среда, 16. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАДИМИР (+ 1016 )

После Часлављеве смрти, Византија нагло ојача, за владе цара Јована Цимиска, и покори скоро све наше области на Балканском Полуу, па и целу Бугарску. Смањена Србија је опет названа именом Рашка. Али после Цимускове смрти (976) настадоше велики немири у Византији. То искористе нека наша јужнаплемена дигну устанак против Грка. Син кнеза Николе, Самуило, кији управљаше словенским племенима око Охридског и Преспанског Језера, постаде вођ устаника. Њему се придруже и сва наша племена у Повардарју и Поморављу. Самуило потуче грчку вјску, па овоји и велики део Бугарске. Потом се крене с великом војском у наше западне области. Намеравао је да све те области споји у једну моћну словенску државу. Он напре покори драчку област, па удари на Зету, где је владао кнез Владимир.

Кад Владимир виде да се не може одбранити, предаде се Самуилу, а овај га посла, где га бацише у тамницу.

Самуило затим покор и Требиње, Хум, Неретву, Босну, Рашку, Срем и све земље до Дунава, те основа прву Словенску Царевину.

Али је добро видео да ће тешко одржати толику државу, ако не покуша поверљивију сарадњу с покореним словенским племенима. Стога настаде да се измири с њим.

Кнеза Владимира ослободи тамнице, врати му Зету на управу и даде му кћер Косару за жену.

После Самоилове смрти, дође на престо син му Радомир. Њега уби брат од стрица Владислав и завлада престлом.

Одмах Владислав позва к себи Владимира. Владимирова жена је наслућивала зло, па рече Владимиру: ''Немој ичи, господару, да ти се што не деси, као и брату мом, него пошаљи мене, да идем, да видм и чујем како је. Ако хоће да меупропасти, нек ме упропасти; ти пропасти нећеш.'' И она отиде Владиславу. Овај је, претварајући се, срдачно дочека, по опетпосла посланике Владимиру и златан крст, да дође на веру к њему.

Владимир му поручи по посланицима:''Знамо да Господ наш Исус Христос није распет на златном, него на дрвеном крсту. Ако јетвоја вера права, пошаљи ми дрвени крст и по духовницима, и онда ћу доћи.'''

Владислав му тада посла дрвени крст по калуђерима, и Владимир отде к њему.

Ма да је Владислав спремио заседе, да још у путу убију кнеза Владимира, овај срећно приспе у Преспу и одмах оде у цркву да се помоли Богу.

Кад Владислав за то сазнаде, разљути се и посла оружане војнике да убију Владимира.

Војници га опколише док је још био у цркви.

Кнез Владимир, држећи дрвени крст у руци, окрете се калуђерима и рече:''Шта је ово, што сте ме овако преварили?'' па настави:''Молите се за мене Господу! а овај часни крст нека ми заједно с вама буд сведок да гинем ни крив ни дужан.''

Потомзиђе из цркве, и војници му пред црквеним вратима отсекоше главу.

Мошти Владимирове налазе се у манастиру светог Јована код Елбасана.

''Онамо, где се '' свети Јован''

''Покаже гордо, у самоћи,

''Пренеше оци-калуђери

''Владимирове свете мошти,

''Да онде, вечно, дане трају

''У изабраном дивном крају.''

''И крин, и ловор, и босиљак,

''На томе светом месту ничу;

''И слепи, кљасти и невољни

''Из целог света ту се стичу,

'' И сви од Свеца помоћ траже,

''И свима свети Краљ .''

''А Српска Црква пали тамњан

''Драгом Свецу из давнине,

''Том најстаријем пиониру

''Херојске српске беличине;

''И, као доказ поште своје,

''Владимирову Службу'' поје.

Српска Црква је прогласила Владимира за светитеља, и као светитеља га поштују и Срби и Грци и Арнаути.

уторак, 15. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Кнез Часлав ( 931-960 )

Часлав је своју младост провео у Бугарској, као изгнаник. Он је видео како Бугари заклетвом и преваром заузеше Рашку, и како су заклетвомдомамиле српске жупане, тобож да приме њега за владара, па погазили заклетву и оковане их послали у ропство, у Бугарску. Стога је Бугаре мрзео и гледао је да спасе свој народ од њих.

Прилика му се ускоро дала кад у Бугарској настадоше немири. Он улучи згодан тренутак, те са четри друга побегне и дође у Рашку. У Рашкој је права пустош била. Народ се разбежао од бугарске управе. Што је остало, било је осиромашило и утучено. Часлав одмах прикупи око педесет храбрих другова, и пођу по земљи да дижу народ на устанак. Кад то сазнадоше, вратише се и сви избегли Срби и почеше дивовску бору за своју слободу, те за кратко време ослободише загорске Србе од бугарске власти.

Да би био сигуранији, Часлав се спријатељи с Грцима и признаде им врховну власт. Невоља отвара очо и зближава људе, те се и многи српски великаши, пред заједничком опасношћу, прибише уз Часлава и искрено се борише против заједничког непријатеља. Тако Часлав успе да створи снажну државу-Србију. Није залуду речено: ''Слога држи земљу и градове.''

Поред неких племена у Загорју, признадоше Часлављеву власт и приморске области: Зета, Требиње, Хум, Неретва, па и нека острва на Јадранском Мору.

Мађари су тада често упадали у српске земље и пљачкали. Часлав их нападне, победи и пребаци преко Саве, али и сам нађе смрт у њеним таласима (960)

понедељак, 14. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

ВЕЛИКИ ЖУПАН ЗАХАРИЈА (920-924)

Мутимира је на српском престолу неследио његов најстарији син, Прибисав (око 891). Но, тада настадоше велике борбе о престо. Грци и Бугари су те борбе распиривали и потпомагали, старајући се да у нашим земљама, а нарочито у Рашкој, владају њихове присталице.
У томе борбеном вртлогу истакао се Мутимиров синовац Петар Гојниковић (892-917). Он је здружио многе српске земље, све до Јадранског Мора. Бугарима се није свиђало снажење Србије. Стога пођу против Петра. Али га нису смели напасти, већ га преваром домаме, окују и пошаљу у Бугарској. Тамо је умро у тамници.
На српски престо Бугари доведоше Петровог сродника, Пала Бранковића (917-920). Он не хтеде признати бугарску власт, те га ови свргну, а на престо доведу Захарија Прибисављевића, синовца Павлова.
Велики жупан Захарија, који је помоћу Бугара дошао на престо, најзад увиде да је ѕа Србе корисније византијско (грчко) пријатељство, него Бугарско. Стога напусти Бугаре и приђе Византији. Бугари га за то нападну, али им он жестоко потуче војску.
Онда Бугари прибегну лукавству. Опет пођу с војском против Захарија, али сада поведу његова рођака Часлава Клонимировића, који је дотле живео у Бугарској.
Србима пориче да не иду на њих, већ само хоће да казне Захарију, а на престо воде опет Србина, Часлава.
Срби им повероваше, па и не даваху отпора, те Бугари лако покоре целу Захаријеву државу. Захарија тада побеже у Хрватску.
Али, Бугари не одржаше реч, већ опљачкаше земљу, много народа погубише, а велики број одведоше у ропство, па и Часлава. У земљи завлада пустош, глад и болештине. Бугари страховито мучаше Србе, те су многи, да би сачували живот, морали бежати у Грчку, Хрватску и Приморје.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


КНЕЗ МУТИМИР ( 862-891 )
После смрти српског кнеза Властимира, дођоше на престо три његова сина: Мутимир, Стројимир и Гојник. У почетку су заједно владали. Тада је у Бугарској владао кнез Борис (853-888), син Пресјамов. Борис беше киван на Србе због очева пораза. Стога скупи велику војску и удари на Србију. Али Срби опет страховито разбију и победе Бугаре. Заробе Борисова сина, много велиликаша (бољара) и војника. Борис замоли за мир. Измире се, и Мутимир му ослободи сина и заробљене великаше, па заповеди те их Срби свечано испратише до бугарске границе. У знак захвалности, Борис на растанку богато обдари Мутимирове синове. После тога Мутимир виде да је корисније кад је само један владар, а не једна земља са три господара. Стога протера браћу, заузме њихове земље, и сам завлада. Он је први у нас завео обичај: да у држави влада један владар. Мутимир је много помагао ширење и утврђивање Хришћанства међу Србима.
Словенци су први примили Хришћанство од Немаца, око 760 годи; Хрвати су примили од Франака око 800 године и најзад Срби од Грка око 880 године за владавине (жупана) Мутимира.

недеља, 13. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАСТИМИР ( 835-850 )

Од српских племена, у почетку се највише истакоше бистри и кршни горашци који су били насељени око горњег тока река: Дрине, Босне, Неретве, Пиве, Таре и Лиме. Иако су признавали византијску врховну власт, они су имали скоро самосталнуунутрашњу управу. Од владара ових племена истиче се Присигојев син, кнез Властимир.

У то време Византија, ратујући с Бугарима, ослаби, те Властимир диже устанак, протера из земље грчке чиновнике, и оснива прву српску државу. Та држава је названа Рашка, по граду Расу који се налазио близу данашњег Новог Пазара, а Срби се прозваше Рашани.

Кад Бугари покорише нека незнатна српска племена, доћоше и до граница Властимирове државе.

Тада бугарски кан (кнез) Пресјам посла Властимиру посланике који му рекоше: ''Чуј, светли кнеже! Мир ти доносимо, ако послушаш разло. Кан Пресјан нас посла, да нас пустиш да отсада јездимо преко твоје земље у земљу нашу преко Саве и Дунава; да јездимо мирно, као добар сусед што пролази баштом свог суседа. А не пустиш ли нас, да као добри суседи пролазимо, напашћемо те као душмана, па каогосподари за векове настанићемо се у земљи твојој. Тренутан пролазак добрих пријатеља, или вечан боравак окрутна господара-бирај, кнеже!''

Властимир им одговори: ''Овако реците господару вашем поздрав од мене, великога жупана Властимира. Ако је далеко земља она, што је њему за то? Што тражи пролаз кроз моју земљу? Ако је двапут даље пут око моје земље, него кроз моју земљу, и коњиц бугарски има двапут више ногу, него човек; нека узјашу Бугари коње, па ће брже стићи, иако сртанпутицом; а не дам им кроз моју земљу, док ме Божје цунце греје. Или, зар не зна Пресјам словенску реч: тешко земљи куда војска прође! -Не дам му, дакле, пролаза кроз државу и народ мој!...А што ми прети оружјем, и што вели, да ће отмицом узети пода се земљу кроз коју не дам да прође, кажите му да му се претње не бојим. Сложан је народ мој. Расковаћемо раонике и коваћемо од њих стреле и мачеве о дочекаћемо га. Ово му поздрав од мене!''

Потом Бугари нападну Властимира.

Три године су ударали, али се најзад скрхаше о челична прса српских гороштака.

Пошто оставише велики број жртава, у невољи, склопише мир. А Властимир у миру лепо уреди државу.







недеља, 30. август 2009.

Р У Д А Р И

С И Р Е Н А

Студен је и цича. Прамење у бесном
гневу север веје, немилосно баца.
Замрзнутом стазом тешо ступа, гац,
преморена нога... Озарен чудесаном

светлошћу латерне, напаћен хрли
данимице рудар на посао трудан.
Са фабрике већ сирена кроз крт, студен
и замагљен ваздух цичи и ко грли

раднике. Буди, зове,а,пишти:
отпочиње смртонсни посо мучан.
И опет дан рудару се пружа жучан...

И док бодре душу, које увек тишти
напор, брига, сумор, кроз копрену црне
зимскеноћи грабе,...ноћ лагно трне.

Бор, 1919.

О К Н О

Зором када звезде јасне,
ко кандила, гасну, трну,
с латернама хрле, грну
радениници окну. Часне

нагоне их жеље срца.
Стена крили место неба.
За комадић суха хлеба,
мру животи...Пуца, крца

царски камен, док му руке,
коштуњаве и жуљаве,
злато ваде...А кад хуке

рада стану, пашни људи
гмижу. Срж им понор студи;
зној крвав им снагу плени.

Напором су саломљени.

Бор, 1919.


РУДАРЕВА МОЛИВА

Моја је Вера миш`це моја снага,
и Нада,-меем што ми боле блажи,
-удар по тврдој минералној стени;
а Борба,-што ме крепи, држи, снажи,
-Молитва, што ме увек штии, плени.
Моја је Вера миш`це моје снаге!...

Моја је Љубав рад и нар мучан,
и зој кравим што ми капа с лица,
и мрачан поно, где слепаћи вију,
и, за живота, мемљива гробница;
јецај и уздах оних који рију.
Моја је Љубав рад и напор мучан!...

Моја је Срећа светлост Божјег дана.
Дани су моји без сунца и сјаја,
а ноћи празно беспуће и тама,
где влада сумор безнаднога краја,
где лута душа, и где с кост слама...
Моја је Срећа светлост Божјег дана!....

Бор, 1919.


Еј, КРЧМАРУ!...

Еј,крчмару, вина амо,
нек се проспе сјај рубина!
ти, свирче, брже само,
нек запева виолина!
Наши часи насмејани
трају кратко;
нек су вином окупани,
пит` је слатко...

Ти, црце цроока,
несташнице, ходи амо,
у зарљај свога момка,
ситан танац да грамо !
У бесељу и у песми
ноћ нек мине;
иживајмо сјај дражесни
после тмине...

Вијрасти песмгласи
нек затрепте среће звуком;
буре страсти,ко таласи,
нек зацикте силним хуком.
Песма, игра, вно, жена
-нек се живи!..
У цик зоре чека стења
Дах мемљиви...

Еј, крчару, пуно буре
докотрљај сред каване!...
Заиграјте, хитре цуре;
свирче, свирај док не свае!...
А кад бледа зора лине
струне рспи;
бехаром на туге, тмине,
бедн заспи!...

Бор, 1919.


Е П И Л О Г

Наран иним цветом мирисним и бледим,
и зрацима суца; месечином меком,
окитићу сету, у свету алеком,
ко мртвачки ковчег босиоком свеим.

Сахранићу псме љубави и бола
под мочарну хумку. И Мира ће дрво,
поносита палма, изникнути прво;
затим бршљан густи и танка топола.

И ко страшан пожар што прождире шуме,
и ко бесан оркан што све зате, ништи,
бурне песме моје лежаће у пишти,
ледене и неме, сред животне глуме.

И љуав ћу своју, и тиху и страсну,
сахранити с њима...Н кад преко тога
залепрша гроба лахор даха твога,
уздрхтаће скупа у арију красну

и присниће,-песме, бол и љубав,-јасну
мелодију Зоре и младалачко доба...
И пренуће намах иу мемљива гроба,
да вечно живе, нигда да не згасну...

Бор, 1919.
С Е Ћ А Њ Е

Заспало је море плавкасто, прозрачно.
Чун мален плови; несташно и глатко
површину реже... Уз клицање слатко,
бродили смо тада. Свуд је било мирно.

Као лабуд, чунић клизи, нише;
а вечерња румен злати кое твоје.
Пожудним очима зборисм обоје.
Не желесмо, срећни, ништа, ништа више.

Док дн шуме пурпур царски краси,
и док трудан исток дремо јеу хладу,
ја те врео стискох и загрлих младу

и пољубих страсно...И ако нам власи
сад попало иње, моја душа често
Сан Млаости снива и њен виђа престо.

Крф, 1916.


ПИТЛА СИ МЕ..

Питала си ме погледом, Дивна,
што роне сузе грке и сјане
с очију мојих, док свуда бујне
цветају дражи,и блиста гривна

на руци твојој... Славуји песме
расипљу ширм; звездице сјајем
Господа славе. Плачем за мајем,
за нашим мајем... И наше чесме

усахну врло. есен је тмурна
већ дошла близу; Бршљан и смреку

око нас гледам... И док свуд бура
арија звони, студна и крта
слединам јесен рајски цвет врта.

Бор, 1919.


Н И Р В А Н А

Ко што лист сухи, отргнут бесни,
вихора мразем, хрли и лута
незнано куда, и растргнута
песничка душа, у свет чудесни

маштања, снова, лети и блуди...
Песмом славуја, шапатом ружа
трепетом росе, шири се, пружа
чаробним светом бајки; и жуди...

И крај је исти.. Имирис цвета,
и пој славуја, и драж чезнућа,
и живот трошни,'све у беспућа

Нирване срне. И свуд нас срета
варљива Нада... Дан с даном тоне,
а сузе бола бујицом роне.

Бор, 1919.


ПРИЈАТЕЉИЦИ

Црнина и гст вео,скривају дражи твоје.
Но, ја их видим,ћутим, госпђо љупка, лепа;
очима црм згараш болесно рц моје,
и бол дражени чараш, бол што ми душу цпа.

Песма ми твоја, сетом, каѕзује љубав јасно
и живот палих Нада. Ко моја лира плаче
дрхтава песма чежње кроз мајсу ноћ. Но, касно
прозрех душу ти меку. Бол твој ме болом таче.

Чуј,како ветар лишћем суморно блуди, хуји;
чуј, заблудла душа вапајем кроз мрак јечи!
Вај, живот не постоји; све је звук тупих речи;
злокобне птице видим;'замреше сви славуји.

Воден, 1918.