Пренос моштију светог оца Николаја

Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима. Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:

Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Слепи Стефан спава на Овчијем пољу 
И у сну без мира подноси невољу. 
Крваве му очи, дрхтаво му тело, 
Смрт спрам таквог жића боља је зацело. 
У том човек неки на сну му се јави. 
У небеском блеску, у небеској слави. 
— Николај сам, рече, од Ликијског Мира, 
A ти си од оних што Бог изабира. 
Моју десну руку погледај, Стефане, 
Гле у њој су очи твоје сачуване! 
Ти си без очију, очи су у мене, 
Даћу ти их онда када Господ хтедне. 
Пет година прође, a Стефан у мраку 
Има наду крепку, има веру јаку: 
— Николај ће к мени још једанпут доћи. 
C Божијом помоћи он ћe ми помоћи. 
Тако Стефан једном у цркви мишљаше, 
И c плачем умилним свецу се мољаше. 
Па он у сан паде док у столу стаја, 
Ал' ево му опет светог Николаја! 
Два краљева ока на десном му длану: 
— Ево, рече краље, дан и теби свану! 
У име Господа што вид слепим дава 
Прогледај и викни: Богу нек је слава! 
Па очију слепих светац се дотаче 
И мрак ce c очију ко завеса смаче