], и учини све да се епископима олакша пут до Никеје. У Никеју онда допутоваше епископи из Египта, Палестине, Сирије, Месопотамије, Мале Азије, Грчке, Персије, Јерменије; из Рима, уместо престарелог епископа, дођоше два презвитера. Међу сакупљеним епископима беху: престарели Александар александријски, први изобличитељ Арија, који са собом беше довео архиђакона Атанасија, храброг даровитог борца против аријанаца, који касније би архиепископ александријски и доби назив: Велики; затим свети Николај, епископ града Мира Ликијског; па свети Спиридон Чудотворац. На Сабор су дошли епископи са презвитерима и ђаконима, те их је било преко 2000 душа, од којих 318 епископа.

Сабор би отворен месеца јуна 325. године[12] у огромној палати царског дворца. Када се сви сабраше, у дворану уђе цар Константин, обучен у своју сјајну царску одору. Он ћутке приђе својој златној столици, и не седе док му епископи не предложише да седне. Затим, саслушавши поздравно-захвалне говоре Евстатија антиохијског и историчара Јевсевија кесаријског, Константин се сам обрати Сабору речју, у којој изрази своју радост што види тако велики скуп отаца, и мољаше их да мирољубиво реше спорна питања. "Бог ми је помогао, говораше он тада, да свргнем нечестиву власт гонитеља, али је за мене несравњено болнија од сваког рата, и несравњено пагубнија од сваке крваве битке унутрашња међусобна борба у Цркви Божјој".

Аријанци су се на Сабору држали смело и самоуверено; на њиховој је страни било до 17 епископа, на челу са престоничким архијерејем, који је имао веза у царском двору. Арије је упорно бранио своје учење, употребљавајући сву своју красноречивост. Али непоколебљива, убеђена приврженост саборских отаца црквеном учењу посрами лажну мудрост богохулника. Дубоко и свестрано познавајући истине хришћанске вере, оци Сабора су снажно и успешно оповргавали аријанску јерес. У томе се нарочито одликовао александријски ђакон Атанасије. Он је својом богонадахнутом речитошћу кидао као паучину лукаво красноречје јеретика. Спорови су били ватрени и дуги. Али је на крају било јасно, да је аријанско учење далеко од истине, лажно и безбожно.

Осудивши аријанство потпуно и одлучно, оци Сабора одлучише да вернима даду тачно исповедање православног учења - Символ вере. И свети оци Сабора саставише Никејски символ вере, општеобавезан за целу Васељенеку Цркву.

Завршна свечана седница Никејског Васељенског сабора одржана је у Никеји у царском дворцу 25. августа 325. године. Праштајући се са оцима Сабора, цар их је у својој опроштајној речи молио да имају мир међу собом. "Чувајте се, говораше им он, горких спорова између себе. Нека нико нема зависти према онима који показују нарочиту мудрост: вредност свакога сматрајте заједничком сопственошћу целе Цркве. Они виши и одлучнији нека не гледају осионо на оне ниже: Бог једини зна ко је одличнији. Савршенства ретко где има, и треба бити снисходљив према слабијој браћи; мирна слога скупоценија је од свега. Спасавајући неверујуће, имајте на уму да није могуће убедити свакога ученим расуђивањем; поуке треба саображавати према различним расположењима свакога по угледу на лекаре који своје лекове употребљавају према разним болестима".

После тога цар Константин је живео још десет година и увек се верно држао Никејског исповедања вере, и ревносно се старао да у своме царству утврди дух хришћанске побожности. Поседујући опште образовање, а посебно и богословско, он је водио разгранату преписку са претставницима Цркве по питањима вере, побожности и устројства хришћанског живота, а неретко је и у своме двору иступао пред скуп дворјана и народа с поукама о вери и побожности. Необично трудољубив, цар није трпео нерад. Великодушан и врло скроман, он није волео овације. Стојећи сам на великој моралној висини, Константин је желео да све који су долазили с њим у додир подигне до те висине. Тако, једном приликом он уразуми једног велможу - зеленаша на следећи начин. Позва га к себи, па га ухвати за руку и упита: До каквих размера ћемо пружати своју похлепност? Затим, обележивши копљем на земљи простор у величини човекова раста, рече му: Када би ти стекао сва богатства овога света и загосподарио свима стихијама земље, и тада се нећеш користити ничим већим од оваквог парчета земље; но и то је питање, да ли би се удостојио добити то!

Другом једном приликом, саслушавши ласкаву реч једног лица од положаја, које називаше цара блаженим и говораше да ће он, "удостојен у овом животу да влада над свима, и у оном животу управљати заједно са Сином Божјим", Константин му одговори нежно: "Боље је, помолити се за цара да се он у оном свету удостоји бити слуга Божји".

Дарежљивост царева текла је као велика река; он је, по сведочанству својих савременика, "од јутра до мрака тражио коме да учини неко добро"; убоге, и уопште људе избачене на улицу, он је снабдевао и новцем, и храном, и одећом; о сирочади он се бринуо место оца; девојке, које су остале без родитеља, он је удомљавао. Нарочито је многа добра чинио на Ускрс. У својој новој престоници он је завео обичај, да се на Ускршњу ноћ по свима улицама пале високи стубови од воска, као неке пламене буктиње, те је та тајанствена ноћ постајала светлија од дана, а изјутра је цар свима невољнима обилно раздавао поклоне. Тако је радио и о другим празницима и свечаностима.

Последње године, а нарочито последњи дани земнога живота цара Константина, и његова кончина, били су достојни завршетак његове побожне настројености. Још док је смрт била далеко од њега, он се почео припремати за њу. У својој новој престоници он подиже храм у име светих Апостола, и у средини - би удешена гробница. У почетку није било јасно ради чега је то учињено, а потом се испоставило да је благочестиви цар спремио гробницу за себе. Мисао о смрти постаде за цара предмет напрегнутог размишљања, чим он стаде осећати опадање својих физичких сила. Године 337. он последњи пут свечано отпразнова у Цариграду Ускрс и убрзо занеможе. Предосећајући блиску кончину, он се сав предаде светим упражњавањима: често је клечећи ревносно изливао своје пламене молитве пред Богом. По савету лекара он у то време пређе у град Елеонопољ[13] да се тамо лечи у топлим водама. Но пошто му од купања у топлим водама не би ништа боље, он пређе у Никомидију. Ту остави завештањем царство тројици синова својих. Своју последњу захвалну молитву Богу цар заврши овим речима: "Сада се осећам истински блажен, јер имам чврсту веру да сам се причестио Божанском светлошћу и удостојио бесмртног живота".

Велики и равноапостолни цар Константин предаде своју свету душу у руке Небеског Цара - Христа Бога на сам дан Педесетнице 337. године, у својој 65 години. Тело његово би свечано пренесено у Цариград, и сахрањено, по његовом завештању, у цркви светих Апостола. И сада свети равноапостолни цар живи бесконачним животом у вечном царству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Указом цара Диоклецијана од 23. фебруара 303. године наређивало се да се хришћанство искорени са свима својим установама и храмовима. Тада је жестоко гоњење отпочело пљачкањем и рушењем од стране војске хришћанског храма у Никомидији, престоници Источне Римске царевине, где је одједном било спаљено двадесет хиљада хришћана; затим су ужаси гоњења захватили Сирију, Палестину, Малу Азију и Египат с Италијом. О свирепости тих гоњења Лактанције пише: "Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили:... гвожђе се тупило и ломило; убице су се замарали, и радили на смену, по реду"...
2. Ради лакшег управљања огромном Римском царевином, цар Диоклецијан је раздели на две половине: Источном је управљао он сам, уз сацаровање цезара Галерија, и живео у Никомидији; а Западној је поставио за цара Максимијана, а за његовог сацара - цезара Констанција Хлора, који је непосредно управљао Галијом и Британијом.
3. Константин је био једини син Јелене; Констанција је била кћи друге жене Хлорове, Теодоре, од које је Хлор имао и другу децу.
4. Тај се монограм састојао из два слова: X и Р, у коме је прво слово покривало друго.
5. Цар Константин би крштен 337. г. у Никомидији од епископа Евсавија.
6. Спомен његов празнује се 28. октобра.
7. Издајницима су за време гоњења хришћана називали оне који су из страха предавали незнабошцима свештене предмете; за Цецилијана се говорило да је гонитељима предао свештене књиге, што није било тачно.
8. Новацијани су учили да пале за време гоњења, и уопште оне који тешко, "смртно" греше, треба примати у општење с Црквом не кроз покајање него кроз поновно крштење.
9. Осија, родом из Шпаније, епископствовао преко 50 година; у време Диоклецијановог гоњења прославио се као исповедник Христа. Био епископ у Кордуви. Цар Константин позвао га на свој двор и окружио га љубављу и поверењем. У ондашњем хришћанском друштву било је распрострањено мишљење, да на цара Константина има силан утицај његов љубљени саветник - епископ Осија.
10. Арије је богохулно учио да Исус Христос није вечни и беспочетни Бог, није једносуштан са Богом Оцем, и било је времена када Њега није било. Арије је добио образовање у Антиохији у школи мученика Лукијана; поставши презвитер у Александрији скренуо је на себе пажњу својом умном даровитошћу и строгим животом. Горд због тога, није обраћао пажњу на савете и опомене свога епископа Александра; па се није покорио ни сабору, сазваном од епископа, који га је осудио. Осим тога, заводећи клир и народ својом красноречивошћу, он се постарао те је кукољ свога лажног учења посејао и ван граница своје помесне Цркве. Имајући доста присталица, он је упутио изасланство са жалбом многим епископима источних цркава. Тамо је нашао присталице, на челу са Јевсевијем никомидијским, школским другом својим, сродником царевим, и стога човеком утицајним. Јевсевије, престонички епископ (то је било још за време цара Ликинија, коме је Никомидија била престоница) није признао ауторитет суда александриског епископа. У писму Арију Јевсевије је писао: "Прекрасно умујући, жели да сви тако умују, јер је свакоме јасно да створенога није било док није уведено у постојање; а што је уведено у постојање, то има почетак". Стога се епископ александриски нашао у тешком положају, и он се 318. године реши на крајњу меру: сазва сабор од сто епископа; одлучи од цркве Арија и његове присталице; отера богохулника из Александрије, и окружном посланицом обавести о томе све цркве. Али ова мера још више распали аријанске спорове и њихов пламен разнесе по целом Истоку. Ствар Аријева је на тај начин изгубила помесни карактер и добила општи црквени значај.
11. Никеја, сада бедно насеље Исник, а тада огроман и богат град, главни град приморске области Витиније. Никеја је била везана са морем помоћу језера, те је била подједнако приступачна и с мора и са сува. У Никеји се налазио огроман дворац царски и много грађевина, где су се комотно могли сместити сабрани епископи и клирици, а удаљена је била свега 20 миља од Никомидије, ондашње цареве резиденције.
12. Спомен св. Првог Васељенског Сабора празнује се 29. маја (видети тамо опширније) и у недељу Св. Отаца пред Педесетницу - Духове.
13. Налазио се недалеко од Никомидије.

Свети цар Константин и царица Јелена
Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Константин цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
To знамење беше Сина Божијега.
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
To сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
A знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.

Вознесение Господне



Святитель Николай (Велимирович)

В Евангелии от Луки говорится о том, как воскресший Иисус встретился со своими учениками и сказал им: «Так написано, и так надлежало пострадать Христу, воскреснуть из мертвых в третий день, и проповедану быть во имя Его покаянию и прощению грехов во всех народах, начиная с Иерусалима. Вы же свидетели сему. И Я пошлю обетование Отца моего на вас; вы же оставайтесь в городе Иерусалиме, доколе не облечетесь силою свыше» (Лк. 24: 46-49). «И собрав их, Он повелел им: не отлучайтесь из Иерусалима, но ждите обещанного от Отца, о чем вы слышали от Меня, ибо Иоанн крестил водою, а вы, через несколько дней после сего, будете крещены Духом Святым. Посему они, сойдясь, спрашивали Его, говоря: не в сие ли время, Господи, восстановляешь Ты царство Израилю? Он же сказал им: не ваше дело знать времена или сроки, которые Отец положил в Своей власти, но вы примете силу, когда сойдет на вас Дух Святой; и будете Мне свидетелями в Иерусалиме и во всей Иудее и Самарии и даже до края земли. Сказав сие, Он поднялся в глазах их, и облако взяло Его из вида их» (Деян. 1: 4–9).

Евангелист Матфей продолжает: «…одиннадцать же учеников пошли в Галилею, на гору, куда повелел Иисус, и, увидев Его, поклонились Ему, а иные усомнились. И приблизившись Иисус сказал: дана Мне всякая власть на небе и на земле. Итак, идите, научите все народы, крестя их во имя Отца и Сына и Святого Духа, уча их соблюдать все, что Я повелел вам; и се, Я с вами во все дни до скончания века» (Мф. 28:16–20). И снова пишет Лука: «… вывел их вон из города до Вифании и, подняв руки Свои, благословил их. И, когда благословлял их, стал отдаляться от них и возноситься на небо. Они поклонились Ему и возвратились в Иерусалим с великою радостью» (Лк. 24: 50–53).

Так вознесся на небо Тот, Который вмещал небо в Себе. Тот, кто носил в себе ад, в ад и попадет, но тот, кто носил в душе своей небо, на небо вознесется. И действительно, никто не сможет вознестись на небеса, кроме тех, в ком есть небо; и никто не попадет в ад, кроме тех, в ком есть ад. Родственное тянется к родственному и соединяется с родственным; а не родственное отвергает. Материя покоряется духу настолько, насколько душа человеческая исполнена Божиим Духом. И законы природы послушны закону нравственному, который управляет миром. А так как Господь Иисус Христос есть полнота Духа Святого и совершенство нравственного закона, то Ему подчинена вся материя, весь физический мир со всеми законами природы.

Любой человек, как дух, может в своей жизни одержать победу над неким законом природы с помощью другого закона природы, то есть преодолеть его духом своим. Христос же, как Богочеловек, мог покорить законы природы законом Духа, являющимся верховным законом тварного мира. Однако это понятие, как и всякое духовное понятие, только отчасти можно объяснить обычными земными представлениями и рассуждениями, да и то лишь на примерах и сравнениях.

Духовные вещи только тогда становятся ясными и несомненными, когда их видит и ощущает дух. Чтобы видеть и чувствовать явления духовного мира, необходимы длительные и изнурительные духовные упражнения, после которых и по Божией благодати у человека может открыться духовное зрение, позволяющее видеть то, что простому смертному кажется невероятным и невозможным. Однако человек должен прежде всего верить тем, которые видели невероятное, и изо дня в день крепить эту веру и стремиться увидеть то, что обычному взору недоступно.

Недаром же говорил Господь: «…блаженны невидевшие и уверовавшие» (Ин. 20: 29). Господь Бог радуется их вере, как отец на земле радуется, что дети верят каждому его слову. При Вознесении Христа присутствовали все Апостолы, собравшиеся на горе. Это была их последняя совместная встреча. Однако это было не последнее явление Христа. Позднее он являлся в видении апостолу Павлу на пути в Дамаск, апостолу Иоанну на острове Патмос, да и другим, как апостолам, так и мученикам, святителям и исповедникам на протяжении всей истории христианской Церкви.

Но придет день, и день тот не за горами, когда увидят Его все праведники, крепко верившие в Него на протяжении своей жизни. И соберутся около Него на небесах все те, кто на земле крещен был во имя Его не только водой, но и Духом, и Огнем. И войдут они в радость Его, Которую Отец Небесный приготовил всем избранникам Своим, и воспримут радость невиданную, неслыханную, небывалую.

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ Јеванђеље о вазнесењу Господа

Лука 24, 36-53. Зач. 114
36. И док они ово говораху, и сам Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам!
37. А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. 38. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?
39. Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам.

40. И ово рекавши показа им руке и ноге.

41. А док још не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: Имате ли овдје шта за јело?

42. А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу.
43. И узевши једе пред њима.
44. А њима рече: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. 45. Тада им отвори ум да разумију Писма. 46. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана,
47. И да се у његово име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима. 48. А ви сте свједоци овоме.

49. И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. 50. И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их.
51. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. 52. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом, 53. И бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!
Дела Апостолска 1, 3-12.

3. Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему.

4. С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене;
5. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана.

6. Онда они који бијаху сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево?
7. А он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти,
8. Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.

9. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових.
10. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих,

11. И они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо.



12. Тада се вратише у Јерусалим са горе зване Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.






Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предала? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу измећу земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак, почетак и пут? И није ли сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света, Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први Човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! узвикивао је жалостивно пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава: срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спусто се у ад да разори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба, јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1, 11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Деви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклонити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројност и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење, као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, - ако Јерусалим представља ум у човеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвергла је Сатану у ад; гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори; што чусмо што видесмо очима својима, што расмотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3).| Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса, тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и Животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по Промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с Горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровење за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистините пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива. обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине, на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и тја до краја времена. Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

СРПСКИ ВЕЛИКАНИ НАУКЕ

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ

Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. је завршено штампање обимног и најзначајнијег дела Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба), на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дело је преведено на енглески 1969. од стране израелског Програма за научне преводе, под насловом Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.
Критике Миланковићеве теорије ледених доба почеле су 1950их година. Критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промене због промена у Земљиној орбити исувише мале да значајније измене климатски систем. Ипак, касних 60-их и 70-их, истраживања седимената дубоко у морима су довела до широке потврде Миланковићевих ставова, јер је откривена периодичност (100.000 година), која се блиско поклапала са орбиталним периодом (видети Ледено доба за више података). Научни геније Милутина Миланковића добио је несумњиво међународно призање 10. децембра 1976. године када су у часопису „Наука“ (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, „Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови тада су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака, будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.
Миланковићева истраживања имају велики утицај на геологију. Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија“. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.
Као додатак научном раду, Миланковић је увек показивао велико интересовање за историјски развој науке. Написао је књигу о историји астрономије, као и две књиге за ширу читалачку публику: прва - Кроз васиону и векове говорила је о развоју астрономије, а друга, названа Кроз царство наука, се бавила развојем наука.
Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Миланковић je детаљно писао о овом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у „Канону осунчавања“, напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.
Миланковић је објавио и аутобиографију из три дела: Успомене, доживљаји и сазнања. Његов син, Васко Миланковић је написао биографско дело: Мој отац, Милутин Миланковић.
Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био је члан Немачке академије Натуралиста „Leopoldine“ у Халеу, као и члан многих научних друштава како у Југославији, тако и у иностранству.
Када су немачке окупационе власти у Другом светском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.[тражи се извор од 10. 2010.]
По завршетку Другог светског рата и комунистичке револуције Суд части Београдског универзитета је процењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донео следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је „врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора“. Додуше, и он је добар педагог, али „предавања једва отаљава“. „По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики... Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник“ (1. јул 1950).
Милутин Миланковић најцитиранији српски научник (свих времена) у свету.
[уреди]Новије потврде

Величина „Миланковићевог ефекта“ зависи од разлике између највећег и најмањег растојања Земље од Сунца. Године 1999. показано је да варијација изотопског састава кисеоника у седиментима на дну океана заиста следи Миланковићева предвиђања (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285, p. 564, 23 July 1999); у истој свесци на странама 503-504 објављен је 'нетехнички' коментар (Why the Ice Ages Don't Keep Time, Richard A. Kerr).
Постоје и други новији радови који указују на исправност оригиналне Миланковићеве теорије: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

ЖИТИЈЕ И ТРУДОВИ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МЕТОДИЈА И КОНСТАНТИНА, У МОНАШТВУ КИРИЛА, УЧИТЕЉА И ПРОСВЕТИТЕЉА СЛОВЕНСКИХ


У време иконоборних царева грчких Лава Јерменина[1], Михаила Травла[2] или Балба, и затим сина Михаилова Теофила[3], живљаше у граду Солуну високородан и богат човек Лав, војнога звања, у чину стотника. Супруга му се зваше Марија. Они родише ова два светила свету и просветитеља словенских земаља: Методија и Константина, у монаштву названог Кирил. Методије беше старији Константин млађи.

Методије је у почетку служио у војсци као и његов отац. Сазнавши да је добар војник, цар га произведе за војводу и посла у једну словенску покрајину, Славинију, која је била под грчком државом. А ово се догоди по промислу Божјем, да би Методије научио словенски језик, као каснији духовни учитељ и пастир Словена. Провевши десет година као војвода, он увиде таштину житејских брига; а усто и иконоборни цар Теофил стаде гонити православне због поштовања светих икона. Са та два разлога Методије остави војводство и све лепоте овога света, оде на гору Олимп, постриже се у монашки чин, и у анђелском обличју служаше Цару Небеском, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.

Блажени Константин, који се роди после Методија, још од колевке пројављиваше нешто необично. Јер када га мати, после рођења, даде дадиљи да га она отхрани, он никако није хтео да се храни туђим млеком већ само млеком своје мајке. Очигледно зато, да се поред благочестивих родитеља не би одгајио туђим млеком. И дивљаху се томе родитељи његови. Од Константиновог рођења његови добри родитељи се заветоваше да ће живети као брат и сестра. И тако проживеше четрнаест година, све до своје смрти. Пред смрт мужа Марија је плакала и говорила: Ни о чему тако не бринем као о Константину: како ће он изаћи на пут? Лав јој одговарао: Веруј ми, жено, ја се надам у Бога, да ће га Господ Бог учинити духовним оцем и стројитељем многих хришћана. - Тако је и било.

Када Константину беше седам година, он усни чудан сан, који исприча оцу и мајци. Сањах, причаше он, да је војвода скупио све девојке нашега града, па ми рече: изабери коју хоћеш себи за невесту, да ти буде помоћница у све дане живота твог. Пошто их пажљиво промотрих, ја изабрах најлепшу између њих, са светлим лицем и украшену многим скупоценим накитима. Име јој беше Софија.

Овај сан родитељи схватише тако, да ће Бог дати сину њиховом девицу Софију, тојест мудрост Божју[4]. И обрадоваше се духом. И стадоше га врло приљежно учити не само читању књига него и богоугодном животу, упућујући га на духовну мудрост. И говораху му речима Соломона: Сине, поштуј Господа, и бићеш јак; чувај заповести његове и бићеш жив; речи његове напиши на таблици срца свог; реци мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост (Прич. Солом. 7, 1-4). Мудрост сија јаче од сунца, и светлост јој је лепша од звездане.

Учећи школу, Константин се одликовао памећу и разумом, те је у учењу био бољи од свих својих вршњака. Једном приликом доживе он ово: као син богатих родитеља он једанпут са својим друговима оде у лов са соколима; и тек што он пусти свога сокола, дуну силан ветар и однесе му сокола ко зна куда; то га веома ожалости, те два дана не окуси ништа, ни хлеба. Човекољубиви Господ, не желећи да се јуноша толико жалости житејским стварима, тим соколом улови њега, као некада Плакиду јеленом[5]. Размишљајући о радостима овога живота, Константин рече: Какав ми је то живот, када радост неминовно изазива жалост. Од данашњег дана поћи ћу другим путем, бољим од овога, да бих могао избегавати житејску таштину.

Од тога доба он стаде готово све време проводити код куће, старајући се веома ревносно да изучи науке, нарочито учење светог Григорија Богослова[6]. Према овоме светитељу он имађаше велику љубав, и многе је ствари из његових дела знао напамет. Нацртавши на зиду крст, он испод крста написа ове речи: О, светитељу Божји, Григорије Богослове! Ти си телом био човек, а животом си се показао анђео, јер уста твоја као уста серафима славословљима прославише Бога, и твоје православно учење просвети васељену; стога те молим: прими и мене који с вером и љубављу припадам к теби, и буди ми учитељ и просветитељ.

У то време умре цар Теофил, и на престо ступи његов син Михаило са својом благочестивом мајком царицом Теодором. Пошто цар беше малолетан, поставише му за васпитаче три угледна великаша: доместика Мануила[7], патриција Теоктиста[8] и логотета Дромиа[9]. Логотет Дром беше пријатељ Константинових родитеља. Знајући Константина као врло паметног и марљивог дечака, логотет га позва да заједно са младим царем Михаилом учи науке, да би се цар угледао у трудољубљу на Константина. Константин се веома обрадова овоме позиву и радосно крену на пут, молећи се Богу Соломоновом молитвом: Боже отаца и Господе милости, Ти си човека створио, - дај ми мудрост која Ти је сапрестолна, и не избаци ме из броја деце твоје, јер сам слуга твој и син слушкиње твоје. Дај ми да у све дане живота свог знам шта је угодно Теби, Господу Богу моме.

У Цариграду Константин је живео и у великашевом дому и у царевом двору. За три месеца он изучи граматику, затим изучи Омира[10] и геометрију, а диалектику и философију учио је код Лава и Фотија[11]. Осим тога изучио је реторику, аритметику, астрономију, музику и остале јелинске науке. Добро је знао не само грчки језик већ и латински, сирски и друге стране језике. Својим умом и вредноћом он је задивљавао своје учитеље, и би касније назван философом због свог изузетног успеха у философији. Но он беше мудар не само у наукама него и у животу: он неговаше у себи целомудрије и остале врлине, и испуни себе њима, јер благодат Божја обитаваше у чистом срцу његовом, упућујући га на свако добро дело.

Видећи добро живљење Константиново и његове успехе у наукама, логотет Дром га веома љубљаше и уважаваше, и постави га за главног управника свога дома, и допусти му да без пријаве улази у царске дворе, јер и цару беше мио. Једном логотет упита Константина: Кажи ми, философе, шта је философија? Философија је, одговори Константин, разумевање божанских и људских дела, које учи човека да се путем врлина, уколико је могуће, приближи Богу који је створио човека по слици и прилици својој.

После овога логотет још више заволе Константина и жељаше да га Константин упути у философију. Константин у мало речи изложи му философију, због чега му логотет одаде велико признање, па му чак и злато предложи, што Константин одби.

Логотет Дром имађаше духовну кћер, кумче од светога крштења. То беше веома лепа девојка, чувенога порекла, којој логотет беше стараоц после смрти њених родитеља. Логотет жељаше да је уда за Константина, и труђаше се на све могуће начине да то оствари. И овако говораше Константину: Лепота твоја и мудрост чине да си неодољиво вољен. Ја имам духовну кћер; она је лепа, богата, доброг и знаменитог порекла девојка. Ако хоћеш, узми је себи за жену. Од цара ћеш добити велике почасти и књажевство, а убрзо ћеш бити постављен и за војводу. - Константин одговори: Велики је то дар за оне који желе; али за мене нема ништа драгоценије од учења, помоћу кога могу стицати знање, истинску част и истинско богатство.

После оваквог одговора Константиновог логотет оде код царице и рече јој: Млади философ не воли таштину овога живота. Треба да се потрудимо да га задржимо око себе. А то ћемо учинити, ако га наговоримо да прими свештенички чин и буде патријарашки библиотекар при цркви свете Софије. Једино га тако можемо задржати.

Они тако и урадише. Константин би рукоположен за свештеника и постављен за библиотекара при цркви свете Софије. Но и у звању библиотекара он не остаде дуго. Не рекавши никоме ништа, он отиде у Златни Рог[12] и тамо се сакри у једном манастиру. Логотет и цар су дуго тражили Константина, и пронашли га тек после шест месеци. Но они нису могли да га наговоре да се поново прими дужности библиотекара; он је пристао једино да буде учитељ философије у главној школи Цариградској.

У то време патријарх Јован[13] предузе гоњење на свете иконе. Тада би сазван сабор, на коме би донета одлука да се овај патријарх уклони са престола. Против такве одлуке саборске Јован је говорио: Мене су насилно уклонили, али ме нису изобличили, пошто нико не може да противстане мојим речима.

Цар са новим патријархом посла Константина к Јовану са оваквом поруком: Ако будеш у стању да побијеш овог јуношу, онда ћеш бити враћен на престо. - Видећи тако младог философа и не знајући силу ума његовог, Јован рече Константину и осталим изасланицима: Ви нисте ни за мој мали нокат. Како ћу ја водити препирку с вама? Константин му одговори: Не држи се људских обичаја, него гледај на заповести Божје. Како ти, тако и ми смо створени од земље, а душа је од Бога. Стога, гледајући на земљу, човече, не горди се! Јован на то рече: Глупо је тражити цвеће у јесен; а исто тако глупо је слати старца у рат. Философ узврати: Ти сам изобличаваш себе. Реци ми, у ком је узрасту душа јача од тела? Јован одговори: У старости. Философ га упита: На какав те рат ми изазивамо: на телесни или на духовни? Јован одговори: На духовни. Философ онда рече: Ако си ти сада јачи духом, онда се немој служити таквим поређењима. Ми не тражимо цвеће у невреме, нити изазивамо тебе на препирку.

После тога они пређоше на разговор. Старац упита: Реци ми, младићу: када се крст сломи, ми му се више не клањамо, нити га целивамо. Како се ви, ако је неко лице изображено само до прсију, не стидите да му одајете иконско поштовање? Философ одговори: Крст има четири дела, и ако нема једнога дела, онда крст губи свој облик; а икона има облик и сличност, ако је насликано лице онога кога су хтели да изобразе. Посматрач гледа не на лице лава или риса већ на прволик. Старац онда рече: Ви се клањате крсту ако и нема натписа на њему, а икони не одајете поштовање ако је без натписа. Философ одговори: Сваки крст има облик крста Христова, а иконе немају један лик него су различите. Најзад упита старац: Зашто се ви клањате иконама, када је Бог рекао пророку Мојсију: не сотвори... всјакаго подобија (2 Мојс. 20, 4)? На то философ одговори: Да је Господ рекао: не гради никакве слике, - онда би ти био у праву; али Господ је рекао: всјакаго, тојест осим достојног. - На ово старац не могаде приговорити ништа, и умуче.

После извесног времена дођоше у Цариград изасланици од неверних Агарјана или Сарацена, који беху освојили Сирију. Ови Сарацени још при пређашњем цару Теофилу, по попуштењу Божјем, закорачише у Грчку земљу и порушише дивни град Амореју[14]. Од тога времена они се погордише због силе своје и, ругајући се хришћанима, послаше у Цариград посланицу, у којој су хулили на Пресвету Тројицу. У њој су Сарацени писали: Како ви хришћани говорите да је Бог један, а овамо Га раздељујете на три, исповедајући Оца и Сина и Светога Духа? Ако ви то можете доказати, онда нам пошљите такве људе који би могли разговарати с нама о вашој вери, и убедити нас.

У то време блаженом Константину беше двадесет и четири године. Цар и патријарх сазваше сабор, на који позваше Константина, и рекоше му: Чујеш ли, философе, шта погани Агарјани говоре против наше вере? Ако си слуга и ученик Свете Тројице, иди и изобличи их. И Бог, извршитељ сваког дела, слављен у Тројици, Отац, Син и Свети Дух, даће ти благодат и силу у речима, показаће те као другог Давида који са три камена побеђује Голијата, па ће те затим срећно вратити к нама. - Чувши овакве речи, философ одговори: Готов сам да идем за веру хришћанску. Шта за мене може бити боље него умрети за Свету Тројицу, или остати и живети ради Свете Тројице.

Тада дадоше Константину два писара, и послаше их к Сараценима. И блажени Константин иђаше тамо, ревнујући апостолски за Христа и жудећи да пострада за Њега. И стигоше у престоницу Сараценске кнежевине, Самару, која лежи на реци Еуфрату, у којој живљаше сараценски кнез Амирмушна. Ту они угледаше чудне и одвратне ствари, које Агарјани чињаху ругајући се и потсмевајући се хришћанима који су живели у тим местима. По наређењу сараценских власти, на вратима хришћанских домова споља беху насликани ликови демона. Тиме су Агарјани хтели да покажу да се они гнушају хришћана као демона. Чим Константин стиже међу Сарацене, они га, указујући му на ликове демона, упиташе: Можеш ли, философе, разумети шта значе ове слике? Он одговори: Видим насликане ликове демона, и мислим да унутра тамо живе хришћани; а демони, пошто не могу да живе унутра са хришћанима, бегају од њих и бораве споља. Где пак нема ових слика споља на вратима, тамо несумњиво демони живе унутра са људима, са којима су се спријатељили.

Када Сарацени позваше Константина у кнежеву палату на обед, за трпезом сеђаху људи паметни и књижевни, који су знали геометрију, астрономију и друге науке. Они упиташе Константина: Видиш ли, философе, ову чудесну ствар: пророк Мухамед нам донесе од Бога добру науку, и обрати многе људе, и сви се ми чврсто држимо његовог закона и ништа не мењамо; а код вас хришћана који држите закон Христов, један верује овако други онако, и сваки од вас чини што му је воља. Међу вама има тако много несугласица и разлика у вери и у животу; има међу вама много таквих, од којих сваки друкчије верује и учи, и друкчије живот води; и имате монахе који носе црну одећу и живе нарочитим животом; ипак се сви називате хришћанима.

Одговори блажени Константин: Ставили сте ми два питања: о вери хришћанској и о закону хришћанском, или: како хришћани верују и како остварују своју веру у животу. Одговорићу вам најпре о вери: Бог наш је као неизмерно широка и неизмерно дубока пучина морска, јер је непостижан за ум људски и неизрецив за речи људске, као што говори о Њему свети пророк Исаија: род његов ко ће исказати? (Ис. 53, 8). Са тог разлога и учитељ наш, свети апостол Павле узвикује, говорећи: О дубино богатства и премудрости и разума Божјег! како су неиспитљиви његови путови! (Рим. 11, 33). На ту пучину дакле отискују се многи који траже Бога; и они који су силни умом и стекли помоћ самога Господа, они безбедно плове по мору непостижности Божје, и проналазе богатство разума и спасења; они пак који су слаби умом, и због своје уображености лишени помоћи Божје, они покушавају да на трулим лађама преплове ту пучину, али не успевају, и једни се даве падајући у јереси и заблуде, а други с муком једва стоје на једном месту, колебани неизвесношћу и сумњом. То је разлог што се многи међу хришћанима, како ви кажете, разликују по вери. - Толико о вери; а о делима вере рећи ћу ово:

Закон Христов није неки други него онај исти који Бог даде Мојсију на Синају: не убијати, не красти, не чинити прељубу, не желети туђе, и остало. Јер Господ наш рече: Нисам дошао да разорим закон, него да испуним (Мт. 5, 17). А за савршенији живот и боље богоугађање Господ даде савет да се води чист, девственички живот, и чине нарочита дела која воде у живот вечни путем тесним и тужним. Али Господ не приморава човека на овакав живот и оваква дела. Јер је Бог створио човека између неба и земље, између анђела и животиња: разумом и памећу издвоји га од животиња, а гневом и похотом издвоји га од анђела; и даде му слободну вољу, да ради оно што хоће, и да се дружи са оним чему се приближи: или да се дружи с анђелима служећи Богу, као што човека учи његов просвећени разум, или да се дружи са неразумним животињама служећи телесним жељама без уздржања. А пошто је Бог створио човека са слободном вољом, зато Он хоће да се ми спасавамо не под морањем већ по нашој слободној жељи, и каже: Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном (Мт. 16, 24); ко може примити нека прими (Мт. 19, 12). Једни од верних хришћана ходе у овом животу лакшим путем, тојест по законима природе живе целомудрено у чесном браку, и разумно путују ка Господу; а други, који имају више ревности за Господа и желе да буду савршеније слуге његове, подухватају се надприродног, анђелског живота и иду тесним путем. То је разлог што се међу хришћанима неки разликују по животу.

А ваша вера и закон, продужи Константин, немају никаквих тегоба; они су слични не мору већ малом потоку, који може без много напора прескочити сваки, и велики и мали. У вашој вери и вашем закону нема ничег божанског и богонадахнутог, него само људски обичаји и телесно умовање, који се могу лако обављати. Ваш законодавац Мухамед и није вам дао неку заповест коју је тешко испунити: он вас чак није обуздао од гнева и од разуздане похоте, него вам је допустио све. Зато сви ви једнолико испуњавате његов закон, као дат вам по похотама вашим. А Спаситељ наш Христос није тако поступио. Јер будући сам пречист и извор сваке чистоте, Он жели да и слуге његове живе свето и чисто, удаљујући се од сваке похоте, и да се путем духовне чистоте сједињују са Чистим, пошто у његово царство "неће ући ништа прљаво" (Отк. 21, 27).

Тада сараценски мудраци упиташе Константина: Зашто ви хришћани једнога Бога раздељујете на три Бога, јер именујете Оца и Сина и Светога Духа? Ако пак Бог може имати Сина, онда Му дајте и жену, да би се од Њега намножили многи богови.

Хришћански философ одговори: Немојте хулити Надбожанску Тројицу, коју се научисмо исповедати од древних светих пророка, које и ви не одбацујете сасвим, јер се држите с њима обрезања. А они нас уче да су Отац, Син и Дух Свети три Ипостаси, док им је суштина једна. Нешто слично имамо у сунцу на небу. Саздано од Бога као указање на Свету Тројицу сунце има три ствари: шар, светлост и топлоту. Сунчани шар (лопта) је подобије Бога Оца, јер као што шар нема ни почетка ни краја, тако је и Бог беспочетан и бескрајан. И као што из сунчаног шара происходи светлост и топлота, тако се од Бога Оца рађа Син и исходи Свети Дух. Сунчана светлост која обасјава ову васељену јесте подобије Бога Сина, који је рођен од Оца и јављен у овом поднебесном свету. Сунчана пак топлота, која происходи из шара заједно са светлошћу, јесте подобије Бога Духа Светог, који заједно са рођеним Сином предвечно происходи од истога Оца, мада се у времену шаље људима и од Сина, као што например би послан апостолима у виду огњених језика. И као што сунце, састојећи се из трога: шара, светлости и топлоте, не раздељује се на три сунца, иако свака од ових трију ствари има своја посебна својства: једно је шар, друго светлост, треће топлота, ипак нису три сунца већ једно, - тако и Пресвета Тројица, иако има Три Лица: Оца, Сина и Светога Духа, ипак се Божанством не раздељује на три Бога већ је један Бог.

Сећате ли се ви шта Свето Писмо каже о томе како се Бог код Мавријског дуба јави Аврааму, чије обрезање ви чувате? Бог се јави Аврааму у Три Лица: Подигавши очи своје Авраам погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свога, и поклони се до земље; и рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге свога (1 Мојс. 18, 2-3). Обратите пажњу: Авраам види пред собом Три Човека, а обраћа им се као Једноме, говорећи: Господе, ако сам нашао милост пред тобом. Нема сумње, овај свети праотац исповеди Једног Бога у Три Лица.

Не знајући шта да противставе учењу о Светој Тројици, мудраци сараценски ћутаху. Затим упиташе: Како ви хришћани говорите, да се Бог родио од жене? Зар се Бог може родити из утробе женске? Философ одговори: Не од просте жене, него од небрачне Пречисте Дјеве роди се Бог Син дејством Светога Духа, који у пречистој и пресветој девичанској утроби њеној на неисказан начин основа тело Христу Богу и устроји Очевој Речи надприродно оваплоћење и рођење. Стога и Дјева, која Га заче од Духа Светога, као што пре рођења беше Дјева, тако и у рођењу и по рођењу остаде чистом Дјевом, по благоволењу Бога, чијој се вољи и хтењу повињава свако створено биће, по речима црквене песме: где Бог хоће, тамо се мења поредак природе[15]. А да се Христос роди од чисте Дјеве Духом Светим, сведочи и ваш пророк Мухамед, написавши следеће: Послан Дух Свети к Дјеви Чистој, да би по његовој вољи она родила Сина.

Сарацени на то рекоше: Ми не споримо да се Христос родио од чисте Дјевице, само га не називамо Богом. Блажени одговори: Када би Христос био прост човек, а не уједно и Бог, онда зашто је било потребно да за зачеће обичног човека Дух Свети дејствује у пречистој утроби девичанској? Јер обичан човек родиће се од брачне жене, а не од небрачне Дјевице, и зачиње се на природан начин од мужа, а не од нарочитог наитија и дејства Светога Духа.

После тога упиташе Сарацени: Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.

На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.

Сарацени опет рекоше: Ваш Христос даде данак за себе и за друге. А зашто ви не чините то и не желите да дајете данак? Када би се ви стварно заузимали један за другога, онда бисте давали данак за браћу вашу тако великом и моћном народу Измаиљћанском.

Философ одговори: Када неко иде стопама свога учитеља, и жели да то увек чини, је ли њему пријатељ или непријатељ човек који га одвраћа од тог пута? Они одговорише: Непријатељ му је. Философ онда упита: У време када Христос даде данак, чије беше царство: измаиљћанско или римско? Сарацени одговорише: Римско. Философ на то рече: Зато и ми, следећи Учитељу нашем, Господу Христу, дајемо данак цару који живи у новом Риму (Цариграду), и влада Римом. А ви, тражећи од нас данак, одвраћате нас од пута Христовог и бивате нам непријатељи.

После тога мудраци сараценски стављаху Константину у току много дана многа друга питања. На сва та питања блажени Константин, помаган благодаћу Божјом, одговараше тако да му Сарацени не могаху ништа противставити. Напослетку га упиташе: Откуда ти то све знаш? Он им онда у одговор наведе поређење: Један човек захвати воду из мора и понесе је у крчагу. Отишавши далеко од мора, он показиваше на крчаг с водом, и говораше свима: Видите ли ову воду коју нико осим мене нема? К њему онда приступи један приморац и рече: Није ли те стид да се хвалиш крчагом морске воде, када ми имамо читаво море? Тако поступате и ви, задајући ми питања из оних наука, којима сте се научили од нас Грка.

Затим, као нешто нарочито лепо, Сарацени показаше Константину виноград, некада са усрђем засађен и веома напредан[16]. Константин им објасни како се такав виноград обрађује. Тада му Сарацени показаше све своје богатство: дворце украшене златом, сребром и драгим камењем, па га упиташе: Видиш ли, философе, какву силу и какво богатство има Омар, владар Сарацена? Философ одговори: У томе нема ничег необичног. За све то треба славити Бога који та богатства даде људима на уживање. Све то припада Богу и никоме другоме.

Пошто не могаху да речима победе непобедивог, Сарацени се напослетку показаше онакви какви су: они тајно у пићу дадоше отров блаженом Константину. Но Господ који је обећао свима који се труде у име његово да "ако и смртно што попију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), сачува слугу свог здравим и неповређеним. Видевши ово чудо, Сарацени чесно и са поклонима од свога кнеза испратише Константина и његове пратиоце у њихову постојбину.

У Цариграду цар и патријарх дочекаше блаженог Константина с похвалом за богоугодни труд који поднесе међу Сараценима. Но Константин се не задржа дуго у Цариграду. Он се повуче у једно усамљено и тихо место, где се сав посвети своме спасењу. Он никакву храну не понесе са собом, уздајући се у прехрану од промисла Божјег, у кога сву наду полагаше. И од хране коју му Бог преко христољубивих људи шиљаше он ништа не остављаше за сутрадан, но, пошто би по обичају своме јео, он је све остало раздавао ништима. Јер се уздаше у Бога који се сваки дан брине о свима, и отвара дарежљиву руку своју, и добротом својом храни свако живо биће.

Једном уочи неког великог празника слуга Константинов туговаше што немају хране за тај благи дан. А блажени Константин му рече: Онај који је некада много година хранио Израиљце у пустињи, зар неће и нас нахранити у овај велики дан? Него ти неизоставно иди и позови к нама на обед бар петорицу ништих, и чекаћемо милост Божју, јер нас Бог неће оставити. - Стварно, тако и би. У време обеда дође један човек и донесе много сваковрсне хране и десет златника. Блажени то прими, и узнесе хвалу Богу, Промислитељу свом.

Затим Константин отпутова на Олимп, к своме старијем брату Методију. И стаде живети заједно с њим, проходећи у испосништву монашке подвиге, проводећи све време у молитви и у читању књига[17].

У то време дођоше код цара Михаила изасланици од Козара[18], са оваквом поруком: Ми пре свега знамо Једнога Бога, који је над свима, и Њему се молимо клањајући се према истоку, али при томе држимо и неке ружне обичаје. Јевреји нам саветују да примимо њихову веру, и већ су многи од нас примили јеврејску веру. Тако исто и Сарацени нас наговарају да примимо њихову, мухамеданску веру, говорећи нам да је њихова вера боља од свих осталих народа. Ради тога и од вас, са којима одржавамо старо пријатељство и љубав, иштемо савет, и молимо вас да нам пошаљете неког ученог мужа, и ако он изобличи Јевреје и Сарацене, ми ћемо примити вашу веру.

Тада цар Михаило, по савету свјатјејшег патријарха Игњатија[19], одлучи да Козарима упути блаженог Константина. Зато га позва са горе Олимпа. Упознавши га са молбом Козара, цар рече Константину: Иди, философе, код тих људи, и уз помоћ Свете Тројице благовести им учење о Пресветој Тројици. Нико од тебе не може боље обавити тај посао. - Константин одговори: Ако наредиш, господару, ја ћу с радошћу поћи тамо пешке, бос и без ичега од онога што Господ не нареди ученицима својим да понесу шаљући их на проповед. - Цар му на то рече: Када би ти чинио ово од себе лично, ја не бих имао ништа против тога. Али, пошто те ми упућујемо тамо, онда иди с чешћу и царском помоћу.

Блажени Константин, желећи и да умре за Христа, свим срцем пристаде да крене на овај пут. Онда замоли и брата свог блаженог Методија, који је прилично знао словенски језик, да пође с њим на апостолско послушање: да светлошћу свете вере просвећује невернике. Методије пристаде Христа ради да пође са њим. И кренуше браћа заједно на пут да, помагани благодаћу Божјом, спасавају изгубљене душе, један богословским проповедима, а други - Богу пријатним молитвама. Пут их је водио преко степа у којима живљаху Угри, данашњи Мађари. Ти Угри бејаху толико страшни, да су мало личили на људе: одећа им је била од мешине, жита нису сејали, живели су од пљачке. Када се браћа зауставише у степи ради молитве, нападоше их Угри, урлајући као крвожедни вуци. Константин се не уплаши, и не остави своју молитву, него, призивајући Господа, често понављаше: Господе, помилуј! - Пошто Константин заврши молитву, угледаше га Угри, али, по промислу Божјем, показаше се кротки и стадоше му се клањати. Константин им каза неколико поучних речи, после чега их Угри пустише да иду својим путем.

Света браћа се најпре упутише у грчки град Херсон, који се налазио на морској обали, недалеко од данашњег Севастопоља, и био близу границе Козара. Тамо се они доста времена задржаше, учећи козарски језик, који је био словенски, и јеврејски. Ту Константин преведе осам делова јеврејске граматике и препираше се с Јеврејима којих беше много међу Козарима.[20] Живљаше тамо и један Самарјанин који долазаше код Константина и разговараше с њим о вери. Једном он донесе самарјанске књиге и показа их Константину. Константин их измоли од Самарјанина па, затворивши се у својој соби, он се усрдно помоли Богу да му помогне да их проучи. С помоћу Божјом Константин брзо и добро проучи те књиге. Самарјанин кликну: Заиста, ко верује у Христа, брзо добија благодат Светога Духа. - Самарјанинов син се одмах крсти; после њега прими и Самарјанин Христову веру.

У Херсону Константину пође за руком да нађе "Еванђеље и Псалтир, написан руским писменима", а и човека који је говорио тим језиком. Разговарајући с њим, Константин научи тај језик и, на основу разговора, подели писмена на самогласнике и сугласнике, и с помоћу Божјом убрзо стаде читати и објашњавати нађене књиге. Видећи такву мудрост, многи су се дивили и славили Бога.

У Херсону света браћа сазнадоше да се мошти светог свештеномученика Климента, папе римског[21], налазе у мору. Они онда стадоше потстицати херсонског епископа да тражи те свете мошти. О тим моштима прича се ово: када свети Климент би послат из Рима у Херсон на заточење, он ту многе људе обрати у хришћанску веру. Тада игемон Афидијан, по наређењу цара Трајана[22], нареди да Климента потопе у мору, везавши му о врат котву, да хришћани не би пронашли његово тело. А верни стајаху на обали и ридајући посматраху потопљење светитеља. Затим два најоданија ученика светога Климента, Корнилије и Фив, рекоше хришћанима: Помолимо се сви једнодушно, да нам Господ покаже чесно тело свога мученика.

На молитву хришћана Богу, море се повуче назад за три потркалишта[23]. Онда хришћански народ, као некада Израиљци у Црвеном Мору, пође по сухом дну, и обрете мермерну гробницу, од Бога начињену у облику цркве, и у њој светитељево тело и котву са којом је светитељ био потопљен. А када хришћани хтедоше да чесно тело светитељево узму одатле, два гореспоменута ученика бише удостојени откривења: да свете мошти оставе онде где су, а да ће се море сваке године у спомен светитеља повлачити назад за седам дана, отварајући пут онима који желе да се поклоне светим моштима. И биваше тако у току 700 година, од царовања Трајанова до царовања грчког цара Никифора[24]. Затим, због грехова људских море престаде да се повлачи назад за царовања Никифорова, што веома ожалости хришћане.

Свети Константин и Методије допутоваше у Херсон пошто већ беше прошло више од педесет година откако се свете мошти потпуно сакрише. Херсонски епископ, блажени Георгије, потстакнут од свете браће на тражење светих моштију, одлучи да најпре отиде у Цариград цару и патријарху, и од њих добије дозволу за то. Заједно са епископом Георгијем из Цариграда дође у Херсон сав клир цркве свете Софије на откриће светих моштију. Затим сви они, а са њима заједно и блажени учитељи Методије и Константин и сав народ, одоше на морску обалу певајући псалме и духовне песме, да би добили оно што су желели. Али се море не повуче. Онда, по заласку сунца, седоше на лађу и испловише на пучину. И у поноћ одједном засија светлост из мора, и појави се из воде прво глава, а затим и цело тело светога Климента. Онда узеше свете мошти, унеше их у лађу, па чесно однеше у град и положише у цркви св. Апостола. Блажени Константин и Методије узеше део светих моштију, и увек их са собом ношаху куд год су ишли, док их не однеше у Рим.

Из Херсона Константин и Методије упутише се Козарима. Каган их чесно прими; и они му уручише писмо од грчког цара. Ту блажени Константин вођаше многе препирке са Козарима, Јеврејима и Сараценима. У тим препиркама Методије није готово ни учествовао, пошто је био много мање учен од Константина. Као бивши војвода, он је боље знао како да се опходи с народом него да води учене разговоре. А Константин, који је одмалена изучавао разне науке и философију, и одлично знао Свето Писмо, и био јак проповедник, имао је готов одговор на свако питање. Константин се дакле препираше с невернима, а Методије својом богоугодном молитвом помагаше Константину.

Козари послаше Константину једног лукавог и вештог човека, који му рече: Ви Грци, имате рђав обичај: постављате једног цара место другог, и то од простога рода а не од царскога. Тако, после Никифора постависте за цара бојарина Михаила Куропалата, па оставивши њега, подигосте на престо Лава Јерменина од простога рода; а по уморству његовом постависте Михаила Травла, родом из Аморије. Но код нас није тако; сви наши кагани од каганског су рода, и код нас не може царовати нико, ако није тог рода. - На ово Константин одговори кратко: Зар је Бог рђаво поступио, када је одбацио неподесног цара Саула и по своме срцу изабрао чобанина - Давида?

На ово Козарин не могаде приметити ништа, па постави друго питање: Ви нам говорите поуке из књига које у рукама држите, а ми не радимо тако већ сву мудрост износимо из својих груди, не гордећи се писанијама, као што ви чините. Сва мудрост као да је унутар у нама затворена. - Константин одговори: Ако сретнеш неког човека који тврди како има многа одела и злата и имања, хоћеш ли му поверовати, видећи га нага и без ичега у рукама? Козарин одговори: Не, јер кад би што имао, онда не би наг ишао. - Константин га онда упита: Ако си, као што се хвалиш, покупио сву мудрост, онда ми кажи: колико је било нараштаја од Адама до Мојсија, и где је који нараштај живео на земљи? Козарин не могаде ништа одговорити на ово. Константин онда продужи: Зато ја и не верујем теби да си покупио сву мудрост и да ти нису потребне књиге.

Света браћа беху позвана на обед код кагана. Пре но што ће сести за сто, каган их упита: Реците ми каквог сте рода, да бих знао на какво место да вас посадим. - Константин одговори: Дед наш био је великог и славног рода и налазио се близу Цара. Али он није умео да очува дату му велику славу, био је прогнан од Цара, и удаљио се у туђу земљу, где нас је и родио. Ми сада и тражимо стару славу нашега деда и не желимо никакву другу. А дед је наш био Адам. - Госте, ти говориш пристојно и правилно, рече каган. И после тога стаде гајити особито поштовање према Константину. А када беху за обедом, каган узе чашу и рече: Пијем у част једнога Бога, који створи сву твар. А хришћански философ Константин, подигавши чашу, рече: Пијем у славу једнога Бога, и Слова његовог којим се небеса утврдише, и животворног Духа којим се подржава сва сила саздане твари.

Онда каган рече: Ето, ми се држимо истог учења о Богу, Творцу све твари; само се разликујемо у томе што ви славите Тројицу, а ми славимо Једнога Бога, као што и јеврејске књиге уче о томе.

На то философ одговори: Ако се из јеврејских књига научисте да знате да је Бог Један, онда из тих истих књига познајте и Свету Тројицу. Јер јеврејске књиге у својим пророштвима проповедају осим Оца - Слово и Духа. Тако пророк и цар Давид каже: Речју - Словом - Господњом небеса се утврдише, и Духом уста његових сва сила њихова (Пс. 32, 6). Ето, овде је потпуно јасно показано и јединство и тројичност: Господ, његово Слово и Дух. Господ је Бог Отац, Слово - Бог Син, Дух уста Господњих је Бог Дух Свети. Ипак нису три Господа, већ Један Господ са својим Словом и Духом; и исто тако, нису три бога у Божанству, већ се Један Бог поштује. Обрати пажњу на ово: ко би од двојице био бољи поштовалац твога царског лица, да ли онај који указује поштовање само теби а презире твоју реч и дух уста твојих, или онај који подједнако поштује и тебе и твоју реч и дух уста твојих? Каган одговори: Без сумње овај Други. Философ продужи: Зато ми, који подједнако поштујемо Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, и јесмо бољи и истинитији богопоштоваоци од вас. Таквом богопоштовању ми смо се научили из пророчких књига. Сем горенаведеног места навешћу још нека. Тако свети пророк Исаија говори о Богу Сину у следећим речима: Чуј ме, Јакове и Израиљу, ја сам први, ја сам и последњи... И сада Господ, Господ посла ме и Дух његов (Ис. 48, 12.16). Ово место Светога Писма древни Оци наши[25] овако објаснише: Ко се шаље, ако не Син? Од кога се шаље, ако не од Оца и Светог Духа Очевог?

На овом обеду беше много Јевреја. Неки од њих рекоше блаженом Константину. Кажи нам, хришћански философе, како може женски пол сместити у утроби Бога, на кога чак ни Анђели не могу гледати? Тада философ, указавши прстом на кагана и на првог саветника његовог, рече: Када би неко рекао да овај први саветник не може примити у дом свој кагана и угостити га, а последњи слуга може, како би ми онда назвали онога који тако говори: Безумним или паметним? Јевреји одговорише: Назвали би га чак и врло безумним.

Онда философ постави овакво питање: Које је од свих видљивих створења у поднебесју највредносније? Јевреји одговорише: Човек је највредносније створење, јер има разумну душу, створену по лику Божјем. - На то философ продужи: Зато су неразумни они који говоре да је немогуће да се у утроби људској смести Бог, а знају да се Он при Мојсију смештао у купини. Зар је купина, бездахна и неосећајна, вредноснија од осећајне и разумне твари, која има боголику душу? Не само у купини, него и у облаку и у диму и у огњу Бог се смештао, када се јављао Јову, Мојсију и Илији. И шта је онда чудновато што се Бог сместио у највредноснијој душеносној твари, желећи да се јави на земљи и да са људима поживи, да би их исцелио од ране смрти, нанесене људском роду Адамовим грехом. Јер, реците ми, од кога је, ако не од самога Творца, требало очекивати лек и обновљење таквом многовредносном створењу - роду људском, који је био пао у трулеж греха и смрти? Не претсказа ли Давид: Посла Реч своју и исцели их (Пс. 106, 20). Зато Реч Очева, Бог Син, дође и исцели природу људску. Како би Реч Очева могла исцелити човека, да се оваплоћењем није сјединила са човеком и као фластер прилепила за човека? Еда ли лекар, желећи да излечи рањеног човека, ставља фластер на дрво или на камен, а не на болесног човека? Стога и Бог стави своју Јединородну Реч као фластер, не на дрво, мада се Она раније јавила и међу дрвећем у купини; не на камен, мада се Она јављала Мојсију и Илији у каменим горама Синаја и Хорива; него на човека, смртно оболелог од болести греха; стави и чврсто присаједини човеку, пошто Јединородна Реч, Бог Син благоволи да се дејством Духа свог Светог усели у чисту девичанску, а не просто женску, утробу, и да се оваплоти и роди од ње, као што о томе пророкова Исаија: Ето, девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што значи с нама Бог (Ис. 7, 14). Овде пророк говори јасно да ће се Бог Син родити на земљи од чисте и небрачне Дјевице. А да је Богу било потребно да се ради спасења нашег усели у девичанску утробу, сетите се шта је написано у вашим књигама. Ваш равин Ахила каже да се Мојсије, пруживши руке своје к Богу, молио: Господе милосрдни, не јављај нам се више у грому и у гласу трубном, него се усели у утробе наше, уклонивши грехе наше. - Ако се дакле Мојсије молио Богу да се усели у утробе наше, зашто нас ви онда корите што ми исповедамо да се Бог уселио у женску утробу, и то не просто женску, него у девичанску, чисту, непорочну и небрачну? Он се усељује и у наше утробе, када се ми хришћани причешћујемо Њиме у Тајанственој Жртви. Као што видите, древна молитва Мојсијева, по сведочанству равина Ахиле записана у вашим књигама, испунила се: Бог се уселио у наше утробе, уклонивши грехе наше.

После обеда сви се разиђоше, одредивши дан у који ће се поново састати да разговарају о вери. У одређени дан сабраше се сви и, на предлог кагана, заузеше своја места. Пре но што ће почети разговор, Константин изјави: Ето, једини сам ја странац међу вама, а сви ми водимо разговор о Богу, у чијим је рукама све, и срца наша. Када будемо водили разговоре, нека онај између вас ко је јак на речи и разуме оно што говоримо, потврди наше речи; а ако не разуме, нека слободно пита, и ми ћемо се постарати да му разјаснимо.

Онда Јевреји отворише разговор оваквим питањем: Реци нам, који закон Бог прво даде: Мојсијев, или онај који ви хришћани држите? На ово питање блажени Константин философ одговори им питањем: Да ли ми зато постависте питање који је закон први, да бисте затим рекли да је први закон бољи? Да, зато, одговорише Јевреји, јер свакако треба да се повињавамо првом закону, пошто је најпрви и најбољи. Константин им на то рече: Ако први закон желите да држите, онда се одреците обрезања. Јевреји га упиташе: Због чега говориш тако? Философ одговори: Реците ми тачно, је ли први закон дат у обрезању или у необрезању? Јевреји одговорише: Држимо, у обрезању. Философ онда рече: Не даде ли Бог први закон Ноју, и то пре обрезања и после заповести дате Адаму у рају и после Адамовог пада? Јер Бог заповеди Ноју да се не пролива крв човечија: Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек (1 Мојс. 9, 6). Затим, говорећи о једењу зеља, животиња, стоке, птица и риба, Бог рече Ноју: Ја ево постављам завет свој с вама и с вашим семеном након вас (1 Мојс. 9, 9). Јевреји рекоше на то: Али завет није закон, јер Бог не рече Ноју: закон мој, већ завет мој. А ми о закону говоримо. Философ их упита: Држите ли ви обрезање као закон или не? Јевреји одговорише: Држимо као закон. Философ онда настави: Но Бог ни обрезање не назва законом него само заветом, јер рече Авраму: Ти држи завет мој, ти и семе твоје након тебе од колена до колена: да се обрезује између вас све мушкиње; и биће знак завета између мене и вас; и биће завет мој на телу вашем завет вечан (1 Мојс. 17, 9.10.11.13). Ето видите, Бог није ниједанпут обрезање назвао законом него заветом. Хоћете ли стога одбацити обрезање као незаконо? А ако завет обрезања држите као закон, онда и завет дат Ноју дужни сте држати као закон и називати га првим законом који Бог даде роду људском, протераном из раја и сачуваном од вода потопских. Јевреји одговорише: Не! Само закон дат Мојсију јесте закон, и ми се њега држимо.

На то философ рече: Ако завет дат Ноју није закон већ само завет, пошто га Бог не назва законом него заветом, онда и закон дат Мојсију није закон, јер га исти Бог у једанаестој глави књиге пророка Јеремије не назива законом већ заветом: Слушајте речи овога завета. Овако вели Господ Бог Израиљев: проклет да је ко не послуша речи овога завета, који заповедих оцима вашим кад их изведох из земље Мисирске (Јерем. 11, 2-3). Ако је овај завет за вас закон, онда је и завет, дат Ноју, такође закон. А пошто је овај закон дат до обрезања, онда сте ви дужни и држати га као први и не слушати друге законе, Авраамов и Мојсијев, који су настали након њега. Јер малочас сами рекосте да је први закон најбољи и да му се ваља повињавати.

Јевреји се онда уклонише од овог питања, па стадоше говорити о другом и рекоше: Који год држаху Мојсијев закон, сви угодише Богу. И ми, држећи га, надамо се да ћемо исто тако бити угодни Богу. А ви се држите другог закона који сами себи измислисте, а стари закон Божји презирете. Философ одговори: Радећи тако ми добро поступамо. Јер и Авраам, да није примио обрезање него само држао Нојев завет, не би се назвао пријатељем Божјим. Исто тако и Мојсије после Авраама, не задовољавајући се раније датим законима Ноју и Аврааму, написа нови закон. Стога и ми поступамо по њиховом примеру. Али као што они, долазећи један за другим, не одбациваху претходне законе, јер Авраам не одбаци Нојев, нити Мојсије презре њихове, него, испуњујући недостатке, они у ширим законима потпуније изложише вољу Божју, да би заповест Господња била тврда, - тако и ми не одбацујемо стари завет, написан на таблицама Мојсијевим, већ све то држимо: знати Једнога Бога, Творца целокупне твари, не убијати, не красти, и остале заповести. Но ми одбацујемо оно што није написано на Мојсијевим таблицама, као: обрезање, приношење на жртву неразумних животиња, и друге ствари сличне томе, што је било само сенка и праслика новога закона који је имао доћи; а кад је дошао, ми све то уклонисмо. Јер каква је потреба чувати сенку, када у рукама имамо саму ствар?

Јевреји рекоше: Када би те установе и завети у нашем старом закону били, као што ти кажеш, само сенка и праслика вашег, новог закона, онда би древни законодавци знали за ваш, нови закон, који се имао јавити у будућности. Јер сенка и праслика имале су оцртавати ону ствар, коју су очекивали видети очима. Али пошто законодавци нису очекивали ваш закон, то су наше старозаветне установе и завети не сенка и подобије већ сама истина, коју, заједно са написаним на Мојсијевим таблицама, треба и ви да чувате као истину.

Против овога философ одговори: Када древни законодавци у Старом Завету и не би знали то да ће после њих настати нови закон, онда би вас ја упитао: када у почетку Бог даде завет свој Ноју, о коме смо већ говорили, и да ли га Он тада обавести да ће после њега дати други закон угоднику свом Аврааму? Разуме се да га није обавестио, него је утврдио да тај завет постоји вавек. Исто тако, дајући Аврааму завет, да ли Бог обавести Авраама да ће касније дати други закон Мојсију? Али о нашем, новом завету, Бог је свестрано обавестио преко својих пророка. Чујте шта објављује Јеремија: Ево иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет, не као онај завет, који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завет мој они покварише, и ја их занемарих (Јерем. 31, 31-32). Ето вам несумњивог пророчанства о нашем, новом завету. Исто тако је и пророк Исаија претсказао од лица Господња о новом завету, говорећи: Не помињите што је пре било, и не мислите о старим стварима. Ево, ја ћу учинити ново, одмах ће настати, и ви ћете то познати (Ис. 43, 18-19). Тако дакле, стари законодавци су знали о нашем новоблагодатном закону, и очекивали га, и пророковали о њему. Зато су ваше старозаветне установе и завети сенка и праслика очекиваног закона нашег, а не сама истина, те их треба одбацити као непотребне.

Не знајући шта да рекну против овога, Јевреји скренуше на друго, говорећи: Сваки Јеврејин сматра за сигурно да ће бити нови закон, али још није дошло време да се Месија јави на свет. - Философ им одговори: Шта ви још чекате? Та ето, власт царства и кнежевства вашег, која је по пророштву праоца Јакова имала трајати само до доласка Месије - Христа, већ је престала, Јерусалим је разорен, жртве ваше су одбачене, и слава Господња преселила се од вас међу незнабошце, као што то јасно претсказа пророк Малахија говорећи: Нисте ми мили, вели Господ Сведржитељ, и нећу примити жртве из руку ваших. Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се месту приносити кад имену моме и чиста жртва; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ Сведржитељ (Мал. 1, 10-11).

Јевреји онда рекоше: Говорећи тако, ти желиш, како ми видимо, да и незнабошце назовеш благословенима, као што смо благословени ми, семе Авраамово. - Константин одговори: Киме је благословљено семе Авраамово, Њиме ћемо бити благословљени и ми незнабошци, наиме Месијом који је произашао из корена Авраамова и Исакова и Јаковљева и Јесејева и Давидова. Јер Бог рече Аврааму: У теби ће се благословити сва племена на земљи (1 Мојс. 12, 3), и Исаку: У семену твоме благословиће се сви народи на земљи (1 Мојс. 26, 4), и то исто Јакову (1 Мојс. 28, 14). А Давид вели: Благословиће се у њему сва колена на земљи, сви ће га народи звати блаженим (Пс. 71, 17). Јер је Месија имао доћи како ради Авраамова племена тако и ради незнабожаца. О томе је некад Јаков, благосиљајући Јуду, рекао: Неће нестати кнеза од Јуде, и вођа од бедара његових, докле не дође Онај коме припада, и Он је очекивање народа (1 Мојс. 49, 10). И пророк Захарија, објављујући кћери Сиона - Јерусалиму, долазак кроткога Цара који јаше на магарету, каже: Он ће истребити из Јефрема кола и из Јерусалима коње; и истребиће се лук убојити; и Он ће казивати мир народима (Захар. 9, 10). Ето видите, Месија је имао доћи не само ради вас Јевреја него и ради незнабожаца. А мени изгледа да је Он дошао више ради незнабожаца него ради вас, јер Га ви не примисте, а незнабошци га примише; ви Га убисте, а незнабошци повероваше у Њега; ви Га одбацисте, а незнабошци Га заволеше. Зато и Он вас одбаци а незнабошце призва, и у њима се прославља. А да је очекивани Месија заиста дошао већ, ви се можете уверити у то преко светог пророка Данила. Овоме пророку у Вавилону, за прве године царовања Даријева, јави се анђео Господњи Гаврило, и од тога времена, у које се јави Данилу, до доласка Месије у свет означи седам седмина; свака седмина садржи 70 година, а седам седмина садрже укупно 490 година. Тако рачуна и ваш Талмуд. Како су те године већ давно прошле! Ако разгледате, видећете да је већ прошло више од 800 година, откако се навршише седмине, означене Данилу од анђела.

Питам ја вас, настави Константин, које царство је означавало гвоздено царство, о коме говори Данило, тумачећи Навуходоносору сан о великом кипу? Јевреји одговорише: Гвоздено царство означавало је Римско царство. Философ онда упита: А кога означава камен који се без руку људских одвали од горе и сатре онај кип? - Камен означава Месију, одговорише Јевреји, и притом додадоше: ако је по казивањима пророка и другим догађајима, како ти говориш, Месија већ дошао, зашто онда Римско царство има власти и до сада? Философ одговори: Не, оно већ нема власти, него је прошло као и остала царства. Наше царство није римско већ Христово, као што је и рекао пророк: У време тих царева Бог ће небески подигнути царство које се до века неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати до века (Дан. 2, 44). Није ли то царство - хришћанско царство, које се тако назива по имену Христовом? Зар не видите истину: Римско царство које је служило идолима већ је прошло, јер је Месија дошао у свет? И место идолопоклоничког царства римског небески Бог је подигао неразориво царство хришћанско. Римљани су служили идолима, а хришћани, којих има из римског народа и из других племена и народа, царују у име Христово, као што то описује свети пророк Исаија, говорећи вама: И оставићете име своје избранима мојим за уклин, а вас ће Господ убити, а слуге ће своје назвати новим именом. Ко се узблагосиља на земљи, благосиљаће се Богом истинијем; и ко се ускуне на земљи, клеће се Богом истинијем (Ис. 65, 15-16). Зар се нису испунила сва пророштва, речена о Христу? Исаија је претсказао његово рођење од Дјеве, говорећи: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило (Ис. 7, 14). А свети пророк Михеј о његовом рођењу у Витлејему каже: И ти Витлејеме, доме Ефратов, ако јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће ми изаћи старешина, који ће бити господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена. Зато ће их оставити докле не роди она која ће родити (Мих. 5, 2-3).

Јевреји рекоше: Ми смо благословени потомци Сима који доби благослов од оца свог Ноја. А ви нисте добили благослов. - Философ им одговори: Нојево благосиљање Сима ни најмање се не односи на вас; оно је само прослављање Бога, јер је Ној рекао: Благословен да је Господ Бог Симов (1 Мојс. 9, 26). Овде се устима Ноја благосиља Господ Бог ради врлинскога Сима, и ништа више. А Јафету, од кога ми водимо порекло, Ној је рекао: Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим (1 Мојс. 9, 27). Сами пак ви видите како се благодаћу Божјом хришћанство шири, а ви све више и више губите значај. Па и онде где ви некада живљасте, сада се од хришћана благосиља и прославља име Господа нашег Исуса Христа.

На то Јевреји рекоше: Ето ви, уздајући се у човека, мислите да сте благословени, док књиге проклињу такве. - У одговор на то философ им постави питање: Је ли Давид проклет или благословен? Јевреји одговорише: Веома благословен. Значи, рече Константин, благословени смо и ми, јер се уздамо у Онога у кога се уздао и он, када је говорио у псалму: Човек мира мога, у кога се уздах (Пс. 40, 10). Тај Човек јесте Христос Бог. А ко се узда у обичног човека, тога и ми сматрамо проклетим.

После тога Јевреји поставише друго питање: Зашто ви хришћани одбацујете обрезање, када га Христос не одбаци, него поступи по закону? - Философ одговори: Ко је први казао Аврааму: биће знак између Мене и тебе (1 Мојс. 17, 11), Тај је, кад је дошао, испунио то, због чега се оно и држало од онога (Авраама) до Овога (Христа). У замену за обрезање Христос је установио крштење.

Тада Јевреји упиташе: Зашто су неки угодили Богу, не примивши тај знак (крштење) него Авраамов (обрезање)? - Философ одговори: Нико од њих није имао две жене осим Авраама. А Бог је зато и дао њему обрезање, да он не би ишао даље у томе, него да би живео по Адамовом примеру (тј. имао једну жену). И Јакову је учинио сличну опомену, када му је повредио ногу, зато што је имао две жене. Када Јаков постаде свестан разлога због кога му је то учињено, он доби назив "Израиљ", тојест онај који умом види Бога. А Авраам није то разумео.

Јевреји поставише ново питање: Како ви, клањајући се идолима мислите да угађате Богу? - Пре свега, одговори философ, научите се да разликујете иконе од идола, па ћете увидети да неправилно прекоравате хришћане. У вашим књигама има много упутстава о изображењима. Ја ћу вас питати за нека. Да ли је Мојсије начинио скинију по нацрту који је видео на Гори, или је по нацрту уметничке вештине саградио скинију од дрвета, коже, вуне и осталог, достојног херувима? Но пошто је тачно оно прво, да ли ћемо онда рећи за вас, да ви указујете поштовање и клањате се дрвету, кожи и вуни, а не Богу који је у своје време дао Мојсију такав нацрт (изображење) скиније? То исто важи и за Соломонов храм, у коме бејаше много изображења херувимских, анђелских и других. Тако и ми хришћани, поштујући образе (иконе) угодника Божијих, ми указујемо поштовање Богу.

Јевреји онда упиташе: Зашто ви једете свињетину и зечевину, када је то мрско Богу? - Философ одговори: Први завет (Нојев) прописао је: Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву (1 Мојс. 9, 3), јер је чистима све чисто, а поганима је нечиста савест. Исто тако и Бог о свему створеноме каже: гле, добро веома (1 Мојс. 1, 31). Због вашег преједања и ради поуке вама, Бог вам ускрати оно што је најбезначајније. А како је штетно по вас преједање, о томе је написано: Угоји се Израиљ, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стену спасења свога (5 Мојс. 32, 15); или: седоше људи, те једоше и пише; а после усташе да играју (2 Мојс. 32, 6).

Такве је разговоре блажени Константин водио са Јеврејима о хришћанској вери. Ти су разговори вођени били сваки дан у присуству самога кагана, и то је трајало дуго време. Те је разговоре касније записао блажени Методије и разделио их на осам делова, од чега је овде изложено врло мало.

Блажени Константин је водио разговоре не само са Јеврејима него и са Сараценима, које такође надвлада благодаћу Господа нашег, који је обећао слугама својим дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви противници (Лк. 21, 15). Слушајући узвишене и слатке речи богомудрог Константина, каган и његови главни саветници рекоше Константину: Бог те је послао к нама да нас научиш. Од Њега ти си се научио књигама, све си мудро говорио и меденим речима светих књига нахранио нас досита. Иако смо ми људи неуки, ипак верујемо да је то учење од Бога. Хоћеш ли пак да коначно успокојиш наше душе, онда нам кажи не само из књига него и помоћу прича све оно што те ми будемо питали о вери.

После тога се сви разиђоше ради одмора. Сутрадан се поново сабраше и рекоше Константину: Докажи нам, уважени човече, разлозима и причама, која је вера најбоља. - Философ одговори: У једнога Цара беху у великом поштовању муж и жена. Када они сагрешише, Цар их истера из те земље у којој су живели (из раја). Много година они проживеше тако, и у сиромаштву изродише децу. Деца су размишљала и разговарала, на који би начин повратила пређашње достојанство својих родитеља. Један је говорио једно, други друго, сваки је давао савет коме би, по његовом мишљењу, требало следовати. Коме је дакле од тих савета требало следовати? Зар не најбољем? упита Константин, завршавајући своју причу. Зашто тако говориш? одговорише Козари. Сваки сматра свој савет бољим од других. Ти нам дакле реци, да бисмо схватили, који је од тих савета најбољи.

Огањ, одговори философ, очишћује злато и сребро, а човек умом разликује лаж од истине. Кажи ми, од чега би први грехопад: не од гледања ли слатког плода и од жеље да будемо богови? - Тако је, потврдише Козари. Философ настави: Ако некоме болеснику шкоди мед или хладна вода, онда који лекар даје бољи савет: да ли онај који болеснику коме шкоди мед каже: једи мед! а коме шкоди хладна вода: напиј се хладне воде и стој го на мразу! или онај који даје потребан лек: уместо меда опрезно даје горки напитак, уместо воде - топле облоге и средства за загревање? Разуме се, одговорише сви, бољи савет даје овај други. Тако и грехољубиву пожуду треба умртвљавати горчином живота, а гордост смирењем; уопште, треба лечити супротностима.

Добро сте рекли, одговори Константин. И закон Христов каже, да живети по Богу, значи проводити суров живот (ићи тесним путем), који ће у вечном обиталишту донети стоструки плод.

После тога један од главних саветника каганових, који је добро знао нечестиво учење Мухамедово, упита философа: Реци ми, госте, зашто ви не поштујете Мухамеда? Та он веома хвали Христа у својим књигама и каже о Њему: од Дјеве, Мојсијеве сестре, родио се велики пророк, који је васкрсавао мртве и са великом силом исцељивао сваку болест. - Философ одговори: Нека нас пресуди сам каган. Реци ми, ако је Мухамед пророк, онда хоћемо ли веровати Данилу који је казао да ће се са Христом прекратити свако виђење и пророштво. Како после тога он може бити пророк? Стога, ако Мухамеда назовемо пророком, значи одбацујемо Данила.

На то многи од присутних рекоше: Ми знамо да је Данило пророковао Духом Божјим, а за Мухамеда знамо да је лажов и упропаститељ спасења многих. - Тада саветник каганов окрену се према Јеврејима и рече: С Божјом помоћу гост је оборио на земљу сву сараценску гордост, а вашу, као погану, избацио напоље. - Затим, обраћајући се свима присутнима, рече: Бог је дао хришћанском цару власт над свима народима и савршену мудрост: вера њихова је најбоља, и изван ње немогуће је постићи живот вечни. - Сви рекоше: Амин.

После тога философ се са сузама у очима обрати свима и рече: Браћо, оци, пријатељи и децо! Ето, ми смо, с помоћу Божјом, разјаснили и одговорили на све како треба. Ако пак и сада има некога међу вама коме је нешто нејасно, нека дође и нека ме пита. Ко прима ово учење, тај нека се крсти у име Свете Тројице; а ко не прима, ја нећу имати греха у томе, он ће сам увидети свој грех у дан Суда, када Вечни Судија буде сео да суди свима народима.

На то Козари са каганом одговорише: Ми нисмо непријатељи себи, и ево одлучујемо: од овога часа, ко хоће и ко може, нека, пошто промисли, приступи крштењу. А, ко се буде клањао према западу (незнабошци), или вршио јеврејске молитве (Јевреји), или држао сараценску веру (мухамеданци), тај ће добити брзу смрт.

Пошто донеше такву одлуку, сви се с радошћу разиђоше. Двеста људи Козара оставише идолске гадости и примише хришћанску веру.

Засадивши свету веру хришћанску у Козарском царству, преподобни учитељи Константин и Методије намислише да се врате у своју земљу, остављајући место себе свештенике које беху довели са собом из Херсона. Каган им предаде своје писмо за грчког цара, у коме је писао: Господару, ти си нам послао тако учене људе који нам јасно показаше да је хришћанска вера истинита, и њој нас научише. Пошто се просветисмо светим крштењем, ми објависмо у нашој држави да се сваки који жели може слободно крстити, и надамо се да ће сва земља наша примити хришћанску веру. Сви смо ми пријатељи твоме царству, и готови смо, ако узажелиш, да ти служимо.

Испраћајући блажене учитеље, Константина и Методија, каган им нуђаше многе дарове, али они одбише, говорећи: Пусти с нама грчке заробљенике што се налазе овде, то ће за нас бити највећи дар.

Каган им испуни жељу, скупи око двеста заробљеника, и предаде их светој браћи. И тако сви с радошћу кренуше на пут, благодарећи Бога. Но путујући, они су морали пролазити кроз пуста и безводна места. И сви малаксаваху од жеђи. Тако изнурени наиђоше на једно слано језеро, чија је вода од силне соли била горка као пелен. Тада се сви разиђоше по пустињи да траже пијаћу воду. А Константин, који беше толико изнемогао да није могао даље ићи, рече своме брату Методију: Не могу више да трпим жеђ; молим те, захвати од те воде, јер верујем да ће Онај, који некада Израиљцима претвори горку воду у слатку, и нама изнемоглима од жеђи засладити горчину ове воде. - И кад захватише воду и окусише, видеше да је слатка као мед и студена као зими. Онда сви том водом утолише жеђ, и прославише Бога.

Стигавши у Херсон, света браћа посетише епископа. Пошто вечераше, Константин рече епископу: Помоли се за мене, владико, и благослови ме као што отац благосиља своје чедо последњим благословом. - Чувши то, присутни мишљаху да се Константин спрема да сутра рано крене из Херсона и настави свој пут, па га упиташе поводом тога. А он некима насамо рече, да ће епископ сутра изјутра оставити свет и отићи ка Господу. Тако и би: епископ се изјутра престави.

На путу за Цариград имало се проћи кроз земљу у којој живљаше Фуљски народ[26]. Овај народ је приносио жртве под великим храстом, који се био срастао са трешњом и називао се Александар. Женама је забрањено да прилазе овоме храсту и да учествују при жртвоприношењима. Блажени Константин ступи међу сакупљени народ и рече: Јелини нису избегли вечне муке, клањајући се небу и земљи - тако великим и добрим творевинама; утолико пре ви, клањајући се неизмерно мањој и нижој творевини - храсту, нећете избећи вечне муке. - Незнабошци одговорише: Ми то не чинимо само данас, него смо овај обичај примили од отаца. Приносећи жртве под храстом, ми добијамо оно што иштемо: кишу, и много друго. И како ћемо се одрећи од овог поклоњења, када то нико од нас не може да учини? А ако се неко и усуди, тај ће умрети, не угледавши више кишу.

Тада их философ стаде поучавати оваквим речима: Бог говори о вама у Светим Књигама, како Га онда можете одбацивати? Тако пророк Исаија од лица Господња виче, говорећи: Доћи ћу те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих оне који се спасу к народима у Тарсис, у Фуд, у Луд, у Мосох, у Товел, у Еладу, и на даљна острва, који не чуше име моје нити видеше славу моју, и јављаће славу моју по народима (Ис. 66, 18-19). Гле, ја ћу послати многе рибаре, говори Господ, и уловиће их... по свакој гори и по сваком хуму и по раселинама каменим (Јерем. 16, 16). Браћо, настављаше говорити Константин, послушајте Бога који вас је створио. Ево Еванђеља Новога Завета Божијег, по коме ви треба да примите крштење.

Оваквим и другим сличним речима блажени Константин убеди незнабошце да посеку и сагоре тај храст. Старешина тога народа приђе Константину и целива свето Еванђеље. Овоме примеру следоваше и остали незнабошци. Затим философ раздаде свима беле свеће, и сви се са запаљеним свећама и појањем упутише храсту. Константин узе секиру и удари по храсту тридесет и три пута; а после тога други потсекоше храст у корену и сагореше га. Исте ноћи Господ посла силну кишу. И сви радујући се узнесоше хвалу Богу, који се радује спасењу грешника.

Када стигоше у Цариград, бише са великом чешћу и радошћу дочекани од цара, и од патријарха, и од целог сабора као апостоли Христови. И жељаху да их посвете за епископе, али они то одлучно одбише. Онда Методија приволеше да буде игуман Полихронијевог манастира, а Константин борављаше при цркви светих Апостола. Ускоро обојица бише позвани на нове подвиге.

Борис или Богорис. цар бугарски, после рата са Грцима, зажеле да прими хришћанску веру. Борисова сестра, која је на неколико година пре тога била у ропству у Цариграду, врати се у Бугарску као хришћанка, и стараше се да убеди брата да прими хришћанску веру. Он дуго није пристајао; али глад и страшни помор опустоши његову државу. Тада се он, по савету своје сестре, обрати са молитвом хришћанском Богу, и невоље престадоше. Борис посла у Цариград изасланике да измоле наставнике. Методије онда отпутова у Бугарску. Тамо он на зиду царског дворца наслика Страшни суд, и објасни цару блаженство праведника и муке грешника. Већ припремљен речима и примером сестре и чудесним прекраћењем невоља, цар прими хришћанску веру. То би 860 или 861 године.[27]

Константин и Методије не успеше да окончају започето дело крштавања бугарског народа, а оно указа се ново поље за њихову апостолску делатност. Моравски кнез Ростислав одржа веће са својим кнезовима[28] и са свим народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом, да им пошаље хришћанске учитеље. На већу би решено да се изасланици пошаљу са оваквом поруком: Наш народ[29] је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон. Само у нас нема таквог учитеља који би нам веру Христову објаснио на нашем језику. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри закон исходи[30].

Цар Михаило се посаветова са патријархом и целим свештеним сабором, па позва на сабор блаженог Константина. Ту му цар саопшти жељу Словена и рече: Философе, ја знам да си ти слабуњав, али је неопходно да ти идеш тамо, пошто нико не може тај посао свршити боље од тебе. - Философ одговори: Иако сам телом болешљив и болестан, ипак ћу с радошћу поћи тамо, ако они само имају писмена у свом језику. - Цар на то рече: Дед мој и отац мој и многи други тражили су, али их нису нашли; како их онда ја могу наћи? - Философ упита: У том случају, како ћу им проповедати? То је исто као беседу записивати по води. Осим тога, ако ме Словени рђаво схвате, могу ме још прогласити за јеретика. - На то цар заједно са својим ујаком Вардом овако рече философу: Ако зажелиш, Бог ће ти дати што иштеш, јер Он даје свима који с вером ишту од Њега и отвара онима који куцају.

Изишавши од цара, Константин исприча све брату своме Методију и неким ученицима својим[31]. По своме обичају Константин пре свега поче од молитве, па онда наложи на себе четрдесетодневни пост. За кратко време Бог који чује молитве слугу својих, испуни оно за што је Константин молио. Помогнут благодаћу Светога Духа, Константин измисли словенску азбуку која има тридесет и осам слова. Затим приступи превођењу грчких свештених књига на словенски језик. У томе му помагаше блажени Методије и ученици. Превођење свештених књига би почето са светим Еванђељем по Јовану. Искони бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово, беху прве речи преведене на словенски језик.

Свој превод света браћа поднесоше на расмотрење цару, патријарху и целом духовном сабору. Сви се они томе обрадоваше и прославише Бога за указану милост.

После тога Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар им даде за пут све неопходне ствари, а кнезу Ростиславу написа следеће писмо: Бог који жели да сваки има истинско разумевање и напредује, видевши твоју веру и твоје старање, благоволео је испунити твоју жељу у наше дане. Он је открио писмена вашег језика, која су досада била непозната, да би и вас уврстио у велике народе, који славе Бога на своме језику. И ево ми ти шаљемо ученог и философа. Прими овај дар који је много скупоценији од сваког злата и сребра, драгог камења и пролазног богатства, и помози му да што скорије обави посао. Свим срцем тражи Бога и опште спасење; стога се не лени потстицати све да се брину за своје спасење и да ходе правим путем. Потрудиш ли се да свој народ приведеш познању Бога, ти ћеш добити награду за то и у овом свету и у оном, за све душе које до смрти желе веровати у Христа Бога нашег. Тиме ћеш ти, слично Константину[32], оставити за собом истински спомен потоњим поколењима.

Када Константин и Методије стигоше у Моравију, бише дочекани са великом чешћу. Пре свега Ростислав сабра много дечака и наложи им да се код свете браће уче словенској азбуци и новопреведеним књигама. Затим под руководством свете браће Ростислав стаде зидати цркве. За годину дана већ је била довршена прва црква у граду Оломуцу; потом се још неколико цркава појави у Моравији. Константин је освећивао те цркве и служио у њима на словенском. За време свог бављења у Моравији Константин са ученицима својим преведе сва црквена богослужења, и научи их јутрењу и часовима, литургији и вечерњу и повечерју и "тајној служби". И по пророчким речима, отворише се уши глувима да чују речи из књига, и постаде красноречив језик муцавих. Бог, који се радује спасењу једнога грешника, с радошћу посматраше поправљање читавог једног народа.

Када се међу Словенима стаде на њиховом језику ширити божанско учење и вршити богослужења, тада многи, нарочито архијереји и јереји римскога језика, почеше негодовати, говорећи им: Тиме се не прославља Бог. Да је то било угодно Богу, Он је могао учинити да се од самог почетка проповед речи Божје записује на језику онога народа коме је објављивана. Но Бог је изабрао само три језика: јеврејски, грчки и латински, на којима треба славити Бога.

Таквим људима свети учитељи одговараху: Бог даје кишу свима подједнако, и чини те сунце све обасјава. А Давид каже: Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 150, 6); Кликни Господу сва земљо! Појте Господу песму нову! (Пс. 149, 1). Пошто Господ дође да спасе све народе, онда сваки народ треба да слави Господа на свом језику.

Тако света браћа проведоше четрдесет месеци у Моравији, путујући из места у место, и свуда проповедајући на словенском језику. Уручујући Словенима на словенском језику неисказано скупоцени поклон - реч Божју, Константин им у предговору светом Еванђељу упућује ове речи: "услишите, Словени вси слово, јеже крјепит срдца и уми". Оснивајући школе за словенску децу, они су стекли много ученика, готових да буду добри учитељи и достојни свештенослужитељи у своме народу.

Чувши у Риму за свету браћу Кирила и Методија, папа Никола им с љубављу писа, позивајући их у Рим. Они се одазваше његовој жељи и кренуше. На путу за Рим, они се задржаше у Панонији. Тамо је био кнез Коцел, који позва свету браћу у град Блатно, да би сам научио код њих словенску азбуку, и да би је такође научили педесет ученика које кнез беше сабрао из свога народа. На растанку Коцел указа светим проповедницима велико поштовање и понуди им велике дарове. Али Константин и Методије, као од Ростислава Моравског, тако и од Коцела не хтедоше узети ни злата, ни сребра, нити икоју другу ствар. Они су Еванђелску реч проповедали без награде, само су од оба кнеза измолили слободу за девет стотина грчких заробљеника.

После Паноније на путу за Рим света браћа свратише у Венецију. Ту се латински и немачки свештеници и монаси окомише на Константина као вране на сокола, проповедајући тројезичну јерес. Реци нам, човече, говораху они Константину, зашто си превео Свете Књиге за Словене и учиш их на том језику? То раније нико чинио није: ни апостоли, ни папа римски, ни Григорије Богослов, ни Јероним, ни Августин. Ми знамо само три језика, на којима треба прославити Бога: јеврејски, грчки, римски.

Философ им одговори: Не пада ли киша од Бога подједнако за све? не сија ли сунце за све? не дише ли сва твар један ваздух? А како вас није стид мислити, да осим три језика, сва остала племена и језици треба да су слепи и глуви? Та не мислите ли ви, реците ми, да Бог није свемогућ, па зато не може да то учини, или завидљив, па неће да то учини? Ми знамо многе народе, који имају своје књиге и узносе славу Богу сваки на свом језику. Од њих познати су следећи: Јермени, Персијанци, Абхази, Грузини, Сугди, Готи, Обри, Турци, Козари, Арабљани, Египћани, Сиријци, и многи други. Ако пак не желите да се с тим сложите, онда ће Свете Књиге бити судија. Јер Давид узвикује: Певајте Господу песму нову, певај Господу, сва земљо! (Пс. 95, 1). Кликни Господу, сва земљо; певајте, радујте се и покликујте (Пс. 97, 4). Сва земља нек се поклони теби и поје теби; нека поје имену твоме, Вишњи! (Пс. 65, 4). Хвалите Господа сви народи, славите га сви људи... Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 116, 1; 150, 6). У Еванђељу се вели: А који га примише даде им власт да буду синови Божји... Не молим пак само за њих, него и за оне који узверују у мене њихове речи ради: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби (Јов. 1, 12; 17, 20-21). У Еванђељу по Матеју говори се: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин (Мат. 28, 18-20). Еванђелист Марко такође вели: Идите по целоме свету и проповедите еванђеље свакоме створењу. Који узверује и крсти се, спашће се; а ко не верује осудиће се. А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће нове језике (Мк. 16, 15-17). Применићемо речи Светога Писма и на вас: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели (Мт. 23, 13). Тешко вама законици што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а који хотијаху да уђу, забранисте им (Лк. 11, 52). Апостол Павле говори Коринћанима: Ја бих хтео да ви сви говорите језике, а још више да пророкујете (1 Кор. 14, 5); а Филибљанима пише: И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Таквим и многим другим сличним речима свети Константин изобличи латинске и немачке свештенике.

Из Венеције се Константин и Методије упутише право у Рим. Још за време њиховог боравка у Венецији умре папа Никола и на његово место би изабран Адријан II[33]. Сазнавши да се Константин и Методије налазе у Венецији, нови папа их позва у Рим. Када се света браћа приближише Риму, изађе им у сусрет сам папа са својим клиром и грађанима, са упаљеним свећама, јер они ношаху свете мошти светог свештеномученика Климента, папе римског, откривене у Херсону. Пренесење светих моштију Господ прослави многим чудесима. Тако један раслабљени доби исцелење, и многи други болесници ослободише се својих недуга.

Папа прими словенске књиге, освети их и положи у цркви свете Дјеве Марије, знаној "Фатни" (јасле), и стаде се по тим књигама вршити богослужење. После тога папа издаде наређење двојици епископа да посвећују ученике - Словене, који беху дошли заједно са Константином и Методијем. Посвећење ученика првога дана би извршено у цркви светог апостола Петра и литургија отслужена на словенском језику; другог дана - у цркви свете Петрониле; и трећег дана - у цркви светог апостола Андреја. Затим је отслужено свеноћно бденије на словенском језику у цркви великог учитеља народа - светог апостола Павла, а изјутра - света литургија над светим гробом његовим. Двојици споменутих епископа у богослужењу су помагали Арсеније, један од седморице епископа, и библиотекар Анастасије.

Константин и Методије са ученицима својим нису престајали захваљивати Богу за све, а Римљани нису престајали долазити к њима, нарочито Константину, и распитивати их о свему. Неки су долазили по два и три пута и добијали поуке. Једном дође код Константина неки Јеврејин и рече да Христос, о коме говоре пророци да ће се родити од Дјеве, још није дошао. Константин му наброја колико је било колена од Адама до Христа, и доказа да је Христос већ дошао, и колико је година прошло од тога времена.

Ускоро после тога, болешљиви Константин, изнурен подвизима и дугим путовањем, тешко се разболе, и за време болести би му у виђењу откривен од Господа час његове смрти. Сазнавши то, Константин се целог тог дана радоваше духом, и певаше црквену песму: Развесели се дух мој и обрадова се срце моје што ми рекоше: хајдемо у дворе Господње![34] Затим се обуче у своју најбољу одећу, и сав радостан преко целог тог дана, он је говорио: Од овога тренутка ја никоме на земљи нисам више слуга, него једино Богу Сведржитељу и био сам и бићу вавек, амин.

Сутрадан Константин прими схиму, и том приликом доби име Кирило. Болест његова продужи се педесет дана. Једном у току своје болести Кирило се обрати Методију овим речима: Ето брате, ја и ти бејасмо као сложни пар волова који ору једну њиву, и ево ја падам на бразди завршивши свој дан. Знам ја да си ти силно заволео гору Олимп, али немој ради горе остављати своју проповед и учење. Овим подвигом ти можеш боље постићи спасење.

Када се приближи време да добије упокојење и пређе у други живот, свети Кирило подиже руке своје с Богу и са сузама се мољаше овако: Господе Боже мој, Ти си саставио бестелесне Силе Анђелске, распростро небо, основао земљу и из небића привео у биће све што постоји на њој, Ти свагда и у свему слушаш оне који творе вољу твоју, који се боје Тебе и држе заповести твоје, - услиши молитву моју и сачувај верно стадо твоје, које си поставио да пасем ја грешни и недостојни слуга твој. Избави ово стадо од сваког безбожја и безакоња и од сваког многоречивог језика јеретичког који говори хулу на Тебе. Уништи тројезичну јерес, и умножи верне у Цркви твојој. Сједини све у једнодушности, и учини све једномисленима о истинитој вери твојој и правом вероисповедању. Удахни им у срца реч науке твоје, јер је то - дар твој. Када си Ти мене недостојног удостојио да проповедам Еванђеље Христа твог, онда ми допусти да Ти вратим као твоје све што си ми дао. Збрини их моћном десницом твојом, покриј их покровом твојим, да би сви хвалили и славили име Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.

Затим, пошто целива све, он рече: Благословен Бог наш, који нас не даде у плен невидљивим непријатељима нашим, него разори замке њихове и избави нас од трулежи. - Са тим речима свети Кирил усну у Господу 14. фебруара 869. године.

Папа Адријан нареди свима Грцима који су се налазили у Риму, а исто тако и Римљанима, да присуствују погребу и са запаљеним свећама да стоје крај кивота светог Кирила. Још папа издаде наређење да сахрана светог Кирила буде као и сахрана папа. Свети Методије, сазнавши да намеравају сахранити у Риму чесно тело светога Кирила, оде код папе и рече му: Мајка наша нас је заклела да ко први од нас умре, онај други пренесе брата у његов манастир на Олимпу и тамо га сахрани.

После ове изјаве светог Методија папа издаде наређење да се чесно тело светог Кирила положи у кивот, па кивот закуца гвозденим клинцима, и тако припреми за пут. Свете мошти остадоше у таквом положају седам дана. А римски епископи говораху папи: Пошто Бог доведе овамо Кирила, који је путовао по многим земљама, и овде му узе душу, онда га и треба сахранити овде као чеснога мужа. - Ако је тако, одговори папа, онда ћу ја променити римски обичај и сахранити Кирила због његове светости и љубави у моме гробу, у цркви светог апостола Петра. - Тада свети Методије рече: Ако нећете да ме послушате и мени га не дате, него желите да га задржите овде, онда га положите у цркви светога Климента, са којим је он заједно дошао овамо.

Папа нареди да се поступи по предлогу светог Методија. Онда се поново сабраше сви епископи, црноризци и народ, и са чешћу испратише свете мошти до цркве светог Климента. Пред спуштање кивота у гробницу, епископи предложише: Да отворимо кивот и погледамо, није ли узето што од светих моштију? - Али, иако су на све могуће начине покушавали да отворе кивот, они га, по промислу Божјем, не могоше отворити. Тада спустише свете мошти са десне стране олтара у цркви светога Климента. Затим се ту стадоше збивати многа чудеса. Видећи то, Римљани почеше све више и више прослављати светог Кирила и, израдивши икону његову, стадоше пред њом палити свеће дан и ноћ, узносећи хвалу Богу који прослави оне који Га љубе.

После смрти светога Кирила дођоше к папи изасланици панонског кнеза Коцела, молећи га да им пусти блаженог Методија. Папа одговори изасланицима овако: Не само вама, него и свима словенским народима шаљем га, као учитеља од Бога и од светога Петра, првопрестолника и кључедршца небеског царства.

Испраћајући светог Методија к Словенима, папа му уручи следећу посланицу словенским кнезовима: Адријан епископ и слуга Божји - Ростиславу, Свјатополку и Коцелу: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. С радошћу сазнадосмо да Господ потстаче срца ваша да Га тражите, и показа вам да Му ваља служити не само вером него и добрим делима: јер је вера без дела мртва (Јак. 2, 26). Стога греше они који мисле да знају Бога, а не желе да испуњују закон његов. Ви тражисте учитеље не само од овог епископског престола него и од благоверног цара Михаила: ви га молисте да вам пошаље блаженог философа Константина са братом. Света браћа, када сазнадоше да се ваша земља налази под управом апостолског престола, не учинише ништа супротно канонима, већ дођоше к нама и донеше мошти светог Климента. А ми, обрадовавши се, намислисмо да у ваше земље пошаљемо нашег сина Методија, мужа савршеног разума и правоверног, посветивши њега и ученике у свештенички чин. Он вас може учити како ви то молите, и преводити на ваш језик свете књиге, и по њима вршити свету литургију и крштење и све црквене обреде, чему је поставио почетак, с помоћу Божјом и молитвама светог Климента, свети философ Константин. Исто тако, ако неко други буде у стању да правилно и правоверно преводи свете књиге на ваш језик, да би ви лакше могли познати заповести Божије, онда нека то дело буде свето и благословено Богом, нашом и целом католичком Црквом. Само чувајте један обичај: да се на литургији Апостол и Еванђеље најпре читају по римски, а затим по словенски, да би се испунила реч Светога Дисма: Хвалите Господа сви народи (Пс. 116, 1); и још: Стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говораху (Д.А. 2, 4). Ако се пак ко усуди корити споменуте учитеље и скретати вас од истине ка баснама, или, кварећи вас, буде хулио на књиге вашег језика, тај нека буде одлучен и изведен на суд цркве, и све дотле неће добити опроштај док се не поправи. Јер то су вуци а не овце, и треба их распознавати по родовима њиховим, и чувати их се. А ви, децо љубљена, слушајте учење Божје и не одустајте од црквених поука, и тада ћете бити истински поклоници Оцу вашем небеском са свима светима. Амин.

Коцел прими Методија са великом чешћу, али га убрзо поново отправи папи, и са њим двадесет угледних људи, молећи папу да светог Методија постави за епископа Паноније, на престо светог апостола Андроника, једног од Седамдесеторице[35], који је некада тамо епископовао. Папа тако и уради.

После тога, исконски непријатељ и противник истине потстаче против Методија Моравског кнеза[36] и немачке и латинске кнезове тога краја. Свети Методије би позван на веће, на коме му поставише овако питање: Зашто ти проповедаш у нашој области? - Када би ја знао, одговори на то свети Методије, да је ово ваша област, ја не би онда ни проповедао овде; али ова област припада светом апостолу Петру. А ако ви због свађе и лакомства будете поступали не по правилима, забрањујући проповедање учења Божјег, пазите се да при пробијању гвоздених врата главом, не разбијете себи главу. - Епископи онда рекоше: Говорећи са гневом, ти сам навлачиш беду на себе. - Свети Методије одговори: Ја се не стидим говорити истину ни пред царевима. Што се мене тиче, ви поступајте са мном како хоћете. Ја нисам бољи од оних који су ради правде подносили многе муке у овом животу.

Много је говора било одржано на том скупу, али противници светога Методија нису могли ништа рећи против њега. Онда кнез рече са потсмехом: Не замарајте мога Методија; он се ознојио као да је поред вреле пећи. - Методије одговори: Да, господару. Једном срели ознојеног философа и упитали га: Од чега си се ознојио? Препирао сам се са простацима, одговори философ.

Много су епископи говорили о Методију. Најзад га послаше на заточење у Швабију[37], где га две и по године држаху у тамници. Глас о томе дође до папе. Сазнавши о томе, папа Јован VIII[38] наследник Адријана II, изрече проклетство на немачке епископе и забрани им да служе литургију све док не пусте Методија на слободу. Тада епископи пустише на слободу Методија, али Панонском кнезу Коцелу саопштише: Ако Методија узмеш код себе, не сматрај нас за доброжелатеље. - Ипак ти епископи не избегоше суд Божји и апостола Петра. Четворица од њих брзо умреше.

У то време изби сукоб у Моравији између Словена и немачких свештеника. Морављани схватише да су немачки свештеници, који живе код њих, непријатељи Словена, и старају се да их предаду Немцима. Зато их протераше, а папи упутише следећу молбу: Као што су пре наши оци примили крштење од светога Петра, тако и сада дај нам архиепископа и учитеља Методија. - Папа одмах упути светог Методија у Моравију, где га кнез Свјатополк и Морављани, који се већ беху разишли са Немцима, примише и поверише му све цркве и духовништво у свим словенским градовима. Наместо протераних свештеника немачких свети Методије постави свештенике - Словене. Пошто су свети Методије и свештеници вршили богослужење и проповедали народу на словенском језику, хришћанска се вера стаде силно ширити. Многи су се незнабошци одрицали својих заблуда и приступали вери у истинитог Бога.[39] У то време и Моравска држава бејаше јака као никада пре[40].

Свети Методије имађаше дар пророштва. Многа су се његова пророштва збила. Споменућемо неколико од њих. Један незнабожачки кнез, који је живео поред Висле, исмеваше хришћане и чињаше им непријатности. Свети Методије му посла овакву поруку: Боље ти је, синко, да се крстиш добровољно и у својој земљи, него ли да се у туђој земљи крстиш принудно као заробљеник. - Тако и би.

Једном Свјатополк ратоваше са незнабошцима и рат се отеже. Пред Петровдан свети Методије посла Свјатополку овакву поруку: Ако ми обећаш да са војском будеш код мене о Петровдану, ја верујем да ће ти Бог ускоро предати у руке незнабошце. - Тако и би.

Неки богат човек ожени се својом снахом. Свети Методије га је дуго саветовао и поуке му многе давао, али га не могаде убедити да се разведе. А други су му, због богатства, повлађивали. Тада свети Методије рече богаташу: Иде време када ласкавци неће бити у стању да вам укажу помоћ и ви ћете се сетити мојих речи, али ће већ бити касно. - И заиста, по промислу Божјем, на ове богаташе изненада нападе таква болест, да нигде места нису могли наћи себи. У таквом стању они и умреше.

Стари завидљивац и непријатељ рода људског опет диже против Методија јавне и тајне непријатеље, као некада Датана и Авирона против Мојсија. У то време појавише се јеретици који учаху да Дух Свети исходи и од Сина. Ови јеретици завођаху правоверне са правога пута, а о светом Методију, који изобличаваше њихово безбожно учење, говораху: Нама је папа дао власт и наредио нам да протерамо Методија и његово учење. - Сабраше се сви Морављани и заповедише да се пред целим народом прочита та посланица, којом се тобож Методије протерује из земље. Народу је било много жао да се лиши таквог пастира и учитеља. А у тој папиној посланици стајало је ово: "Брат наш Методије правоверан је и врши апостолску службу. Њему је апостолски престо потчинио све словенске земље, и кога он прокуне - биће проклет, а кога освети - биће свет".[41]

После овога сви се непријатељи светог Методија разиђоше посрамљени. Но злоба се њихова тиме не оконча. Желећи да додијају светитељу, они говораху да је грчки цар љут на њега, и да Методије не би остао у животу када би био под његовом влашћу. Али милостиви Господ, не желећи да слуга његов буде поруган, потстаче срце царево, те цар упути светом Методију овакво писмо: "Чесни оче, веома желим да те видим. Учини добро дело: потруди се те дођи до нас, да би те видели док си још у животу и добили благослов од тебе".[42]

Свети Методије отпутова у Цариград, и би примљен од цара и патријарха са великом чашћу и радошћу. Цар одаде хвалу његовом учењу, и, задржавши код себе два његова ученика, јереја и ђакона, са словенским књигама, он испрати светог Методија натраг у Моравију са великим даровима.

Много је невоља поднео свети Методије: у пустињама - од разбојника, на морима - од силних бура, на рекама - од неочекиваних вртача, те се на њему испунише апостолове речи: невоље на рекама, невоље од разбојника, невоље на мору, невоље међу лажном браћом у труду и подвигу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи (1 Кор. 11, 26-27). Затим, оставивши све бриге, и сву тугу положивши на Бога, свети Методије стаде са своја два ученика - свештеника преводити на словенски оне књиге, које не беше успео да преведе са својим братом, блаженим Константином. С њима он преведе цео Стари Завет, сем Књига Макавејских; исто тако преведе и Номоканон и Патерик. Свети Методије започе превођење у марту месецу, а заврши га 26. октобра. Завршивши превођење, свети Методије узнесе достојну хвалу и славу Богу и светом Димитрију Солунском, на чији празник доврши превођење, и према коме је као Солуњанин гајио нарочиту љубав.

Око тог времена Угарски краљ, који се бавио у крајевима око Дунава, зажеле да види светог Методија. Многи су одвраћали светог Методија да не иде код тог краља, због опасности које му прете, али он оде. Угарски краљ га срете са чешћу. И пошто је разговарао са светим Методијем, он га испрати са великим даровима. Праштајући се са њим, краљ рече светитељу: Чесни оче, сећај ме се увек у светим молитвама својим.

Старајући се о своме стаду, свети Методије је проналазио верне следбенике Христове у свима земљама, и запушивао уста причала. Он је заједно са апостолом могао рећи: Трку сврших, веру одржах: даље дакле мени је приправљен венац правде (2 Тм. 4, 7-8). А када се приближи време да се свети Методије одмори од страдања и добије награду за многе трудове, стадоше га питати: Чесни оче и учитељу, кога од твојих ученика одређујеш за свог наследника? - Показујући на свога ученика Горазда, светитељ рече: Ево човека ваше земље, правоверног, и доброг познаваоца латинских књига. Ако на то буде воља Божја и ваша љубав, ја желим да он буде мој наследник.

На Цвети свети Методије дође у цркву, и не могаде служити због слабости, него се само помоли Богу за цара грчког, за кнежеве словенске, за клирике, и за сав народ, и рече: Надгледајте ме, децо, до трећега дана. - И стварно, у свитање трећега дана свети Методије, изговоривши речи: "У руке твоје, Господе, предајем дух свој", упокоји се у Господу на рукама јереја, 6 априла 885 године.

Опело би обављено на латинском, грчком и словенском, и чесно тело светог Методија положено у саборној цркви у Велеграду. На погребу је узело учешћа огромно мноштво народа. Било је ту и људи и жена, и одраслих и малих, и богатих и сиромашних, и слободних и робова, и удовица и сирочади, и странаца и мештана, и болесних и здравих. Сви су са сузама испраћали тако доброг учитеља и пастира, који је свима био све, да све придобије.

Тако свети Методије пређе ка Господу, коме са својим братом светим Кирилом апостолски ревносно послужи, и обојица Му предстадоше у вечном животу, славећи Га са свима светима у бесконачне векове, амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Царовао од 813 до 820 године.
2. Михаило II Балба царовао од 820 до 829 године.
3. Теофил царовао од 829 до 842 године.
4. Софија је грчка реч и значи: мудрост.
5. Види његово Житије под 20 септембром.
6. Његов спомен празнује се 25 јануара.
7. Доместик је војни високодостојанственик који је стално живео у царском двору. Његова је дужност била - чувати цареву личност.
8. Патрицијима су се у старини називали људи високог порекла.
9. Логотет - чувар печата, секретар при цариградском двору и патријарху.
10. Омир - знаменити стари грчки песник, писац Илијаде и Одисеје.
11. Касније био патријарх Цариградски (858-867 и 877-886 г.).
12. Дугачак узани залив у Босфорском мореузу.
13. Јован VII патријарховао од 832 до 842 године.
14. Повест о томе налази се под шестим мартом, где се описује страдање светих мученика Аморејских.
15. Акатист Пресветој Богородици.
16. Очевидно, овде је реч о некој нарочитој врсти винове лозе, која се на нарочити начин гајила.
17. На Олимпу блажени Константин стаде се по први пут бавити изучавањем словенског језика. У томе му је ишло на руку присуство монаха Словена, којих је било много по разним обитељима на Олимпу.
18. Козари, које Грци називаху Хазари а Римљани Газари, били су познати под општим именом Скити. Говорили су словенски или руски, и живели близу Меотијског или Мртвог (Азовског) Језера, у које се улива река Дон, која је (у старо време) одвајала Европу од Азије. У тој земљи најпре је живело племе првог Јафетовог сина Гамера, које се називало Гемери, грчки - Кимери, руски - Цимбри, и по њима се ушће Меотијског Језера, којим се улива у Црно Море, звало Босфор Кимеријски, тојест уско место у Кимеријском мору. Када Цимбри одоше одатле према северу и помешаше се са разним народима, тада њихово место око Меотијског Језера или Кимеријског Босфора насели једно скитско племе, звано Алани (од Аланских гора), које касније би прозвано Козари (од реке Козаре). У току времена то се племе силно намножи, и широко насељаваше обе стране реке Дона: у Азији - до Волге која се улива у Каспијско или Хвалинско Море, а у Европу - до Дњепра који се улива у Црно Море, па чак и даље - до Паноније, али се тамо већ називаху другим именима: Авари, Хуни итд. Козари су били људи груби, свирепи и ружни. Као скитнички народ, они су живели по шаторима, прелазећи из места у место, нарочито ради паше за стоку. Хранили су се више поврћем и полусировим месом него ли хлебом. У рату су били врло храбри и свима страшни. Владар им се звао каган (хаган или хајан). О храбрости овога народа говоре много грчки и римски летописци. Много су мука Козари задали Цариграду за царовања Ираклијева и патријарховања Сергијева, када су чудесно били побеђени непобедивом силом Пречисте Богоматере, која је заштитила свој град од незнабожних Козара и Персијанаца који су им се били придружили. Тај догађај је опширно описан у Синаксару пете суботе Великога поста. Много касније, грчки цар Лав Исавријанац, желећи да живи у миру са Козарима, ожени свога сина Константина (Копронима) ћерком кагана козарског, која на крштењу доби име Ирина. Они имађаху сина Лава, који се по матери називао Казарин или Хазарис (овај Лав имао је жену Ирину, која по смрти мужа успостави Православље, одбацивши иконоборачку јерес на Седмом Васељенском Сабору). После овога брака Грци стадоше живети у миру с Козарима, и ови се почеше упознавати са хришћанском вером. Хришћанство се поче ширити међу Козарима поглавито од Херсоњана (Херсон - грчка колонија), а нарочито после светих учитеља Константина и Методија. Козаре у Европи коначно је разбио Свјатослав, отац светог Владимира. Козаре пак у Азији (који су живели између Дона и Волге) покорише Половци и Печењези.
19. Патријарховао од 847 до 857 године; затим по други пут од 867 до 877 године.
20. Овде је утицај Јевреја био тако јак, да је чак династија козарских кагана са својим дворјанима примила јеврејску веру.
21. Спомен његов празнује се 25 новембра.
22. Трајан царовао од 98 до 117 године.
23. Попришче (грчки ριλλιον лат. miliare) састојало се из хиљаду великих корака; у сваком таквом кораку рачунало се пет стопа.
24. Никифор I царовао од 802 до 811 године.
25. Св. Атанасије Велики, Св. Јован Златоуст, Св. Григорије Ниски.
26. Незнабожачко племе које је живело око Азовског мора.
27. Крштење целе Бугарске последовало је 864-9 године.
28. На том већу учествовали су и Ростиславов нећак Свјатополк, кнез моравски, и Коцел, кнез блатненски (у Панонији).
29. На Морави је и раније било проповедника из Цариграда и са Запада, и они су крштавали, али је било мало хришћана. Затим су дошли немачки свештеници, и стали крштавати све одреда. Ови су свештеници вршили богослужење на латинском језику, а с народом говорили немачки. Зато Словени, не разумевајући ове језике, нису знали у шта их крсте и нису разумели хришћанско учење.
30. Ово изасланство било је 862. године.
31. За време свога подвизавања на Олимпу Константин је већ имао ученике, са којима се и бавио изучавањем словенског језика. Од тих ученика познати су: Горазд, Климент, Сава, Наум и Ангелар.
32. Цар Константин Велики (305-337 год.) дао слободу хришћанској вери у римској царевини.
33. Паповао од 867 до 872 године.
34. Антифон, глас 1: О рекших мње, внидем во двори Господњи, возвеселисја ми дух мој и сердце обрадовасја.
35. Спомен св. апостола Андроника празнује се 4 јануара, 17 маја и 30 јула.
36. У то време Ростислав, који је помагао светој браћи, беше умро у заточењу; њега наследи његов нећак Свјатополк, који у прво време своје владавине беше у великом пријатељству са немачким императором.
37. Швабија - у Немачкој. У тамници Немци су на све могуће начине кињили св. Методија: по неколико дана нису му давали да једе; зими су га босог и гологлавог изводили у тамничко двориште, и тако га држали на мразу по двадесет и четири сата, и више; чак су га и батинама тукли. Али Господ је чувао и крепио свога светитеља. Велику су утеху причињавали светитељу његови ученици, који су га често посећивали у тамници.
38. Јован VIII био епископ римски од 872 до 882 године. За разлику од претходних двојице папа, Николаја I и Адријана II, овај папа се измирио са Св. Фотијем, патријархом Цариградским, учитељем Свете Браће, и признао одлуке Фотијевог сабора (879-880 г.) по којима се забрањује латинско додавање туђих речи (јерес Filioque) у Символ Вере.
39. Тако Боривој, кнез Чеха, посла гласоноше к Свјатополку да га известе да чешки кнез жели да се крсти и тражи свештенике. Свјатополк рече чешким гласоношама: Замолите епископа Методија, нека он изабере два или три свештеника и с вама их упути вашем кнезу. Св. Методије пође сам у Чешку и крсти Боривоја, жену његову Људмилу и два њихова сина. Св. Методије остаде у Чешкој око годину дана, и освети две прве чешке цркве: једну у граду Литомишлу, а другу у Љевом Градцу. Затим, оставивши у Чешкој неколико словенских свештеника, св. Методије се врати у Моравију. Св. Методије је слао свештенике у Пољску, где су они крстили краља и многе Пољаке.
40. То је било после Велеградске битке, када Свјатополк разби Немце, и уједини скоро све Словене.
41. У ово време прилике се беху потпуно измениле. Немачки свештеници, од којих су многи били заражени споменутом јереси, стадоше се поново појављивати у Моравији и придобијати на своју страну Свјатополка. Иако је био крштен, Свјатополк није живео по хришћански: много је пио вина, имао много жена, и у гневу није могао себе да уздржава. Методије се на све могуће начине старао да убеди кнеза да остави своје пороке, изобличавао га је насамо и пред свима, али ништа није могло помоћи. А када немачки свештеници стадоше бивати код Свјатополка, они му почеше говорити против Методија: "Што ти, кнеже, слушаш тога старца? Ти видиш, он не личи на друге људе, све раздаје свима и живи као просјак. Ти си, кнеже, господар над целом земљом". Многим лукавим и ласкавим речима немачки свештеници потпуно посвађаше Свјатополка са св. Методијем. Тада се немачки свештеници стадоше жалити папи Јовану на Методија, окривљујући га за јерес, и трудећи се нарочито да се искорени словенско богослужење. Папа Јован, желећи у то време да од немачког краља добије помоћ против Сарацена, стаде на страну немачких свештеника и посла у Моравију такву посланицу којом се забрањивало словенско богослужење а само допуштало држати проповеди на словенском језику. Прочитавши ову посланицу, Методије рече: Шта ће сада бити? Људи ће долазити у цркву и стајати, не разумевајући ништа. И заборавиће учење Христово, и успоставиће се у Моравији незнабожачки обичаји. Не, ја нећу служити на латинском; то би било на штету људима". - Немачки свештеници доставише то папи, и папа позва Методија у Рим. Свети Методије оде у Рим, и папа образова суд над њим. У то време у рату са Сараценима папа доби помоћ од грчког цара Василија Македонца, те стога стаде на страну светог Методија. На том суђењу Методије би објављен за невиног, васпостављен за архиепископа у словенским земљама, и доби дозволу за вршење богослужења на словенском језику. Но, не желећи да вређа Свјатополка, папа му написа овако писмо: "Ако ти, кнеже, словенска литургија није по срцу, ти можеш слушати у свом двору латинску литургију од немачких свештеника". Заједно са Методијем, као његов помоћник, отпутова у Моравију свештеник Викинг, ухода немачког краља и љути непријатељ Словена. Овај Викинг и постаде главни непријатељ светог Методија. Немачки свештеници стадоше говорити Свјатополку да Методије није донео праву повељу већ да има друга, у којој стоји да се Методије протера и Викинг постави за архиепископа. Тада свети Методије написа папи Јовану писмо, питајући га: "Кога си ти, оче, поставио за архиепископа: мене или Викинага?" Као одговор на ово писмо папа посла споменуту посланицу.
42. У то време био је цар Василије Македонац.