 |
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа,
кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју
Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах
ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам
ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици
урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на
њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара,
брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с
палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи,
трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на
Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен
који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и
кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече:
"О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али
је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи
твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен
на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало
пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева.
Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле
народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у
храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу
народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину
Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му
рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада
читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус
Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у
Витинију.
Тропар (глас 1):
Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал
јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче,
тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја
Господње.
Начин празновања
Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама
или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном
молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају
поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод -
Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог
врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља:
Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и
баца гранчице на пут.
Народни обичаји
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове
маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били
миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не
уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се
цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом
деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени
цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи
нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе
којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући
узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју,
али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен
је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките
штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.
У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815.
године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао
народ на Турке.
Нема коментара:
Постави коментар