РОЂЕЊЕ Св. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ - ИВАЊДАН

РОЂЕЊЕ Св. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ - ИВАЊДАН

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).

Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

 

Рождество Иоанна Предтечи

Рождество святого Предтечи и Крестителя Господня Иоанна

                                                  Рождество Иоанна Предтечи

Как повествует Евангелие (Лк. 1, 57 - 80), праведные родители святого Иоанна Крестителя - священник Захария и Елисавета, жившие в древнем городе Хевроне, достигли старости, но не имели детей, так как Елисавета была неплодна. Однажды святой Захария совершал богослужение в Иерусалимском храме и увидел Архангела Гавриила, стоящего по правую сторону жертвенника кадильного. Он предсказал, что у Захарии родится сын, который будет провозвестником ожидаемого Ветхозаветной Церковью Спасителя - Мессии. Захария смутился, на него напал страх. Он усомнился, что в старости возможно иметь сына, и просил знамения. Оно было дано ему, являясь одновременно и наказанием за неверие: Захария был поражен немотой до времени исполнения слов Архангела.
Святая Елисавета зачала и, боясь насмешек над поздней беременностью, таилась пять месяцев, пока ее не посетила приходившаяся ей дальней родственницей Преблагословенная Дева Мария, чтобы разделить Свою и ее радость. Елисавета, исполнившись Святого Духа, первая приветствовала Деву Марию как Матерь Божию. Вместе с ней Пресвятую Деву Марию и воплотившегося в Ней Сына Божия приветствовал "играньми, яко песньми" и святой Иоанн, еще находившийся в утробе матери своей, праведной Елисаветы.
Настало время, и святая Елисавета родила сына, все родственники и друзья радовались вместе с ней. На восьмой день по закону Моисееву совершилось его обрезание. Мать назвала его Иоанном. Все были удивлены, так как никто в их роде не носил этого имени. Когда спросили об этом святого Захарию, он попросил дощечку и написал на ней: "Иоанн имя ему" - и тотчас связывавшие по предсказанию Архангела его речь узы разрешились, и святой Захария, исполнившись Духа Святого, прославил Бога и произнес пророческие слова о Явившемся в мир Мессии и о своем сыне Иоанне - Предтече Господа.

После Рождества Господа нашего Иисуса Христа и поклонения пастырей и волхвов нечестивый царь Ирод повелел избить всех младенцев. Услышав об этом, святая Елисавета убежала со своим сыном в. пустыню и скрывалась в пещере. Святой Захария как священник находился в Иерусалиме и исполнял свое священническое служение в храме. Ирод послал к нему воинов с приказанием открыть местопребывание младенца Иоанна и его матери. Захария ответил, что это ему неизвестно, и был убит прямо в храме. Праведная Елисавета с сыном продолжала жить в пустыне и там умерла. Отрок Иоанн, охраняемый Ангелом, находился в пустыне до того времени, как вышел на проповедь о покаянии и сам сподобился крестить пришедшего в мир Господа.

Priče o Beogradu 73 priče Srbija Kalemegdan Sava Dunav Terazije

Петровски пост

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 28. јуна. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

                                                            Пост на води

Начин поста

Суботом и недељом пости се на риби, уторком и четвртком на уљу, а понедељком, средом и петком на води. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик, глава 33).

                                                                 Пост на уљу

Историјат

Прва сведочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост везивао се за Духове, а не за празник Св. Апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа - Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: "После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите" (том 5, глава 19).

                                                                  Пост на риби

О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост "посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа" (Беседа 76).

Свети Спиридон, патријарх Српски

После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу. саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он „са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.

Свети Јефрем, патријарх српски

Свети Јефрем, патријарх српски

 

Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.

Тропар (глас 8): Велики украсе патријараха, лепото светитеља, правило монаха, славо постника, даваоче милостиње, светлости расуђивања. Похвалимо сабрани верни учитеља кротости, Божанског љубитеља, премудрог архипастира,великог светитеља и оца Јефрема, патријарха Србскога, звезду која људе омрачене посвећује и све верне озарује. Зато припадајући ка моштима његовим, са љубављу их целивамо и кличемо: Света светлости, не престај молити Христа Бога да спасе душе наше!

Свети мученици Вит, Модест и Крискентија

Мч. Вит. До 1365 г. Мастер Теодорик. Алтарный образ (Национальная галерея в Праге)

Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела "којима очи беху као звезде, а лица као муње". Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу.

Вит прекрасни, пун небеснога меда,
Пред неверним Христа исповеда,
A руга се мртвим идолима
И идолским мрачним жречевима.
Христа слави ко силу Божју,
Правди учи оца и судију,
Ал' оба се на њег ополчише,
Малом Виту муке припремише.
Но Бог чува Своје мученике
И прославља Своје слављенике.
Вит требаше и цару у очи
Да Господа Христа посведочи,
И у Риму да пострада јавно.
Да му име буде више славно.
Maлoг Вита ангели држаху.
Maлoг Вита ангели вођаху,
И душу му ангели узеше
У Рај зеше, Богу је поднеше.