петак, 20. фебруар 2009.

Ч Е К А Њ Е

Ч Е К А Њ Е


Хучна река, хучно тече,
Ваља дрва и камењљ,
Бучи, дере и пенуши,
Све пред собом ломи, руши;
Јечи гора, пуца стењњ.


Земљу скрило тужно беће;
Небо мрачно, тама густа.
Нигде ѕвука сем јаука
Угњетених, и сем хука;
-стравом хучи река пуста.


И север се мразни диже,
Те косити редом стаде
Из градина цвеће нежно.
Вај, зар беше неизбежно
Потргати цветке младе?!...


Тешка мора свуда стиже,
И покрши љупко цвеће,
И разори све градине.
Неста цветне Ота бине;
Замре славно премалеће.


Пустошна се јесен свила
Над Србијом, јесен рана,
И опусти народ цео,
Свуд разастре смртни вео;
Смех изумре крај усана.


Замукла је песма мила,
Њу је туга заменила,
Тешка туга робовања.
Мртав живот; неста сања.
Бол и очај, шире крила.

*

Хучна река, хучно тече.
Пет кринова мирисави`,
Пет синова млади`, дични`,
Пет пушака све челични`,
Пет јунака свежи`, здрави`,
Кад је задње досло вече,
Поздравишемајку своју,
Пољубише верне љубе
И дечицу,-на знак трубе
Винуше се љутом боју.


Кроз незнане смртне путе
Одјездише у туђину,
Пренесоше стег слободе
И часат земље преко воде...
Оста нејач душманину,


И свуд хумке разасуте.
Стење земља и јауче,
А тирани пламте гневом,
Јер стег оде брањен севом
Часног мача свете освете.

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Замгљене очи њене
На воду су управљене,
Са реком се разговара.


Ветар брије, реже, сече,
трага, мрси седе власи.
На струнама косе њене,
Цвиле тугом зачињене
Песме бола и уздаси.


Скочањене шири руке
Децу своју да загрли,
Мајчина се мислост буди.
Запљусну је вал у груди;
Место деце, вал јој хрли.


Паклене су њене муке:
Очи су јој суза врело;
Извор туге су јој груди;
Срце дахом слутње студи;
Бора страха пара чело.


''Где су деца моја сада,
Пет сокола из планина
Србијански`, шумовити`,
Пет борова прави`, вити`,
Зар ниједног више сина?!...


Пет сначица изненада
У црно се рухо скрише,
Пет унука, пет зумбула,
Без оцева, цвет булбула,
Баки срце заледише!...


Да л` ме љубав теши, вара,
Или можда збиља биће
Да ће Правда победити,
Реци вале плаовити!
-Зажубури вал: ,, Доћи ће!“


Блесну нада из недара:
,,Тужна врбо, да л` ће доћи,
Обновити гнезда своја?“
,,-Вратиће се после боја,“
Шушти врба у сред ноћи.


,, Хоће л` скоро доћи амо,
Реци мени, о месече!
,,-Доћи ће ти, мајко стара,
Чуј, већ борба небо пара,
Чуј, већ трубе њине јече!


Но поздрави нејач таљмо:
Невестама иду војноци,
Враћају се оци деци!
Загрли их, па им реци,
Биће опет нераздвојени!“

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Са реком се разговара,
Сваког дана, свако вече...
Хучна река, хучно тече.

Црна Река, 1917.