субота, 27. август 2011.

Успење Пресвете Богородице

http://www.youtube.com/watch?v=Horj08Hqon0&feature=share



УСПЕНИЈЕ[1]

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ



По извршењу спасења рода људског Господом Христом и вазнесењу Његовом па небо, пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе доста дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на земљи. А када се напунише дани живота њена,[2] Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из пресветих очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене обитељи. Живећи у дому светог Јована Богослова[3], који се налазио на Сиону[4], Она је често одлазила на Маслинску Гору, одакле се Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила своје усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу Христу да је разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде свети Архангел Гаврил[5], који јој од детињства беше служитељ, и у Светињи над светињама њен хранитељ и благовесник оваплоћења Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица он јој донесе од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три дана, преставити. Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час, Архангео јој говораше да се она не узнемирује него да са радошћу прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни живот да вечито живи са Бесмртним Царем славе. "Син твој и Бог наш, говораше Архангео, чека са архангелима и ангелима, са херувимима и серафимима, и са свима небеским дусима и душама праведних, да прими Тебе, Матер Своју, у небеско царство, да би Ти живела и царовала с Њим у бесконачне векове".

У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, тојест да над Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном, брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, - у знак дакле тога Архангео благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно и свечисто тело њено буде ношено ради погребења. Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна, Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се молим, Царе славе, сачувај ме од области гејне: јер када небо и анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог и Господ, свагда благословен вавек.

При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.

По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.

Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.

Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.

Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? - К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! - Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? - Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.

Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. - А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.

Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.

Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.

Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит[6], Јеротеј[7] и Тимотеј[8]. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.

Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.

Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. - А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).

И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице.

Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије отпоче свечан спровод свечесног тела њеног: свети Петар заједно са светим Павлом, и са светим Јаковом братом Божијим, и са осталим главним светим апостолима, ставши на челу поворке, узеше на рамена одар Пресвете Богомајке, а свети Јован Богослов носаше пред одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна молитвословља: свети Петар почињаше, а остали складно певаху за њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира... (Пс. 113, 1...), додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и друге свечане и благодарне молитве и псалми. Свечани спровод са пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са анђелским појањем ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама сустигну спровод, да разјуре учеснике његове, да ученике Исусове избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља, наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по ваздуху спусти на земљу и као зид окружи свете апостоле и остале хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за облаком. А свети анђели који невидљиво лећаху над пречистим телом Богоматере и хришћанима, поразише слепилом злобне гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.

У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену Атоније, изађе на пут: видевши свете апостоле, - облак се по Божјем промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере, - и мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану стара злоба према Господу нашем, и он рече: "Погледајте каква се почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон отаца наших!" И будући снажан телом, он у страховитом бесу појури ка одру у намери да баци на земљу пречисто тело Владичице наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа невидљиви анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на земљу вичући и вапијући: "Тешко мени!" И увидевши свој грех, он се стаде кајати и говорити светим апостолима: Смилујте се на мене, слуге Христове!

Свети апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш, на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син Божји. - Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на смрт; Међутим Он силом Божанства Свог васкрсе у трећи дан, посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да поткупљивањем стражара затајимо васкрсење Његово, али ништа не могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.

Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, свети апостоли и сви верни радоваху се радошћу анђела за грешника који се каје. И нареди свети апостол Петар Атонију да са вером приљуби ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове име Пресвете Богородице. Антоније то уради, и одмах се одсечене руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве; једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима: чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим, којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И придруживши се светим апостолима, Атоније са осталим хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не само телесних него и душевних очију својих. Јер милосрдна Мати свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити: као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје милостиво утеши благодаћу и добротом својом.

Када свети апостоли са свим мноштвом хришћана стигоше у Гетсиманију и поставише одар са пресветим телом, настаде опет плач и јаук међу хришћанима; сви ридаху што се лишише такога блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху, одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који хваљаху Бога и величаху Богоматер.

Но по особитом промислу Божјем један од апостола, свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомир. Свети апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.

Предвече свети апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом, говорећи: "Господе Исусе Христе, помажи нам!" И онда јећаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети апостоли не само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: "Радујте се, јер сам с вама у све дане". А свети апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног "Господе Исусе Христе, помажи нам", ускликнуше: "Пресвета Богородице, помажи нам!"

Од тога времена свети апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо. Свети апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматерина устанућа из гроба.

Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје; Он дакле указа поштовање свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам славно васкрсе у трећи дан и узнесе са пречистим телом на небо, тако и Родитељку Своју васкрсе са славом у трећи дан и узе је к себи у небеска насеља. О томе је предсказивао и свети Давид: Васкрсни, Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове пророчке речи његове збише се при васкрсењу Господа и при васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере, као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет побожног поштовања од стране верних.

По нарочитом промислу Свом Господ учини да свети Тома не стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега отворио гроб, те да се Црква увери у васкрсење Богоматере, као што се раније кроз неверје истога апостола уверила у васкрсење Христово (Јн. 20, 24-31). - Тако се изврши успеније Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење свебеспрекорног тела њеног, преславно васкрсење њено и величанствено посведочење о узећу њеном на небо са телом. А по завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, свети апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.

Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу својом; из уста њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед њен беше одраз унутрашњег савршенства њеног, благости и незлобивости.

Тако каже свети Амвросије. А код светог Епифанија и Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбућујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смећа и мало златаста; поглед жив и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача пресвете главе њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему њеном беше присутна огромна благодат Божија.

Тако говоре свети Епифаније и Никифор о душевним и телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с десне стране престола Божија, могу говорити каква је само Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно говорити о њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој, слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се усрдно.

О посебним догађајима из живота Пресвете Богородице писано је у остале празнике њене: Зачећа, Рођења, Ваведења, и на празник Христова Рођења и Сретења. А овде, после повести о бесмртном успенију њеном, изнећемо, ради допуне историје њеног живота, где је и како живела Владичица наша по Вазнесењу Христовом.

Свети еванђелист Лука пише у Делима Апостолским да се по одласку Господа Исуса на небо ученици Његови вратише са Горе Маслинске у Јерусалим и попеше у собу, где је била Тајна Вечера Христова, и ту "сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом" (Д.А. 1, 11-14), која им по вазнесењу Господа Христа бејаше једина утеха, и радост у тузи, и непоколебива учитељица у вери. Јер све оне речи и чудесне догађаје, које је Мати Божија слагала у срцу свом, почевши од радосне благовести светог Арханђела Гаврила о бесеменом зачећу и нетљеном рођењу Христовом из девичанске утробе, па о детињству Његовом, и о животу Његовом све до крштења од Јована, - све то Она откри љубљеним ученицима свога Сина. Пошто је имала изобилна откривења од Духа Светога о Исусовом Божанству и била очевидац свих чудесних дела Његових до дана јављења Његова свету, Мати Божија утврђиваше веру светих апостола, подробно им причајући о Спаситељевом животу до Његовог крштења. Сви они мољаху се неуморно у споменутој соби, чекајући силазак Светога Духа, кога им Господ обећа послати од Оца, и припремајући се за пријем дарова Светога Духа. И у време силаска, у једанаести дан по вазнесењу Господњем, Светога Духа на апостоле у виду огњених језика, ниспослан од Оца Утешитељ најпре седе на Пречистој Дјеви, која и до тада бејаше Његов најсвечеснији и најдостојнији храм, у коме Он обитаваше неодступно. И прими тада Преблагословена Дјева Светога Духа више од свих апостола, јер уколико је сасуд већи утолико више може сместити у себи воде; а пошто Света Дјева бејаше сасуд Светога Духа већи од свих апостола, пророка и осталих светих, као што јој се Црква и обраћа говорећи: "Ваистину си Ти, Дјево чиста, виша од свих", зато Она и дарове Светога Духа смести у себи више од свих.

Мати Божија живљаше у дому светог Јована Богослова на највишем месту града Јерусалима, на Сиону, од онога часа када Господ рече са крста Матери Својој, указујући на љубљеног ученика: "Жено, ето ти сина!" и ученику: "Ето ти матере!" Јован узе Пресвету Дјеву к себи и служаше јој као својој матери.

По силаску Светога Духа свети апостоли се не разиђоше одмах по васељени са проповеђу Еванђеља, него још дуго проведоше у Јерусалиму, као што се то види из Дела Апостолских. Тамо пише да по погубљењу светог првомученика Стефана: настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и Самаријским осим главних апостола (Д.А. 8, 1), јер дванаест главних апостола, штићени силом Божијом, проведоше у Јерусалиму око десет година, рачунајући од Вазнесења Господња до дана када цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве (Д.А. 12, 1). Истина, у том међувремену неки свети апостоли су одлазили на неко време у друге крајеве, као Петар и Јован заједно у Самарију (Д.А. 8, 14-15), или сам Петар у Лиду, где исцели Енеју који осам година лежаше на одру узет (Д.А. 9, 32-34), и у Јопу, где васкрсе умрлу Тавиту (Д.А. 9, 36-43), и у Кесарију, где крсти капетана Корнилија (Д.А. 10, 1-48), и у Антиохију, где основа први престо свога епископства; или као Јаков, брат Јованов, путовао је у Шпанију; но затим се они опет враћаху у Јерусалим. Ово стога што су у почетку своје проповеди свети апостоли служили, углавном, спасењу Израиљског народа, утврђујући у исто време прву цркву у Јерусалиму, која је мати свима црквама, као што пева свети Јован Дамаскин: "Радуј се, Сионе свети, мати цркава, Божије обиталиште, јер си ти први примио отпуштење грехова". А још и стога што су свети апостоли желели да што чешће виђају Матер Божију и да се уче од Ње. Јер они Њу држаху као намесницу Христа Господа, и гледајући на свечесно и пресвето лице њено као на лице самога Христа, и слушајући преслатке речи њене, они се испуњаваху неисказане радости духовне и заборављаху све горчине и невоље. Због тога многи од поверовавших у Христа стицаху се из далеких земаља, да виде Матер Христа Бога и чују пресвету беседу њену. Да је слава о Христу Спаситељу и о Пречистој Матери Његовој, раширивши се у све крајеве света, многе привлачила у Јерусалим да виде Пресвету Дјеву, јасно се види из Посланице светог Игњатија Богоносца[9], писане из Антиохије светом Јовану Богослову:

"Код нас, пише он, има много жена које желе да виде Матер Исусову; оне се непрестано труде да нађу могућности да дођу к вама, да би посетиле Њу и коснуле се груди које су млеком храниле Господа Исуса, и да би дознале од Ње неке тајне. Код нас бруји слава о Њој као о Матери Божјој и Дјеви, препуној сваке благодати и сваке врлине; о Њој говоре да је радосна у невољама и гоњењима, не тугује у сиромаштву и оскудици, не само не гњеви се на оне који јој зло чине него им узвраћа добром; у благопријатним околностима Она је кротка, према сиромашнима милосрдна и помаже им колико може; непријатељима пак вере наше Она се веома супроти; Она је Учитељица наше нове побожности и богопоштовања, и свима вернима Наставница на свако добро дело; Она нарочито воли смирене, и сама је смирена према свима; Њу веома хвале сви који су је видели. И колико је Она трпељива када јој се законици јеврејски и фарисејски подсмевају! Нама су говорили људи достојни пуног поверења, да се у Марији, Матери Исусовој, због њене велике светости, види сједињена природа људска са анђелском. Све то побуђује у нама који то чујемо неизмерну жељу да видимо то небеско дивно и пресвето чудо".

У другој посланици исти свети Игњатије Богоносац пише светом Јовану Богослову: "Ако ми буде могуће, ја имам намеру да дођем код тебе, да видим свете верне сабране у Јерусалиму, а нарочито Матер Исусову. О Њој говоре да је дивна, чудесна и предусретљива према свима, и сви желе да је виде. А и ко не би желео видети Дјеву и разговарати с Њом која је родила Бога истинога?"

Из ових посланица светог Игњатија Богоносца светом Јовану Богослову лако се може схватити, како је силна била жеља у светих да виде ту одуховљену светињу Божију, Пречисту Дјеву Марију; и који се удостојише видети је говораху да су блажени. Јер ваистину блажене беху очи које видеше Њу, и блажене уши које се удостојише чути животворне речи из богоглагољивих уста њених. О, колике се радости и благодати они испунише!

Ради тога Господ наш и остави тада на земљи Пречисту Матер Своју, да се њеним присуством, саветом, поукама и топлим молитвама к Сину и Богу војујућа Црква умножава, утврђује и расте у смелости да стоји за Господа свога све до саме крви. Јер Она све укрепљаваше, све утехом Духа Светога утешаваше, и за све се мољаше. Када свети апостоли бише метнути у тамницу, Матер Божија принесе за њих умилну молитву Богу, и к њима би послан анђео Господњи, који им ноћу отвори тамничка врата, и изведе их (Д.А. 5, 18-19). Када свети првомученик Стефан би вођен на смрт, Мати Божија иђаше издаље за њим, и када светог Стефана засипаху камењем у долини Јосафатовој, крај потока Кедрона, Она заједно са светим Јованом Богословом стајаше на једном брежуљку недалеко, и посматрајући кончину његову мољаше се усрдно Господу да га укрепи у страдању и прими душу његову у Своје руке. Када Савле досађиваше Цркви и гоњаше је, Мати Божија се тако топло мољаше Богу за њега, да га претвори из крвожедног вука у кротко јагње, из непријатеља у апостола, из гонитеља у ученика и учитеља васељене. И каква добра не доби првенствујућа Црква од Пречисте Богородице, као одојче од своје мајке? какве благодати не поцрпа из тога непресушног извора? Њеним старањем и благодаћу васпитана и одгајена, Црква достиже до зрелога узраста, и толико ојача, да јој ни врата паклена не могу наудити; томе се и сама Богоматер радоваше, по речи Давида, као што се мати радује деци својој (Пс. 112, 9). Она сваког дана посматраше како се деца Цркве множе: јер у самом почетку на прву проповед светог апостола Петра обрати се три хиљаде душа (Д.А. 2, 41), затим пет хиљада (Д.А. 4, 4), па потом све више и више. Свети апостоли, враћајући се с проповеди Еванђеља у Јерусалим, исто тако казиваху све Пречистој Богоматери. Слушајући о успеху Еванђелске проповеди, Она се неисказано радоваше духом и узношаше хвалу Сину и Богу своме.

Када Ирод подиже гоњење на Цркву, он погуби мачем вратившег се из Шпаније Јакова, брата Јованова, затим ухвати и Петра и баци га у тамницу са намером да и њега погуби (Д.А. 12, 1-4). Тада, по чудесном Петровом ослобођењу преко анђела од окова и тамнице, настаде потреба да и сами главни апостоли напусте Јерусалим због љутог гоњења од Јевреја; и они се разиђоше по васељени, сваки у земљу која му паде у део коцком претходно баченом. Али пре но што се разиђоше, свети апостоли саставише символ вере, да би сви свуда сагласно проповедали и назиђивали свету веру у Христа. Онда се разиђоше, сваки у земљу одређену му коцком; у Јерусалиму остаде само брат Божји, свети Јаков, од самог Господа постављени први епископ јерусалимски. У то време и свети Јован Богослов са Пречистом Богомајком, којој он беше усињен, напустише Јерусалим због гоњеља од стране завидљивих Јевреја и склонише се на неко време, уступајући место гњеву, док не престане љуто гоњење и насиље. Но да не би губили време узалуд, Мати Божија и свети еванђелист Јован отпутоваше у Ефес, куда светом Јовану паде коцка. Овај боравак Пречисте Богоматере са светим Јованом у Ефесу се потврђује следећим. Постоји посланица Цариградскоме клиру од отаца Трећег Васељенског Сабора, држаног у Ефесу против Несторија; у тој посланици налазе се овакве речи: "Оснивач злочестиве јереси Несторије, позван на суд од светих отаца и епископа Сабора у Ефесу, где су некада боравили свети Јован Богослов и Света Дјева Богородица Марија, не усуди се отићи к њима, будући изобличаван од зле савести своје и сам себе одлучујући; стога, после трикратног позивања, он би осуђен праведним судом светога Сабора и лишен сваког свештеничког чина".

Из ових речи о боравку Богоматере са евангелистом Јованом у Ефесу види се да је Пресвета Дјева заједно са љубљеним учеником Христовим, напустивши Јерусалим, неко време стварно провела у Ефесу. И не само Ефес, него и друге градове и земље, просвећене светлошћу Христове науке, посећиваше Пречиста Богомати. Предање каже да је Она била и у Антиохији код светог Игњатија Богоносца, кога пред своју посету извести писмом јављајући му: "Доћи ћу с Јованом да видим тебе и твоју паству". Говори се исто тако да је Пресвета Богородица била и на острву Кипру код светог Лазара четвородневног који је тамо епископовао, и на Светој Гори Атонској. О томе пише светогорски инок Стефан овакву повест:

По вазнесењу на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли заједно са Мајком Божијом борављаху неразлучно на Сиону, и очекиваху Утешитеља, као што им нареди Господ да се не удаљују из Јерусалима него да чекају обећаног им Светога Духа (Лк. 24, 49). Ученици Христови бацише коцке, која ће земља свакоме од њих бити дата за проповедање Еванђеља Божија; а Пресвета Богородица рече: "И ја хоћу да узмем учешћа у проповеди Еванђеља и желим с вама да бацим своју коцку, да бих добила земљу коју укаже Бог". Свети апостоли са побожношћу и страхом бацише коцку по речи Мајке Божије, и њој коцком паде Иверска земља[10]. Пречиста Богородица с радошћу прими свој удео, и одмах по силаску Светога Духа у виду огњених језика хтеде да иде у Иверску земљу, али јој анђео Божји рече: "Сада се не удаљуј из Јерусалима него остани овде неко време, а земља која Ти је пала у део, просветиће се у последње дане и твоја ће се владавина утврдити тамо; после извесног времена Ти се имаш потрудити у земљи, у коју ће те упутити Бог". И живљаше Пречиста Богородица у Јерусалиму доста дуго времена.

Четвородневни Лазар живљаше на острву Кипру; јер тамо он би рукоположен за епископа светим апостолом Варнавом. Он силно жељаше да види Пречисту Матер Господа нашега Исуса Христа, коју давно не беше видео, али се не усуђиваше да иде у Јерусалим из страха од Јевреја. Дознавши за то, Мати Божија написа Лазару посланицу, тешећи га и наређујући му да јој пошаље лађу којом би Она дошла к њему на Кипар, а да сам не долази у Јерусалим због ње. Прочитавши посланицу Лазар се веома обрадова и у исто време удиви толикој смирености Божје Матере, и најхитније посла по њу лађу са одговором на њено писмо. Преблагословена Богородица се укрца у лађу са возљубљеним учеником Христовим, девствеником Јованом, и са осталим побожним пратиоцима њиховим, и лађа заплови ка Кипру. Но изненада дуну супротан ветар и утера лађу у пристаниште Атонске Горе; и то би онај кратковремени труд који анђео предсказа Пречистој Богородици. Сва Атонска Гора[11] беше препуна идола: тамо се налажаше велико идолиште и светилиште Аполоново; ту се обављаху гатања, мађијања и многа друга демонска делања. Сви незнабошци веома поштоваху то место, као изабрано од богова. И стицаху се тамо на поклоњење из целе васељене, и ту добијаху од гатара одговоре на своја питања. И гле, када тамо пристаде лађа са Пресветом Богородицом, сви идоли одмах повикаше: "Сиђите са Горе сви људи, прелашћени Аполоном, сиђите у Климентово пристаниште и дочекајте Марију, Матер великога Бога Исуса!" (Тако ђаволи, који се налажаху у идолима, приморани силом Божијом, објавише истину и против своје воље, као што некада у земљи Гергесинској завапише ка Господу: "Шта је теби до нас, Исусе Сине Божји? дошао си амо пре времена да нас мучиш". (Мат. 8, 29).

Чувши то народ се зачуди, па сви појурише на морску обалу у поменуто пристаниште. Угледавши лађу и Матер Божију, они је чесно примише, и на свом скупу је питаху: Каквог си бога родила? и како му је име? - Пресвета Богородица, отворивши божанствена уста своја, благовести народу подробно све о Христу Исусу. Тада сав народ, павши на земљу, поклонише се сви Богу рођеном од Ње, и указаше велике почасти Њој која Га је родила; и поверовавши, они се крстише, јер и многа чудеса учини ту Мати Божија. По крштењу пак Она постави новопросвећеним људима за старешину и учитеља једног од својих пратилаца, и обрадовавши се духом рече: "Ово место нека буде мој удео, дани ми од Сина и Бога Мог". - После ових речи Пресвета Богородица благослови људе и рече им опет: "Благодат Божија нека борави на овом месту и на житељима овдашњим који с вером и побожношћу држе заповести Сина и Бога мог; све што им је потребно за живот на земљи они ће имати у изобиљу са малим трудом, и биће им припремљен живот небески; и до скончанија века неће отступити од овог места милост Сина мога; и ја ћу бити заштитница овога места и усрдна заступница његова пред Богом".

Рекавши то, Мати Божија поново благослови народ, и ушавши у лађу са Јованом и осталим пратиоцима својим отплови на Кипар. Она затече Лазара у великој тузи због сувише дугог путовања Пресвете Богородице, јер се бојао да се што није десило због олује и буре; он није знао за догађаје који су се по промислу Божјем десили на Атонској Гори. Но доласком својим Мати Божја претвори тугу његову у радост; Она му донесе на поклон омофор и наруквице које је сама израдила за њега; Она му такође исприча све шта се догодило у Јерусалиму и на Атонској Гори. И за све то они узнесоше благодарност Богу. Провевши на Кипру не много времена, и утешивши хришћане Кипарске цркве и благословивши их, Мати Божија седе поново на лађу и отплови у Јерусалим. (Довде оно што Стефан, инок светогорски написа о странствовању Богородице).

Посетивши споменуте крајеве, Пречиста Дјева поново живљаше у Јерусалиму у дому светог евангелиста Јована, штићена свемоћном десницом Божјом од завидљиве и богоубилачке синагоге јеврејске, која не престајаше непријатељевати против Сина Божијег и против оних који вероваху у Њега. Нема сумње, свезлобни Јевреји не би трпели међу живима Матер Исусову него би је свакако погубили, да није штитило особито промишљање самога Бога о Њој, да се не би рука неверних коснула Ње, одуховљеног Кивота Божијег. Некада Син њен, Христос Господ наш, када Га после речи Његових изговорених у назаретској синагоги разјарени Јевреји одведоше на врх горе где беше њихов град сазидан, да би Га бацили доле, Он прође између њих и отиде: јер бесни Јевреји, иако Га гледаху, не могаху метнути руке своје на Њега, нити Га додирнути, зато што их невидљива сила Божија спречаваше и задржаваше, пошто не беше дошао час Његов (Лк. 4, 29-30); то исто учини Господ и за Пречисту Матер Своју, задржавајући сковане замке Јевреја и разоравајући зле одлуке њихове против Ње: јер често пута они покушаваху да ухвате Матер Божију, да би је мучили и погубили, али нису могли ништа учинити. Усред толико силне мржње и непријатељства Пречиста Дјева живљаше у Јерусалиму кае овца усред вукова и као крин усред трња, често понављајући речи свога праоца Давида: Господ је видело и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати; ако пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла (ср. Пс. 25, 1.3; 23, 4), јер си Ти, Сине мој, са мном.

Пресвету Богородицу посети да јој се поклони и свети Дионисије Ареопагит, обраћен Христу светим апостолом Павлом у Атини и који је три године неодступно пратио светог апостола. Он је силно желео да види Мајку Божију. И након три године после свога обраћења, са благословом свога учитеља, светог апостола Павла, он допутова у Јерусалим. Видевши Пресвету Богородицу, он се испуни велике радости духовне. У својој Посланици светом апостолу Павлу, свети Дионисије Ареопагит овако описује своју посету Божјој Матери:

"Исповедам пред Богом, о славни учитељу и путовођо наш, да ми је изгледало невероватно да сем самог Вишњег Бога може постојати биће тако обилно испуњено божанствене силе и дивне благодати. Па ипак ја видех не само душевним него и телесним очима оно што никакав ум људски постићи не може. Да, да! ја својим властитим очима видех Боголику и светију од духова небеских Свесвету Матер Господа нашег Исуса Христа. Ја се удостојих тога по особитој благодати Божијој, по благослову врховног међу Апостолима и по неисказаној доброти и милосрђу саме Пресвете Дјеве. Опет и опет исповедам пред свемогућством Божијим, пред благодаћу Спаситеља и пред преславним савршенством Дјеве, Матере Његове, да када Јован, врховни апостол и највиши пророк, који у земном животу свом сија као сунце на небу, уведе мене код Боголике и Пресвете Дјеве, мене онда обасја не само споља него и изнутра тако велика и неизмерна светлост божанска и разлише се тако дивни мириси и миомир, да ни тело моје немоћно, нити дух мој могаху поднети тако чудесна знамења и првине вечнога блаженства. Изнеможе срце моје, изнеможе дух мој у мени од њене славе и божанствене благодати. Сведок ми је сам Бог, рођен из њене девичанске утробе, ја бих Њу признао за истинитог Бога и одао јој поклоњење које треба одавати једино исдинитом Богу, да ми нису твоје божанствене поуке и закони још тако свежи у памети и новопросвећеном уму. Човек не може постићи блаженство, част и славу веће од оног блаженства, којег се ја удостојих видевши Пресвету. Ја бејах тада савршено блажен и срећан. Благодарим свевишњем и преблагом Богу, божанственој Дјеви и преславном апостолу Јовану, и теби, врховном представнику и начелнику Цркве, што ми учинисте тако велико добро".

Из ове Посланице светог Дионисија Ареопагита јасно се види, каквом је божанском благодаћу сијало свечесно лице Пречисте Владичице наше у време њеног живота на земљи, и како су се просвећивале душе и испуњавала се превелике духовне радости срца оних који су је видели у телу. К њој су се са свих страна стицали огромно мноштво новопросвећених оба пола. И као права Мати Она је све примала подједнако искрено и на све обилно изливала даре благодати Своје: болеснима је давала исцељење, слабима здравље, уцвељенима утеху, а свима уопште утврђење у вери, непоколебљивост у нади, божанствену радост у љубави, грешницима пак поправку.

Живећи у дому светог еванђелиста Јована Пресвета Дјева често обилажаше она места која њен премили Син и Бог беше осветио стопама Својих пресветих ногу и проливањем Своје крви. Она посећиваше и Витлејем, где се на неисказан начин роди од Ње Христос Бог сачувавши њено девство. Но нарочито Она обилажаше она места где добровољно пострада Господ наш, и заливаше их многим сузама својим, из материнске љубави плачући и говорећи: Овде премили Син мој би шибан, овде овенчан трновим венцем, овуда је ишао носећи крст, а овде би распет. Крај гроба пак Она се испуњаваше неизразиве радости, и кроз сузе радоснице говораше: А овде Он би погребен, и у трећи дан васкрсе са славом.

Као допуна томе пише се и ово: Неки ненавидници Јевреји доставише првосвештеницима и књижевницима, да Мати Исусова Марија сваки дан одлази на Голготу, и крај гроба у коме Син њен Исус беше сахрањен клечи, плаче и кади тамјаном гроб. Они тада поставише стражу, да не допушта никоме од хришћана да долазе тамо. Из овога се види да је још у то време настао код верних хришћана обичај: да посећују света места и да се поклањају на њима Христу Богу, који добровољно пострада за нас. Овај обичај потече од саме Богородице, на коју се и остале свете жене и људи угледаше. Тако дакле, од првосвештеника и књижевника који још дисаху претњом и убиством би постављена стража, којој би наређено да никога не пушта на гроб Исусов, а да Матер Његову Марију убију. Међутим, Бог заслепи стражаре, те они не могаху видети долажења на гроб Исусов Матере Његове Марије. И кад год Преблагословена Дјева по обичају своме долажаше на гроб, никада је стражари не могаху видети, нити оне који беху са њом. И након дуго времена стражари напустише гроб, и са заклетвом увераваху првосвештенике и књижевнике да никога нису видели да долази на Исусов гроб.

Пресвета Богородица такође често обилажаше Маслинску Гору, са које се Господ наш узнесе на небо, и преклањајући колена Она целиваше стопе Христове, одражене тамо на камену од пресветих ногу Његових. И са многим плачем Она се мољаше Сину свом и Богу да је узме к Себи: јер је Она неупоредиво јаче него свети Павле желела да се разреши од тела и са Христом буде (ср. Флб. 1, 23), и често је понављала Давидове речи: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4); када ћу угледати премилог Сина мог: када ћу отићи к Њему који седи с десне стране Бога Оца? када ћу предстати престолу славе Његове? када ћу се наситити гледањем лица Његова? О, преслатки Сине мој и Боже! време је да милошћу обаспеш Сион; време је да се смилујеш на мене, Матер Твоју, која у тужној долини овога света тугује не видећи лица Твога; изведи већ из тела као из тамнице душу моју; јер као што кошута стреми к потоцима, тако душа моја стреми к Теби, Боже, да се наситим када ми се јави слава Твоја".

Пречиста Дјева се понекад доста дуго задржавала на Гори Маслинској: у подножју Горе налазио се Гетсимански врт и мало имање Заведеја, који по наслеђу припадаху светом Јовану Богослову. У Гетсиманском врту Господ наш пред добровољним страдањем Својим мољаше се до крвавог зноја, падајући на колена и на лице Своје пред Оцем Небеским (ср. Мт. 26, 36-44). У том дакле врту потом и Пречиста Мати Његова, на том истом месту, узношаше своје топле молитве, такође падајући на колена и на лице и сузама заливајући земљу. Ту Она и би утешена Господом преко анђела који је извести о њеном брзом престављењу на небо. Према сведочанству грчког историчара Георгија Кедрина, Пресветој Богородици се анђео јавио два пута пред њено престављење: први пут на петнаест дана пред успеније, а други пут на три дана; и Она доби од анђела рајску палмову грану, коју је пред одром њеним носио свети апостол и еванђелист Јован Богослов.

Веома свечано празновање Успенија Пресвете Богородице 15 августа установљено је у време царовања благочестивог цара грчког Маврикија[12], мада се овај празник празновао и давно пре тога. - Радосно празнујући свеславно престављење Матере Божије са земље на небо, одајмо славу Рођеноме од ње и који ју је са славом примио на небо, Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом слављеном вавек. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Успеније, грчки κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак; спавање; смрт; од глагола κοιμαω заспати; успавати; умирити; спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Гопод Христос донео свету (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)
2. Апологет другога века Мелитон, епископ Сардијски, сматра да се успеније Пресвете Богородице догодило у шездесет деветој години њена живота, а у педесет петој од Рођења Христова и у двадесет другој од вазнесења Господа. Иполит, епископ Римски (трећи век), годином успенија Божје Матере сматра 43 од Рођења Христова, а 57 од њеног рођења. "Отац црквене историје" Јевсевије Памфил, епископ Кесарије Палестинске, пише да се Пресвета Богомајка упокојила у 63 години свога живота, а у 48 години од Рођења Христова и у 15 од вазнесења Спасова. Епископ Кипарски свети Епифаније (+403 год.) држи да је Пречиста Богородица живела 72 године, и да се њено успеније збило у 57 години од Христова Рођења. То исто каже и Георгије Кедрин, византијски писац крајем једанаестог и почетком дванаестог века. Црквени историчар 14 века Никифор Калист наводи речи светог Евода, једног од Седамдесеторице апостола, који као годину успенија Пресвете Богородице сматра педесет девету годину њеног живота, а четрдесет четврту од Рођења Христова. Свети Андреј Критски (+712 год.) и свети Симеон Метафраст (десети век) не одређују тачно број година живота Мајке Божје и кажу само да се Она представила "у довољној старости". - На основу свега овога може се сматрати, да је Пресвета Богородица у време свога престављења имала преко 60 година свога земног века.
3. Пресвета Богомајка настанила се у дому св. Јована Богослова од дана крсног страдања Господа Исуса, као што о томе казује возљубљени ученик Господа Христа (Јн. 19, 25-25).
4. Сион је јеврејска реч и значи, према једнима: отворено, сунчано место; а према другима: високо знаменито место или тврђава. Сион је југозападна гора у Јерусалиму, на којој се уздиже јерусалимска тврђава. Она је са свих страна окружена долинама: са запада долином Хион, са југа долином Хинон, са севера и истока долином Тиропеон. До времена Давида Сион се налазно под влашћу Јевусеја, и они су ту имали своју тврђаву. Давид је заузе, прошири, уреди и украси, и од тога доба Сион постаде град Давидов и престоница Јудеје (2 Цар. 5, 7-9; 6, 12.16; 3 Цар. 8, 1; 1 Днев. 14, 4-8). Давид ту подиже тврђаву (3 Цар. 9, 19.24; 11, 27). У стенама Сиона беху гробнице Давида и других царева. У Светом Писму се назива просто Сионом, градом Давидовим, гором светом, обиталиштем и домом Божјим, царским градом Божјим, сматра се за сам Јерусалим, за племе Јудино и царство Јудино, за сву Јудеју и за сав народ јудејски.
Код светих пророка Сион често означава царство Божје у свој пуноћи његовој, на земљи и на небу. Најзад, у праобразном смислу Сион се претставља као обиталиште Божје на небу, као место најузвишенијег откривања славе Божје (Јевр. 12, 22); тамо је Бог поставио за цара Сина Свог (Пс. 2, 6); отуда долази спасење Израиљу (Пс. 8, 7; 52, 7); отуда се јавља Бог у слави Својој (Пс. 49, 2-4); тамо ће отићи искупљени Господом и радост Божја биће на њима (Ис. 35, 10).

5. Архангел (=Αρχαγγελος) - начелник ангела (1 Сол. 4, 16; Јуд. 1, 9). Свето Писмо разликује међу ангелима разне чинове или редове, којих има девет: Серафими, Херувими, Престоли, Господства, Силе, Власти, Начала, Архангели и Ангели (1 Мојс. 3, 24; Ис. 6, 2; Кол. 1, 16; Еф. 1, 20-21; Рм. 8, 38; 1 Сол. 4, 16; Јуд. 4). Из Светога Писма позната су нам имена неких Архангела: Михаил, значи: "ко је као Бог" (Дан. 10, 13; Јуд. 10; Апок. 12.7); Гаврил - човек Божји, сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 26); Рафаил - помоћ, исцељење Божје (Тов. 3, 16; 11, 1); Урил - огањ и светлост Божја (3 Јездр. 4, 1; 5, 20); Салатил - молитва к Богу (3 Јездр. 5, 16); Јеремил - високи, или висина Божја (3 Јездр. 4, 36). У Архангеле се убрајају још: Јегудил - хвала Божја, и Варахил - благослов Божији; њихових имена нема у Светом Писму.
6. Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3 октобра.
7. Свети Јеротеј празнује се 4 октобра.
8. Свети апостол Тимотеј празнује се 22 јануара.
9. Спомен светог Игњатија Богоносца празнује се 20 децембра и 29 јануара.
10. Садашња Грузија.
11. Атонска Гора, Атон, по грчки Αγιον ορος = Света Гора, јесте уско планинско полуострво, које залази у Јегејско Море, познато као средиште монашког живота за православне. Монаштво се тамо појавило у старо време, ма да нешто касније него у Сирији и Палестини.
12. Царовао од 582 до 602 године.


Богородица на смертном одре
Святитель Николай Сербски (Велимирович)




Прочитана последняя страница святой книги, содержание которой от корки до корки источает из себя святую невинность и благочестие. Это та книга, при виде которой даже самые жестокие критики, несущие в себе бремя предубеждений и предрассудков, молча останавливались и, прочитав ее с начала до конца, уходили со смягченным сердцем и омоложенным духом. Закрыта та книга, первые слова которой — «В еврейском городке Назарете жили бездетные благочестивый старец Иоаким и его жена Анна…».

Как светлы первые страницы этой истории — точно озарены тем вечерним, мягким и тихим румянцем заката, провожающего солнце, чтобы после ночи воссияло оно светом с востока. Кого не обрадует счастье этих пожилых людей, посетившее их лишь при прощании с миром, чтобы добавить каплю меда в их отравленную скорбью жизнь!

Непередаваемым райским весельем были наполнены старческие души Иоакима и Анны при виде своей маленькой Дочери, в сопровождении подруг входящей в Божий храм и встречающей там скромный, но торжественный прием. Радость этих старых благочестивых душ была тем чище и совершеннее, что родители не могли даже подозревать [о том], что это — первое и последнее радостное событие для их выплаканного Плода. Юная Мария рано осталась сиротой, без отца и матери. Бог пощадил Иоакима и Анну за их благочестие, чтобы не дожили они и не увидели ту непрерывную вереницу бед и страданий, через которые подобало пройти их Чаду ради стяжания награды — правда, великой и для других недосягаемой, а именно, что их Дочь наречется Матерью Сына Божия.

Иоаким и Анна преставились, утешаясь тем, что свое Чадо оставили под кровом храма, под Божией защитой. Кто бы мог тогда проречь столь неспокойную жизнь Этой Отроковице, Которая всю Свою юность провела в церкви — в мире, посте и молитве? И тем не менее бури житейского моря беспощадно терзали Эту сироту, увлекали Ее в неведомые земли, стремительно повергали из воодушевления в страх и наоборот. Для нежной девической души довольно было и одного потрясения от внезапного ангельского благовестия о великой Божией милости, определившей Этой Деве родить Спасителя мира.

Но для Марии были уготованы и гораздо более тяжкие испытания, способные сломить сильнейших духом и подавить величайшее мужество. После Своей первой материнской улыбки Своему Божественному Чаду, возвеселившей Ее душу, [утомленную] тревогой и трудным переходом в ночной тьме и под дождем, Она должна была немедленно бежать без оглядки [из Палестины в Египет], чтобы спасти это Свое дорогое и высочайшее Чадо. Именно так, ведь царь Ирод боялся Ее Младенца, лежащего на соломе, и людская зависть лишала Сына Божия всякого покоя даже в пещере, в этом скромном пристанище.

Объятая страхом и трепетом, Она бежала по палестинским равнинам, прижимая к груди Свое Дитя, без устали спешила день и ночь по лесам и пустыням, не ведая ни дорог, ни троп, только чтобы спасти Его от меча царских палачей. Впрочем, не дрогнула Она и не ослабела духом в пути, не изнемогла от тревог и усталости, ободряя Себя мыслью о том, что Господь Бог — великий Царь над всеми богами и что в Его руке и горные вершины, и долы земные (ср.: Пс. 49,1; 45,3—4), ибо еще с ранней юности вложила в Свою душу поучение премудрого Проповедника: Помни Создателя твоего в дни юности твоей, доколе не пришли тяжелые дни и не наступили годы, о которых ты будешь говорить: «нет мне удовольствия в них!» (Еккл. 12, 1).

Претерпевала Она все это с верой в Бога, никогда даже не подозревая, что имя Божией Матери принесет Ей больше горечи, чем радости. Да и могла ли Она иначе мыслить после столь великолепных предвестий Архангела Гавриила? Да и могло ли вообще прийти кому-то в голову, что люди так враждебно встретят Небесного Посланника и своего Спасителя?

Ведь даже тогда, когда слава Ее Сына начала проноситься по всему миру, из Ее материнской души не уходили тяжелые предчувствия и заботы. Она постоянно сопровождала Иисуса, следуя за Ним издали, в массе любопытствующего народа, с опаской на него взирала и впитывала Его слова, но не решалась подойти к Нему поближе, боясь Ему докучать. Знала Она о Его безграничной любви ко всем людям, слышала Его слова: Матерь Моя и братья Мои суть слушающие слово Божие и исполняющие его (Лк. 8, 21).

Он перестал принадлежать только Ей, сделавшись живым Источником для всего мира, так что всякий желающий приходил из Него напиться. Но опять-таки никому Он не был так любезен, как сердцу Матери. В той необозримой массе людей, следовавшей за Иисусом по пятам по всей Палестине и восторженно Его приветствовавшей, одни сияющие очи всегда смотрели на Него пристально, одни уста непрестанно повторяли Его святые слова и тихо возносили о Нем молитвы. То была Его Мать.

Иисус же уверенно шествовал вперед, не оглядываясь на глухую ярость грешников, воздымающуюся на Него. Ничто Его не смущало и не пугало. Он всегда был одинаково величественным и решительным – как на Елеонской горе, при входе в Иерусалим и в другие торжественные минуты, так и на последней вечери при прощании с учениками перед шествием на Голгофу. И лишь одно внимательное ухо слышало скрежет зубов на Иисуса и одна душа провидела намерения безбожников, которые уловят на душу праведничу и кровь неповинную осудят (Пс. 93, 21), и каждый день Ее сердце наполнялось страхом от того, что услышала Она и прочувствовала. Это была Его Мать.

Хотелось Ей хоть ночью побыть с Иисусом наедине и рассказать Ему обо всем, что донеслось до Ее ушей, что говорили о Нем люди и что они Ему готовят, — все это порывалась Она Ему поведать, дабы был Он еще более внимательным и осторожным, хотя и знала, что Ему все известно гораздо лучше. Но и по ночам не имел Он отдохновения, наставляя Своих учеников и готовя их к дальнейшим подвигам. А Она горела желанием хотя бы в часы ночного покоя вдали от мирской суеты перемолвиться с Ним словом, прижав к Себе Его уставшую голову. Однако этому Ее желанию не суждено было сбыться, так что и ночи проводила Она без Своего Сына, слезными очами взирая на звездное небо и обращая к нему утешительные слова царя Давида: По множеству болезней моих в сердце моем утешения Твоя возвеселиша душу мою (Пс. 93,19).

Но все эти душевные переживания, все заботы и скорби, вся злоба и ненависть людей, которую Марии пришлось претерпеть за Сына Своего, — все это было ничто по сравнению с тем страшным ударом, который готовился как против Иисуса, так и против Ее души. [Ведь] собственными глазами видела Она Своего Сына связанным, оплеванным и окровавленным под терновым венцом и слышала те адские крики: «Распни Его! Распни!» Следовала Она за ним и до Голгофы, видела, как изнемогает Он и падает под крестом, наклонялась к земле и собирала в пыли капли Его крови. Донеслись до Ее слуха и звуки гвоздей, забиваемых в Его руки, некогда Ее обнимавшие, видела Она Его на кресте, нагого и изуродованного, претерпевающего ужасные мучения, обливающегося потом и расстающегося с последними силами.

О, если бы могла Она хоть припасть к Его кровоточащим ногам, обнять их и облобызать! Но и это было невозможно для бедной Матери. О матери, сетующие о своих больных сыновьях, вспомните Марию, страдавшую под крестом, на котором в [жутких] мучениях терзался Ее Сын! Вспомните и укрепите свои сердца тем, чем и Она Себя ободряла: надеждой на Божию милость!

Христос испускал дух. Но в величайших муках, перед тем как предать дух Своему Отцу, Он о ком-то вспомнил и посмотрел вниз на землю. Отыскав глазами Свою Мать, Он увидел Ее сокрушенной и изнемогшей. Ясно осознавая еще одну Свою обязанность по отношению к Ней, Он, взглянув на Своего самого любимого ученика, Иоанна, сказал Своей Матери: Жено! се, сын Твой.

Христовы ученики разошлись по всему миру учить и спасать человеческий род. Оставили они родные дома и семьи и все свои силы посвятили проповеди учения Спасителя. Не были они уже такими боязливыми, как в ту ночь, когда был схвачен Иисус, но стали бесстрашными и могучими исполинами, пренебрегавшими всякой опасностью.

Пока были они в Палестине, с ними общалась и святая Мария, помогая им в утверждении заповедей Спасителя, поощряя их на всякое благо и ободряя. Но когда ученики удалились из Палестины в края далекие, чужие и неведомые, Она осталась в доме Иоанна.

Не тратила Она времени попусту, но каждую минуту употребляла на пользу рода человеческого, того самого рода людского, который распял Ее невинного Сына! Свои труды и попечения посвящала Она больницам и темницам, утешала, учила и наставляла всякого, кому требовалась поддержка или совет. Жила строго по заповедям Своего Сына и потому могла утолять людские печали и была источником целительной прохлады, почерпая из которого, всякий чувствовал свежесть и облегчение и укреплялся небесной любовью. Добрые дела, которым Она Себя вверила, наполняли Ее душу великим блаженством и утешением, что и было воздаянием на все Ее прежде перенесенные беды и горести. [Ведь] лишь после того, как Ее Сын воскрес, у Нее открылись глаза на происходящее и появилась надежда.

Но вот пришло время и Марии смежить очи и предать Свой дух Богу. Происходило это в мире и тишине. Ее смерть не вызвала никакой суматохи и беспокойства. Палестина, бывшая свидетельницей столь удивительных и бурных событий и вся взбудораженная от внезапности и неожиданности происшедшего, утихомирилась и безмятежно проводила повседневную жизнь, лишь изредка взирая на свое покрытое славой и мраком лицо в зеркале недавнего прошлого. Мир спешит по своим будним, привычным делам.

Богородица почивает на одре. A мир и не чувствует никакой перемены, не ощущает того, что из его среды ушла самая богоугодная Жена. Мир всегда один и тот же: пустой молвой и мелочными заботами о телесных нуждах он похищает святость у самых торжественных моментов в истории человечества. Когда величайшие борцы за его счастье умирали в муках, он спокойно, с несмолкаемым гомоном от множества голосов торопился за хлебом. Вот и теперь, когда великая Благодетельница человеков лежит на смертном одре, уличный шум и многоголосье не смолкают ни на минуту.

Но когда понесут Ее на место упокоения, когда Апостолы запоют погребальные песнопения, в душе мира сего воскреснут яркие воспоминания о Великом Учителе любви и о Его кроткой и величественной Матери. И найдутся, обязательно найдутся те, кто присоединится к Апостолам и теплой слезой оросит могилу примерной Назаретянки, а свою жизнь и дела управит по Евангелию Ее Сына. Вдруг, во мгновение ока, мир забудет о своих заботах и восстановит в памяти всю жизнь сей Жены, имевшей сильную веру, — и сам убедится в том, что имя Господне — крепкая башня: убегает в нее праведник — и безопасен (Притч. 18,11).

В доме апостола Иоанна царит тишина и покой. Ничто не нарушает этой благоговейной атмосферы. Небольшая скромная комната освещена двумя рядами светильников, стоящих вокруг смертного одра. Можно бы было подумать, что в комнате никого нет, хотя на самом деле в ней в эту минуту собрано почти все Христово воинство. Здесь Его Апостолы, только-только примчавшиеся со всех концов света, чтобы проводить Мать Учителя в Ее вечную обитель.

Со склоненными головами стоят они вокруг одра Богородицы. А Она покоится. На Ее лице сияет отпечаток благости и какого-то таинственного счастья, свидетельствующего об отсутствии всякой скорби, а также последнее «Прощайте!», полное милосердия и снисхождения к сему миру, оказавшему так мало сочувствия, гостеприимства и любви и Ей, и Ее Сыну.



четвртак, 18. август 2011.



Тайна Преображения Спасителя и тайна спасения

Преподобный Иустин (Попович)
,
перевод Сергея Фонова


На Своем Богочеловеческом пути в мiре сем Господь Иисус Христос провел Свое человеческое естество и через Преображение как через необходимое событие Своего Божественного домостроительства спасения человеческого рода. Преобразившись на Фаворе, Господь показал, что преображение человеческого естества Божественным – непременное условие в Богочеловеческом подвиге спасения мiра от греха, зла и смерти. Ведь спасение невозможно без преображения человеческого естества Богом из греховного в святое, из худого в доброе, из смертного в безсмертное. Спасение, собственно, и состоит во всестороннем преображении человеческого естества Богом.

Как и всё приcущее Спасителю, Его Преображение имеет общечеловеческое значение, ибо Он, по слову святого Прокла, «преобразился не просто так, а для того чтобы явить нам грядущее преображение естества» (Свт. Прокл Константинопольский. Слово на Преображение Господне). Как новый Родоначальник Спаситель на Фаворе показывает, через какое преображение должно пройти человеческое естество на своем пути освящения, обожения, спасения. Как Новый Адам Богочеловек Христос Своим Преображением чудесным образом объемлет весь человеческий род и в Своем человеческом естестве, совершая преображение всего человеческого естества в принципе. Живя Господом Иисусом Христом как своей непрестанной и вечной Жизнью, Православная Церковь всем своим существом чувствует незаменимое значение Преображения Спасителя в деле спасения человеческого рода и всей твари.

Рассматривая sub specie Christi Адамово естество человеческого рода, проницательное сознание Вселенской Церкви видит в Преображении Спасителя Его желание изменить человеческое естество, преобразив его Своим Божеством (5 августа. Предпразднство Преображения Господа нашего Иисуса Христа, на вечерни, на стиховне стихиры: «Естество же во Адаме Христос изменити хотяй, на гору ныне восходит Фаворскую, да обнажит таинником Божество»). Своим Преображением Господь преобразил состав нашего естества, озарив его Своею Божественною плотию, и дал ему первоначальное достояние безсмертия (Там же. На утрени. Седален: «…Смешение наше преобрази, Спасе, Божественною Твоею плотию сооблистав тому, и отдаждь первейшее достояние нетления, яко Милосерд, да Тя вси славословим, единаго Бога нашего»). В день Преображения Спасителя всё человеческое естество Божественно заблистало Божественным преображением, ибо, преображаясь, Христос спасает всех (Там же. Канон предпразднства, песнь 6, Кондак: «Божественным днесь Преображением человеческое естество просиявает Божественно, в веселии зовуще: преобразуется Христос, спасаяй вся»). Своим Божественным Преображением наш Творец извлек из тления Богообразное человеческое существо, древле грехом предавшееся тлению, и обожил человеческий разум; Христос преображается, спасая всех (Там же. Икос: «Преображением Божественным, зрак наш, иже древле тлением растленный, во адовых сокровищах праотца Адама, днесь Зиждитель из тли возведе, обожает наш разум; преобразуется Христос, спасаяй всех»). Огнем Божества Владыка Христос преобразил наше человеческое естество и осиял его первообразным безсмертием (Там же. На утрени, на стиховне стихиры: «Христа славословим, наше огнем Божества преобразивша естество, и якоже прежде нетлением облиставша»).

Светлый день Христова Преображения – это день просвещения и обожения человеческого естества. В тот день Богочеловек Христос Своей всемогущей и спасительной силой объял почерневшее от греха человеческое естество и, просветив его, обоготворил (6 августа. Святое Преображение Господа Бога и Спаса нашего Иисуса Христа, на малей вечерни, на стиховне стихиры: «Днесь Христос на горе Фаворстей Адамово пременив очерневшее естество, просветив, Богосодела»). Блистая сиянием ослепительного света Своего преславного Божества, Владыка Христос на Фаворе просветил мiр (Там же. «Христос же со славою облистав на горе, мiр просветил есть»). Своим величественным Преображением Господь Иисус Христос возвестил предвечную тайну, бывшую дотоле сокровенной (Там же. На велицей вечерни. На Господи воззвах стихиры: «Превечное бо сокровенное таинство напоследок явлено сотвори страшное Твое Преображение Петру и Иоанну и Иакову»), и человеческие очи узрели невиданное: тело земное – блистает Божественным сиянием, тело смертное – излучает славу Божества. Это оттого, что Слово стало плотию и плоть – Словом. «Слава приходила плоти не снаружи, а изнутри, из пребожественного Божества Бога Слова, ипостасно с плотию сопряженного невыразимым образом. Как смешивается несмесимое и остается неслиянным? Как в одно может сочетаться несоединимое? Это – следствие ипостасного единства. По причине единства ипостаси и взаимного неслиянного проникновения свойства Божественного естества (путем взаимообмена. – Примеч. пер.) становятся человеческими, а свойства человеческого естества – Божественными» (Преп. Иоанн Дамаскин. Беседа на Преображение).

На горе Фавор Господь преобразился, осияв всю вселенную Своим светом, чтобы избавить мiр от преступления (6 августа. Святое Преображение Господа Бога и Спаса нашего Иисуса Христа, на велицей вечерни, на литии стихиры: «Иже светом Твоим всю вселенную освятив, на горе высоце преобразился еси, Блаже, показав учеником Твоим силу Твою, яко мiр избавляеши от преступления»). Преображение Спасителя – это «бездна неприступного света» – света, безмерно излившегося на Фаворе (Преп. Иоанн Дамаскин. Беседа на Преображение) и наполнившего всю тварь, а прежде всего – человеческий род. Ибо, по словам святого Анастасия Антиохийского, «блистание одежд Спасителя означает изменение наших тел. Ибо мы соделались одеждою Спасителю, когда Он облекся в наше тело» (Свт. Анастасий Антиохийский. Проповедь на Преображение Господне).

Между Крещением и распятием Спасителя стоит Преображение, в котором Он возвещен Господом и Ветхого, и Нового Завета (Преп. Иоанн Дамаскин. Беседа на Преображение), и вновь засвидетельствован Сыном Божиим. Так накануне голгофского Креста удостоверено Божество Господа Иисуса Христа, а тем самым – и спасение мiра, ибо только Бог может спасти мiр от греха, зла и смерти. Вся жизнь Спасителя на земле, включая и Святое Преображение, знаменует собой единый и неделимый подвиг спасения человеческого рода, одно нераздельное органическое целое. В центре всего стоит Пресвятая Троица, Которая Божественно и совершает спасение. Прежде Своего крестного страдания Господь совершил всё потребное в домостроительстве спасения и на Фаворе таинственно явил образ Троицы (6 августа. Святое Преображение Господа Бога и Спаса нашего Иисуса Христа, на велицей вечерни, на литии стихиры: «Иже прежде солнца свет Христос, телесне на земли жительствуя, и прежде Креста вся, яже страшнаго смотрения, совершив Боголепно, днесь на Фаворстей горе тайно Троицы образ показуя»).

Бог Слово стал человеком, чтобы объяснить [то], для чего сотворил Он человека словесным (букв.: «логосным».– Примеч. пер.) и Богообразным. В день Своего досточудного Преображения Господь Божественным, совершенным образом преобразил Свое человеческое естество, явив его в его Богоподобной красоте и выспренности. Этим Он раскрыл Божественное величие человека и логосный характер его существа, наглядно удостоверив, что смысл человеческого существа – исполниться Божественным светом и жить, сияя этим светом. В воплощении Господь принял в Себя человеческую сущность, а преобразившись на Фаворе – явил первообразное великолепие образа (Там же. На стиховне стихиры: «Днесь на горе Фаворстей преображая пред ученики, показа началообразную доброту зрака, в Себе восприим человеческое существо»).

Всё присущее Богочеловеку одновременно принадлежит и всему человечеству, ибо как Богочеловек Господь Иисус Христос объемлет весь человеческий род. Поэтому и Его Преображение имеет всеобщее значение. Этим преисполнено вселенское чувство Церкви: преобразившись на Фаворе, Спаситель, претворив почерневшее от греха человеческое естество в свет и славу Своего Божества, сделал то, что оно снова заблистало (Там же: «на сию (т. е. Фавор) бо возшед гору, Спасе, со ученики Твоими, очерневшее Адамово естество, преображся, облистати паки, сотворил еси, претворив е в Твоего Божества славу и светлость»). «Своим Преображением Господь открыл сокровенную от века тайну, явив непреходящую и вечную славу человеческого естества» (Преп. Иоанн Дамаскин. Беседа на Преображение). «Благодаря ипостасному единству плоти с Богом Словом, плоть совершенно обогатилась славою невидимого Божества, ибо – одна и та же слава Слова и плоти. Эта слава незримо присутствовала в видимой плоти Спасителя, а во время Преображения явилась ученикам. Спаситель преобразился, не приращая Себе чего-либо, чего не имел, а являя то, что в Себе имел. Ибо едино Солнце правды, един Христос в двух нераздельно соединенных естествах» (Там же).

Какая-то величественная Божественная сила чудесным образом пронизывает человеческое естество в момент Преображения Спасителя. Обветшавшее и помрачившееся в грехах человеческое естество вступило в таинственный процесс преображения и обожения, будучи всецело объято Фаворским светом Христова Божества: облекшись во всецелого Адама, Христос прежде почерневшее человеческое естество, преобразившись, просветил и обожил его Преображением Своей плоти (7 августа. На утрени. Канон, песнь 3: «Во всего Адама облекся, Христе, очерневшее, изменив, просветил еси древле естество, и изменением зрака Твоего Богосоделал еси»). Своим досточудным воплощением и славным Преображением Господь обожил человеческое естество. «Своим Преображением Господь изменил человеческое естество, к которому некогда были обращены слова: земля еси, и в землю отыдеши (Быт. 3, 19). В день Преображения Спасителя мы славим обожение человеческого естества, его перемену к лучшему (5 августа. Предпразднство Преображения Господа нашего Иисуса Христа, на утрени, на стиховне стихиры), его естественное возвышение и вхождение в сверхъестественное. Спаситель сделал это Своим Божеством» (Преп. Андрей Критский. Слово на Преображение Господне).

«Невыразимо явив на Фаворе неприступный свет, Владыка Христос наполнил тварь радостью и обожил человеков» (Косьма Майумский. Гимн на Преображение Господне). Преобразив Божественным изменением Свой образ на Фаворе, Господь просветил всё человеческое естество, ибо весь облекся в Адама, то есть в человека, в человеческое естество (7 августа. На утрени. На стиховне стихиры: «Возсияв паче ума, от Девы Пресвятыя, Слове Божий, во Адама весь облекся, иже прежде омрачившееся естество все просветил еси Божественным зрака Твоего изменением, преображся на горе Фаворстей, Владыко»). Всей своей Божественной чудодейственностью Преображение Спасителя входит в невыразимое домостроительство спасения («неизреченное смотрение»), которым Господь спас мiр, погибавший во грехе (Там же. На Господи воззвах, стихиры праздника: «…имже спасл еси мiр, грехом погибающий). Являя в Своем Преображении Свое Божество, Господь разрешил нас от смертных уз (8 августа. На Господи воззвах, стихиры праздника: «Днесь показал еси Твое Божество, Господи… избавляя нас от смертных ныне соуз»).

Своим Преображением благий Господь пре-образ-ил Божий образ в человеке, и тот заблистал своим первообразным, Божественным сиянием и лепотой. Ибо смысл и цель Преображения Богочеловека – вернуть человека и всё человеческое к образу Божию как к [изначальной] сущности человеческого естества, удалить греховный осадок с Богообразной души человека, восстановить Богообразие человеческого естества в его поразительной безгрешной красоте и всю жизнь человека подчинить Богообразной сущности и силе как Богоданному началу, которым надежнее всего уготовляется вечность. Обновленный Преображением Спасителя Божий образ в человеке воссиял, как солнце, а тело стало подобным свету. В своей исконной сущности Богообразная человеческая душа представляет собой далекий отблеск Божественного света,– света, который в полную силу заблистал на Фаворе через пресвятую плоть Богочеловека Христа. Своим Преображением Господь показал, что смысл, и достоинство, и нетленная, Божественная красота плоти, вещества, материи заключается в том, чтобы наполниться Божественным светом, излучать его и жить им, ведь свет – это синоним жизни и безсмертия (см.: Ин. 1, 4), подобно тому как тьма – синоним смерти и разрушения.

Изуродованный и обезображенный грехом Божий образ в человеке Спаситель в Своем Преображении осиявает Божественным светом, воссозидая его красоту и благолепие (9 августа. На Господи воззвах, стихиры праздника: «…безобразие бо человека, всех Владыка ныне преобразующийся, просвещает ясно зарею светлости неизреченныя, паче зари солнца сияние испущающа светло»). «При сотворении человека из земли,– говорит святой Дамаскин,– Господь почтил его Своим собственным образом и подобием, учинив его жителем Едема и другом Ангелов. Но так как подобие Божественного образа мы помрачили и замутили тиной страстей, милостивый Господь предоставил нам иной образ общения с нами, гораздо надежнее и удивительнее первого. Пребывая в величии Своего Божества, Он вземлет удел в худом, то есть в человеческом естестве, обоготворяя в Себе человеческое естество, соединяя Первообраз с образом и ныне [то есть в день Преображения] являя в нем Свою собственную красоту. И сияет лицо Его, как солнце, ибо по ипостаси уравнивается с невещественным Светом, и из него блистает Солнце правды» (Преп. Иоанн Дамаскин. Беседа на Преображение).

По Своему безмерному человеколюбию Бог Творец, восприняв на Себя образ раба, избавляет в Своем Преображении его от прежнего помрачения, заблистав лицом и явив свет Божества в Своей плоти (9 августа. На Господи воззвах, стихиры праздника). Будучи Светом мiра, Господь чудесным образом всегда присутствует в мiре Своим светом, но на Фаворе Он этот Свой свет, которым спасает мiр от греха, показал в изобилии (Там же. И ныне: «Иже светом Твоим всю вселенную освятив, на горе высоце преобразился еси, Блаже, показав учеником Твоим силу Твою, яко мiр избавляеши от преступления»). Желая изменить человеческое естество из худого [состояния] в доброе, из несвятого в святое, из помраченного в светлое, Владыка Христос взошел на Фавор и показал ученикам Свое Божество, Которым и спасает естество человеков (11 августа. На вечерни, на стиховне стихиры: «Естество, еже во Адаме, Христос изменити хотя, на гору ныне восходит Фаворскую обнажая учеником Божество»).

Преображение Спасителя – это источник неиссякаемой преображающей силы, которая преображает всю тварь и все существа, посему и восклицаем мы досточудному Спасителю: «Преображается тварь ясно Твоим Преображением, Христе» (9 августа. На вечерни, на стиховне стихиры).

четвртак, 11. август 2011.

петак, 05. август 2011.

Александр Пушкин


Дочери Карагеоргия



Гроза луны, свободы воин,
Покрытый кровию святой,
Чудесный твой отец, преступник и герой,
И ужаса людей, и славы был достоин.
Тебя, младенца, он ласкал
На пламенной груди рукой окровавленной;
Твоей игрушкой был кинжал,
Братоубийством изощренный...
Как часто, возбудив свирепой мести жар,
Он, молча, над твоей невинной колыбелью
Убийства нового обдумывал удар —
И лепет твой внимал, и не был чужд веселью...
Таков был: сумрачный, ужасный до конца.
Но ты, прекрасная, ты бурный век отца
Смиренной жизнию пред небом искупила:
С могилы грозной к небесам
Она, как сладкий фимиам,
Как чистая любви молитва, восходила.






1820 год.
У Петрограду

понедељак, 01. август 2011.


ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ПРОРОКА

ИЛИЈЕ ТЕСВИЋАНИНА




Приступајући излагању житија светог Илије, боговидца и славног ревнитеља за Бога, изобличитеља безаконих царева, каратеља одступивших од Бога људи, казнитеља лажних пророка, дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху, кога небо слушаше, великог угодника Божјег који досад борави у телу и који ће доћи на земљу пред други долазак Христов, - ради јаснијег доказа његове ревности којом он поревнова за Господа Бога, ми ћемо укратко изложити оне догађаје који се збише пре њега.

Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена - Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови.[1] Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.

Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити.

Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: "Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога". Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: "Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте".

И намести Јеровоам те две јунице у разним местима: једну у Ветиљу а другу у Дану, подигавши им дивне храмове, установивши у њихову част празнике и многа жртвоприношења, и одредивши им жречеве; па чак и сам вршаше дужност жреца. Ради што веће саблазни грехољубивих људи Јеровоам нареди, да се крај тих од злата саливених јуницоликих идола врше разноврсна безакоња о њиховим празницима. И тако овај безбожни цар ради привременог царовања сам отпаде од Бога, и свих десет племена Израиљевих одврати од Њега. После овога цара и други цареви Израиљски са свима поданицима својим држаху се тог истог безбожног идолопоклонства, како се томе научише и навикоше при Јеровоаму.

Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити.

Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит,[2] због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: "Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова бића као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем". - Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек.

Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, - због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио.

У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији.[3] Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала.[4] Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев,[5] пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1).

Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство.[6] Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожћа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена.

Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем!

Пророк који изговори ове речи беше толико обузет ревношћу за Бога, да ни себе сама није штедео, јер је знао да ће и он сам, кад нестане хране на земљи, трпети глад као и остали људи. Али он није марио за то, јер је радије волео умрети од глади него помиловати нераскајане грешнике који непријатељују против Бога. А шта ради свемилосрдни Господ? Он шаље пророка Илију у неко усамљено место, далеко од људи, говорећи му: Иди на исток, и сакриј се код потока Хората[7] према Јордану. И из онога потока пиј воду, а гавранима сам заповедио да те хране тамо (3 Цар. 17, 3-4).

Ово уради Господ зато, да би сачувао пророка од убилачких руку Језавељиних, и да пророк не би умро од глади, и да би помоћу гаврана изазвао у пророку сажаљење према људима који пропадају и умиру од глади и жеђи. Гаврани су по природи прождрљивији од других птица; они немају сажаљења чак ни према својим тићима, јер врана чим излегне своје тиће, одмах их напушта и одлеће, остављајући их да поцркају од глади. Само промисао Божји, који се брине о сваком створењу, храни напуштене тиће: јер им шаље из ваздуха муве, те им улећу у уста. И када по наређењу Божјем гаврани долетаху сваки дан к пророку, доносећи му храну, изјутра хлеб, предвече месо, Бог кроз то сваки пут на тајанствен начин говораше пророковом срцу: Погледај како се гаврани, по природи дивљи, лакоми, прождрљиви, мрзитељи својих тића, брину о твојој исхрани: сами су гладни, а теби доносе храну! Међутим ти, човек, немаш сажаљења према људима, и хоћеш да помориш глађу не само људе него и стоку и птице.

Исто тако, када пророк виде да кроз извесно време пресахну поток, Бог му рече: Већ је време да се смилујеш на мучену твар и да јој пошаљеш дажд, да и ти сам не би умро од жеђи. - Међухим, ревнитељ Божји се крепљаше, молећи Бога о супротном: да не буде дажда док не буду кажњени они који су још некажњени, и док се не истребе са земље непријатељи Божји. Тада Господ опет, премудро приволевајући слугу Свога на сажаљење, посла га у Сарепту Сидонску,[8] која не беше под влашћу цара Израиљског, к сиромашној жени удовици, да би он размислио у себи, какву несрећу нанесе он не само људима богатим и брачним него и бедним удовицама, које не само у време глади него и у време изобиља и плодности често немају свакодневну храну.

Када пророк дође к вратима града Сарепте, он угледа удовицу са две обрамнице дрваца; јер она не имађаше брашна више сем једне прегршти у здели и нешто уља у крчагу. Гладан, пророк затражи од ње парче хлеба. Удовица му исприча о својој крајној беди у којој се налази у последње време, и каза му да она жели да последњи пут зготови обед сину и себи од брашна што га има, па да онда умру од глади. И ово је могло да потресе Божјег човека, те да се сажали на све бедне удовице; али велика ревност његова за Бога надвлађиваше све, и он не обраћаше пажњу на пропадање твари, желећи да прослави Творца и покаже свој васељени Његову свемоћну силу. Имајући пак по мери своје вере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега, о чему говори Свето Писмо. Постоји предање о овом васкрснутом сину удовичином, да му је име било Јона, и да се он у зрелим годинама својим удостојио пророчкога дара, и био послан Богом у Ниневију да проповеда покајање; но прогутан у мору китом, и после три дана изишав из кита, он је постао праобраз тродневног васкрсења Христовог, као што се о томе подробно казује у пророчкој књизи његовој и у житију његовом.[9]

По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи где се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву, јер хоћу да се смилујем на дело руку мојих, и речју уста твојих пошаљем дажд сасушеној земљи, напојим је и учиним плодородном. А ето, и Ахав већ нагиње к покајању, тражи тебе и готов је да те послуша у свему што му наредиш.

Пророк одмах крену из Сарепте Сидонске у Самарију, престоницу Израиљског царства. У цара пак Ахава бејаше управитељ двора неки Авдија, човек који се веома бојаше Бога и верно Му служаше. Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија сакри сто пророка, по педест у једну пећину, и храни их хлебом и водом. Овог свог царедворца призва к себи цар Ахав (још пре доласка пророка Илије к њему) и посла га да потражи крај пресахлих потока траве, да би прехранили то нешто мало преосталих у животу коња и друге стоке. А кад Авдија изађе из града, срете светог пророка Илију, поклони му се до земље и каза му да га је Ахав брижљиво тражио по целом царству свом. Свети Илија рече Авдији: Иди, кажи господару своме: ево ја, Илија, идем к њему. - Авдија одбијаше говорећи: Бојим се, кад ја отидем од тебе, Дух ће те Господњи пренети у другу земљу, па ћу ја испасти лажов пред господарем мојим, и он ће се разгневити и убити ме. - Илија одговори: Тако да је жив Господ, пред којим ја стојим, данас ћу се показати Ахаву. Тада се Авдија врати и каза цару. Ахав похита у сусрет човеку Божјем. А кад угледа Илију, он се због прикривене у себи злобе према пророку дрзну рећи пророку тешку реч: Јеси ли ти онај што квариш Израиљ? - На то пророк Божји неустрашиво одговори Ахаву: Не кварим ја Израиљ, него ти и дом оца твога оставивши Господа Бога свог и приставши за поганим Валом.

После тога пророк Божји, као онај који има у себи силу помоћи Божанске, стаде са влашћу наређивати цару, говорећи: Сада пошљи и сабери к мени свих десет племена Израиљевих на гору Кармилску,[10] и доведи четири стотине и педесет бестидних пророка Валових и четири стотине и педесет одвратних пророка који служе другим поганим идолима на високим горама, и сви једу за столом Језавељиним; нека они ступе у спор са мном о Богу, па ћемо видети који је Бог истинит.

Цар одмах посла гласоноше по свој земљи Израиљској, сабра безбројно мноштво народа, и све погане пророке и жреце сазва на гору Кармил, па и сам тамо дође. Тада ревнитељ Божји Илија, ставши пред свима, рече цару и свему народу Израиљском: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако Господ Бог, који вас крепком руком изведе из Египта, јесте Бог, зашто онда не идете за Њим? Ако ли пак Вал јесте бог ваш, онда идите за њим.

На ове пророкове речи народ ћуташе, а и не могаше ништа одговорити, јер сваког Израиљца изобличаваше сопствена савест због заблуде његове. Тада пророк Илија продужи: А сада, да бисте познали истинитога Бога, урадите што вам будем наредио. Ви видите да сам само ја остао пророк Господњи у свему Израиљу, а све остале пророке ви побисте. Ви исто тако видите како је овде много пророка Валових. Дајте нам дакле два јунца за жртву, једног мени а другог жрецима Валовим; но огња нам не треба. На чију жртву спадне огањ с неба и спали је, бог тога и јесте истинити Бог, и сви се имају поклонити Њему, а противници да се предаду на смрт.

Саслушавши ове речи, сав народ похвали предлог пророка Божјег и рече: Нека тако буде! добар је твој предлог!

Када два јунца бише доведена усред скупа, свети Илија рече бестидним пророцима Валовим: Изберите себи једнога јунца, и ви први приготовите жртву, јер вас је много, а ја ћу приготовити после, пошто сам један. А када положите јунца на дрва, огањ не потпаљујте, него се молите вашем богу Валу, да он с неба пошље огањ и сажеже вашу жртву.

Бестидни пророци тако и поступише. Бацивши коцку они узеше јунца, начинише жртвеник, наређаше на њему много дрва, заклаше јунца, исекоше га на делове, положише их на жртвеник преко дрва, па се стадоше молити своме Валу, да пошље огањ на њихову жртву. И призиваху име Валово од јутра до подне вичући: Услиши нас, Вале! услиши нас! - Но не би ни гласа, ни одговора. И скакаху они око свог жртвеника, али све узалуд. А кад би у подне, стаде им се пророк Божји Илија ругати, и рече: Вичите јаче, да би вас чуо бог ваш! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или с неким разговара, или пирује, или спава; вичите дакле што јаче, да бисте га пробудили! - И викаху лажни пророци иза гласа, и по обичају свом параху себе ножевима, а други бичеваху себе до крви.

Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. - И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! - И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! - И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! - И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја - слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби!

И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; - све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. - Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. - Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море,[11] и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух.

После тога свети Илија рече цару Ахаву да што брже једе и пије, па упрегне коње у кола и пожури на пут, јер ће пасти силан дажд и поквасити све. Када Ахав седе да једе и пије, Илија се попе наврх Кармила. Сагнувши се к земљи, он метну лице своје међу колена своја и мољаше се Богу да пошље дажд на земљу. И одмах се молитвом његовом као кључем отвори небо, и паде силна киша, која покваси све и богато напоји жедну земљу. Тада Ахав, увидевши своју заблуду, оплакиваше грехе своје на путу за Самарију. А свети Илија, опасавши бедра своја, пешке иђаше испред Ахава, радујући се о Господу Богу свом.

Када за све ово дознаде гадна царица Језавеља, жена Ахавова, она се страховито разбесне због погубљења њених бестидних пророка и посла поруку светоме Илији, кунући се боговима својим, да ће га она сутрадан убити у онај час у који он поби пророке Валове. И уплаши се свети Илија смрти, јер и он беше човек са слабостима својственим природи људској, као што је и речено о њему: Илија беше човек као и ми (Јак. 5, 17). И побеже из страха од Језавеље у Вирсавеју,[12] у царство Јудејско, и отиде у пустињу сам. Путовавши кроз пустињу дан хода, он седе под смреку да се одмори. Опхрван тугом, он стаде молити од Бога смрт себи, говорећи: "Господе! доста сам већ живео на земљи; узми сад душу моју; еда ли сам бољи од отаца својих?"

Ово пророк рече не због муке од гоњења него као ревнитељ Божји, не трпећи злоћу људску и бешчешћење Бога и хуљење пресветог имена Господњег: њему смрт беше лакша него слушати и гледати људе безаконике који презиру и одбацују Бога, Творца свога. Молећи се тако, свети Илија леже и заспа под дрветом. И гле, анђео Господњи такну га и рече му: "Устани, једи и пиј". Пробудивши се, Илија угледа крај свог узглавља врућ хлеб и крчаг воде; и уставши једе и пи, па опет заспа. Но анђео Господњи дође по други пут, и такну га говорећи: "Устани, једи и пиј, јер ти је пут далек".

И уставши Илија једе и напи се воде; па поткрепљен тиме он путова четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.[13] Тамо се настани у пећини. Ту му саговорник би сам Господ, који му се јави у благом лахору који тихо дуваше у чистом ваздуху. Када се Господ приближаваше к њему, испред Господа иђаху страшна знамења: најпре настаде силна олуја која брда разваљиваше и стене разламаше; затим иђаше огањ, али Господ не беше у огњу; а иза огња глас танане светлости, и ту Господ. А кад Илија чу пролажење Господа, он заклони лице своје плаштом и изишав стаде пред пећином; и чу глас Господа који му говораше: Шта ти ту радиш, Илија? - Он одговори: Ревнујући поревновах веома за Тебе, Господа Сведржитеља, јер синови Израиљеви оставише завет Твој, жртвенике Твоје развалише, и пророке Твоје побише мачем; и ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму. - А Господ, тешећи Илију у његовој тузи, откри му да није сав Израиљ одступио од њега, него Он има седам хиљада тајних слугу Својих који не преклонише колена своја пред Валом. Уједно с тим Господ обавести Илију да ће убрзо погинути Ахав и Језавеља и сав дом њихов; и нареди да унапред одреди за цара над Израиљем једног достојног човека, по имену Јуја, који ће истребити сав род Ахавов; поред тога нареди да и Јелисеја помаже за пророка.

Утешивши тако слугу Свога Господ отиде од њега. А угодник Божји по наређењу Господњем отпутова оданде, и нађе Јелисеја сина Сафатова где оре са дванаест пари волова, баци на њега плашт свој, каза му вољу Господњу, назва га пророком и нареди му да иде за њим. А Јелисеј рече светом Илији: Молим те, пусти ме на кратко време да се опростим са оцем мојим и мајком мојом, па ћу поћи за тобом. - Свети Илија му не спречи то. Јелисеј онда оде дома, закла пар волова са којима је орао, приреди угошћење суседима и рођацима, па се опрости са родитељима, и оде за светим Илијом пратећи га свуда и служећи му као слуга и ученик.

У то време цар Ахав, под утицајем своје неваљале жене Језавеље, својим ранијим безакоњима додаде ново безакоње; и то ово: Један Израиљац по имену Навутеј имађаше виноград до имања цара Ахава у Самарији. Ахав предложи Навутеју: Уступи ми свој виноград да начиним од њега градину, јер је близу до двора мога; а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди. - Навутеј одговори: Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе предака својих.

Тада се Ахав врати кући својој зловољан и љутит због Навутејева одговора, и од муке не могаде јести хлеба. Дознавши разлог Ахавовог нерасположења, Језавеља му се насмеја, и рече му: Зар је таква власт твоја, царе Израиљев, да чак и према једном човеку ниси у стању показати вољу своју? Него престани са тугом, једи хлеба и причекај мало, па ћу ти ја сама дати у руке Навутејев виноград.

Рекавши то, она написа наредбу у царево име најстаријим грађанима Израиљским и удари на њу царски печат. У наредби беше написано, да они оклеветају Навутеја како је тобож хулио Бога и цара, да приведу лажне сведоке, па да због тога заспу Навутеја камењем изван града. И би извршено ово неправедно убиство према безаконом наређењу. А после погубљења невиног Навутеја, Језавеља рече Ахаву: Сада узми без новца виноград Навутејев, јер Навутеја већ нема међу живима.

Чувши да је Навутеј убијен, Ахав се мало ожалости, па затим пође у Навутејев виноград да га присвоји. На путу га, по наређењу Божјем, срете свети пророк Илија и рече му: Пошто си неправедно убио невиног Навутеја и отео његов виноград, због тога овако вели Господ: На месту на коме пси полизаше крв Навутејеву, на том истом месту пси ће полизати твоју крв; такође и жену твоју Језавељу појешће пси, и сав дом твој биће истребљен.

Чувши ове речи Ахав заплака, збаци са себе царску одећу своју, обуче се у врећу и наложи на себе пост. И то тако мало покајање Ахавово пред Господом учини, те извршење казне изречене дому Ахавовом би одложено за време после његове смрти. Јер Господ рече пророку Свом Илији: Пошто се Ахав тако понизи преда мном, нећу навести оно зло на дом његов за живота његова, него у дане сина његова.

После тога поживе Ахав три године, па би убијен у рату. Са бојишта га на колима повезоше у Самарију, и његову крв која је текла с кола полизаше пси, као што предсказа пророк Божји. Исто тако и све оно што беше проречено о Језавељи и о целом Ахавовом дому зби се потом у своје време, по узећу светог Илије на небо (ср. 4 Цар. 9, 22-37).

По смрти Ахава на његово место зацари се Охозија син његов. И он се показа како наследник очева престола тако и наследник очева многобожја, јер слушајући бедну матер своју Језавељу он служаше и приношаше жртве поганом Валу, те тиме веома разгневи Господа Бога Израиљева. Једном услед несмотрености Охозија паде са прозора свога дома и тешко се разболе. И он упути посланике лажном богу Валу, или тачније - демону који живљаше у идолу Валовом и даваше лажне одговоре онима који му се обраћаху питањима. Томе демону он и посла да пита за своје здравље, да ли ће оздравити од болести. Када посланици Охозијини иђаху путем ка Валу, срете их, по наређењу Божјем, пророк Божји Илија и рече им: Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате поганог Вала? Вратите се и реците цару који вас је послао: Овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети на њој.

Вративши се, посланици саопштише болноме цару ове речи. Цар их упита: Какав беше на очи тај човек који вам то рече? - Они одговорише: Беше космат и опасан кожним појасом. - Цар на то рече: То је Илија Тесвићанин. - И посла педесетника са његовом педесеторицом, да ухвате Илију и доведу к њему. Они одоше и нађоше Илију на гори Кармилу, јер беше навикао да највише борави тамо. Угледавши Илију где седи на врх горе, педесетник му рече: Човече Божји! сићи овамо, цар наређује да идеш к њему. - Свети Илија одговори педесетнику: Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу. - И тог часа сиђе огањ с неба и сагоре их у пепео. Цар онда посла другог педесетника с његовом педесеторицом, но и њих снађе то исто: паде с неба огањ и прождре их. Тада цар посла и трећега педесетника с његовом педесеторицом. А овај педесетник, дознавши шта се догоди са његовим претходницима, дође к светом Илији са страхом и смирењем, клече на колена своја пред њим, мољаше га говорећи: Човече Божји! Ево душа моја готова је пред тобом, и душе ових слугу твојих што су са мном; смилуј се на нас; дошли смо не по својој вољи, него смо послани к теби; не погуби нас огњем, као наше претходнике.

И поштеде пророк дошавше са смирењем; а оне пре њих не поштеде зато што беху дошли с гордошћу и влашћу, и имађаху намеру да га ухвате као заробљеника и воде са бешчешћем. И нареди Господ светом Илији да без бојазни иде к цару са овим трећим педесетником да му каже исто што и раније. Тада човек Божји пође с горе са педесетником и његовим људима. Дошавши к цару он му рече: Овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Вала о животу твом као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети.

И умре Охозија по речи Господњој, изреченој устима пророка. После Охозија зацари се брат његов Јорам, пошто Охозија не имађаше сина. На овоме Јораму заврши се дом Ахавов, јер би истребљен гневом Божјим у дане светог пророка Јелисеја, као што о томе пише у његовом житију.[14]

Када се приближи време у које је Господ хтео да узмс к себи Илију жива у телу, иђаху Илија и Јелисеј из града Галгала у град Ветиљ. Но знајући по откривењу Божјем да му се приближи узеће на небо, Илија хтеде да остави Јелисеја у Галгалу, смиреноумно скривајући од њега своје прослављење које му је предстојало од Бога; и он рече Јелисеју: Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља. - А свети Јелисеј, који је такође по откривењу Божјем знао шта се има догодити, одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити.

- И обојица одоше у Ветиљ. А синови пророчки[15] који живљаху у Ветиљу приступише насамо к Јелисеју и рекоше му: Знаш ли да ће Господ узети господара твог од тебе? - Јелисеј одговори: Знам и ја, но ћутите. - Потом свети Илија рече Јелисеју: Остани ти ту, јер мене Господ шаље у Јерихон. - Јелисеј му одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. - И они обојица одоше у Јерихон. А синови пророчки који бејаху у Јерихону приступише к Јелисеју, и рекоше му: Знаш ли да ће данас узети Господ од тебе господара твога? - Јелисеј одговори: знам, ћутите. - Свети Илија опет рече Јелисеју: Остани ти ту, јер ме Господ шаље на Јордан. - Јелисеј одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. - Тако отидоше обојица. За њима пођоше и педесет људи између синова пророчких, пратећи их издалека. А кад оба света пророка стигоше на Јордан, Илија узе свој плашт, сави га и удари њиме по води; вода се раступи тамо и амо, те пређоше обојица сувим. А кад пређоше Јордан, рече Илија Јелисеју: Ишти од мене шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе. - Јелисеј одговори: Молим да дух што је у теби, буде двоструко више у мени. - Илија рече: Заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити.

И кад иђаху даље разговарајући се, гле, изненада се појавише огњена кола и огњени коњи и раставише их, при чему Илија би у вихору узет на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче, оче! кола Израиљева и коњица његова! (Овим речима он као да говораше: Ти си, оче, био сва сила Израиљева; својом молитвом и ревношћу ти си више помагао Израиљском царству него велико мноштво ратних кола и наоружаних коњаника). - И Јелисеј више не виде Илију; онда дохвати своје хаљине и раздра их од туге. Утом паде крај њега плашт бачен одозго Илијом; он га узе, стаде на брегу Јордана, удари плаштом по води и, разделивши њиме воду као Илија, пређе по суву, и постаде наследник благодати која деловаше у његовом учитељу.

Свети пророк Божји Илија, огњеним колима узет на небо са телом, жив је све до сада у телу, чуван Богом у рајским насељима. Њега видеше три света апостола у време преображења Господња на Тавору; и опет ће га видети обични смртни људи пред други долазак Господњи на земљу. И он који је избегао смрт од мача Језавељина, пострадаће тада од мача Антихристова (Откр. 11, 3-12). И после тога он ће се не само као пророк него и као мученик удостојити у лику светих веће части и славе, него сада, од праведног наградодавца Бога, Једнога у Три Лица, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.[16]
НАПОМЕНЕ:

1. Сиким или Сихем - град у средини западног дела Палестине, који је касније образовао Самарију.
2. Град Тесвит или Тесва налазио се у источном делу Галадске покрајине, која се простирала од горе Ермона до реке Арнона, - на истоку од Јордана, близу Галадских гора.
3. Овај град беше већ трећа престоница царства Израиљског: прва престоница беше Сихем, у племену Јефремовом: друга - Терс, у племену Манасијином; трећа - Самарија, опет у племену Јефремовом.
4. Вал - главно божанство код хананејских народа; бог сунца и плодородних сила природе.
5. Ове речи означавају заклетву, као наше: "Тако ми Бога!" или: "Жив ми Господ!" или: "Жив ми Бог!"
6. Подстакнут гордошћу, Давид хтеде да преброји свој народ. За такав грех Господ посла на његово царство кугу, од које за три дана умре 70.000 људи.
7. У Сирији, близу Дамаска.
8. Град Сарепта налазио се на западу Финикије, на обали Средоземног Мора, близу Сидона.
9. Спомен његов празнује се 22 септембра; под тим даном је и његово житије.
10. Гора Кармил налази се на северозападу Самарије, близу Средоземног Мора. Илија изабра ту гору зато што је она била главно место служења Валу у Израиљском царству.
11. Великим Морем називало се Средоземно Море.
12 Град Вирсавеја налазио се на југу Јудеје.
13. Гора Хорив налази се у југозападном делу Арабијског Полуострва, на северу од Црвеног Мора, близу горе Синаја.
14. Спомен светог пророка Јелисеја празнује се 14 јуна.
15. Код Израиљаца синовима пророчким називали су се ученици пророка. Они су сачињавали заједнице које су се васпитавале под непосредним утицајем пророка. Ученици пророчки бавили су се молитвом, поучним разговорима, побожним песмопојањем и музиком, и долазили понекад до божанског надахнућа. "Пророковати", по Св. Писму, не значи увек "предсказивати будућност" према откривењу Божјем; то понекад значи: под утицајем Духа Божјег држати надахнуте беседе, говорити поучне проповеди, тумачити реч Божју (ср. 1 Кор. 14, 3-6), састављати молитве и песме Богу, произносити их и певати уз звуке музике. - Све је то био циљ и задаћа пророчких заједница, пророчких школа. Таквих је школа било у Рами, Ветиљу, Јерихону, Галгалу и по другим местима.
16. Живот светог пророка Илије изложен је према подацима из Светога Писма: 3 Цар. главе: 17, 18, 19, 21; 4 Цар. главе: 1, 2. 3.