СВЯТИТЕЛЬ НИКОЛАЙ, АРХИЕПИСКОП МИР ЛИКИЙСКИХ, ЧУДОТВОРЕЦ (ПЕРЕНЕСЕНИЕ МОЩЕЙ ИЗ МИР ЛИКИЙСКИХ В БАР)

В XI веке греческая империя переживала тяжелое время. Турки опустошали ее владения в Малой Азии, разоряли города и сёла, убивая их жителей, и сопровождали свои жестокости оскорблением святых храмов, мощей, икон и книг. Мусульмане покушались уничтожить мощи святителя Николая, глубоко чтимого всем христианским миром.

В 792 году калиф Аарон Аль-Рашид послал начальника флота Хумейда разграбить остров Родос. Опустошив этот остров, Хумейд отправился в Миры Ликийские с намерением взломать гробницу святителя Николая. Но вместо нее он взломал другую, стоявшую рядом с гробницей Святителя. Едва святотатцы успели это сделать, как на море поднялась страшная буря и почти все суда были разбиты.

Осквернение святынь возмущало не только восточных, но и западных христиан. Особенно опасались за мощи святителя Николая христиане в Италии, среди которых было много греков. Жители города Бар, расположенного на берегу Адриатического моря, решили спасти мощи святителя Николая

В 1087 году барские и венецианские купцы отправились в Антиохию для торговли. И те и другие предполагали на обратном пути взять мощи святителя Николая и перевезти их в Италию. В этом намерении жители Бар опередили венецианцев и первыми высадились в Мирах. Вперед были посланы два человека, которые, вернувшись, сообщили, что в городе - все тихо, а в церкви, где покоится величайшая святыня, они встретили только четырех монахов. Тотчас 47 человек, вооружившись, отправились в храм святителя Николая, монахи-сторожа, ничего не подозревая, указали им помост, под которым была скрыта гробница святого, где, по обычаю, чужестранцев помазывали миром от мощей святителя. Монах рассказал при этом о явлении накануне святителя Николая одному старцу. В этом видении Святитель приказывал бережнее хранить его мощи. Рассказ этот воодушевил барян; они увидели для себя в этом явлении соизволение и как бы указание Святого. Чтобы облегчить свои действия, они открыли монахам свои намерения и предложили им выкуп - 300 золотых монет. Сторожа отказались от денег и хотели оповестить жителей об угрожавшем им несчастье. Но пришельцы связали их и поставили у дверей своих сторожей. Они разбили церковный помост, под которым стояла гробница с мощами. В этом деле особенным усердием отличался юноша Матфей, желавший как можно быстрее обнаружить мощи Святителя. В нетерпении он разбил крышку и баряне увидели, что саркофаг наполнен благоуханным святым миром. Соотечественники барян, пресвитеры Лупп и Дрого, совершили литию, после которой тот же Матфей стал извлекать из переполненного миром саркофага мощи Святителя. Это происходило 20 апреля 1087 года

Ввиду отсутствия ковчега, пресвитер Дрого завернул мощи в верхнюю одежду и в сопровождении барян перенес их на корабль. Освобожденные монахи сообщили городу печальную весть о похищении иностранцами мощей Чудотворца. Толпы народа собрались на берегу, но было поздно..

8 мая корабли прибыли в Бар, и скоро радостная весть облетела весь город. На следующий день, 9 мая, мощи святителя Николая торжественно перенесли в церковь святого Стефана, находившуюся неподалеку от моря. Торжество перенесения святыни сопровождалось многочисленными чудотворными исцелениями больных, что возбуждало еще большее благоговение к великому угоднику Божию. Через год была построена церковь во имя святителя Николая и освящена папой Урбаном II.

Событие, связанное с перенесением мощей святителя Николая, вызвало особенное почитание Чудотворца и ознаменовалось установлением особого праздника 9 мая. Вначале праздник перенесения мощей святителя Николая отмечался только жителями итальянского города Бар. В других странах Христианского Востока и Запада он не был принят, несмотря на то, что о перенесении мощей было широко известно. Это обстоятельство объясняется свойственным средним векам обычаем чествования преимущественно местных святынь. Кроме того, Греческая Церковь не установила празднования этой памяти, потому что потеря мощей Святителя была для нее событием печальным

Русской Православной Церковью празднование памяти перенесения мощей святителя Николая из Мир Ликийских в Бар 9 мая установлено вскоре после 1087 года на основе глубокого, уже упрочившегося почитания русским народом великого угодника Божия, перешедшего из Греции одновременно с принятием христианства. Слава о чудотворениях, явленных Святителем на земле и на море, была широко известна русскому народу. Их неистощимая сила и обилие свидетельствуют об особой благодатной помощи великого святого страждущему человечеству. Образ Святителя, всесильного Чудотворца-благотворителя, стал особенно дорог сердцу русского человека, потому что он вселил глубокую веру в него и надежду на его помощь. Бесчисленными чудотворениями ознаменовалась вера русского народа в неоскудеваемую помощь Угодника Божия.

В отечественной письменности очень рано составилась о нем значительная литература. Сказания о чудесах Святителя, совершенных на русской земле, стали записываться еще в глубокой древности. Вскоре после перенесения мощей святителя Николая из Мир Ликийских в Бар град, появилась русская редакция жития и повести о перенесении его святых мощей, написанной современником этого события. Еще ранее было написано слово похвальное Чудотворцу. Еженедельно, каждый четверг, Русская Православная Церковь особо чтит его память.

В честь святителя Николая воздвигались многочисленные храмы и монастыри, русские люди называли его именем своих детей при крештением. В России сохранились многочисленные чудотворные иконы великого Святителя. Наиболее известные среди них образ Можайский, Зарайский, Волоколамский, Угрешский, Ратный. Нет ни одного дома и ни одного храма в Русской Церкви, в котором не было бы образа святителя Николая Чудотворца. Значение благодатного предстательства великого угодника Божия выражает древний составитель жития, по словам которого святитель Николай "многа великая и преславная чудеса сотвори на земли и на мори, в бедах сущим помогая и от потопления спасая, и из глубины морския на сухо износя, от тления восхищая и принося в дом, от уз и темниц избавляя, от мечнаго посечения заступая и от смерти свобождая, многим многая подаде исцеления: слепым зрение, хромым хождение, глухим слышание, немым глаголание. Многих в убожестве и нищете последней страдающих обогати, гладным пищу подаде и всякому во всякой потребе готовый помощник, теплый заступник и скорый предстатель и защитник показася, и овым такожде призывающим его помогает и от бед избавляет. Весть великаго Чудотворца сего Восток и Запад и все концы земнии ведят чудотворения его".

Приспе день светлаго торжества, град Барский радуется, и с ним вселенная вся ликовствует песньми и пеньми духовными: днесь бо священное торжество в пренесение честных и многоцелебных мощей святителя и чудотворца Николая, якоже солнце незаходимое, возсия светозарными лучами, разгоняя тьму искушений же и бед от вопиющих верно: спасай нас, яко предстатель наш, великий Николае.

Ин тропарь святителя Николая

глас 4

Отечество свое, Миры Ликийския, не оставль духом,  во премирный град Барский преславно телом пренесеся, архиерею Николае. И оттуду множество человеческое своим пришествием возвеселил еси и болящия исцелил еси. Темже тя молим, святителю Николае, моли Христа Бога, да спасет души наша.

Кондак святителя Николая

глас 3

Взыде, яко звезда, от востока до запада/ твоя мощи, святителю Николае, море же освятися шествием твоим, и град Барский приемлет тобою благодать: нас бо деля явился еси чудотворец изящный, предивный и милостивый.

Пренос моштију светог оца Николаја

Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима. Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:

Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Слепи Стефан спава на Овчијем пољу 
И у сну без мира подноси невољу. 
Крваве му очи, дрхтаво му тело, 
Смрт спрам таквог жића боља је зацело. 
У том човек неки на сну му се јави. 
У небеском блеску, у небеској слави. 
— Николај сам, рече, од Ликијског Мира, 
A ти си од оних што Бог изабира. 
Моју десну руку погледај, Стефане, 
Гле у њој су очи твоје сачуване! 
Ти си без очију, очи су у мене, 
Даћу ти их онда када Господ хтедне. 
Пет година прође, a Стефан у мраку 
Има наду крепку, има веру јаку: 
— Николај ће к мени још једанпут доћи. 
C Божијом помоћи он ћe ми помоћи. 
Тако Стефан једном у цркви мишљаше, 
И c плачем умилним свецу се мољаше. 
Па он у сан паде док у столу стаја, 
Ал' ево му опет светог Николаја! 
Два краљева ока на десном му длану: 
— Ево, рече краље, дан и теби свану! 
У име Господа што вид слепим дава 
Прогледај и викни: Богу нек је слава! 
Па очију слепих светац се дотаче 
И мрак ce c очију ко завеса смаче

Пренос моштију Светог Саве

Пренос моштију Светог Саве Oвога дана установљено је у нашој Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог оца нашег Саве. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако. Пошто прође година дана од уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, који је безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица свога. Чувши усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости што је сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења. Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.

Тропар (глас 1): Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао , светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Свети праведни и многострадални Јов

Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса.

Тропар (глас 1): Видевши богатство врлина Јовових, мишљаше ђаво да их отме од праведника, и раскида тело његово, али му ризницу духа не украде; Пронађе наоружану душу непорочног Јова - а мене обнаживши, пороби. Пре него дође мој крај, избави ме лукавога, Спасе, и спаси ме.

Кажи, брате, шта поднети можеш,
Па ћy рећи, колико си човек.
Јов праведни богат и преславан
Би сатаном бачен на ђубриште,
И обложен гнојем и ранама —
Страшилиште псима и људима!
Што имаде за дан му пропаде
Осим вере и осим стрпљења.
Нo c оружјем вере и стрпљења
JOB победи страшнога сатану.
Бог гледаше борбу неједнаку,
Праведнику победу додели,
Са победом сва остала блага,
A посрами завидљивог врага.

Свети велико мученик Ђорђе

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
Тропар (глас 4):

Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.


Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
https://www.youtube.com/watch?v=h6Qg3rY4g90

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО Начин прослављања Народни обичаји

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.

Тропар (глас 2): Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.

Начин прослављања Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном о распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост. Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Народни обичаји Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.

Тайная вечеря. (Глава из "Закона Божия" протоиерея Серафима Слободского)

В пятый день после входа Господа в Иерусалим, значит, по нашему в четверг, (а в пятницу вечером надлежало заклать пасхального агнца), ученики спросили Иисуса Христа: "где велишь нам приготовить Тебе Пасху?" Иисус Христос сказал им: "пойдите в город Иерусалим; там вы встретите человека, несущего кувшин воды; последуйте за ним в дом и скажите хозяину: Учитель говорит: где горница (комната), в которой бы Мне совершить Пасху с учениками Моими? Он покажет вам большую убранную горницу; там приготовьте пасху". Сказав это, Спаситель послал двух учеников своих Петра и Иоанна. Они пошли, и все исполнилось так, как сказал Спаситель; и приготовили Пасху. Вечером того дня Иисус Христос, зная, что Он будет предан в эту ночь, пришел с двенадцатью апостолами Своими в приготовленную горницу. Когда все возлегли за стол, Иисус Христос сказал: "очень желал Я есть с вами эту Пасху прежде Моего страдания, потому что, говорю вам, уже не буду есть ее, пока она не совершится в Царствии Божием". Потом встал, снял с Себя верхнюю одежду, препоясался полотенцем, налил в умывальницу воды и начал умывать ноги ученикам и отирать полотенцем, которым был препоясан
Умыв ноги ученикам, Иисус Христос надел одежду Свою и, возлегши опять, сказал им: "знаете ли, что Я сделал вам? Вот, вы зовете меня Учителем и Господом и правильно зовете. Итак, если Я, Господь и Учитель ваш, умыл ноги вам, то и вы должны поступать так же. Я дал вам пример, чтобы и вы делали то же, что Я сделал вам". Этим примером Господь показал не только Свою любовь к ученикам Своим, но и научил их смирению, т. е. не считать за унижение для себя служить кому бы то ни было, хотя бы низшему себя человеку. После вкушения ветхозаветной Пасхи еврейской, Иисус Христос установил на этой вечери таинство Святого Причащения. Потому и называется она "тайною вечерею".
Иисус Христос взял хлеб, благословил его, переломил на части и, подавая ученикам, сказал: Приимите, ядите; сие есть Тело Мое, за вас ломимое во оставление грехов", (т.е. за вас предается на страдание и смерть, для прощения грехов). Потом взял чашу с виноградным вином, благословил, возблагодарив Бога Отца за все Его милости к роду человеческому, и, подавая ученикам, сказал: "пейте из нее все, это Моя Кровь Новаго Завета, за вас Проливаемая во оставление грехов".
Слова эти означают, что под видом хлеба и вина Спаситель преподал Своим ученикам то самое Тело и ту самую Кровь, которые на другой день после этого Он предал на страдания и смерть за наши грехи. Как хлеб и вино стали Телом и Кровью Господа, это тайна, непостижимая даже для ангелов, почему и называется таинством. Причастив апостолов, Господь дал заповедь всегда совершать это таинство, Он сказал: "сие творите в Мое воспоминание". Таинство это совершается у нас и теперь и будет совершаться до скончания века за богослужением, называемым Литургией или Обедней.
Во время тайной вечери Спаситель объявил апостолам, что один из них предаст Его. Они этим очень опечалились и в недоумении, смотря друг на друга в страхе стали спрашивать один за другим: "не я ли Господи?" Спросил и Иуда: "не я ли, Равви?" Спаситель тихо сказал ему: "ты", но никто этого не слышал. Иоанн же возлежал рядом со Спасителем, Петр сделал знак ему, чтобы он спросил, о ком говорил Господь. Иоанн, припадши к груди Спасителя, тихо сказал: "Господи! кто это?" Иисус Христос так же тихо ответил : "тот, кому я, обмакнув кусок хлеба, подам". И, обмакнув кусок хлеба в солило (в блюдо с солью), Он подал его Иуде Искариотскому, сказав: "что делаешь, делаей скорее". Но никто не понял, для чего это Спаситель сказал ему. А так как у Иуды был ящик с деньгами, то ученики подумали, что Иисус Христос посылает его купить что-либо к празднику, или раздать милостыню нищим. Иуда приняв кусок, тотчас вышел. Была уже ночь
Иисус Христос, продолжая беседовать с учениками Своими, сказал: "Дети! уже не долго Мне быть с вами. Заповедь новую даю вам, да любите друг друга, как Я возлюбил вас. По тому узнают все, что вы Мои ученики, если будете иметь любовь между собою. И нет больше той любви, как если кто положит душу свою (отдаст жизнь свою) за друзей своих. Вы - друзья Мои, если исполните то, что я заповедую вам". Во время этой беседы Иисус Христос предсказал ученикам, что все они соблазнятся о Нем в эту ночь, - все разбегутся, оставив Его одного. Апостол же Петр сказал: "если и все соблазнятся о Тебе, я никогда не соблазнюсь". Тогда Спаситель сказал ему: "истинно говорю тебе, что в эту ночь, прежде чем пропоет петух, ты трижды отречешься от Меня и скажешь, что не знаешь Меня". Но Петр еще больше стал уверять, говоря: "хотя бы мне надлежало и умереть с Тобой, не отрекусь от Тебя". То же говорили и все другие апостолы. Но все же слова Спасителя опечалили их. Утешая их, Господь сказал: "да не смущается сердце ваше (т.е. не скорбите), веруйте в Бога (Отца) и в Меня (Сына Божия) веруйте". Спаситель обещал ученикам Своим послать от Отца Своего другого Утешителя и Учителя, вместо Себя - Святаго Духа. Он сказал: "Я умолю Отца, и Он даст вам другого Утешителя, Духа истины, Которого мир не может принять, потому что не видит Его и не знает Его; а вы знаете Его, потому что Он с вами пребывает и в вас будет (это значит, что Дух Святый пребудет со всеми истинно верующими в Иисуса Христа - в Церкви Христовой). Еще немного и мир уже не увидит Меня; а вы увидите Меня; потому что Я живу (т.е. Я есть жизнь; и смерть не может победить Меня), и вы будете жить. Утешитель же Дух Святой, Которого пошлет Отец во имя Мое, научит вас всему и напомнит вам все, что я говорил вам". Дух Святой - Дух истины, Который от Отца исходит, Он будет свидетельствовать о Мне; а также и вы будете свидетельствовать, потому что вы сначала со Мною" (Иоан. 15, 26-27).
Иисус Христос предсказал также ученикам Своим, что много зла и бед придется им вытерпеть от людей за то, что они веруют в Него. "В мире будете иметь скорбь; но мужайтесь (крепитесь)", сказал Спаситель, "Я победил мир" (т.е. победил зло в мире).
Беседу Свою Иисус Христос окончил молитвой об учениках своих и обо всех, кто будет веровать в Него, чтобы Отец Небесный сохранил их всех в твердой вере, в любви и в единодушии (в единстве) между собой.
Когда Господь окончил вечерю, еще во время беседы встал с одиннадцатью учениками Своими и, воспев псалмы, пошел за поток Кедрон, на гору Елеонскую, в Гефсиманский сад.
ПРИМЕЧАНИЕ: См. в Евангелии: от Матфея, гл. 26, 17-35; от Марка, гл. 14, 12-31; от Луки гл. 22, 7-39; от Иоанна, гл. 13; гл.14; гл.15; гл.16; гл.17; гл.18, 1.