субота, 24. јануар 2009.

М Р Т А В С Т Р А Ж А Р


Огњиште му запретано свето,
Оставио тужну домовину;
винуо се у хладну туђину.
Цвет Слободе замро је, прецвето.


Домовина застрта је мраком;
густа магла раскрилила крила.
Земља цела и родбина мила
плакала је за сунчаним зраком.


Газио је хучне, дивље реке;
пусте крше страходнога краја.
Пратио га јецај завичаја,
кроз тегобне путеве далеке...


Зној самрни бледо роси чело.
Борио се, па се уморио;
на стену се мртав наслонио.
Снег шапатом чита му опело.


Шињел крије мртво срце часно;
брзометка стегла мртва рука;
студен бије из горскога вука;
ветар брије језиво и страсно.


Стакласте му очи помрачене
на север су управљене студени;
витез мртав баца поглед жудни
пут рођене груде потлачене.


Смртна бора реже се крај уста.
Тако стражи и дању и ноћу;
дивљи оркан бесни кроз самоћу;
непогода земљом влада пуста...


Ноћ ужасна...Трудна земља спава...
Снежни смет га мртва завејава...
Месец зрачи...Вејавица дува...
Мртав стражар туђе крше чува.

Љеш, 1915.



П О З Д Р А В


Месече млди, кад кроз јата звезда
шећеш се тихо у јесењој ноћи,
поздрави земљу, где су наш гнезда,
зрацима бледим Робље у самоћи


окрепи верм; Надм га оснажи;
реци му речи утешне и вреле;
причај му да смо још на мртвој стражи,
приправни вазда за подвиге смеле!


Даруј му снаге да поднесе боле
и патње грозне, искушења тешка;
месече, гледни народ онај доле,
разгреј му срца чедна и витешка!


Лахоре брзи, кад полетиш с мора,
на север прхни, као младост чиста,
прелети изнад ота бинских гора,
испричај патње Балканског Христа!


Пољуби земљу и омилуј робље:
скрхану децу, незбринуту малу!...
Не казуј, ветре, за големо гробље
њиних отаца на морскоме жалу !


Већ причај бајке, нек се рађа Нада,
вселе, љупке као мајско цвеће !
Не тргај тугом њина срца млада,
-За тугу касно нигда бити нећ ! ...

Добровени, 1917.



Б О Г Д А П Р О С Т И


Умрло је младо лето;
живот гуши јесен пуста.
Мртве доље, кине горе,
травне хумке. Тама густа ;
нигде сунца, нигде зоре.


О, несрећо и проклето
доба мојих грких дана !
И ждрали ме оставише,
на југ топли отхрлише.
Скрхан стојим као грана
кад јој лишће вихор студени,
у јесени, трга, баца.
Чекам, бројим задње часе;
слушам бојне стравне гласе.
Слаба нога тешко гаца ...


Мој животе, где си жудни :
где воћњаци родни, зрели;
где су стада многобројна !? ...
О, реци ми, вило бојна,
где су дани моји бели !? ...


Мирисави где си цвете ?! ...
Зар је срећа тако кратка,
а несрећа верна друга,
бол и јади, сумор, туга ?! ...
Вај, одбеже младост слатка ! ...


Гавранови кружно лете.
Сумња плени радост моју,
леди, студи болно срце.
На све стране гледам мрце,
са њих читам судбу своју ...


Грање кропи измаглица,
свело, голо, мрко, плачно.
Откиде се магле прамен,
те загрли станац камен
и планинско теме мрачно.


И са мога тужног лица
прхну очај у висину,
а из празних мојих груди
уздах бола небу блуди
и у маглу сиву плину.


Треперења где су мла
чдне душе у млаости :
жудња, чежња, њубав,радост
и живота срећног сладост !? ...
Свега неста : -Бог да прости, Бог да прости ! ...


Ледена кора душу скрила ;
ишчилеше све радости...
Хладан, празан живот водим;
гробу влажном свесно ходим :
- Бог да прости, Бог да прсти ! ...

Груниште, 1918.



НА МРТВОЈ СТРАЖИ


У рову влажном, напрегнута лица,
продире у ноћ тамну, магловитоу,
очију светлих ка жеравица,
и стже чврсто брзометку виту.


Назре ли енку у скривеној ноћи,
прене се борац и на ноге скочи,
окида ороз... У пустој амоћи,
крше се грање; напрежу се очи


у маглу сиву... И док се разлеже
урвином тресак и кршем одјекне,
опрезно у ров поново прилеже;
сања и стражари, и по кадкад јекне


скрхна душа напорима тешким.
То снева борац о прошлости бајној,
о пдвизима светлим и витешким.
Уздаси лете земљи родној, сјајној.


А кроз ноћ мрачну, ко јецај духова,
потмуло струји сета људског бића,
те прича бајке идеалних снова;
легенду рата и крвопролића ...


Мирно је затим св на мртвој стражи,
где се смрт црна-коштуњаве руке
са косом стршном-са животом тражи
и-пресеца му надземаљске муке ...

Груниште, 1918.