субота, 28. септембар 2013.

Мученицы Вера, Надежда, Любовь и София


Во II веке, в царствование императора Адриана (117-138 гг.) в Риме жила благочестивая вдова София (имя София значит премудрость). У нее были три дочери, носившие имена главных христианских добродетелей: Вера, Надежда и Любовь. Будучи глубоко верующей христианкой, София воспитала дочерей в любви к Богу, уча не привязываться к земным благам. Слух о принадлежности к христианству этого семейства дошел до императора, и он пожелал лично увидеть трех сестер и воспитавшую их мать. Все четверо предстали перед императором и безбоязненно исповедали веру во Христа, воскресшего из мертвых и дающего вечную жизнь всем верующим в Него. Удивленный смелостью юных христианок, император отослал их к одной язычнице, которой приказал убедить их отречься от веры. Однако все доводы и красноречие языческой наставницы оказались напрасными, и пламенеющие верой сестры христианки не изменили своих убеждений. Тогда их снова привели к императору Адриану, и он стал настойчиво требовать, чтобы они принесли жертву язычески богам. Но девочки с негодованием отвергли его приказ.

«У нас есть Бог Небесный, — ответил они, — его детьми мы желаем остаться, а на твоих богов плюем и угроз твоих не боимся. Мы готовы пострадать и даже умереть ради дорогого нам Господа нашего Иисуса Христа».




Тогда разгневанный Адриан велел предать детей различным пыткам. Палачи начали с Веры. Они на глазах у матери и сестер стали беспощадно бить ее, отрывая части от ее тела. Потом они положили ее на раскаленную железную решетку. Силой Божией огонь не причинил никакого вреда телу святой мученицы. Обезумевший от жестокости Адриан не вразумился чудом Божиим и велел бросить отроковицу в котел с кипящей смолой. Но по воле Господней котел охладился и не причинил исповеднице никакого вреда. Тогда ее присудили к усечению мечом.

«Я с радостью пойду к возлюбленному моему Господу Спасителю», — сказала святая Вера. Она мужественно преклонила свою голову под меч и так предала свой дух Богу.


Младшие сестры Надежда и Любовь, воодушевленные мужеством старшей сестры, претерпели подобные ей муки. Огонь не причинил им вреда, тогда им отсекли мечом голову. Святую Софию не подвергли телесным мучениям, но обрекли ее на еще более сильные душевные мучения от разлуки с замученными детьми. Страдалица погребла честные останки своих дочерей и два дня не отходила от их могилы. На третий день Господь послал ей тихую кончину и принял ее много-страдальную душу в небесные обители. Святая София, претерпев за Христа большие душевные муки, вместе с дочерьми причислена Церковью к лику святых. Пострадали они в 137 году. Старшей, Вере, тогда было 12 лет, второй, Надежде, — 10, а младшей, Любови, — лишь 9 лет.


Так три девочки и их мать показали, что для людей, укрепляемых благодатью Святого Духа, недостаток телесных сил нисколько не служит препятствием к проявлению сил духа и мужества. Их святыми молитвами Господь да укрепит и нас в христианской вере и в добродетельной жизни.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

Софија премудра Господа прослави,
Три прекрасне ћерке на жртву Му стави:
Па ћеркама збори: не бојте се, кћери,
Крепите се Христом, истрајте у вери,
Не бојте се муке ни љуте невоље.
Не жалите тела, – на небу је боље:
Боље ће вам тело Бог на небу дати:
Не жал'те лепоту, – лепшом ћете сјати
У Божијем царству, међу ангелима,
К'о цареве кћери међу царевима;
Не жал'те живота, та шта живот вреди?
И стотина лета мери се са педи?
Бесконачан живот на небу вас чека,
Живот без свршетка, живот без почетка.
Не жал'те за друштвом земних пријатеља,
Та тамо је друштво дивних светитеља.
Нит' жал'те за друштвом земаљских сродника.
На небу је друштво славних мученика. –
Тако света мајка учи кћери свете,
Док једна по једна у небо одлете,
Три голуба бела, невина и чиста,
Одлетеше хитно у наручје Христа.
А за њима мајка душом се уздиже
Своје славне кћери у Рају сустиже.
Сад се за нас моле, мајка са кћерима,
И молитве њихне Бог милосни прима.



Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.




Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.
 

четвртак, 26. септембар 2013.

Воздвижение Честного и Животворящего Креста Господня


Римские императоры-язычники пытались полностью уничтожить в человечестве воспоминания о священных местах, где пострадал за людей и воскрес Господь наш Иисус Христос. Император Адриан (117 - 138) приказал засыпать землей Голгофу и Гроб Господень и на искусственном холме поставить капище языческой богини Венеры и статую Юпитера. На это место собирались язычники и совершали идольские жертвоприношения. Однако через 300 лет Промыслом Божиим великие христианские святыни - Гроб Господень и Животворящий Крест были вновь обретены христианами и открыты для поклонения. Это произошло при равноапостольном императоре Константине Великом (память 21 мая), первом из римских императоров, прекратившем гонения на христиан. Святой равноапостольный Константин Великий (306 - 337) после победы в 312 году над Максентием, правителем Западной части Римской империи, и над Ликинием, правителем Восточной ее части, в 323 году сделался единодержавным правителем огромной Римской империи. В 313 году он издал так называемый Миланский эдикт, по которому была узаконена христианская религия и гонения на христиан в Западной половине империи прекратились. Правитель Ликиний, хотя и подписал в угоду Константину Миланский эдикт, однако фактически продолжал гонения на христиан. Только после его окончательного поражения и на Восточную часть империи распространился указ 313 года о веротерпимости. Равноапостольный император Константин, содействием Божиим одержавший в трех войнах победу над врагами, видел на небе Божие знамение - Крест с надписью "Сим победиши". Горячо желая отыскать Крест, на котором был распят Господь наш Иисус Христос, равноапостольный Константин направил в Иерусалим свою мать, благочестивую царицу Елену (память 21 мая), снабдив ее письмом к Патриарху Иерусалимскому Макарию. Хотя святая царица Елена к этому времени была уже в преклонных годах, она с воодушевлением взялась за исполнение поручения. Языческие капища и идольские статуи, наполнявшие Иерусалим, царица повелела уничтожить. Разыскивая Животворящий Крест, она расспрашивала христиан и иудеев, но долгое время ее поиски оставались безуспешными. Наконец, ей указали на одного старого еврея по имени Иуда, который сообщил, что Крест зарыт там, где стоит капище Венеры. Капище разрушили и, совершив молитву, начали копать землю. Вскоре были обнаружены Гроб Господень и неподалеку от него три креста, дощечка с надписью, сделанной по приказанию Пилата, и четыре гвоздя, пронзившие Тело Господа. Чтобы узнать, на котором из трех крестов был распят Спаситель, Патриарх Макарий поочередно возложил кресты на покойника. Когда был возложен Крест Господень, мертвец ожил. Увидев воскресшего, все убедились, что найден Животворящий Крест. Христиане, в бесчисленном множестве пришедшие поклониться Святому Кресту, просили святителя Макария поднять, воздвигнуть Крест, чтобы все могли, хотя издали, благоговейно созерцать Его. Тогда Патриарх и другие духовные лица начали высоко поднимать Святой Крест, а народ, взывая: "Господи, помилуй", благоговейно поклонялся Честному Древу. Это торжественное событие произошло в 326 году. При обретении Животворящего Креста совершилось и другое чудо: тяжело больная женщина, при осенении ее Святым Крестом, сразу исцелилась. Старец Иуда и другие иудеи уверовали во Христа и приняли святое Крещение. Иуда получил имя Кириак и впоследствии был рукоположен во епископа Иерусалимского. В царствование Юлиана Отступника (361 - 363) он принял мученическую смерть за Христа (память священномученика Кириака 28 октября). Святая царица Елена ознаменовала места, связанные с земной жизнью Спасителя, основанием более 80 храмов, воздвигнутых в Вифлееме - месте Рождества Христова, на горе Елеонской, откуда Господь вознесся на небо, в Гефсимании, где Спаситель молился перед Своими страданиями и где была погребена Божия Матерь после успения. В Константинополь святая Елена привезла с собой часть Животворящего Древа и гвозди. Равноапостольный император Константин повелел воздвигнуть в Иерусалиме величественный и обширный храм в честь Воскресения Христова, включавший в себя и Гроб Господень, и Голгофу. Храм строился около 10 лет. Святая Елена не дожила до освящения храма; она скончалась в 327 году. Храм был освящен 13 сентября 335 года. На следующий день, 14 сентября, установлено было праздновать Воздвижение Честного и Животворящего Креста.


В этот день вспоминается еще одно событие, связанное с Крестом Господним, - его возвращение из Персии после 14-летнего плена обратно в Иерусалим. В царствование Византийского императора Фоки (602 - 610) персидский царь Хозрой II в войне против греков разбил греческое войско, разграбил Иерусалим и увез в плен Животворящий Крест Господень и Святого Патриарха Захарию (609 - 633). Крест пробыл в Персии 14 лет и лишь при императоре Ираклии (610 - 641), который с помощью Божией победил Хозроя и заключил мир с сыном последнего, Сироесом, христианам была возвращена их святыня - Крест Господень. С великим торжеством Животворящий Крест был принесен в Иерусалим. Император Ираклий в царском венце и порфире понес Крест Христов в храм Воскресения. Рядом с царем шел Патриарх Захария. У ворот, которыми восходили на Голгофу, император внезапно остановился и не мог двинуться дальше. Святой Патриарх объяснил царю, что ему преграждает путь Ангел Господень, ибо Тот, Кто нес на Голгофу Крест для искупления мира от грехов, совершил свой Крестный путь в уничиженном виде. Тогда Ираклий, сняв венец и порфиру, надел простую одежду и беспрепятственно внес Крест Христов в храм.


В слове на Воздвижение Креста святой Андрей Критский (память 4 июля) говорит: "Крест воздвигается, и все верные стекаются, Крест воздвигается, и град торжествует, и народы совершают празднество".
 

Свети Јосиф Темишварски




Овај светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару, Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је свети Јосиф постао и игуман. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотворац. Ове и друге његове особине за-пазио је српски Пећски патријарх Гаврило I (1648—55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године), јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Као митрополит, свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мо-шти палазе зе данас у катедралном храму у Темишвару. Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда светог Јосифа. Ова се књига чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је светог Јосифа Новог у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.


Тропар (глас 8): Од младости потнуно се предаде Госдоду: молитвама, подвизима и постом. Видећи твоје трудове, одредио те је Бог за пастира и архијереја Цркве Своје; и населио те је међу саборе светих, светитељу оче Јосифе. Моли Христа Бога да дарује опроштај грехова нама, који с вером и љубављу прослављамо свету твоју успомену.

Воздвижење (поздизање) часног крста - Крстовдан

 
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.
 
 


Тропар (глас 1): Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.





Спаси, Боже, људе своје,
Спаси Господи,
Крстом часним Ти нам светли,


Крстом на води!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже Патријарха
И Владика српских збор
Дај му снаге да послужи
Твом Крсту часном!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже и све оне
Што су на власти,
Крст пресвети нек их чува
Црне пропасти!
Крст је сила и знамење.
Крст је спасење.
Спаси, Боже и сав народ
Што Ти се моли.
Нека Крстом свакој муци
Брзо одоли!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
 


 
 

 

субота, 21. септембар 2013.

Празник свете Богородице Калишке




У манастиру св. Богородице близу села Калишта, западно од Струге, св. Богоматер показивала је своју силу и милост кроз многобројна чудеса. Многи болесници били су исцељивани чудотворно, а разбојници који су умишљали пљачкати или скрнавити манастир били су љуто кажњавани невидљивом силом. У храму се налази и чудотворна икона св. Богородице, а у близини две целебне воде: св. Петра и св. Ананије. Недалеко од главног храма налази се параклис св. Атанасија у пештери.



петак, 20. септембар 2013.

Рождество Пресвятой Богородицы




 
Младенец Мария была чисто небесным даром от Бога праведникам. Неплодные ложесна Анны отверз именно Сын Божий и повелел изойти из бесчадной утробы Источнику Жизни. Так, Богосыновним мановением святая Анна соделалась плодоносной бороздой, произведшей добрый колос – Богородицу.

Можно себе представить радость праведных родителей, осчастливленных чадородием. Иоаким, ликуя, говорил всем: «Мне родился жезл, от которого прорастет цвет — Христос». Праведная же Анна, кормя младенца своим млеком, была готова от радости плескать руками и говорила мысленно: «Я, неплодная, родила Божию Матерь, ради Которой разрешится осуждение Евы.... Сорадуйтесь мне, вси сыны Израиля, ибо вот Господь дал мне Одушевленную Палату Его Божественной славы, в общее веселие, радость и спасение».

Счастливые родители обещали посвятить свою Дочь на служение Богу. По достижении Ею трехлетнего возраста они действительно отвели Ее на жительство в Иерусалимский храм для воспитания и вскормления рукою Ангела.

Говоря библейски, от Анны — малого чертога — родилась Мария, Божий град, имеющий выход от утробной двери, но не знающий входа плотского общения.

Рождество Пресвятой Богородицы, многозначительное для всего человеческого рода, торжественно чтится во Вселенской Церкви по устроению Сына Божия. Иоакиму и Анне, высшим всех земных родителей, сорадуется мир ангельский и человеческий не без глубокого основания.

Рождение Пресвятой Богородицы Марии служило преддверием явления на землю во плоти Солнца правды — Христа. Оно означа­ло приближение времени разрушения греха, осуждения и смерти, тяготевших над людьми, указывало на скорое воссияние Божьего благословения и вечной жизни на земле.

В Лице Пресвятой Девы Марии Благодать родила Предызбранную из всех родов в жилище Христу Богу, начаток человеческого спасения и Ходатаицу о нем.

Всецарица Богородица есть по своему достоинству Матерь Жизни, Скиния всечеловеческого примирения грешных с Богом, Божий одушевленный престол, Чертог неприступного света Божества и Книга Слова жизни. Пророк Иезекииль назвал Ее Божественной Девической Дверью, обращенной к востоку и ожидающей входа чрез Нее во вселенную великого Святителя Христа. Как Дверь Единородного Сына Божия, Пресвятая Мария превзошла сиянием плоды чрева всех светлых жен на земле. Ввиду этого Ее рождение, предвозвещающее начало спасения людей от духовного бесплодия, вызывает «шум празднующих» и созидает церковное благолепное торжество.

Весть о рождении Богоматери, по словам песнопевцев, достигает прародителей Адама и Евы. Отлагая печаль, они побуждаются говорить:

«Чрез Тебя, Пречистая, мы с явлением Христа избавимся от клятвы». Праматерь же Ева ублажает свою Внучку приветственным восклицанием: «Мне родилось ныне избавление. Ради Девы я освобожусь от адских уз».

Подобно Адаму и Еве, о рождении Пресвятой Девы Марии радуется и праотец Ее Давид и объявляет всем: «Бог мне клялся и исполнил клятву, дав мне от плода моего чрева Девицу. Из Нее родится на Моем престоле Царь Христос, имеющий вечно незыблемое Царство».

К приведенным общим упоминаниям о значении Рождества Богородицы церковные песнопевцы присоединяют еще ряд замечаний об участии Богоматери в восстановлении человеческого рода из состояния падения.

В богослужебных песнях и тропарях канонов праздника, например, высказывается мысль, что Чистая Богоматерь и Раба Христа Бога непрерывно ходатайствует пред Ним о даровании людям первого блаженства. Для склоняющихся к аду Она — мост жизни. Ею попран бесстыдный ад, а всеродная Ева введена в твердую жизнь. Она отверзла вход в рай, затворенный древним преступлением и, как непорочная Агница, привела в наше существо Агнца Христа. От Неё родился Богомладенец — Огнь по Божеству и Отчее Слово — и в Ее чреве из всечеловеческой персти создал тело, не всеянное земным отцом.

Некогда уста Патриарха Иакова, благословляющего сына своего Иуду, назвали Богородицу Летораслью, произращающей Сына Божия действием Святого Духа.

Пречистая Дева действительно была посредницей Боговоплощения. Во время Архангельского благовещения, по благоволению Бога Отца, Её осенил Божественный Дух и вселилось в Нее Слово Отчее. Рождением воплотившегося Сына Божия Она облагоухала миром благодати концы мира.

После всего сказанного выше становится понятною причина всемирного почитания зачатия и рождения Пресвятой Богородицы. Верующие люди по всей земле достойно чтут песнями и хвалами Ту, Которая рассеяла в мире тьму безблагодатности и принесла человечеству избавление от вечной смерти и дарование обожения.

Рождество Пресвете Богородице


Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.





Тропар (глас 4): Рождество твоје Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељењеј из тебе бо возсија солнце правди Христос Бог наш, и разруши кљатву даде благословеније и упразднив смерт, дарова нам живот вјечниј.




О многожељена и дугочекана,
Плачем од Господа Дево исплакана!
Телесни храм бићеш Духа Пресветога.
Мајком ћеш се звати Слова Превечнога.
Пламеном купином назвали су тебе,
Јер божански огањ примићеш у себе,
Горећеш од огња, но сагорет нећеш,
Носићеш плод златни, и свету донећеш.
Носилица Оног, који небо носи,
Коме цело небо похвалу узноси, –
С тобом ће се збити чудо од чудеса,
Јер ћеш носит небо, шира од небеса!
Скупља си нам, Дево, од драгог камења,
Јер си људском роду источник спасења;
За то нек те слави васиона цела,
О пресвета Дево, о грлице бела!
Цар небесни жели у свет овај доћи,
О капијо красна, кроз тебе ће проћи,
Кад порастеш, Дево, родићеш нам Христа
Из твога ће тела Сунце да заблиста.


 

четвртак, 19. септембар 2013.

Спомен чудеса светог архангела Михаила


У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.
Тропар (глас 4):Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила.

 Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Ко пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Као поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.

среда, 18. септембар 2013.

Свети Петар Дабробосански


Митрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије. По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.” Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.


Тропар (глас 8): У слави Христовој сапричасниче, и апостолима санаследниче, свештеномучениче Петре митрополите Дабробосански, и архипастиру Херцеговачки, што ради вјере праве за Христа пострада и сада светитељу с новомученицима моли Христа Бога и Спаса свију да спасе и род наш православни.

недеља, 15. септембар 2013.

Пасха в космосе


Святитель Иоанникий, Патриарх Сербский


Святитель Иоанникий, Патриарх Сербский, был родом из города Призрен. Известно, что вначале он был секретарем при короле Карле Сербском, затем, с 1339 года, - управлял Церковью в сане архиепископа. В 1346 году Собор всех сербских архипастырей, на котором присутствовал и Патриарх Болгарский, по желанию короля Душана, избрал архиепископа Иоанникия Патриархом Сербской Православной Церкви. Преставился святитель Иоанникий 3 сентября 1349 года и погребен в Печской обители.

Свети Јоаникије, Први Патријарх Српски


Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем.


Тропар (глас 4): Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше.

Свети мученици јасеновачки

                                                              Свети мученици јасеновачки
Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.
Молитва новомученицима српским

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.
- да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;
- да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;
- да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.



Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских.

Амин, Амин и Амин.

среда, 11. септембар 2013.

САБОР СВЕТИХ СРПСКИХ ПРОСВЕТИТЕЉА И УЧИТЕЉА


Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то: Свети Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсију у кротости" (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман Хиландарски, потом архиепископ „све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346. године патријарх, преминуо 1349. године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. године, и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. године; Мака-рије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог вези-ра Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574. године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском са-бору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656. године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многа од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња".


Тропар (глас 2): Первосвјатитељије богоносни отци наши, јако просвјетитељије сербскии, свјати первопастирије и патријархи, истини хранитељије апостолских преданији, столпи непоколебими, православија наставници: владику всјех Христа молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Угодници Божји, српски светитељи,
Учитељи мудри, и просветитељи,
Кнежеви духовни, славни богатири,
Христовога стада предобри пастири,
Себе се одрекши Богу послужисте
И народу своме светилници бисте;
Богоносни људи, божанскога својства,
Ви примасте светлост од Светога Тројства,
Примасте је шчедро, расипасте свуда,
И од вашег труда поникоше чуда.
Сви ходећи право Савиним стопама
Светињу узнесте по српским земљама,
Веру утврдисте у Божије Слово,
Обукосте душе у одело ново,
Украсисте земљу красним храмовима,
О Божији људи, равни ангелима!
Ви ангели бисте народа српскога,
Научисте Србе прослављати Бога,
Клањати се живом Христу Спаситељу,
И служисте верно светом Јеванђељу.
Зато и вас Господ на небу прослави
И пред народ српски као свеће стави
Да живећ' на небу - на земљи светлите,
Истини и правди народ свој водите.
Док примеру вашем род се српски диви,
Молитвама вашим - дотле ће да живи.

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ Св. ЈОВАНА


Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.




Тропар (глас 2): Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.



О свети Јоване, дивни Крститељу,
Ти Претеча беше славном Спаситељу,
Ти чистотом твојом људске душе текну
И к'o страшна труба са Јордана јекну
Будећ' људе од сна и порока лена,
Кад секира беше близу до корена.
Ја се теби клањам, ја се теби молим:
Помози да свакој напасти одолим.
Ја се теби клањам, пророку најјачем,
И пред тобом клечим, и пред тобом плачем:
Дај ми од твог срца, лавовске јачине,
Дај ми од твог духа, ангелске белине.
Дај ми твоје моћи, да постигнем пробом
Богу бит' покоран и владати собом,
Крстити се постом, чистити се бдењем.
Сладити молитвом и небесним зрењем,
И без страха ходит' мучеништву сваком
Са храброшћу твојом и са вером јаком.
О свети Јоване, Божји угодниче,
И за вишњу правду славни мучениче.
Ти кога се војске нечастивих боје
Немој се оглушит' о молење моје,
Но укрепи мене молитвама твојим,
Да к'o свећа право пред Господом стојим.