Р У Д А Р И

С И Р Е Н А

Студен је и цича. Прамење у бесном
гневу север веје, немилосно баца.
Замрзнутом стазом тешо ступа, гац,
преморена нога... Озарен чудесаном

светлошћу латерне, напаћен хрли
данимице рудар на посао трудан.
Са фабрике већ сирена кроз крт, студен
и замагљен ваздух цичи и ко грли

раднике. Буди, зове,а,пишти:
отпочиње смртонсни посо мучан.
И опет дан рудару се пружа жучан...

И док бодре душу, које увек тишти
напор, брига, сумор, кроз копрену црне
зимскеноћи грабе,...ноћ лагно трне.

Бор, 1919.

О К Н О

Зором када звезде јасне,
ко кандила, гасну, трну,
с латернама хрле, грну
радениници окну. Часне

нагоне их жеље срца.
Стена крили место неба.
За комадић суха хлеба,
мру животи...Пуца, крца

царски камен, док му руке,
коштуњаве и жуљаве,
злато ваде...А кад хуке

рада стану, пашни људи
гмижу. Срж им понор студи;
зној крвав им снагу плени.

Напором су саломљени.

Бор, 1919.


РУДАРЕВА МОЛИВА

Моја је Вера миш`це моја снага,
и Нада,-меем што ми боле блажи,
-удар по тврдој минералној стени;
а Борба,-што ме крепи, држи, снажи,
-Молитва, што ме увек штии, плени.
Моја је Вера миш`це моје снаге!...

Моја је Љубав рад и нар мучан,
и зој кравим што ми капа с лица,
и мрачан поно, где слепаћи вију,
и, за живота, мемљива гробница;
јецај и уздах оних који рију.
Моја је Љубав рад и напор мучан!...

Моја је Срећа светлост Божјег дана.
Дани су моји без сунца и сјаја,
а ноћи празно беспуће и тама,
где влада сумор безнаднога краја,
где лута душа, и где с кост слама...
Моја је Срећа светлост Божјег дана!....

Бор, 1919.


Еј, КРЧМАРУ!...

Еј,крчмару, вина амо,
нек се проспе сјај рубина!
ти, свирче, брже само,
нек запева виолина!
Наши часи насмејани
трају кратко;
нек су вином окупани,
пит` је слатко...

Ти, црце цроока,
несташнице, ходи амо,
у зарљај свога момка,
ситан танац да грамо !
У бесељу и у песми
ноћ нек мине;
иживајмо сјај дражесни
после тмине...

Вијрасти песмгласи
нек затрепте среће звуком;
буре страсти,ко таласи,
нек зацикте силним хуком.
Песма, игра, вно, жена
-нек се живи!..
У цик зоре чека стења
Дах мемљиви...

Еј, крчару, пуно буре
докотрљај сред каване!...
Заиграјте, хитре цуре;
свирче, свирај док не свае!...
А кад бледа зора лине
струне рспи;
бехаром на туге, тмине,
бедн заспи!...

Бор, 1919.


Е П И Л О Г

Наран иним цветом мирисним и бледим,
и зрацима суца; месечином меком,
окитићу сету, у свету алеком,
ко мртвачки ковчег босиоком свеим.

Сахранићу псме љубави и бола
под мочарну хумку. И Мира ће дрво,
поносита палма, изникнути прво;
затим бршљан густи и танка топола.

И ко страшан пожар што прождире шуме,
и ко бесан оркан што све зате, ништи,
бурне песме моје лежаће у пишти,
ледене и неме, сред животне глуме.

И љуав ћу своју, и тиху и страсну,
сахранити с њима...Н кад преко тога
залепрша гроба лахор даха твога,
уздрхтаће скупа у арију красну

и присниће,-песме, бол и љубав,-јасну
мелодију Зоре и младалачко доба...
И пренуће намах иу мемљива гроба,
да вечно живе, нигда да не згасну...

Бор, 1919.

С Е Ћ А Њ Е

Заспало је море плавкасто, прозрачно.
Чун мален плови; несташно и глатко
површину реже... Уз клицање слатко,
бродили смо тада. Свуд је било мирно.

Као лабуд, чунић клизи, нише;
а вечерња румен злати кое твоје.
Пожудним очима зборисм обоје.
Не желесмо, срећни, ништа, ништа више.

Док дн шуме пурпур царски краси,
и док трудан исток дремо јеу хладу,
ја те врео стискох и загрлих младу

и пољубих страсно...И ако нам власи
сад попало иње, моја душа често
Сан Млаости снива и њен виђа престо.

Крф, 1916.


ПИТЛА СИ МЕ..

Питала си ме погледом, Дивна,
што роне сузе грке и сјане
с очију мојих, док свуда бујне
цветају дражи,и блиста гривна

на руци твојој... Славуји песме
расипљу ширм; звездице сјајем
Господа славе. Плачем за мајем,
за нашим мајем... И наше чесме

усахну врло. есен је тмурна
већ дошла близу; Бршљан и смреку

око нас гледам... И док свуд бура
арија звони, студна и крта
слединам јесен рајски цвет врта.

Бор, 1919.


Н И Р В А Н А

Ко што лист сухи, отргнут бесни,
вихора мразем, хрли и лута
незнано куда, и растргнута
песничка душа, у свет чудесни

маштања, снова, лети и блуди...
Песмом славуја, шапатом ружа
трепетом росе, шири се, пружа
чаробним светом бајки; и жуди...

И крај је исти.. Имирис цвета,
и пој славуја, и драж чезнућа,
и живот трошни,'све у беспућа

Нирване срне. И свуд нас срета
варљива Нада... Дан с даном тоне,
а сузе бола бујицом роне.

Бор, 1919.


ПРИЈАТЕЉИЦИ

Црнина и гст вео,скривају дражи твоје.
Но, ја их видим,ћутим, госпђо љупка, лепа;
очима црм згараш болесно рц моје,
и бол дражени чараш, бол што ми душу цпа.

Песма ми твоја, сетом, каѕзује љубав јасно
и живот палих Нада. Ко моја лира плаче
дрхтава песма чежње кроз мајсу ноћ. Но, касно
прозрех душу ти меку. Бол твој ме болом таче.

Чуј,како ветар лишћем суморно блуди, хуји;
чуј, заблудла душа вапајем кроз мрак јечи!
Вај, живот не постоји; све је звук тупих речи;
злокобне птице видим;'замреше сви славуји.

Воден, 1918.

НА ЖАЛУ

Залази сунце. На жалу влажном
усамљен стојим. Мирно је море ;
таласи чуте... Само заоре
галеби каткад, у хору снажном,

дрхтаву песму. И ко да самном,
заједно плачу, трпе на води
оаци сури. Чун тихо броди ;
а румен сунца умире замном.

Целивом задњим целива хриди
и скромно злати, ко да се стиди,
планинску голет. Шакали мали,

јазивим гласом, по кршу скиче...
Док сунце сјајем последњим пали
заспало море и слатке приче

умрлих Нада, ноћ млака пада...

Г. Ипсопс, 1916.

ПЕСМЕ ЧЕЗНУЋА

МОЈЕ СРЦЕ

Болесно је срце моје.
''Проширено'', лекар вели,
''треба живот задњи цели
''миро живет`'', рецепт то је.

Но како ће срце моје
мировати у том свету ;
не гледати тоалету
дивних цура, које стоје,

смешкају се и пркосе ;
лепшим миром него зумбул,
слађим појем него булбул!
Расплетене бујне косе

чарају ме...Срце стреми
к њима срасно. И умреће
срце болно ; сагореће
жаром страсти...О, улеми,

моли те се!...Једра недра
и румена сочна уста,
застру га, као пуста
олујина бела једра.

И дваока, ко два сунца,
жарка, сјајна и дубока,
сажижу га за трен ока,
и уздижу до врхунца.

Од постања страдања, гори
моје слабо срце тако ;
дању, ноћу ја сам лако,
чежња ће га да сагори.

-----------------------
-----------------------
-----------------------

Шумиле су младе иве ;
ресио је свитац еиве....
Јадно срце, очи клете,
ти сагоре.---збогом свете!...

Бор, 1919.

Е Л Е Г И Ј А
Све јепрошло што ми се милило,
мојих дана приспело је вече,
чини ми се у сну ми се свило,-
сан је био,-ал` и сан протече!...
Јакић.

Увело је мило моје цвеће ;
а како је негда свеже било !
Мој ђурђевак више процват` неће ;-
цве је прошло, што ми се милило.

Румен сунца закриљена давно ;
за животом бившим болме пече.
Неста сјаја, свуд је сада тавно ;-
мојих дана приспело је вече.

Живео см животпрепун жуди,
младости је трептало ми било.
Но сад, згасн`о поглед лута, блуди ;-
чини ми се у сну ми се снило.

Штаје живот?!...Сан и ништа више ;
сан што боли, узбуђује, пече,
заварава тихо и све тише.-
Сан је био,-ал и сан протече.

Острво Видо, 1916.

РАТНО СИРОЧЕ

''Чико, ја сам гладан, дај ми парче хлеба ;
''мајка ми је бона, ватрице јој треба,
''а сестра ми страда, пропада од рада.

''Отац нам је пао у крвавом боју,
''бранећ` ота бину и част рода свога,
''Смилуј се, богати чико, ради Бога,
''и помози : јадну мајку, сестру моју !''

Тако цвили дете убого и бедно,
док северац брије, бије га нештедно,
и пахуље влажне пецају ко снажне

осине жаоке...Мрзне слабо чед.
Сузе теку саме, ал` не косну срца
ратног богаташа. Јеца мали, грца,
а лишце му, свело, светитељски бледо.

''Вуци се одаве, безобразни скоте !
''Не даш ми на миру и да сред красоте
''црна вина пијем и печења ијем.

''Шта је мени стало што ти мати пати,
''што ти сестра цвили, под бременом чили ;
''моји сви су добро, сви се утовили ;
''а за смрт твог оца нећу ништа дати.

''Ја сам препун злата и богатства многа
''и не желим славе, части оца твога ;
''сви помрите стога, не знам ја за Бога !

''Новац Бог је мени, и трбух претилан.
''Нек се славом ките, који живот неће,
''нек се трњем боду ; ја ћу брати цвеће
''и са златом бићу : моћан, јак и силан.

''Вуци се одавде, безобзирни коте !...''
А плашљивом чеду уздах бола с` оте,
и посрну, слабо, и зајеца: '''Бабо !...

''Где си, јадни бабо, да видиш хјену,
''што на себе дрско узе лик човека !
''Часно ти си пао, но твоји довека
''руваће се, кршит` о студену стену...''

*

О, ви прави људи, којих много није,
приберите јадне, нек их топло грије
нашаљубав чиста, попут вере Христа !...

А зверове грозне, са ликом човека,
жигошите јавно !... И прегните с места:
дајте сирочади у свом срцу места !...
Вашу помоћ многи пострадали чека.

Бор, 1918.

БОГОВИ СТАРИ ! ...

Богови стари, сећам Вас се често,
и двора царских где Бах нектар лије ;
топлоту ћутим што нас озго грије
и Олимп виђам, Ваш божански престо !

Палада ратна оштро стеже копље
и гордо стреми у ратном оделу.
Запленила је моју земљу целу,
и браћа моја падају ко снопље.

Код Вас је живот ; код нас помор влада.
Ареј, бог рата, на нас огањ баца.
Нептун даје, врхом трозубаца,
да стиша буру !... Човечанство страда !...

Битољ, 1918.