РАТНО СИРОЧЕ

''Чико, ја сам гладан, дај ми парче хлеба ;
''мајка ми је бона, ватрице јој треба,
''а сестра ми страда, пропада од рада.

''Отац нам је пао у крвавом боју,
''бранећ` ота бину и част рода свога,
''Смилуј се, богати чико, ради Бога,
''и помози : јадну мајку, сестру моју !''

Тако цвили дете убого и бедно,
док северац брије, бије га нештедно,
и пахуље влажне пецају ко снажне

осине жаоке...Мрзне слабо чед.
Сузе теку саме, ал` не косну срца
ратног богаташа. Јеца мали, грца,
а лишце му, свело, светитељски бледо.

''Вуци се одаве, безобразни скоте !
''Не даш ми на миру и да сред красоте
''црна вина пијем и печења ијем.

''Шта је мени стало што ти мати пати,
''што ти сестра цвили, под бременом чили ;
''моји сви су добро, сви се утовили ;
''а за смрт твог оца нећу ништа дати.

''Ја сам препун злата и богатства многа
''и не желим славе, части оца твога ;
''сви помрите стога, не знам ја за Бога !

''Новац Бог је мени, и трбух претилан.
''Нек се славом ките, који живот неће,
''нек се трњем боду ; ја ћу брати цвеће
''и са златом бићу : моћан, јак и силан.

''Вуци се одавде, безобзирни коте !...''
А плашљивом чеду уздах бола с` оте,
и посрну, слабо, и зајеца: '''Бабо !...

''Где си, јадни бабо, да видиш хјену,
''што на себе дрско узе лик човека !
''Часно ти си пао, но твоји довека
''руваће се, кршит` о студену стену...''

*

О, ви прави људи, којих много није,
приберите јадне, нек их топло грије
нашаљубав чиста, попут вере Христа !...

А зверове грозне, са ликом човека,
жигошите јавно !... И прегните с места:
дајте сирочади у свом срцу места !...
Вашу помоћ многи пострадали чека.

Бор, 1918.