СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ МИЛУТИН (1281-1321)

Краљ МИЛУТИН је владао око четрдесет година. За његове владе Србија се, захваљујући његовом јунаштву и мудрости, знатно проширила на све стране, ибила је најјача држава на Балканском Полуострву. Ин је располагао огромним благом, које су му рудници изобилно пружали, па је могао дражати ивелику плаченићку војску. Државу је уредио по византијском начину. Највише је ратовао с Грцима. У овим ратовима допирао је до Белога Мора(Јегејско Море). Од Грка је ослободио Скопље и Повардарје. Следујући примеру својихпредака, подигао је многе величанствене манастире и црве, и богато их обдаривао. Сам Милутин је подигао више задужбина него сви други Немањићи скупа. Најлепше су му задужбине: Грачаница, на Косово и, сад порушени манастири Светог Стевана, у Бањској, крај Косова.

Помогао је Православну Цкву. Хиландару давао обилне поклоне. У Цариграду је основао за сиромашне и изнемогле болницу коју је сам издржавао.

На двору Милотинову је био велики раскош и сјај што је донеле ишло на штету уређења државе.

"Цео његов двор блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. И сам краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела је имао много накита од супоценог камена и бисеа, колико је год могло да стане, и сав је трептао у злату. Окружен је био својим одабраним људима, и се је уопште било најлепше украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском(византијском) украсу и по церемонијалу двора."

Умро је напрасно. Најпре је сахрањен у својој задужбини, манастиру Светог Стевана, у Бањској, крај Косва. Доцније калуђери, бежећи од Турака, икопају његове остатке и однесу их у Софију пред олтаром Цркве свете Недеље. Краља Милутина је Црквапрогласла за свеитеља. Пзван је свети Краљ, па се и та црква прозва његовим именом Светог Краља.

Краљ Милутин иде у ред наших највећих владара.

Он је дао добар основ српској држави, на коме је његов унук, Душан Силни, подгао снажну српску царевину.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ ДРАГУТИН (1276-1281)

Крљ ДРАГУТИН дође на српски престо насилним путем. Приликом његве женидбе, отац обећа да че му још за живота устпити престо. То није учинио, верватно дда не би држава ослабила. Драгутин изгубистрпљење, те помоћу неких незадовољника и свог шурака мађарског краља збаце оца с престола. Очајан, Урош се повуче у Хум где је ускор од туге умро.
Драгутин поче владати, али нешто због ратних неуспеха, а нешто због гриже савестим изгуби вољу за прест. Имао је имногопротивнка који га осуђиваху што јенасилно заузео престо. Поред тога, он падне с кња и сломи ногу. Ту несрећу је сматрао за Божју казну. Стога позва Сабор и предаде престо своме млађом брату МИЛУТИНУ. За себе задржа само земље око Рудника, а одМађара доби: Београд, Мачву и Источну Босну. Тамо је владао и живео покајнички досвоје смрти.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ УРОШ (1242-1276)

Краљ УРОШ беше бољи и знаменитији владар него његова браћа. Иако није имао родбинске везе и заштите, као Радослав и Владислав, ипак је својим енергичним радом створио снажну и напредну државу. Још за Владислављеве владе у Србију добегоше, испред татарске најезде, многи Немци (Саси) из Ердеља, акао с они били добри рудари, Урош им даде нарочита права, те почеше отварати руднике и вадити: бакар, гвожђе, сребро и злато. Уз рударство се почеше развијати и занати: ковачки, браварски, поткивачки, златарски и други. Тада се почео ковати и први српски новац са Урошевим ликом.

Дубровчани беху узели у своје руке сву трговину, те се она развијала на штету трговине у Србији. Урош се старао да од трговине има што веће користи његов народ. Стога нађе разлог у неизвршавњу неких обавеза од стране Дубровчана, па их нападне.

Но, Дубровчани удесе с Бугарима, те ови у исто време упадну у Урошеве земље и опустоше већи део. Али најзад беху сузбијени.

Урош победи и Дубровчане који му морадоше дати велике новчане накнаде и плаћати годишњи данак.

Потом је настао да што боље уреди државу. Ценећи правилно велико значај цркве, старао се д црква буде у служби државе. Стога је помагао те је сукоб узмеђу бугарске и дубровачке архиепископије решен у корист Бара.

Као посвећен владар, Урош је много помагао књижевнике и књижевност. Његова жеена ЈЕЛЕНА пореклом Фанцускиња чинила је многа добра народу. Чак је у своме двору отворила школу за домаћице где су девојке училе женски рад и домаће газдинство.

Урош је имао два сина, Драгутина и Милутина. Драгутина је оженио чћерком мађарског краља.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

К Р А Љ В Л А Д И С Л А В

(1233 -1242 )

Пошто је свргнут Радослав, на престо дође његов млађи брат Владислав. Он је био сличне судбине као и Радослав. Ожењен ћерком бугарског цара Асена Другог, који је победио Раосављевог таста, Владислав је имао моћну заштиту са те стране, јер Асен Други постаде најјачи владар на Балканском Полуострву.

Владислава је Сава крунисао у Жичи. Потом Сава предаде архиепископски чин свом ученику Арсенију Првом, и отиде на Христов гроб.

Владислав је пренео тело свтог Саве из Бугарске и сахранио га у својој новоподигнутој задужбини у Милешеву (1237). Као што народ није био задвољан Радославом, због великог утицаја на српске државне послове, исто тако не беше задовољан Владисављевом, због великог бугарског утицаја.

Кад умре Асен Други, Владислав изгуби свој најјачи ослонац. Ускоро потом нападну Татари на Србију, па је опустоше и опљачкају. То изазва велико незадовољство у народу, те народ збаци Владислава, а на престо доведу трећег Стевановог сина Уроша.

Урош се измири с Владиславом и даде му на управу неке земље у Приморју.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ РАДОСЛАВ (1224 - 1233 )


Стеван Првовенчани је имао четри сина: Радослава, Владислава, Уроша и Придислава којиније ступао напресто, већ се покалуђерио.
После Стеванове смрти, на престо је ступио Радослав. Ожењен ћерком епирског деспота Тодора Анђела, Радислав је био под великим утицајем свога таста и жене Гркиње. У свему их слушао, па је чак и самосталну српску цркву потчинио охридској архиепископији. То је цео народ увредило, али се Радославу ништа није могло учинити, јер га штитио таст који је у то време био најмоћнији владар на Балкану.
Но, кад Бугари доцније потукоше војску Тодора Анђела, па га заробише, народ збаци Радослава с престола. Он побегне у Дубровник. Потом дође у Драч, а одатле се врати у Србију и покалуђери се.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

После Немањине смрти настадоше у земљи немири. Вукану беше криво што је Немања оставио престо млађем сину Стевану. Стога се обрати за помоћ Мађарима, па кад је доби, нападне на Стевана и оте му престо.
Ускоро потом настали су у Мађарској немири, те Стеван скупи војску, удари на Вукана и поврати престо.
Сава је тада био у Светој Гори. Да би измирио браћу, он донесе очев ћивот и над њим их закуне да живе у слози, па затим сахрани очево тео у манастиру Студеници (1208)
Стеван замоли Саву да се не враћа у Свету Гору, већ да остане у Земљи. Сава пристане и остане као архимандрит у Студеници.
Мађарски краљ се позвао и српским краљем још кад је помогао Вукану против Стевана, па је тај назив и доцније задржао.
Стевана је то вређало. С тога се обрати Папи с молбом
КРАЉ СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ
( 1196 - 1224 )

да му пошаље крљевску круну. Папа му посла круну и краљевске знаке, по нарочитом изасланику који Стевана свечано венча за краља Србије, Зете, Хума с Требињем и Далмације у манастиру Жичи (1217 ). Он је назван Краљ Стеван Првовенчани, зато што је први српски краљ који је венчан краљевском круном.
Стеван Првовенчани беше мудар владар и вешт ратник. Земљу је проширио, ојачао и уредио. За његове владе, заузимањем Савиним, почеле се уводити писане наредбе (закон). Написао јекњигу Живот Немањин.
Кад Стеван Првовенчани осети да му се ближи крај животу, замоли брата Саву да хитно дође к њему.
Сава пожури и стиже на време.
Стеван беше обамро, и сви око њега плакаху, мислећи да је већ умро.
"Сава нало приђе брату, ороси му лице сузама, а руку своју стави на срце братово и за трен стаде, па проговори: Не плачите, краљ није умро, него спи, и душа је његова још у њему!"
Мало после краљ дође к себи, па познавши Саву пружи му руке, загрлише се, краљ се у постељи исправи. Сава се ипак не обмањиваше, већ похита те Стевана погалуђери, назваши га Симеоном. Одмах му притом приведе наследника Радослава, који прими благослов од оца и од Саве.
Тако Радослав би проглашен краљем, кад Стеван издахну на рукама Савиним.
Сад је Сава дворима, бољарима и народу могао прогласити:"Умро је монах Симон за владе краља Радослава!"
Његово тело се чува у Ћивоту у манастиру Студеници.
Народ га зове Свети Краљ.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Трећи, најмлађи син великог српског жупана, Стевана Немање, подио се у граду Расу, око 1175 године. Новорођенче је на крштенњу добио име Растко. Можда по чувеном моравском кнезу Растиславу који беше познат у Србији преко Житија светог Ћирила.

Немања је волео све своје сиве и необично се старао да буду што боље васпитани и образовани, јер је знао колика дужност и одговорност чека будуће владаре. Али се нарочито истацала његова родитељска љубав према, мезимцу, Растку.Њега су отац и мајка неизмерно волели. Растко се још одмалена истицао великом разоритошћу, побожношћу и љубављу према књизи.

Песма о њему, као дете, вели:

Игра се царско детенце на мајчином крилу,

обучено све у злау и у свилу...

Мајка му тепа: Расти ми, Растко мој, до греде,

твоје ми очи више нег царевина вреде,

и вреде, вреде,...та те ће очи бити роду

што је сунце земљи, што су звезде плавом своду...

СВЕТИ САВА Игра се дете беѕ свести, без стра` и без вере,

(око 1175 - 1235 ) ал` свилу на себи руком као свесо дере,

и све озбиљно у очи мајци својој гледи,

ко да ју пита: са л`то што и за душу вред?

Не реба ономе одеће, ни обуће сјајне

ко је родђен да јавља свом роду вечне тајне.

Дај те му свеси и вере, вољ и јачине,

па сте му дали чим ће све окове да скине,

чим ће да извида род од рана што су љуте,

и изведе га здравог на Божје путе!

Детињство и прве године младости провео је најмлађи Немањић у оквири најбурнијих догађаја на Балкану који беше посао поприште крвавих обрачуна између племена исте крв и истог народа, док су туђини са свих страна наваљивали да их покоре и потчине својој власти. Узвишену душу даровитог маладића, у коме све расне особине Немањићабеху достигле најскладније савршнство, потресла је дубоко бесциљност свих тих ништавних борби око земаљских свари, као и сва таштина дворскога блеска и живота, којим је и сам био кружен.

Растка је срце вукло нечем узвишенијем. Желео је да се повуче из светске хуке и да се, у тишини, посвети служби Богу и науци.

Како су у то време у Светој гори живели учени калуђери, Растко у својој седамнајестој години напишта родитељски дом и одлази у Свету Гору. Тамо се, у руском манастиру Светог Пантејлемона покалуђерио и добио име САВА.Потом је обишао скоро све манастире и испосничке ћелије, па је из манастира Светог Пантелејмона изашао и настанио у манастиру Ватопеду.

Калуђер Сава је живео врло скромно, као и осали испосници. Од свог оца, великог српског жупана Стевана Немање, добијао је често велике суме новаца. Он јетим новцем обдаивао манастире.

Стеан Немања се доцније покалуђерио и добио име Симеун. Најпре је живео у својој задужбини, манастиру Студеници. Али је ускоро, верватно, из влике родитељске љубави, напустио Студеницу и отишао сину Сави, у Светоу Гору. Тамо он иСава подигоше леп манастир Хиландар, где су заједно живели, и где је Немања и умро на рукама свога милогмезимца Саве.

Ускоро после Самуилове смрти настадоше у Србији немири. Најстаријем брату Вукану беше криво што је Стевану Немања уступио престо. Стога се обрати Мађарима за помоћ. Напао Стевана и отео му престо. Али кад у Мађарској настадоше немири, Стеван скупи војску и удари на Вукана, те поврати престо.

Да би измирио браћу, Сава дође у Србију.

Са собом је понео и очеве мошти. Над њима је заклео браћу да ће у будће живети у сози. Потом је Симеунове мошти сахранио у манастиру Студеници.

Намолбу Стеванову, Сава остаде као архимандрид у Студеници. Отада је почео живо радити на просвећењу свога народа и снажењу у уређењу државе.

Више година, напорних и мучних, провеоје Сава на том раду

За њега није било ни временских, ни прсторних препрека. Ишао је и учио народ, оправљао старе и подизао нове манастире и цркве и организирао у њима школе.

Његов просветни рад обележен је у многим песмама и причама које су се до данас одежале у нашем народу, пеношене с колена на колено.

Али се Сава није само ограничиона просветни рад. Он је своме брату Стевану био глани сарадник и саветник и у чисто политичким и државним пословима.

Сава јебио врло мудар човек и скоро увек је успевао да измири Стевана са непријатељима који су у то доба хтели чешће да насрну на његову државу.

Још кад је помогао Вукану против Стевна, мађарски краљ се назвао и српским краљем, па је тај назив и доцније заджао.

То је Стеваа вређало. Како су у то време на Балканском Полуострову били најсилнији Папа и Млечићи, Стеван се опратио Папи с молбом да му пошаље краљевску круну. Папа му се одазвао молби и послао му круну по нарочитом иасланикукоји је Стевана свечано венчао за краља у манастиру Жичи (1217).

Али народ није био задовољан што се Стеван обратио Папи за круну; а ни Сава. Због тога Сава напусти Србију и отиде у Светој Гори. Из Свете Гор је отишао у Никеју, грчком цару и патријарху, и израдио те они признадоше независност српске цркве. Она је дотле била подрђена грчкој цркви и није била самостална. Том приликом грчки патријарх посвети Саву за првог српског архиепископа.

У повратку из Никеје, сратио је архиепископ Сава у Светој Гори и одабрао и са собом повео у Србију неколикоучених Срба, калуђера. Њих је по повраку посветио за српске епископе.

Сава је своју архиепископску столицу наместио у манстиру Жичи коју је уз његову помоћ Стеван подигао.

Поле смрти свога брата Стевана Првовенчаног, Сава је искрено помагао својим синовцима: Радосаву и Владисаву.

Кад је Сава утврдио православље у земљи, изабрао је себи достојна заменика, Арсенија Првог, кога је на Сабру црквени великодостојника посвето за архиепископа, па је потом пошао на поклоњење Христову гробу.

При повратку из Палестине, пошто се поклонио светим местима поново је отишао Никејском цару, где је израдио још неке повластице српској православној цркви.

Потом се вратио у Србију. Али му не беше суђено да своје последне дане проведе у миру. На неколико година по повратку из Палестине, замоли га бугарски цар Асен да отиде у Јеруслим, Александрију и Антиохију ида кодтамошњих патријарха изради проглас бугарске патријаршије. Иако му је због старост и слабости ово био вло тежак посао, Сава пристаде, рачунајући д ће та услуга бугарском цару користити и српској држави. Отишо и израдио проглас бугарске патријаршије. Са документима о прогласу дошао је у бугарску престоницу, Трново. Цар Асенга примио са највећим почстима и уступио мусвој двор, да у њему отседне и одмори се од тешка и далека пута.

Уочи Богојављења, на Крстовдан, Сава је у присуству цар Асена отслужио службу. Тада је назебао, пао у постељу и после неколико дан умро (14.01.1235).

Најпре је сахрањен врло свечано у манастиру Четрдесет мученика, у Трнову.

После две године Срби преносош Свино тело и сахранише у манастиру Милешеву, задужбина краља Владислава (1237).

Њехово дело и његове заслуге остају бесмртне у васколиком нашем народу, а у целом Словенству он се и данас, као и увек у прошлости, слави као велики српски и словенски светитељ. Његова прослава увек је сматрана као велики национални празник у свим нашимкрајевима, и сви словенски народи са подједнаком поштом сомињали су и славили његово име. Неки католички свештеници писали су Савине животописе, као Иван Томко Мрнавић, или су га славили у песмама, као фра Андрија Качић Миошић; који овако пева:

"Рад чудеса Светитеља Саве,

Словенске га све државе славе."

Колико су, пак, Буари поштовали светог Саву још у његово доба, доказује одговор бугарског цара Асена краљу Владиславу који је тражио пренос свечевих моштију:

"'Сава се у Бугарској поштује као год и у Србији. Тражи друго што год хоћеш, али Саву не могу дати. Томе се противи и патријарх и властела и грађани."

А колика је била слава и моћ имеа Светог Саве доказује нарочити култ, који су и Турци имали према њему, због чега је турска влада наредила спаљивање моштију светог Саве на Врачарум у Београду (27.04.1594). У летопису Бранковића каже се:

"Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се."

Први гоподар Херцеговине, Степан Вукчић-Косача (1435-1466), по дозволи султановој, пргласио је себе, на гробу Светог Саве, у Млешеву, Херцег од Светог Саве (1448), иако је припадао богумилској јереси.

Све ово најбоље показује, да је Свети Сав и после смти остао у најбољем смислу символ јединства словенских народа.

Српска православна црква је прогласла Светог Саву за светитеља.

Дан Светог Саве је 14 (27) јануара сваке године, јесе дан славе српских школа када одјекују заносне речи Светосаске химне:

"Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави..."

И данас, и у најдаљој будућности, догод буде било нашег народа, блистаће неумрла слава Светога Саве, првог и највећег српског светитеља и проветитељ и зчитеља.

Свети Сава је први наш књижевник у старој Рашкој. Најважнија су његова дела: Немањино житије и Служба Светом Симеуну.

ЦАРИЦА МИЛИЦА

Царица Милица

Кнегиња, или, како је народна песма назива, царица Милица, припада светородној лози Немањића, потомак је Немањиног најстаријег сина Вукана, а праунука Вукановог сина Димитрија, кога под монашким именом Давид Српска црква светкује као светитеља 7. октобра, и кћи је кнеза Вратка, у народној традицији познатог као Југ Богдан. Рођена око 1335. године, удата је око 1353. за кнеза Лазара Хребељановића, а историј-ски је видлјива у најстрашнијем тренутку српске историје - после косовске погибије, када је одлучно и мудро водила државне послове уместо малолетних синова Стефана и Вука. За њу је у Похвалном слову кнезу Лазару записано да "ничим није изостала у доброти иза свога супруга". По кнежевој смрти се замонашила и добила име Јевгенија, а пред крај живота је примила велику схимну и добила име Јефросинија. Великосхимницу Јефросинију, заједно са деспотом Стефаном, Српска православна црква светкује 19. јула (1. августа). У српској историји је кнегиња Милица прва жена која је, са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше, била дипломатски посредник, када је код султана Бајазита 1398. године деловала по питањима свога сина Стефана Лазаревића и издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) је оставила траг и у српској књижевности (Молитва матере и Удовству мојему женик), па се с разлогом сматра да су од ње књижевни дар наследила деца јој кнегиња Јелена Балшићка и умни песник Деспот Стефан.

Умрла је 11. новембра по старом календару 1405. године. Сахрањена је у својој задужбини манастиру Љубостињи.

 

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН НЕМАЊА (1169-1196)

После Бодинове смрти, настале су између Зете и Рашке борбе о првенство.Грчки цар Јовн Комнен искористи заваду наших племена и обе покрајине покори. Његов син Манојло успе и потчини још и Босну, Срем и Хрваску до реке Крке.

У то време се Мађари припремили да удре на Грк. Рашки велики жупан Деса склопи савез са Мађарима. Кад то сазнаде, грчки цар Манојло ухватиДесу и одвде у ропство, а Рашку дае на управу синовима свога присталице Заведе: Тихомиру, Страцимиру, Мирославу иНемањи. Сви су они признавали грчку власт. Најзнаменитији од њих беше Стеван Немања. Он се родио уЗети у месту Рибни дашњ Пдгрце (1114).Управљао је земљам око: Ибра, Топлице Расине. Доцније му цар Манојло дао на управу и Дубочицу (лесковачка област).

Немања је муро управљао својим земљама, а с Манојлом био у пријатељству. Одмах је процнио од коликог су значаја цркве и манастири за народно просвећивање, јер калуђери и свештеници беху скоро једини писмени људи. Стога је подизао цркве и манасти и богато их обдаривао.Сештеници и калуђери, одушевљени оваквим Немањовим радом, хвалише га у народу те га народ много заволео и поштовао.

Но то се није свиђало његовој браћи, нарочито Тихомиру који је страховао да му Немања не одузме чин великог жупана.

Зато га позваше тобож на договор и упиташе: '' Шта радиш то, не договорив се с нама, што ти не личи да радиш?''А Немања им одговори:'' Браћо моја драга, ако смо једнородни, нека не буде на гнев ово моје дело, које почех у Господу и доврших. Ја га сврших, па ако је добро, нека је мени; а ако је зло, нека опет буде мени.''

Браћа не прихатише његове искрене речи, већ га бацише у тамницу. Али се Немња ускоро спасе тамнице, дође у своју земљу, победи браћу, и постане велики жупан.

Потом Немања склопи савез с Млетачком Републиком и Мађарском, и почеше да нападају на земље које беху под грчом управом. Тада грчки цар даде војску Немањиној браћи, а они прикупе још и много најамника па ударе на Немању.

Војске им се сударише код Пантина близу Липљана на Косову и Немањина војска потуче непријатељску војску. Како река Ситница беше надошла, многи се у њој удавише, па и најстарији брат Немањин, Тихомир.

Немања је би доброг срца,те се измири с браћом и врати им њихове земље, а он је управљао као велики жупан. Престоница му беше у граду Расу.

После се измири и с грчким царем Манојлом коме признаде врховну власт.

За његове владе почела се ширти у народу лажна богумилска вера (јерес). Та јерес је поникла у Малој Азији, одакле је пренесена у Бугарску. Тамо је прихвати и поче нагло ширити неки поп Богумил. Богумили нису признавали цркву, ни државне власти.

Немања није ни хтео, нити смео допустити да та јерес, која слаби државу, узме маха. Стога позва у град Рас Сабор. На Сабору је решено да се богумили казне најстржом казном и да се протерају из земље. Што решено, то учињео. Богумили беху кажњени и протерани. Многи пређоше у Босну.

По смрти цара Манојла удружи се Немања с Мђарима и оте од Грка многе земље укојима су Срби живели. Он присајеини држави Зету и Хум с Требињем. Тада је постао независан и више није признавао грчку власт.

У то време је пролазила велика немачка крсташка војска кроз Немањину земљу. Ишла је да ослободи Христов гроб од Турка.

Немања дочека и лепо угости у Нишу немачког цара Фридриха Барбаросу, даде му богате дарове. Том приликом се договорише да заједно ударе на Грке. Немања успе да освоји многе земље. Но, Немци се ускоро измире с Грцима. Тад Грци нападну с великом војском на Немању и победе га на Морави (1190). Немања потом закључи мир с Грцима. Да би прјатељство било чвршће, Немања ожени свога млађег сина Стевана синовицом тадашњега грчког цара Исака Анђела.

После пораза на Морави, Немања је радио на унутрашњем утвђењу своје државе.

Кад на гчки престо дође Стеванов таст, цар Алексије Анђел, Немања се, да би осигурао земљу и правослану веру, одрече престола и уступи га малађем сину Стевну; а старијем сину Вукану, чија је жена била католичке вере, даде на управу Зету коју је раније присајединио Рашкој.

Немања свечано предаде престо Стевану пред Саборм великаша и црквених старешина. (1196).

На Сабору Немања рече: '' Чеда моја драга, ево знаноје свима вама, како Бог својим пpомислом постави мене да владам над вма, и какву у почетку нађох упропашћену земљу, и, помоћу Божјом и пресвете владичице наше Богородице, колико сам моћи имао, не лених се, нити себи мира дадох, дакле све не поправих. И Божјом помоћу придодах и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево до сад, и научих вас да се држите правоверне вере... Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правоверног закона, јер овога држећи се, имаћете Бога за пмоћника себи, и моју, ако и грешну молитву. А сада отпустите мене, господара свог, с миром, да виде очи моје спасење које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи.''

Сви су на Сабору плакали и молили Немању да их не осавља.

Немања показа на Стевана и рече: ''Овога имајте место мене, и њега посађујем на престо!''

Потом посавета Стеван и Вукана, говорећи им: "Да љубите брат брата, немајући никакве злобе међу собом. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на мој престо, ти се покоравај и буди мупослушан А ти, кои ћеш владати, не вређај брата својега, него га поштуј. Јер ко не љуби брата својега, Бога не љуби!"

Немања се после тога покалуђери и доби име Симеун. У почетку је живео у својој задужбини Студеници. Затим отиде сину Сави у Свету Гору.

Тамо подигоше леп манастир Хиландар, где је касније и умро на рукама свога најмилијег сина Саве (1200). Видећи да се Немањи ближи крај, Сава се налазио крај њега. Он овако описује задње часе и смрт свога оца:

"И подигавши руке своје састави их блажени (Немања) мени око врата и заплака њубећи ме, па стаде говорити:"Чедо моје мило, мој очни виде, утеха и чувару старости моје, ево приспе време нашега растанка. Ти не тужи, чедо; ову ће чашу свак испити. Ако се растајемо овде, опет ћемо се састати тамо где нема више растајања. И подигав својеруке и положивши их намоју главу, говораше: "Да си благословен. Нека те упути Бог путем којим си пошао отишавши некада од мене; и нка је увек с тобом, и овде и тамо, и моја молитва, иако грешна".

Ја падох ничице к ногама његовим, и са сузама му говорах.

А кад би 8 фебруар, сутрадан, рече ми:"Чео моје, пошаљи ми по оца духовнога и по све калуђере Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан одласка мога".

Испуних његову заповест, те дође мноштво калуђера, и благословише се с њим. И не даде им отићи, говорећи им:"Останите од мене док ми тело светим и часним молитвама вашим не опојете и погребете!"

И блажени старац од 8 фебруара па до смрти не окуси ни хлеба ни воде, само е сваки дан причешћаваше.

Једанајестог дана тога месеца видех га да се спрема на онај свет и рекох му", блажени господару Симеуне! Ево се већ спреа твој одлазак међу праведне. Већ сам слушао како си благословио наследнике своје, али дај им и сада свој последњи благослов". -И он подигавши руке поче са сузама говорити:"Тројице света, Боже наш, славим Те и благословим Те, и молим Те! Ево дајем наследницама војим и трећи благослов (први је дао предајући владу, а други при поласку из Ота бине). Господе сведржитељу, сачувј их и утврди у држави у којој сам владао И помоћ пресвете Богородице, и моја молитва, иако грешна, нека је с њима отсада и до века! А дајем им опет пређашњу заповест: да се љубе; а који од њих отступи од онага што сам им одредио, гнев Божји нека сатре њега и потомство његово!" -А ја на то све рекох: "Амин!"

Дванаестога дана тога месеца рече ми: "Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу (икону), јер сам се заветовао да пред њом ипустим дух свој". И ја учиних тако.-И кад би увече, рече ми: "Чедо моје, учини ми љубав: обуци ме у расу коју имам за мј погреб, и удеси ме сасвим као калуђера, онако како ћу и у гробу лежати; и прости рогозину на земљу, па ме положи на њу; и стави ми камен под главу, да тако лежим док ме Господ не узме". -И ја све то послушах, и сви то гледасмо и плакасмо.

Заиста, чудно беше погледати како онај, од кога се некад бојаху и трептаху на све стране, лежи као неки туђинац, сиромах, расом обавијен, на рогозини, а камен му под главом, и свима се клања и умиљава и од свих моли опроштај!-Кад ноћ дође, опростише се с њим и благословише сви калуђери и отидоше у ћелије, да службе служе и да се мало одморе. А ја и један сештеник остадосмо и бисмо ко њега сву ноћ.

Кад би поноћ, утиша се блажени старац и не узе говорити ми више ни речи. А кад би време јутрењи и кад се поче појање црквено, одмах се засветли лице блаженом стрцу, и, подигавшик небу, рече: "Хвалите Бога, у светињи његовој, хвалите Га на граду силе Његове".-А ја му рекох: "Оче, кога видиш, кад тако говориш?"-А он, погледавши ме, рече ми:"Хвалите Га прма силама његовим, хвалите Га по премногом личију Његовом". И то рекавши, исписти свој пребожанствени дух, усну у Господу. А ја падох на лице његово и плаках горко и дуго. И кад устадох, захвалих Богу што видех овакав крај овога човека".

Доцније Сава пренесе његово тело у манастир Студеницу.

Немања је био храбар, мудар и добар. Својим радом на стварању српске државе, он се истиче изнад свих ранијих српских владара. Уредо је државу и проширио и извојевао независност од Грчке. Раздвојене српске државице је присајединио и присилио на заједнички живот. Он је ударио темељ снажној српској држави којом су успшно владали двеста година његови потомци. Помоћу свога сна Саве учврстио је православље; ал је помагао и католичку веру, јер је у западним крајевима његове државе било и католика.

Подигао је многе манастире и цркве; Православна Црква прогласилага за светитеља; празнује се под именом Симеун Миротоциви.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ БОДИН ( 1081-1101 )


После смрти караља Михаила, настаде борба о ресто. За то време се од Зете одвојила Рашка и Босна. Најзад Бодин савлада противнике и ступи на престо свог оца Михаила. Он беше храбар војсковођа и мудар владар, а прилике су у земљи такве биле да без чврсте руке и мудрог владара, као што Бодн беше, држава не би могла опстати.
Бодин је у почетку одржвао добре односе са Византијом. Али кад она ослаби, нападне је и поче јој освајати земље. Затим покори Рашку и Босну и придружи их својој дежави. После тога се окрене на југ и почне заузимати грчке земље и упадати у плодну Метохију и на Косову Поље. Грчка беше слаба, те му се није могла одупрети. То је омогућило Бодина да ослободи и уједни скоро сва српска племена.
Бодинова је престоница била у Скадру на реци Бојани.

Скадар је тада био веома леп и богат град те и песма о њему вели:
''Кад погледаш брду изнад града,
''Све порасле смокве и маслине,
''И још они гроздни виногради;
''Кад погледаш стрмо испод граа,
''Ал` узрасла пшеница бјелица,
''Кроз њу тече зелена Бојана,
''По њој плива риба сваојак''.
Тамо је Бодин живео и радио на добру своје државе; тамо је и умро (1101 ).

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ МИХАИЛО ( 1051-1081 )


Војислав јенаследио син Михајло, који се одмах измирио с грчким царем и прузнао му врховну власт. Он је то учинио само да би био миран са његове стране. Али кад му наша племена у Подунављу, Повардарју и Подримљу затражише помоћ, да се ослободе грчке власти, Михаило им посла војку, па и свога сина Бодина. Устаници радосно приме Бодина, прогласе га за вођа и одмах нападну ипобеде Грке код Призрена.
Потом поделише војску. Бодин с једном војском отиде у Поморавље, а с другом отиде његов војвода Петрило на југ. Бодин је имао успеха, те ослободи Поморавље. И Петрило је у почетку напредовао.Освојио је Скопље и Повардарје, па, заневши се ратним успесима, отиде далеко на југ, у Грчку. Грци га наадну код Костура и тамо му страховито потуку војску, да се једва сам спсао.
Чим Бодин сазнаде за Петрилов пораз, упути се најуг, да би Грцима спречио продирање. Али Грц разбију и његову војску, на Косову Пољу, а њега зарбе и одведу у ропство, у Малу Азију. Бодин је неолико година таммновао, док најзад не успе д севрати у Зету.
Како Грчка није могла, због немира у земљи, да нападне Михаила, он се обрати папи Гргуру седмом да га призна за краља и да призна независност цркве. Гргур то одмах прихвати и посла му краљевске знаке, те тако постаде Прва Српска Краљевина (1077 ). Основанаи Дукљанска Архиепископија, са седиштем у Бару.
Отада је наш народ у Зети имао самосталну црковну управу, и није више била под сплитском архибискупијом.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВОЈИСЛАВ ( 1034-1050 )


У Грчкој настадоше велики немири после смрти цара Василија Другог. Тада је у Зети с Требоњом владао кнез Војислав. Он је у почетку признавао грчку власт. У т време се побуне против грчке управе Срби у околини Драча, па амоле Војислава за помоћ.
Војислав им посла пмоћ; одрече покорност Грцима и стави се на чело устнка.
Али грчка војска побди устанике, а Војислава ухвате и пошаљу у Цариград, где га баце у тамницу.
Војислав искористи понвне нереде у Грчкј, спасе се тамнице и дође у Зету. Диже нов устанак и ослободи Зету и Требиње од грчке власти. Баш тада бура разбије и избаци с мора на његову обалу једнугрчку лађу, на којој је било много злата. Војислав заплени злато и не хтеде га вратити Грцима. Стога грчки цар нареди своме драчкм војоди, те овај нападне Војислава. Но Војислав га победи.
Доцније грчки цар позва у помоћ владаре, који су признали његову власт-хумскога кнеза, босанског бана и великог рашког жупана, да помогну дачком војводи, па да заједнички нападну Војислава. Ови пристану и своју војску повере хумском кнезу Људтовиду.
Војислав домами најпре грчкувојску у Зетске кланце и тамо је код града Бара страховито потуче (1042 ). Победа код Бара је једна од највећих победа у историји нашгнарода. Том победом био је наш народ у Зети ослобођен од грчке власти.
Потом његов син Гојислав пође у сусрет Љутовиту. Да се не би проливала браска крв, он му посла неке од заробљених Грка и позва га на измирење. Иако је од заробљених Грка сазнао да је грчка војска разбијена. Љутовид не хтеде примити измирење, већ поручи Гојиславу да му са двојицом свјих војника изиђе на двобој.
Гојислав ј и то више волео, него да сав народ гине. Стога прихвати позив.
'''Двобој је одржан на пољу клобучком.
Љутовид се с двојицом својих војника сусрете са Гојиславом и са двојицом његових пратилаца.
Кад стадоше један према другим, Гојислав позва Љутовда да наусти неправено заузете земље, а Љутовид место одговора трже мач.
То учиннише и други. Коње ободоше, и оба се стране устремише. Љутовид је био јунак без поговора, али га изненади поуздано ударање младог Гојислава. Тр пута се сукобише, и опет ратавише. Кад Љутовид полете четврти пут, коњ му се окрете тако да мудесна страна остаде незаштићена. Њу нађе тешки палош Гојислављеева војника Удовића, и-Љутовид остаде без деснице. Заљуља се у седишту, коњ га одбаци, и он тресну на земљу. Све то би у тренутку. Пратиоци Љутовидови окретоше коње и почеше бежати. То учини и сва његова војска.
Удовић им викну:-бежите, куавице! Не остављајте свога господара!- И то су Срби; не беже они што их страх од мача нашег, већ што виде да њихов господар није радио по Божијем закону!-Објасни Гојислав.''
После овога: Босна, Хум и Рашка, збаце грчку власт и придружесе Војиславу, који освоји и неке грчке земље јужно од Скадра, до реке Војуше, те створе снажну и независну државу.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАДИМИР (+ 1016 )

После Часлављеве смрти, Византија нагло ојача, за владе цара Јована Цимиска, и покори скоро све наше области на Балканском Полуу, па и целу Бугарску. Смањена Србија је опет названа именом Рашка. Али после Цимускове смрти (976) настадоше велики немири у Византији. То искористе нека наша јужнаплемена дигну устанак против Грка. Син кнеза Николе, Самуило, кији управљаше словенским племенима око Охридског и Преспанског Језера, постаде вођ устаника. Њему се придруже и сва наша племена у Повардарју и Поморављу. Самуило потуче грчку вјску, па овоји и велики део Бугарске. Потом се крене с великом војском у наше западне области. Намеравао је да све те области споји у једну моћну словенску државу. Он напре покори драчку област, па удари на Зету, где је владао кнез Владимир.

Кад Владимир виде да се не може одбранити, предаде се Самуилу, а овај га посла, где га бацише у тамницу.

Самуило затим покор и Требиње, Хум, Неретву, Босну, Рашку, Срем и све земље до Дунава, те основа прву Словенску Царевину.

Али је добро видео да ће тешко одржати толику државу, ако не покуша поверљивију сарадњу с покореним словенским племенима. Стога настаде да се измири с њим.

Кнеза Владимира ослободи тамнице, врати му Зету на управу и даде му кћер Косару за жену.

После Самоилове смрти, дође на престо син му Радомир. Њега уби брат од стрица Владислав и завлада престлом.

Одмах Владислав позва к себи Владимира. Владимирова жена је наслућивала зло, па рече Владимиру: ''Немој ичи, господару, да ти се што не деси, као и брату мом, него пошаљи мене, да идем, да видм и чујем како је. Ако хоће да меупропасти, нек ме упропасти; ти пропасти нећеш.'' И она отиде Владиславу. Овај је, претварајући се, срдачно дочека, по опетпосла посланике Владимиру и златан крст, да дође на веру к њему.

Владимир му поручи по посланицима:''Знамо да Господ наш Исус Христос није распет на златном, него на дрвеном крсту. Ако јетвоја вера права, пошаљи ми дрвени крст и по духовницима, и онда ћу доћи.'''

Владислав му тада посла дрвени крст по калуђерима, и Владимир отде к њему.

Ма да је Владислав спремио заседе, да још у путу убију кнеза Владимира, овај срећно приспе у Преспу и одмах оде у цркву да се помоли Богу.

Кад Владислав за то сазнаде, разљути се и посла оружане војнике да убију Владимира.

Војници га опколише док је још био у цркви.

Кнез Владимир, држећи дрвени крст у руци, окрете се калуђерима и рече:''Шта је ово, што сте ме овако преварили?'' па настави:''Молите се за мене Господу! а овај часни крст нека ми заједно с вама буд сведок да гинем ни крив ни дужан.''

Потомзиђе из цркве, и војници му пред црквеним вратима отсекоше главу.

Мошти Владимирове налазе се у манастиру светог Јована код Елбасана.

''Онамо, где се '' свети Јован''

''Покаже гордо, у самоћи,

''Пренеше оци-калуђери

''Владимирове свете мошти,

''Да онде, вечно, дане трају

''У изабраном дивном крају.''

''И крин, и ловор, и босиљак,

''На томе светом месту ничу;

''И слепи, кљасти и невољни

''Из целог света ту се стичу,

'' И сви од Свеца помоћ траже,

''И свима свети Краљ .''

''А Српска Црква пали тамњан

''Драгом Свецу из давнине,

''Том најстаријем пиониру

''Херојске српске беличине;

''И, као доказ поште своје,

''Владимирову Службу'' поје.

Српска Црква је прогласила Владимира за светитеља, и као светитеља га поштују и Срби и Грци и Арнаути.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Кнез Часлав ( 931-960 )

Часлав је своју младост провео у Бугарској, као изгнаник. Он је видео како Бугари заклетвом и преваром заузеше Рашку, и како су заклетвомдомамиле српске жупане, тобож да приме њега за владара, па погазили заклетву и оковане их послали у ропство, у Бугарску. Стога је Бугаре мрзео и гледао је да спасе свој народ од њих.

Прилика му се ускоро дала кад у Бугарској настадоше немири. Он улучи згодан тренутак, те са четри друга побегне и дође у Рашку. У Рашкој је права пустош била. Народ се разбежао од бугарске управе. Што је остало, било је осиромашило и утучено. Часлав одмах прикупи око педесет храбрих другова, и пођу по земљи да дижу народ на устанак. Кад то сазнадоше, вратише се и сви избегли Срби и почеше дивовску бору за своју слободу, те за кратко време ослободише загорске Србе од бугарске власти.

Да би био сигуранији, Часлав се спријатељи с Грцима и признаде им врховну власт. Невоља отвара очо и зближава људе, те се и многи српски великаши, пред заједничком опасношћу, прибише уз Часлава и искрено се борише против заједничког непријатеља. Тако Часлав успе да створи снажну државу-Србију. Није залуду речено: ''Слога држи земљу и градове.''

Поред неких племена у Загорју, признадоше Часлављеву власт и приморске области: Зета, Требиње, Хум, Неретва, па и нека острва на Јадранском Мору.

Мађари су тада често упадали у српске земље и пљачкали. Часлав их нападне, победи и пребаци преко Саве, али и сам нађе смрт у њеним таласима (960)

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

ВЕЛИКИ ЖУПАН ЗАХАРИЈА (920-924)

Мутимира је на српском престолу неследио његов најстарији син, Прибисав (око 891). Но, тада настадоше велике борбе о престо. Грци и Бугари су те борбе распиривали и потпомагали, старајући се да у нашим земљама, а нарочито у Рашкој, владају њихове присталице.
У томе борбеном вртлогу истакао се Мутимиров синовац Петар Гојниковић (892-917). Он је здружио многе српске земље, све до Јадранског Мора. Бугарима се није свиђало снажење Србије. Стога пођу против Петра. Али га нису смели напасти, већ га преваром домаме, окују и пошаљу у Бугарској. Тамо је умро у тамници.
На српски престо Бугари доведоше Петровог сродника, Пала Бранковића (917-920). Он не хтеде признати бугарску власт, те га ови свргну, а на престо доведу Захарија Прибисављевића, синовца Павлова.
Велики жупан Захарија, који је помоћу Бугара дошао на престо, најзад увиде да је ѕа Србе корисније византијско (грчко) пријатељство, него Бугарско. Стога напусти Бугаре и приђе Византији. Бугари га за то нападну, али им он жестоко потуче војску.
Онда Бугари прибегну лукавству. Опет пођу с војском против Захарија, али сада поведу његова рођака Часлава Клонимировића, који је дотле живео у Бугарској.
Србима пориче да не иду на њих, већ само хоће да казне Захарију, а на престо воде опет Србина, Часлава.
Срби им повероваше, па и не даваху отпора, те Бугари лако покоре целу Захаријеву државу. Захарија тада побеже у Хрватску.
Али, Бугари не одржаше реч, већ опљачкаше земљу, много народа погубише, а велики број одведоше у ропство, па и Часлава. У земљи завлада пустош, глад и болештине. Бугари страховито мучаше Србе, те су многи, да би сачували живот, морали бежати у Грчку, Хрватску и Приморје.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ МУТИМИР ( 862-891 )

После смрти српског кнеза Властимира, дођоше на престо три његова сина: Мутимир, Стројимир и Гојник. У почетку су заједно владали. Тада је у Бугарској владао кнез Борис (853-888), син Пресјамов. Борис беше киван на Србе због очева пораза. Стога скупи велику војску и удари на Србију. Али Срби опет страховито разбију и победе Бугаре. Заробе Борисова сина, много велиликаша (бољара) и војника. Борис замоли за мир. Измире се, и Мутимир му ослободи сина и заробљене великаше, па заповеди те их Срби свечано испратише до бугарске границе. У знак захвалности, Борис на растанку богато обдари Мутимирове синове. После тога Мутимир виде да је корисније кад је само један владар, а не једна земља са три господара. Стога протера браћу, заузме њихове земље, и сам завлада. Он је први у нас завео обичај: да у држави влада један владар. Мутимир је много помагао ширење и утврђивање Хришћанства међу Србима.

Словенци су први примили Хришћанство од Немаца, око 760 годи; Хрвати су примили од Франака око 800 године и најзад Срби од Грка око 880 године за владавине (жупана) Мутимира.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАСТИМИР ( 835-850 )

Од српских племена, у почетку се највише истакоше бистри и кршни горашци који су били насељени око горњег тока река: Дрине, Босне, Неретве, Пиве, Таре и Лиме. Иако су признавали византијску врховну власт, они су имали скоро самосталнуунутрашњу управу. Од владара ових племена истиче се Присигојев син, кнез Властимир.

У то време Византија, ратујући с Бугарима, ослаби, те Властимир диже устанак, протера из земље грчке чиновнике, и оснива прву српску државу. Та држава је названа Рашка, по граду Расу који се налазио близу данашњег Новог Пазара, а Срби се прозваше Рашани.

Кад Бугари покорише нека незнатна српска племена, доћоше и до граница Властимирове државе.

Тада бугарски кан (кнез) Пресјам посла Властимиру посланике који му рекоше: ''Чуј, светли кнеже! Мир ти доносимо, ако послушаш разло. Кан Пресјан нас посла, да нас пустиш да отсада јездимо преко твоје земље у земљу нашу преко Саве и Дунава; да јездимо мирно, као добар сусед што пролази баштом свог суседа. А не пустиш ли нас, да као добри суседи пролазимо, напашћемо те као душмана, па каогосподари за векове настанићемо се у земљи твојој. Тренутан пролазак добрих пријатеља, или вечан боравак окрутна господара-бирај, кнеже!''

Властимир им одговори: ''Овако реците господару вашем поздрав од мене, великога жупана Властимира. Ако је далеко земља она, што је њему за то? Што тражи пролаз кроз моју земљу? Ако је двапут даље пут око моје земље, него кроз моју земљу, и коњиц бугарски има двапут више ногу, него човек; нека узјашу Бугари коње, па ће брже стићи, иако сртанпутицом; а не дам им кроз моју земљу, док ме Божје цунце греје. Или, зар не зна Пресјам словенску реч: тешко земљи куда војска прође! -Не дам му, дакле, пролаза кроз државу и народ мој!...А што ми прети оружјем, и што вели, да ће отмицом узети пода се земљу кроз коју не дам да прође, кажите му да му се претње не бојим. Сложан је народ мој. Расковаћемо раонике и коваћемо од њих стреле и мачеве о дочекаћемо га. Ово му поздрав од мене!''

Потом Бугари нападну Властимира.

Три године су ударали, али се најзад скрхаше о челична прса српских гороштака.

Пошто оставише велики број жртава, у невољи, склопише мир. А Властимир у миру лепо уреди државу.