Свети велико мученик Ђорђе

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
Тропар (глас 4):

Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.


Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
https://www.youtube.com/watch?v=h6Qg3rY4g90

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО Начин прослављања Народни обичаји

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.

Тропар (глас 2): Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.

Начин прослављања Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном о распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост. Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Народни обичаји Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.

Тайная вечеря. (Глава из "Закона Божия" протоиерея Серафима Слободского)

В пятый день после входа Господа в Иерусалим, значит, по нашему в четверг, (а в пятницу вечером надлежало заклать пасхального агнца), ученики спросили Иисуса Христа: "где велишь нам приготовить Тебе Пасху?" Иисус Христос сказал им: "пойдите в город Иерусалим; там вы встретите человека, несущего кувшин воды; последуйте за ним в дом и скажите хозяину: Учитель говорит: где горница (комната), в которой бы Мне совершить Пасху с учениками Моими? Он покажет вам большую убранную горницу; там приготовьте пасху". Сказав это, Спаситель послал двух учеников своих Петра и Иоанна. Они пошли, и все исполнилось так, как сказал Спаситель; и приготовили Пасху. Вечером того дня Иисус Христос, зная, что Он будет предан в эту ночь, пришел с двенадцатью апостолами Своими в приготовленную горницу. Когда все возлегли за стол, Иисус Христос сказал: "очень желал Я есть с вами эту Пасху прежде Моего страдания, потому что, говорю вам, уже не буду есть ее, пока она не совершится в Царствии Божием". Потом встал, снял с Себя верхнюю одежду, препоясался полотенцем, налил в умывальницу воды и начал умывать ноги ученикам и отирать полотенцем, которым был препоясан
Умыв ноги ученикам, Иисус Христос надел одежду Свою и, возлегши опять, сказал им: "знаете ли, что Я сделал вам? Вот, вы зовете меня Учителем и Господом и правильно зовете. Итак, если Я, Господь и Учитель ваш, умыл ноги вам, то и вы должны поступать так же. Я дал вам пример, чтобы и вы делали то же, что Я сделал вам". Этим примером Господь показал не только Свою любовь к ученикам Своим, но и научил их смирению, т. е. не считать за унижение для себя служить кому бы то ни было, хотя бы низшему себя человеку. После вкушения ветхозаветной Пасхи еврейской, Иисус Христос установил на этой вечери таинство Святого Причащения. Потому и называется она "тайною вечерею".
Иисус Христос взял хлеб, благословил его, переломил на части и, подавая ученикам, сказал: Приимите, ядите; сие есть Тело Мое, за вас ломимое во оставление грехов", (т.е. за вас предается на страдание и смерть, для прощения грехов). Потом взял чашу с виноградным вином, благословил, возблагодарив Бога Отца за все Его милости к роду человеческому, и, подавая ученикам, сказал: "пейте из нее все, это Моя Кровь Новаго Завета, за вас Проливаемая во оставление грехов".
Слова эти означают, что под видом хлеба и вина Спаситель преподал Своим ученикам то самое Тело и ту самую Кровь, которые на другой день после этого Он предал на страдания и смерть за наши грехи. Как хлеб и вино стали Телом и Кровью Господа, это тайна, непостижимая даже для ангелов, почему и называется таинством. Причастив апостолов, Господь дал заповедь всегда совершать это таинство, Он сказал: "сие творите в Мое воспоминание". Таинство это совершается у нас и теперь и будет совершаться до скончания века за богослужением, называемым Литургией или Обедней.
Во время тайной вечери Спаситель объявил апостолам, что один из них предаст Его. Они этим очень опечалились и в недоумении, смотря друг на друга в страхе стали спрашивать один за другим: "не я ли Господи?" Спросил и Иуда: "не я ли, Равви?" Спаситель тихо сказал ему: "ты", но никто этого не слышал. Иоанн же возлежал рядом со Спасителем, Петр сделал знак ему, чтобы он спросил, о ком говорил Господь. Иоанн, припадши к груди Спасителя, тихо сказал: "Господи! кто это?" Иисус Христос так же тихо ответил : "тот, кому я, обмакнув кусок хлеба, подам". И, обмакнув кусок хлеба в солило (в блюдо с солью), Он подал его Иуде Искариотскому, сказав: "что делаешь, делаей скорее". Но никто не понял, для чего это Спаситель сказал ему. А так как у Иуды был ящик с деньгами, то ученики подумали, что Иисус Христос посылает его купить что-либо к празднику, или раздать милостыню нищим. Иуда приняв кусок, тотчас вышел. Была уже ночь
Иисус Христос, продолжая беседовать с учениками Своими, сказал: "Дети! уже не долго Мне быть с вами. Заповедь новую даю вам, да любите друг друга, как Я возлюбил вас. По тому узнают все, что вы Мои ученики, если будете иметь любовь между собою. И нет больше той любви, как если кто положит душу свою (отдаст жизнь свою) за друзей своих. Вы - друзья Мои, если исполните то, что я заповедую вам". Во время этой беседы Иисус Христос предсказал ученикам, что все они соблазнятся о Нем в эту ночь, - все разбегутся, оставив Его одного. Апостол же Петр сказал: "если и все соблазнятся о Тебе, я никогда не соблазнюсь". Тогда Спаситель сказал ему: "истинно говорю тебе, что в эту ночь, прежде чем пропоет петух, ты трижды отречешься от Меня и скажешь, что не знаешь Меня". Но Петр еще больше стал уверять, говоря: "хотя бы мне надлежало и умереть с Тобой, не отрекусь от Тебя". То же говорили и все другие апостолы. Но все же слова Спасителя опечалили их. Утешая их, Господь сказал: "да не смущается сердце ваше (т.е. не скорбите), веруйте в Бога (Отца) и в Меня (Сына Божия) веруйте". Спаситель обещал ученикам Своим послать от Отца Своего другого Утешителя и Учителя, вместо Себя - Святаго Духа. Он сказал: "Я умолю Отца, и Он даст вам другого Утешителя, Духа истины, Которого мир не может принять, потому что не видит Его и не знает Его; а вы знаете Его, потому что Он с вами пребывает и в вас будет (это значит, что Дух Святый пребудет со всеми истинно верующими в Иисуса Христа - в Церкви Христовой). Еще немного и мир уже не увидит Меня; а вы увидите Меня; потому что Я живу (т.е. Я есть жизнь; и смерть не может победить Меня), и вы будете жить. Утешитель же Дух Святой, Которого пошлет Отец во имя Мое, научит вас всему и напомнит вам все, что я говорил вам". Дух Святой - Дух истины, Который от Отца исходит, Он будет свидетельствовать о Мне; а также и вы будете свидетельствовать, потому что вы сначала со Мною" (Иоан. 15, 26-27).
Иисус Христос предсказал также ученикам Своим, что много зла и бед придется им вытерпеть от людей за то, что они веруют в Него. "В мире будете иметь скорбь; но мужайтесь (крепитесь)", сказал Спаситель, "Я победил мир" (т.е. победил зло в мире).
Беседу Свою Иисус Христос окончил молитвой об учениках своих и обо всех, кто будет веровать в Него, чтобы Отец Небесный сохранил их всех в твердой вере, в любви и в единодушии (в единстве) между собой.
Когда Господь окончил вечерю, еще во время беседы встал с одиннадцатью учениками Своими и, воспев псалмы, пошел за поток Кедрон, на гору Елеонскую, в Гефсиманский сад.
ПРИМЕЧАНИЕ: См. в Евангелии: от Матфея, гл. 26, 17-35; от Марка, гл. 14, 12-31; от Луки гл. 22, 7-39; от Иоанна, гл. 13; гл.14; гл.15; гл.16; гл.17; гл.18, 1.

Велики Четвртак (Велико бденије) Начин прослављања Народни обичаји

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Тропар (глас 8): Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!

Начин прослављања На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња. За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Народни обичаји У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља. Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

Перенесение мощей праведного Лазаря Четверодневного

Перенесение мощей праведного Лазаря Четверодневного, епископа Китийского, совершено в IX веке. Святой праведный Лазарь, брат Марфы и Марии, жил в селении Вифания, недалеко от Иерусалима. Во время Своей земной жизни Господь Иисус Христос часто посещал дом Лазаря, которого очень любил и называл Своим другом (Ин. 11,3; Ин.11, 11), а когда Лазарь умер и уже четыре дня пролежал во гробе, Господь воскресил его из мертвых (Ин. 11, 17 - 44) (Воскрешение Лазаря воспоминается Церковью в субботу шестой недели Великого поста - "Лазареву субботу"). Многие иудеи, услышав об этом, приходили в Вифанию и, удостоверившись в действительности этого величайшего чуда, становились последователями Христа. За это первосвященники хотели убить Лазаря. Праведный Лазарь упоминается в Святом Евангелии еще один раз: когда за 6 дней до Пасхи Господь опять пришел в Вифанию, там был и воскрешенный Лазарь (Ин. 12, 1 - 2, Ин. 12, 9 - 11). После воскрешения святой Лазарь жил еще 30 лет, епископствовал на острове Кипр, где распространял христианство, и там же мирно почил.

Воскрешение ЛазаряСвятые мощи епископа Лазаря были обретены в Китии. Они лежали в мраморном ковчеге, на котором было написано: "Лазарь Четверодневный, друг Христов". Византийский император Лев Мудрый (886 - 911) повелел в 898 году перенести мощи Лазаря в Константинополь и положить в храме во имя Праведного Лазаря.

ЦВЕТИ Начин празновања и народни обичаји

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Тропар (глас 1): Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

Начин празновања Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања. У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере. У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Лазарева субота - ВРБИЦА

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Тропар (глас 1): Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, измртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде (долази) у име Господње!

Литија На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу. Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона. Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака. Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа. Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.