Духови

ДУХОВИ, ТРОЈИЦЕ, СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ (грч: Πεντηκοστή), рођендан хришћанске Цркве; празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница. Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дап 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога Духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

Прослављање у Цркви

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).

Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.

Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.

У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Народни обичаји о Духовима

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.

Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).

Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.

Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше. У поворци су били и коњаници и сва мушка деца свечано обучена у нова одела. Крстоноше иду селом, а испред сваке куће поред које пролазе, сачекају их домаћини да их дарују.

Духовске задушнице

Држе се уочи Свете Педесетнице - Духова. Тога дана врши се помен свима од века уснулим побожним Хришћанима, оцима и браћи. У служби овога дана Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту; за душе уснулих царева, свештеника, архијереја, монаха и световњака у сваком узрасту, од Адама до данас.

 

ТРОЈИЦЕ - ДУХОВИ

Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име. Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ. За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.

Тропар (глас 8): Благословен јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.

 

http://www.srpskijezik.com/

Сабор новомученика Гламочких и Куленвакуфских

Свештеномученик Симо Гламочки
Свештеномученик Симо (Бањац) рођен је 1871. године у Горњем Рибнику. Богословију у Раљеву завршио је 1893. године. Од 1894. до 1896. године био је учитељ у Кључу и Доњем Вакуфу. Свештенички чин примио је 1897. године. Служио је у парохијама Смољани, Камену и Гламочу. Заклале су га усташе, уочи Илиндана 1941. године у Гламочу.

Свештеномученик Мирко Гламочки
Свештеномученик Мирко (Стојисављевић) рођен је у Отишићу код Сења 1885. године. По завршетку Богословије у Задру рукоположен је за свештеника 1909. године. Служио је у гламочкој цркви. С двадесетједногодишњим сином Новицом бачен је у јаму Корићни 30. јула 1941. године.

Новомученик Новица Гламочки
Новомученик Новица био је син гламочког свештеника Мирка Стојисављевића. У својој двадесет првој години с оцем и многим другим Србима бачен је у јаму Корићни 30. јула 1941. године.

Свештеномученик Родољуб Куленвакуфски
Свештеномученик Родољуб (Самарџић) рођен је 16. марта 1907. године у Рогатици. По завршетку Богословије рукоположен је за свештеника 16. марта 1931. године. Службовао је у Дрнишу, Метковићу, Трепљуху и Гламочу. Убијен је заједно са женом и децом у јуну 1941. године за време великог покоља Срба у Куленвакуфу. Убили су га тек пошто је гледао клање супруге и деце.

Исповедник Вукосав Куленфакуфски
Протојереј Вукосав (Милановић) рођен је 1865. године у селу Суваја код Босанског Петровца. По завршетку Богословије у Раљеву рукоположен је за свештеника 1892. године. Служио је у Куленвакуфу, где је и пензионисан. Ухапшен је крајем јула 1941. године с децом и унучићима. Пошто је био слеп усташе су га натерале да слуша како му кољу децу. Од туге и жалости умро је касније у Лици.

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - СПАСОВДАН

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""
Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".

У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

Тропар (глас 4): Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.

 

Мученик Вукашин

Би Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим. Ту је јануара 1943. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао. Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).

Тропар (глас 8): Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: „Само ти, дете, ради свој посао”, јер нама је Христос живот вечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

 

Пренос моштију светог оца Николаја

Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима. Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар: Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

                                            Свети Никола у Барију