Преподобный Алексий, человек Божий

Преподобный Алексий, человек Божий, родился в Риме от знатных и благочестивых родителей. Отец его Евфимиан был сенатором. Он отличался душевной добротой, был милосерден к больным и стражду-щим, ежедневно устраивал у себя дома три стола: для сирот и вдов, для путников и для нищих. У Евфимиана и жены его Аглаиды долго не было детей, и это омрачало их счастье. Но благочестивая Аглаида не оставляла надежды — и услышал ее Бог, и послал им сына. Отец назвал младенца Алексий (в переводе с греческого «защитник»). Святой Алексий рос здоровым ребенком, хорошо и прилежно учился. Когда же он достиг совершеннолетия, Евфимиан и Аглаида решили его женить. Они выбрали для сына девушку царской крови, очень красивую и богатую. Оставшись после свадьбы наедине с молодой женой, святой Алексий отдал ей свой золотой перстень и поясную пряжку со словами: «Сохрани это, и да будет между тобой и мной Господь, доколе не обновит нас Своею благодатью». Потом он вышел из брачного покоя и той же ночью покинул отчий дом. Сев на корабль, отплывающий на Восток, юноша прибыл в Лаодикию Сирийскую. Здесь он пристал к погонщикам ослов и добрался с ними до города Эдессы, где хранился Нерукотворный образ Господа, запечатленный на плащанице. Раздав остатки имущества, юноша оделся в лохмотья и стал просить милостыню в притворе храма Пресвятой Богородицы. Каждое воскресенье приобщался он Святых Христовых Тайн. По ночам Алексий бодрствовал и молился. Вкушал он только хлеб и воду.

Тем временем родители и жена святого Алексия, опечаленные его исчезновением, послали слуг своих на поиски. Были они и в Эдессе, входили в храм Пресвятой Богородицы и подавали милостыню святому Алексию, не узнав его.

Через некоторое время слуги вернулись в Рим, так и не найдя святого Алексия. И никому из родных не было откровения о нем. Тогда они смирились и хотя продолжали скорбеть и тосковать о нем, но положились на волю Божию.
Преподобный Алексий провел в Эдессе, прося милостыню в притворе храма Богородицы, семнадцать лет. Сама Пречистая, явившись во сне церковному сторожу, открыла, что нищий Алексий есть человек Божий. Когда же жители Эдессы стали чтить его, преподобный Алексий тайно бежал. Он думал отправиться в г. Таре (в Малой Азии, родина святого апостола Павла), но корабль, на котором плыл преподобный Алексий, в сильную бурю сбился с курса, долго блуждал и пристал наконец к берегам Италии, невдалеке от Рима. Святой Алексий, узрев в этом промысл Божий, пошел к дому отца своего, ибо был уверен, что его не узнают. Встретив отца своего Евфимиана, он попросил у него приюта и упомянул о кровных его, пребывающих в странствии. Тот рад был принять нищего, дал ему место в сенях своего дома, велел носить ему пищу с хозяйского стола и приставил слугу для помощи ему. Остальные слуги из зависти стали исподтишка оскорблять нищего, но преподобный Алексий прозрел в этом дьявольское наущение и принимал издевательства со смирением и радостью. Он по-прежнему питался хлебом и водой, а по ночам бодрствовал и молился. Так прошло еще семнадцать лет. Когда же приблизился час кончины его, преподобный Алексии написал всю жизнь свою, и то тайное, что было известно отцу с матерью, и слова, сказанные жене в брачном покое.
В воскресенье после Божественной литургии в соборе святого апостола Петра совершилось чудо. От святого престола изшел глас свыше: «Ищите человека Божия, чтобы он помолился о Риме и всем народе его». Весь народ в ужасе и восторге пал ниц. В четверг вечером в соборе апостола Петра молили Господа открыть им человека Божия — и с престола изшел глас: «В доме Евфимиана — человек Божий, там ищите». В храме присутствовали римский император Гонорий (395-423), а также Папа Римский Иннокентий I (402-417). Они обратились к Евфимиану, но тот ничего не знал. Тогда слуга, приставленный к святому .Алексию, рассказал Евфимиану о его праведности. Евфимиан поспешил к преподобному Алексию, но уже не застал его в живых. Лик блаженно почившего святого сиял светом нездешним. В руке преподобный Алексий держал крепко зажатый свиток. Тело святого Алексия с подобающими почестями перенесли и положили на ложе. Император и Папа Римский преклонили колена, прося святого разжать руку. И святой Алексий исполнил их просьбу.

Свиток с жизнеописанием святого был прочитан чтецом храма во имя святого апостола Петра. Отец, мать и жена святого Алексия с плачем припали к телу святого, поклонились его честным останкам. При виде такого события многие плакали. Ложе с телом святого Алексия было поставлено посреди центральной площади. К нему стал стекаться народ, чтобы очиститься и разрешиться от недугов своих. Немые начинали говорить, слепцы прозревали, одержимые и душевнобольные выздоравливали. Видя такую благодать, император Гонорий и Папа Иннокентии I сами понесли тело святого в погребаль-ной процессии. Честные останки святого Алексия, человека Божия, погребены в храме во имя святого Вонифатия 17 марта 411 года. В 1216 году были обретены мощи святого. Житие его исстари было одним из самых любимых на Руси.

Тропарь преподобного Алексия, человека Божия

глас 4

Возвысився на добродетель и ум очистив, к Желанному и Крайнему достигл еси, безстрастием же украсив житие твое, и пощение изрядное восприим совестию чистою, в молитвах яко безплотен пребывая, возсиял еси яко солнце в мире, преблаженне Алексие

Ин тропарь преподобного Алексия, человека Божия

глас 4

Яко чистоты светильник пресветел показася, дивный Алексие, ибо тленный чертог на нетленное Божие Царствие пременив, яко целомудрил делатель преизряден. Сего ради предстоиши Господеви, всех Царю. Егоже моли, даровати нам мир и велию милость

Кондак преподобного Алексия человека Божия

глас 2

Дом родителей твоих, яко чужд, имев,/ водворился еси в нем нищеобразно/ и, по преставлении венец прием славы,/ дивен на земли явился еси, Алексие, человече Божий,// Ангелом и человеком радование.

Молитва преподобному Алексию, человеку Божию

О, великий Христов угодниче, святый человече Божий Алексие, душею на Небеси Престолу Господню предстояй, на земли же данною ти свыше благодатию различная совершаяй чудеса! Призри милостиво на предстоящия святей иконе твоей люди, умиленно молящияся и просящия от тебе помощи и заступления. Простри молитвенно ко Господу Богу честнии руце твои и испроси нам от Него оставление согрешений наших вольных и невольных, в недузех страждущим исцеление, напаствуемым заступление, скорбящим утешение, бедствующим скорую помощь, всем же, чтущим тя, мирную и христианскую живота кончину и добрый ответ на страшнем Суде Христове. Ей, угодниче Божий, не посрами упования нашего, еже на тя по Бозе и Богородице возлагаем, но буди нам помощник и покровитель во спасение, да, твоими молитвами получивше благодать и милость от Господа, прославим человеколюбие Отца и Сына и Святаго Духа, в Троице славимаго и покланяемаго Бога, и твое святое заступление, ныне, и присно, и во веки веков. Аминь

 

Свети Алексије Човек Божји

Различити су путови којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

Тропар (глас 4): Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије.

Алексије све напусти што свет зове славом,
Па он Богу крете стазом узаном но правом.
Обнишчати Христа ради, прво то се реши,
По том блесак родитељски оставит поспеши.
И кад оде у даљину и када се врну,
Ни у сјају ни у беди у грех не посрну.
Ум уздигнут к Богу држа - упаљену свећу,
C вером јаком и молитвом, што брда покрећу.
Тужна мајка неутешна, мајка Аглаида,
Јевтимијан отац стари тугује и рида,
A невеста, некад млада, увела од туге.
Једног дана на просјака навикаше слуге,
A ко je тај сухи просјак нико и не слути.
Та наследник дома то је! - ал' он o том ћути.
Наслеђа се одрекао још у раном цвету,
Да би био санаследник у небесном свету.
Но светац се скрит не може, свеца Господ јавља,
Ко животом Бога слави, тога Бог прославља.
Алексије Бога слави, зато славан поста,
Ваистину Човек Божији он беше и оста.


Алексије Човек Божји возљуби Бога више него родитеље своје, и жену, и богатство. Проведе он 17 година као убожјак у даљини од дома родитељског, и других 17 опет као непознат и презрен убожјак у дому родитељском. Све ради љубави Божје. И милостиви Бог одговори љубављу на љубав: за тих 34 године страдања даде Он Алексију вечни живот и радост међу ангелима Својим на небесима и славу на земљи.

Светих Четрдесет Мученика у Севастији

Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

Тропар (глас 1): Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.

Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви
Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и створена свака твар,
Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!
Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко звер љути због имена Твога -
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++
Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и срамоту мрачних неверника.

Св. 42 мученика Момишићка

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију већ неколико година се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су прошле и ове године, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, а недавно и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију. Свечано прослављење новопројављених мученика биће извршено на Светој Литургији, коју ће у суботу, 19. маја, у Спомен-храму Светога Саве на Врачару, са почетком у 9 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије.

Тропар глас 4. Двојица Свештеномученика Момишићких, побожно поживјеше, и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове, тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета.

Кондак глас 8. На небозарној гори Момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном, мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше, и посташе обиталиште Пресвете Тројице.

Свети Јаков, aрхиепископ српски

Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

ТРОПАР (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Када зима сусреће пролеће,
Стар Симеон беше добре cpeћe:
Он сусрете Давночеканога,
Кроз пророке Пророкованога,
Њега — мајдан свих небеских блага —
Он сагледа ко младенца нага,
Па овако Симеон прорече:
— Мом животу спустило се вече;
Овај лежи, да многе обори
Ил' да дигне. Тако дух говори —
Старчево се пророчанство збило:
Поста Исус мера и мерило,
Избор среће, мира и радости,
Ал' и нишан свађе и пакости.
Једне диже a друге обара
И Рај и Ад људима отвара.
Нек свак бира што му срце вели,
У Рај c Христом! наше срце жели.

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: "Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан." Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове

НЕДЕЉА ЦАРИНИКА И ФАРИСЕЈА Јеванђеље о правом и неправом богомољцу Св. Николај Велимировић Српски

Луки, 18, 10-17. Зач. 89.

(Зач. 89). 10. Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво. Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом. Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује људе због здравља, а не због болести! "Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да помоћи . Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе своје. Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу. У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар, да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима. Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. - Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и што леже има лека, а онима што шетају нема лека,... они болују од неизлечиве болести; сасвим су трули изнутра. - Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију. Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива се једним именом - неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, - речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! "Ако се страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест може угасити" (Тертулијан: О покајању, I, с. 12). Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, - онда значи да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, - онда значи, да си на путу оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш. Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи - хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност, то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у неправди. Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте - црна или бела. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи. Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила. - Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори: - Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те - нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него - као и све остале заповести - да уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, - само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу. И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу. Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје душе? Но знај, "да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега" (Изрека Блаженог Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: "Свак се крсти, но свак се не моли". Фарисеј је онај ко је "по бради Авраам, а по делима Хам"). Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него по плоду. А ево како треба да се моли прави молитвеник: А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. "Покајање човека празник је за Бога", вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој! Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама Својим. И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију подигнути на небо. Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове. Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23). Ето зашто цариник бије срце своје. И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све. Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже, Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс. 50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе, можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме! Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац. Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи, то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да осети понижење. "Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење" (Св. Исак Сирин, Слово 34.). А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св. Макарије Велики каже: "Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и достојанство"( Бес. 19.). Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој. Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.