субота, 1. август 2015.

Преподобна Евгенија (Кнегиња Милица)


Кнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка.
Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.

Тропар (глас 4):Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.

Свети Стефан, Деспот српски


Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377, умро у Главици код Крагујевца 19.07.1427) је био син кнеза Лазара (1371—1389) из породице Хребељановића. Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427). Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света Три Младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ. Подигао је дивне задужбине, манастире Мансију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда. Упокојио се у Господу 19 јула 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19.07.1927. године и слави га 01.08. (19.07. по јулијанском календару).

Тропар (глас 8):
Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој не престај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњег Бога.