понедељак, 07. октобар 2013.

Поучна прича: Једном када остарим…

                               Сети се сати које смо потрошили, док сам те свему учили
За све Вас који имате родитеље,
За све Вас који сте родитељи,
и за све Вас који радите с нечијим родитељима.
Драги сине/кћери,
Сада још нисам остарио, а када ме будеш видео таквог буди стрпљив са мном и покушај ме разумети.
Ако се запрљам за време ручка, и ако се не могу сам обући, буди стрпљив.
Сети се сати које сам потрошио, док сам те томе научио. И ако у разговору понављам исте ствари увек изнова, немој ме прекидати, саслушај ме! Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек из почетка, пре него што би утонуо у сан.
Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај. Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога да би ушао у каду. Када опазиш моје не познавање нових технологија, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу. Ја сам тебе научио многе ствари: правилно јести, правилно се облачити, суочити се са животом.
Ако некада у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена да се присетим, и ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати. Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш послушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем. Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не. Када ми уморне ноге више неће дозволити да ходам, пружи ми руку. Једнако као што сам је ја пружао теби, када си чинио прве кораке.
И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети, не љути се на мене, једнога дана ћеш разумети. Покушај схватити да се у старости не живи, већ се преживљава.
Једном ћеш спознати, да сам ти упркос свим учињеним грешкама, желео само најбоље и покушао те припремити на путовање живота.
Не жалости се, не љути се и не осећај да си беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи. Тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети. Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу. Вратићу ти са осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.
Волим те сине/кћери,
Твој тата/твоја мама!

Поучна прича: Љубав какву желим…



                  Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао: “Она мене не зна, али ја њу знам…”

Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека знајући да ће проћи можда и више од сат времена пре него што ће га неко прегледати.
Стално је гледао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам обзиром да нисам имао других пацијената. Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за санирање ране. Када сам се побринуо око његове ране, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно јер стари људи имају доста времена за оно што желе.
Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алзхеимерову болест.
У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни.. Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје.
Био сам изненађен и упитао га:

„А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?“
Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао: “Она мене не зна, али ја њу знам…”
Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе.
Када је напустио ординацију рекао сам себи: “То је љубав коју желим у свом животу.“

Пастир и вук

Гледао би ме за тренутак у очи, као да тражи на неки други начин, а не речима, што сам му казао...


Прича на коју сам наишла пре неког времена и која је оставила веома јак утисак на мене. Не знам ко је аутор, преносим је у оном облику у коме сам је пронашла…
Једном су једног старог пастира, који је већ преко 70 година чувао овце упитали новинари:
- Да ли можете да нам испричати нешто посебно што вам се сигурно догодило за тако дуги период?
Разлог, зашто су новинари уопште дошли је био то да је држава одлучила да му додели почасну пензију за његов 80. рођендан, јер је поштено обављао свој посао ето већ пуних седам деценија, а никаквих других основа не би могао имати по којима би добио заслужену пензију, јер није био нигде пријављен, на платним списковима предузећа.
Старац се испочетка бранио, да је он обичан пастир и већ му је било непријатно што су уопште дошли они којима се ни у сну човек не би надао, а камоли да ће још о њему неко и писати у новинама, за које је он, онако неписмен, само знао да постоје. Новинари као новинари, нападни као осице, нису хтели тек тако да оду, а простодушни је старац на крају ипак попустио и започео причу.
Имао је он обичних прича, које су за обичну рају и које се могу причати уз ватру деци, једино је мислио да су оне сувишне. И онда је почео причу:
Када сам имао двадесет година, нашао сам у шуми мало нејако штене. Онако мали ми се свидео, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања. Већ након пар дана сам га заволео. Свуда сам ја њега вукао са собом, делио са њим што сам и сâм имао. И псето је лепо напредовало.
Но, сељани су ме задиркивати говорећи да је то вук и да требам да га убијем јер ће се догодити велико зло. Како сам могао да их послушам кад ми је срцу прирасло и готово. Псето је постало кршно, велико, и кад бих понекад нешто заборавио у селу, слободно сам га пустио, рекавши да ми то сам донесе. Гледао би ме за тренутак у очи, као да тражи на неки други начин, а не речима, што сам му казао. Био је то врло паметан пас и помагао ми је у чувању оваца.


Једног касног, летног поподнева, небо је некако притисло. Било је ведро, али ваздух је био тежак, као да ће киша.Ушао сам у колибицу у планини, у којој је био и тор за овце које су ту пландовале у сенци пар стабала. Чим сам легао на лежај, очи су ми се саме склопиле. Било је спарно.
Не знам колико сам дуго лежао, тек нешто ме је пренуло иза сна. Неко кркљање и режање. Све је било некако пригушено, тако да нисам био сигуран да ли ја то спавам или сам будан. Изашао сам да видим ипак што је. Врата колибице су гледала на запад. Наранџаста лопта је била још за копље високо. У смеру према Сунцу мој је пас седео. Њушка му је била сва крвава, а како је био окренут постранице, сунце му је наранџасто сијало кроз очи. Као да је место њих имао две жераице. Све је изгледало тако нестварно тим више, што се испред њега налазила хрпа још увек врелог меса из прохујалог живота. Одмах сам схватио што се догодило.
Ушао сам хладно, мирно у колибу и скинуо пушку изнад врата и поново изашао. Подигао сам лагано пушку, нанишанио у главу, главу мог вука. Он се није ни помакао. Као да је осјећао кривицу што је прокоцкао моје поверење, које сам уложио у њега. Повукао сам обарач и он је пао.
Да бих некако спасио, што се спасити дало, отишао сам у село по неког од сељана и кола. Помало ме је било и срам што пре нисам послушао сељане. Сунце је управо залазило, када смо почели товарити лешеве оваца у колица. Можете замислити колико је било моје запрепашћење када сам између оваца наишао на три леша вука и једне вучице. Срце ми се стегло, а на очи ми грунуше сузе. Убио сам свог истинског пријатеља. Посумњао у звезду на небу.
Од онда је прошло 60 година, а ја ту слику не могу заборавити, као да се данас десило. Од онда сам се некако повукао у себе. Речи су ми невољно прелазиле преко усана. Био сам врло пажљив. Јасно ми је постало да нема више места у мојој души за било какво осуђивање било кога.
Цена тога је била висока, а нико ме није питао да ли желим да купим то искуство.

Поучна прича о Богу и једном научнику


Један је професор на факултету изазвао студенте питањем:
“Да ли је Бог створио све сто постоји на земљи?”
Један студент је храбро одговорио: “Да,створио је.”
“Бог је све створио?”-питао је поново професор.
“Да професоре.” – поново је одговорио студент.
Професор је одговорио: “Ако је Бог створио бас све на земљи, онда је он створио такодје и зло, јер зло постоји, и судећи према правилу – да наша дела говоре ко смо ми – Бог је зао.
Студент је након тог одговора заћутао.
Професор је био задовољан самим собом и хвалио се студентима како је врло једноставно доказао да је хришћанство само једна мит.
Један други студент подигао је руку и рекао:”Могу ли Вас ја нешто питати професоре?
Наравно” – рекао је професор.
Студент је устао и рекао: “Постоји ли хладноћа, професоре?
Професор је одговорио: “Какво питање. Наравно да постоји. Теби никада није било хладно?
Младић је одговорио: “Чињеница је да хладноћа не постоји. Према законима физике, оно што ми сматрамо хладноћом – заправо је недостатак топлине. Предмети или жива бића се могу проучавати кад имају или преносе енергију, а топлина је оно сто чини да тело или материја преносе енергију. Апсолутна нула(-460 степени ф) је потпуно одсуство топлине, материја постаје инертна и неспособна за било какву реакцију на тој температури. Хладноћа не постоји, ми смо створили ту реч да опишемо како се осећамо кад немамо-топлине.
Студент је наставио: “Професоре, постоји ли тама?
Професор је одговорио: “Наравно да постоји.
Студент је одговорио: “Још једном сте погрешили. Тама је заправо-недостатак светла. Светло можете проучавати, али таму не.
Тачније, можемо користитиNewtonovu призму да разбијемо бело светло и проучимо различите таласне дужине сваке боје. Не можемо измерити мрак. Зрак светла може се пробити у свет таме и осветлити га. Како можете знати колико је одредјени простор таман? Оно што можете измерити је количина светла које је присутно. Није ли то тачно? Тама је термин који је човек измислио да би показао сто се догађа када није присутно светло.
Коначно, млади човек је упитао: “Професоре, постоји ли зло?
Сад већ помало несигуран, професор је одговорио: “Наравно, као што сам већ рекао.Видимо га сваки дан-у примерима човековог нехуманог понашања. У маси криминала и насиља у свету. То је чврст доказ постојања зла.
На то је студент одговорио: “Зло не постоји, професоре. Или барем не постоји само за себе. Зло је једноставно – одсуство Бога. То је као тама и хладноћа – реч коју је човек створио да би описао одсуство Бога. Бог није створио зло. Зло није као вера, или као љубав које постоје као што постоје топлина и светлост зло је оно што настаје кад човек нема Божије љубави у свом срцу. То је као хладноћа која наступа када нема топлине, или тама која настаје када нема светла.
Професор га је ћутке посматрао.
Младићево име је било – Алберт Ајнштајн.

Поучна прича о пријатељству



Неки човек, његов коњ и пас путовали друмом. Кад су се задесили поред једног огромног дрвета, удари гром и све их покоси. Али човек није схватио да је напустио овај свет, па је наставио пут са своје две животиње..
Пут је био дуг и тежак. Стално су се пењали узбрдо, сунце је пекло и били су преморени, знојави и жедни. Иза једне окуке угледаше велелепну капију, сву од мермера, која је водила на трг поплочан златним плочама, а насред трга стајала је чесма из које је текла кристално бистра вода. Путник се обрати чувару на улазу:
Добар дан.
Добар дан”- одврати стражар.
Које је ово лепо место?
То вам је небо”.
Срећа наша што смо стигли на небо, јер умиремо од жеђи
Можете слободно да уђете и да пијете до миле воље” – показа стражар на чесму.
Али мој коњ и пас су такође жедни.
Жао ми је”, рече стражар, “али животињама је забрањен улаз”.
Човек је био страшно разочаран, јер га је морила неиздржљива жеђ, али није хтео сам да пије. Захвалио је стражару и наставио пут. Још дуго су тако ходали узбрдо, кад наиђоше на другу капију, овога пута трошну и оронулу, од које је водила земљана стаза оивичена дрвећем. У хладу испод једног дрвета лежао је неки човек са шеширом натученим преко лица и вероватно дремао.

Добар дан”- рече му путник.
Човек само климну главом.
Страшно смо жедни, ја, мој коњ и пас.
Тамо у стени има један извор” рече човек показујући прстом. “Можете да пијете до миле воље.
Човек, коњ и пас одоше на извор и утолише жеђ. Путник се врати да захвали човеку.
Дођите кад год хоћете”,одговори човек.
Само нешто да вас питам. Како се зове ово место?
Небо.
Небо? Али, стражар испред мермерне капије рекао ми је да је оно Небо!
Оно није небо, оно је пакао.
Путник је био збуњен. “Треба да им забраните да се користе вашим именом! Тај лажни назив сигурно ствара велику збрку!”
Ни говора. Напротив, они нам чине велику услугу. Јер, тамо остају сви они који су у стању да изневере најбоље пријатеље…

Поучна прича – Љубав, богатство и успех увек иду заједно

Једном је једна жена заливала своју башту, када је угледала тројицу стараца. Није их познавала, но свеједно им је рекла:
“Мислим да вас не познајем, али ми се чини да сте гладни. Молим вас уђите унутра и поједите нешто. Старци су је упитали:
“Је ли Ваш муж код куће? ”
“Не “, одговорила је, није.”
“Онда морамо отићи,” рекли су.

Када јој се муж навече вратио кући, жена му исприча шта се догодило.
Сада им можеш рећи да сам се вратио и позови их у кућу”, рекао је муж, и жена је отишла позвати старце на вечеру.
На жалост, не можемо сви прихватити ваш љубазни позив.” рекли су јој старци.
Зашто не ?” Упитала је изненађено жена.
Један од стараца показа на једног и рече: “Његово име је Богатство.
Потом показа на другога и рече: “Овоме је име Успех.” “Мени је име Љубав.
Сада пођи мужу и заједно одлучите којега бисте од нас тројице позвали унутра.
Жена се вратила у кућу и све испричала мужу.

Муж пресрећан рече: “Супер! Позови Богатство да са свим и свачим напуни нашу кућу!

Она пак није била задовољна с његовим предлогом: “Зашто не бих позвала Успех ?
Разговор између њих је слушала њихова ћерка и сва одушевљена рекла:
Зар не би био боље позвати Љубав ? Наш дом би потом био напуњен Љубављу!
Послушавши савет њихове кћери, муж рече жени:
Пођи напоље и замоли Љубав нека буде наш гост.
Жена је пошла напоље и упитала:
Ко је од вас Љубав? Молим нека дође и буде наш драги гост.
Друга двојица стараца су кренула за њом. Запрепашћена жена је упитала зашто иду и Богатство и Успех, када је она позвала само Љубав?
Старци су у један глас одговорили:“Да си позвала Богатство или Успех, друга двојица би отишли. Но, ти си позвала Љубав и где год она иде, нас двојица је следимо!”
Тамо где има Љубави, тамо увек долазе Богатство и Успех.