НА ЖАЛУ

Залази сунце. На жалу влажном
усамљен стојим. Мирно је море ;
таласи чуте... Само заоре
галеби каткад, у хору снажном,

дрхтаву песму. И ко да самном,
заједно плачу, трпе на води
оаци сури. Чун тихо броди ;
а румен сунца умире замном.

Целивом задњим целива хриди
и скромно злати, ко да се стиди,
планинску голет. Шакали мали,

јазивим гласом, по кршу скиче...
Док сунце сјајем последњим пали
заспало море и слатке приче

умрлих Нада, ноћ млака пада...

Г. Ипсопс, 1916.