четвртак, 07. април 2011.

БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ СИНАКСАР НА БЛАГОВЕСТИ


КАДА се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
РЕЧ НА БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
КАД се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих. Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог. Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна. Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога. Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева. Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко. Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47). Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени - пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога. О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек? Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел. Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго! Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље. Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав? И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост[2]. - А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја. А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. - Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш. Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем. Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.
ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ", на острву Тиносу у Грчкој

ПРЕДИВНА Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу[3] у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако: На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав. Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. - А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје. Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији![4] Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати. Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира. Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове. Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише. Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело. Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.[5]
НАПОМЕНЕ:

1. Ис. 66, 2.
2. Прич. 8, 17.
3. 1 Острво Тинос спада у групу острва званих Кикладе у Јегејском Мору. Од Атинског пристаништа је удаљено до шест сати бродом.
4. Ова преподобна монахиња Пелагија заиста постаде блажена. Пошто се мирно упокоји у Господу 28. априла 1834. године, би прибројана лику преподобних и унета у календар Грчке Цркве.
5. Ова света Икона би једном украдена од стране једног среброљупца, 15. децембра 1824. године. Али убрзо он би откривен и од свенародног гњева кажњен, а чудотворна Икона би свечано враћена у свети храм Богоматере, где и данас почива.
Благовести
Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
O да дивне вести:
радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вестп:
радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије,
радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује,
и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује,
цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила,
Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста,
небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка.
Кроткога ћеш родит",
И свет препородит"!
Радуј се Послушна,
Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна,
сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча,
но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

Лето Господне. Благовещение

Благовещение Пресвятой Богородицы. Евангелие архангела Гавриила Лк., 3 зач., 1:24-38. Солнце отражается в чистых водах, а небо - в чистом сердце. Много обителей у Бога Духа Святаго в этой пространной вселенной, но чистое сердце человеческое есть обитель Его величайшей радости. Оно-то и является Его истинной обителью, все прочее - лишь Его мастерские. Никогда сердце человеческое не может быть пусто, оно всегда наполнено: или адом, или миром, или Богом. Содержание сердца зависит от чистоты сердца. Некогда сердце человеческое было наполнено только Богом; оно было зерцалом только для лепоты Божией, арфой - только для хваления Бога. Некогда оно воистину было в руке Божией - и находилось вне опасности. Но когда человек в безумии взял его в свои руки, звери многие напали на сердце человеческое, и оттоле началось то, что, если смотреть изнутри, называется рабством сердца человеческого, а если смотреть извне, называется всемирной историей. Не в силах сам держать свое сердце руками своими, человек прислонял его к окружающим существам и вещам. Но к чему бы человек ни прислонил сердце свое, оно от этого пачкалось и повреждалось. О бедное сердце человеческое, собственность многих незаконных владельцев, жемчуг среди свиней! Как ты окаменело от долгого рабства, как ты потемнело от тяжкой тьмы! Сам Бог должен был сойти, дабы освободить тебя от рабства, дабы спасти тебя от тьмы, дабы исцелить тебя от греховной проказы и снова взять в Свои руки. Схождение Бога к людям - самое неустрашимое деяние Божией любви, Божия человеколюбия, самая радостная весть для чистых и самое невероятное событие для нечистых сердцем. Как столп огненный в самом густом мраке - таково сошествие Бога к людям. А повесть сего Божия схождения к людям начинается с ангела и Девы, с беседы между небесною чистотою и земною чистотою. Когда нечистое сердце беседует с нечистым сердцем - это война. Когда нечистое сердце беседует с чистым сердцем - и это война. И только когда чистое сердце беседует с чистым сердцем, сие есть радость, мир и - чудо. Архангел Гавриил - первый благовестник спасения человеческого, или чуда Божия; ибо спасения человеческого не было бы без чуда Божия. Пречистая Дева Мария первая услышала это благовествование и первая из человеческих существ вострепетала от страха и радости. В Ее сердце отражалось небо, словно солнце в чистых водах; под сердцем Ее имел преклонить главу Свою и облечься во плоть Господь, Творец нового и Обновитель ветхого мира. О сем глаголет сегодняшнее евангельское чтение. После сих дней зачала Елисавета, жена его (Захарии), и таилась пять месяцев, и говорила: так сотворил мне Господь во дни сии, в которые призрел на меня, чтобы снять с меня поношение между людьми. Во дни сии: в какие дни? Во дни, предшествующие великому дню рождества Христова. Когда пришла полнота времени; когда все великие пророчества настигли друг друга в исполнении своем; когда истекли сроки, предвещенные Даниилом; когда оскудел князь от колена Иудина; когда немощный род человеческий воздыхал вместе с окружающей его немощною природой, уже не ожидая спасения ни от человека, ни от природы, но от Бога единого, - в то время зачала Елисавета, жена Захарии. Но как старица Елисавета, неплодная жена Захарии, связана со спасением рода человеческого? Связана тем, что она родит Предтечу Христова, который как воин будет идти впереди и возвещать о пришествии Воеводы. Неплодная старица могла родить только глашатая спасения, но не Спасителя. Она является точным образом ветхого мира, что был в летах преклонных и неплоден, не приносил урожая и плода, алкал и жаждал; образом иссохшего мира, который, подобно старому и иссохшему древу, мог еще каким-то чудом зазеленеть, сообщая о наступлении весны, - но никак не дать плод. В то время, как и во все времена, неплодная женщина чувствовала свое поношение, стыдясь и Бога, и людей, и самой себя. К чему брак, если у супругов нет детей? И Рай может стать для бездетных местом искушения и погибели, кольми паче земля. Бездетные супруги более всего стыдятся друг друга. В очах друг друга они выглядят как покрытые зеленою листвой смоковницы без плодов и в глубине души своей боязливо и тайно ощущают на себе проклятие. И что самое горькое, как и в наши дни, они обычно подозревают друг друга в похоти и нечистоте, оба, вольно или невольно, считая свой брак узаконенною похотливостью и нечистотой, особенно если они еще и не ведают о Боге и не чувствуют на себе руки Божией. Потому бездетные браки коротки, а счастье в них - еще короче. Ибо ничто в мире не разочаровывает людей более, нежели бесплодное желание, уже удовлетворенное с избытком. Первоначальная заповедь Божия: плодитесь и размножайтесь (Быт.1:28), - как гора, тяготеет над неплодными супругами, хотя бы они ее даже и не знали. Хотя бы они ее и не знали разумом, чрез учение - они не могут не знать ее сердцем, чрез чувство, поставленное неизгладимой печатью на всякую душу человеческую, как и все основные заповеди Божии. О скорби неплодных супругов достаточно известно как из Священного Писания, так и из повседневного опыта всех народов и всех времен. Однако чудом в те чудесные дни Елисавета зачала в своих летах преклонных. "Как это возможно?" - спрашивают те, кто скользит чувствами по поверхности вещей, словно по льду над озером, преисполненным силы и жизни. Те, кои и сами душою ощущают и языком исповедуют, что мир сей не может быть спасен иначе, кроме как чудом Божиим, обычно, когда чудо Божие явится, качают головами и не признают его, спрашивая себя: "Как это может быть?" Если бы не было живаго и всемогущего Бога, тогда ничто не могло бы быть, ничто не могло бы существовать, вообще ничего не могло бы произойти. Тогда не могла бы родить ни плодовитая женщина, ни неплодная. Но раз есть живый и всемогущий Бог, значит, все возможно; тем паче, что Бога не связывают законы природы, Им данные. Да свяжет ими не Себя, а других, не для того, чтобы ограничить Свое могущество, но чтобы сделать необходимой Свою милость. Точно так же орудие, которое человек смастерил своими руками, не ограничивает свободы человека работать так или иначе, используя орудие сие или не используя, - вот, и Богом сотворенный мир со своим законным устроением не ограничивает свободы Бога поступать так или иначе, в соответствии с Его милосердием и людскими потребностями. Будто рождающие рождают своею силой, а не Божией! Бог есть сугубый Ревнитель, когда речь идет о жизни, и Он наделяет ею, как хочет; жизнь зачинается, где Он хочет, и не зачинается, где Он не хочет. Оттого и бывает, что иногда молодые супруги, при исполнении всех законов природы, не имеют детей; иногда же престарелые супруги, вопреки законам природы, имеют детей. Живый Бог является единственным Владыкою жизни; и над тем, над чем Он властвует, не имеют силы ни природа, ни ее законы, а еще менее - знахари и колдуны, к которым часто обращаются за помощью неплодные женщины, не ведающие, что знахари и колдуны - служители не светлой Божественной силы, но темной силы бесовской. Человек ожидает чуда от Бога, а когда чудо приходит, не верует в него. Природа стала для человека древом искушения. Скрывшийся по причине наготы своей в тени природы, человек и хотел бы, чтобы посетил его Бог, и боится Божия посещения. Когда Бог его не посещает, он жалуется, а когда посетит, он этого не признает. Как в Раю Адам был поставлен меж двух древ: жизни и познания - так потомки Адамовы снова поставлены меж двух древ: Бога как Древа Жизни и природы как древа познания. Да будет и ныне, как и тогда, испытана свобода человека, его послушание и его смирение. Да будет искушена мудрость человека. Да будет искушено сердце человека. Да будет искушена воля человека. Ибо, если бы не было искушений, не было бы и свободы. А не было бы свободы - не было бы и людей как людей, но было бы в мире лишь два вида камней: неподвижные камни и движущиеся камни. Все сии простые и ясные истины, которых души с земным разумом не ведают и не могут ведать из-за помраченности духовного зрения грехом, знала одна простая, но праведная старица, Елисавета. Потому она и не удивилась, зачав в старости своей, а сразу же привела готовое и единственное разумное объяснение своей неожиданной беременности: так сотворил мне Господь во дни сии. А почему? Она еще и не ведает, а по смирению своему и не дерзает помыслить, сколь редкостен и велик будет плод чрева ее. Она не знает о той львиной роли в истории человеческого спасения, кою имеет сыграть ее сын: Пророк, Предтеча и Креститель. И не знает она глубинных смотрений Божиих, просчитанных до конца времен, и не проникает еще в то, как Бог бесшумно изводит эти смотрения чрез рабов и рабынь Своих, бесшумно и неспешно, но беспрепятственно и неудержимо. Ей известна лишь одна скромная и умилительная причина Божия благоволения к ней: так сотворил мне Господь во дни сии, - глаголет она, - в которые призрел на меня, чтобы снять с меня поношение между людьми. Чудо Божие она истолковала как знак Божией милости к себе. И это правда - но не вся. Если бы она истолковала чудо сие как знак Божией милости ко всему ветхому миру, бывшему неплодным, - тогда она сказала бы все. Се, этим чудом Бог приуготовлял другое, большее чудо, которым хотел снять поношение между ангелами со всего неплодного рода человеческого. В шестой же месяц послан был ангел Гавриил от Бога в город Галилейский, называемый Назарет, к Деве, обрученной мужу, именем Иосиф, из дома Давидова; имя же Деве: Мария. Здесь имеется в виду шестой месяц чревоношения Елисаветы, или шестой месяц от зачатия Иоанна Предтечи. Почему именно в шестой месяц? Почему не в третий, или пятый, или седьмой? Потому что сотворение человека было в день шестой, после сотворения всей природы. Христос есть Обновитель всей твари. Он приходит как Новый Сотворитель и как Новый Человек. В Нем все новое. При сем новом творении Иоанн является предтечею Христа примерно так же, как при первом творении Божием вся природа была предтечею ветхого Адама. Иоанн представляет пред Господом Иисусом Христом всю земную тварь вкупе с ветхим человеком, только в нем покаявшимся. От имени рода человеческого он предыдет пред Господом как покаянник и проповедник покаяния. Еще этот шестой месяц, в который младенец Иоанн взыграл во чреве матери своей, соответствует шестому периоду времен, когда родился Спаситель, и шестой печати из Откровения апостола Иоанна Богослова (Откр.6:12). Итак, в шестой месяц послан был ангел Гавриил от Бога. В великой драме первого творения прежде всего появляются ангелы: Вначале сотворил Бог небо и землю (Быт.1:1). Под небом разумеются ангелы всех чинов небесной иерархии. Вот, и в самом начале великой драмы нового творения снова первыми появляются ангелы. Ангел устами пророка Даниила предопределил время, когда родится Царь царствующих; ангел устами пророка Исаии и иных пророков изрек, как Он родится; ангел известил первосвященника Захарию о рождении Предтечи; ангел извещает ныне и о рождении Самого Богочеловека. Когда же родится Богочеловек, ангельские лики воспоют над вертепом вифлеемским. Каждое творение - радость для Бога, ибо Бог ничего не делает по необходимости и вынужденно, как утверждают некоторые мрачные философские учения и языческие баснословные религии. Каждое творение - радость для Бога, и сию радость Свою Бог любит разделять с другими. Ибо радование в чистоте и из любви - единственная вещь на небе и на земле, которая, будучи разделяема, не умаляется, но возрастает, если бы вообще можно было говорить о возрастании радования из любви у Бога, Первоисточника и радости, и любви. Потому, создав при первом творении ангелов, Бог сразу делает их соработниками в дальнейших делах Своих. Создав Адама, Он тут же берет его соработником в управлении Раем и всеми творениями в Раю. Точно так же и при Новом Творении: пред Христом, Новым Человеком, идут ангелы; при созидании Своего Царствия Господь сразу же берет в соработники апостолов, а затем и других лиц, что трудятся вместе с Ним, не только пребывая на земле, в земной жизни, но и после своей телесной смерти. И доныне Бог делает соработниками Своими святителей, мучеников и всех прочих, которые этого удостаивались и удостаиваются. Но к кому был послан великий архангел Гавриил? ("Послан был воин возвестить о тайне Царевой, тайне, коя верою познаваема, испытанию же не являема; тайне, коей подобает быть покланяемой, а не человеческим разумом измеряемой; тайне, кою возможет истолковать разум Божий, а не человеческий". Свт. Иоанн Златоуст. Беседа на Благовещение.) К Деве, обрученной мужу, именем Иосиф, из дома Давидова. Великий архангел Божий является Деве, ибо чрез Деву Чистую, Пречистую, надлежит пройти и прийти Начатку нового мира, Нового Творения. Новый мир должен быть сама непорочность, сама чистота, в противовес ветхому, истлевшему миру, который стал нечистым из-за своего упорного непослушания Творцу своему. Дева должна послужить вратами, чрез кои Спаситель мира войдет в мир как в Свою мастерскую и Свою обитель; Дева, а не жена, ибо жена, какою бы возвышенной духом она ни была, привязана к ветхому миру и ветхому творению, будучи привязана к мужу своему, и потому не свободна от мирских желаний и мирской пристрастности. Посему не жена, но Дева, Чистая, Пречистая, совершенно преданная единому Богу и сердцем Своим отделенная от мира сего. Таковая Дева телесно возросла в тленном мире, как крин на гноище, однако пребыла нетронутою тлением мира. Эта избранная Дева была обручена мужу, именем Иосиф, из дома Давидова, сроднику своему. Почему Она была обручена? Промысл Божий так устроил, дабы сохранить Ее от посмеяния бесовского и человеческого. Если бы Она родила, не бывши обрученной, кто из людей мог бы поверить, что Сын Ее не незаконнорожденный? И какой судия земной в случае сем пощадил бы Ее, избавив от строгости закона? Промысл Божий не хотел наводить беду на Избранницу Свою и тяжкое искушение на людей, потому устроил так, да прикроет Деву и Ее рождество видом обручения. ("Если Сам Христос многое сначала прикрывал, называя Себя Сыном Человеческим и не открывая всюду явно Свое единосущие со Отцем, чему удивляться, если, приуготовляя некое дивное и великое таинство, Он и это сокрыл?" Свт. Иоанн Златоуст. Беседы на Евангелие от Матфея.) Почему мужа звали именно Иосиф? Чтобы напомнить о дивном и целомудренном Иосифе, в страшно развращенном Египте соблюдшем свою телесную и душевную чистоту; да и тем укрепится совесть верных в вере, что плод Девического чрева Богоматери есть воистину от Духа Божия, а не от земного страстного человека. Ангел, войдя к Ней, сказал: радуйся, Благодатная! Господь с Тобою; благословенна Ты между женами. Новое творение - радость Богу и людям; потому оно и открывается благовестием: радуйся! Словом сим начинается драма нового творения. Сие есть первое, начальное слово, прозвучавшее, когда стал подыматься занавес великой тайны. Гавриил именует Деву Марию Благодатною, ибо душа Ее, подобно храму, была исполнена животворящих даров Духа Святаго, небесного благоухания и небесной чистоты. Безблагодатные - те, чьи души затворены для Бога, отворены же только для земли, а потому пахнут землею, грехом и смертью. Благословенна Ты между женами. С кем Господь, с тем и благословение. Удаленность Бога от человека есть проклятие, близость Бога к человеку есть благословение. Конечно, имеющему понятие о человеколюбии Божием ясно: Бог никогда не удалился бы от человека, если бы человек первым не удалился от Бога. Пришествие Господа Иисуса Христа в мир являет это безграничное Божие человеколюбие. И если человек создал пространство между собою и Богом, вот, Бог все-таки первым приближается к человеку, дабы навести мост над пространством тем. Жена первою положила бездну между человеком и Богом. Се, Жена становится и мостом над бездною. Ева первою впала в грех, и при том в светлом Раю, где все удерживало ее от греха; Мария первою победила все искушения, и при том в темном мире, где все подталкивает ко греху. Посему слабовольная Ева и родила как первый плод свой на земле братоубийцу Каина; в то время как Подвижница Мария родила Подвижника подвижников, изведшего из темницы греха и смерти братоубийственный род человеческий, род непослушливой и нечистой Евы. Она же, увидев его, смутилась от слов его и размышляла, что бы это было за приветствие. Как дитя! Мария и есть истинное дитя. Господь сказал: если не обратитесь и не будете как дети, не войдете в Царство Небесное (Мф.18:3). Сей мир страстей и страстности быстро старит человека. Наше детство весьма кратко, а в нынешние времена оно становится все короче и короче. Кто может обратиться и еще раз стать ребенком? Мария была и всю Свою жизнь оставалась отроковицею, по целомудрию и простодушию, по страху Божию и послушанию Богу. Не вошла ли Она в Царствие Сына Своего еще и прежде Его проповеди о Царствии? Вот, Царствие Божие внутри Нее было (Лк.17:21)! Как дитя, Она и смутилась при явлении ангела; как дитя, и размышляла, что бы это было за приветствие. В Ней нет ничего искусственного, изворотливого, наигранного, но все по-детски просто, целомудренно, ясно и прямодушно. Великий Гавриил, присутствовавший при сотворении человека в начале времен и имеющий силу насквозь презирать души человеческие, видел взволнованные помышления Пречистой Девы яснее, нежели мы можем видеть тела. Итак, узрев Ее душевное смущение, он поспешил умирить его умилительными словами: не бойся, Мария, ибо Ты обрела благодать у Бога. Не бойся, Дитя! Не бойся, благодатная Дщерь Божия! Не бойся, Благословеннейшая из всех смертных, ибо благословение Божие снизойдет чрез Тебя на весь род человеческий! Не бойся, ибо Ты обрела благодать у Бога. (Богодухновенный Андрей Критский, проникая в мысли великого архангела, так объясняет благовещение Пресвятой Деве: "Не бойся, Мария! Ты обрела благодать у Бога, благодать, коей не приняла Сарра, коей не ощутила Ревекка; обрела благодать, коей не удостоилась ни славная Анна, ни Феннана, ее соперница. Ибо, хотя они стали матерями, все же в бесчадии утратили девство, а Ты, становясь Материю, сохраняешь и девство Свое неповрежденным. Итак, не бойся; Ты обрела благодать Божию - благодать, коей, кроме Тебя, никто от вечности не обретал". Слово на Благовещение.) Сии последние слова свидетельствуют против утверждения некоторых западных богословов о так называемом "непорочном зачатии", то есть о том, будто Дева Мария зачата и рождена от Своих родителей без тени греха Адамова и ответственности за этот грех. Если бы сие было так, к чему бы архангелу говорить: Ты обрела благодать у Бога? Благодать Божию, включающую в себя понятие прощения, обретает, во-первых, нуждающийся в ней, а во-вторых, ищущий ее. Нет, Пресвятая Дева приложила исполинский труд для возвышения Своей души к Богу, и на этом пути возвышения встретила Ее благодать Божия. Умирив Девическую душу Марии, крылатый вестник Божий теперь передает Ей главное послание небес: и вот, зачнешь во чреве, и родишь Сына, и наречешь Ему имя: Иисус. Он будет велик и наречется Сыном Всевышнего, и даст Ему Господь Бог престол Давида, отца Его; и будет царствовать над домом Иакова вовеки, и Царству Его не будет конца. Божий вестник глаголет точно до подробностей. Зачнешь во чреве, то есть в теле; как и Псалмопевец употребляет схожее выражение: и дух прав обнови во утробе моей (Пс.50:12). Подчеркивая во чреве, архангел словно желает заведомо предостеречь против лжеучения еретиков-докетов, будто бы Христос не имел настоящего тела, и не был по-настоящему рожден, и не был настоящим телесным человеком, но только призраком телесного человека. Имя Иисус, или, по-еврейски, Йешуа, также значимо. Имя сие носил сын Навинов, который ввел народ израильский в землю обетованную и тем прообразовал роль и дело Иисуса Спасителя, введшего род человеческий в истинную и бессмертную землю обетованную, в Царствие Небесное. Все прочее, сообщенное архангелом, рассчитано на то, дабы уверить Деву: Ее Сын будет ожидаемым Мессией. Он наречется Сыном Всевышнего, получит от Бога престол Давида и будет царствовать над домом Иакова вовеки - все сие в сознании всякого израильтянина, тем паче в сознании духовно воспитанной Девы Марии, относится исключительно к ожидаемому Мессии. Архангел глаголет Деве не все о Господе Иисусе Христе, но лишь то, что Ей как пророчество известно и понятно из Священного Писания. Он не говорит Ей о всемирной и всечеловеческой роли Иисуса, не говорит о Нем как о Спасителе всех народов и племен, как об Основателе духовного Царствия, Судии всех живых и мертвых, а еще менее - как о Слове Божием, Одной из Трех вечных Ипостасей Святой Троицы. Если бы он сказал Ей это, он еще более смутил бы Ее. Она не всеведуща, несмотря на Свое целомудрие и чистоту. И Она имеет многому научиться от Сына Своего и во времени, и в вечности, сохраняя все слова Его в сердце Своем (Лк.2:51; Ин.2:4). Архангел строго придерживается рамок израильских представлений. Он в органической связи приводит все то, что рассеяно в пророческих книгах и что Она знает (Ис.9:6-8; 10:16; 11:1; Иер.25:5; 30:9; Иез.34:24; Ос.3:5; Мих.5:4; Пс.131:11; Дан.2:44; и др.). Клятся Господь Давиду истиною и не отвержется ея: от плода чрева твоего посажду на престоле твоем (Пс.131:11). Слово посылает Господь на Иакова, и оно нисходит на Израиля (Ис.9:8). Выслушав сие послание небес, Дева Мария в Своем детском целомудрии и простодушии вопрошает чудного посетителя: как будет это, когда Я мужа не знаю? ("Хорошо спросила Она ангела: "Как сие возможно?" - ибо Она ранее читала, что Дева во чреве приимет, но не читала, каким образом во чреве приимет". Свт. Амвросий.) Слова сии выражают не Ее неверие гласу архангельскому, но лишь Ее детское целомудрие и простодушие. Что бы сказал кто-нибудь из вас на подобное извещение, полученное от самого необыкновенного гостя из всех гостей? То, что вам пришло бы на ум первым, когда вострепетало бы сердце ваше, не так ли? Но Дева Мария не изрекла ничего излишнего. Если Ее вопрос, предположим, является излишним для Нее, то для нас он не таков. Ради нас Ее благодатный дух вопрошает о том, о чем, конечно, спросили бы все мы, находящиеся под бременем законов природы. Для рождения нужен муж; где же муж? Так спросил бы всякий из нас - удаленных от радующейся всемогуществу Божию свободы, привыкших ко гнету природных сил. Поэтому надлежало, ради нас, чтобы Дева задала вопрос сей, а мы услышали ответ посланника Божия. Что отвечает Гавриил? Дух Святый найдет на Тебя, и сила Всевышнего осенит Тебя; посему и рождаемое Святое наречется Сыном Божиим. Вот и Елисавета, родственница Твоя, называемая неплодною, и она зачала сына в старости своей, и ей уже шестой месяц, ибо у Бога не останется бессильным никакое слово. Полный и совершенно исчерпывающий ответ. Бог идеже хощет, побеждается естества чин. Природа и законы ее словно бы и не существуют, когда Бог живый творит Свою волю и Свое домостроительство человеческого спасения. "Благодать не подчиняется закону природы", - глаголет свт. Григорий Неокесарийский (I слово на Благовещение). Дух животворит (Ин.6:63), - засвидетельствовал Сам Обновитель всей твари, Господь Иисус Христос. Дух животворит косвенно или непосредственно. Непосредственно Дух Божий подавал жизнь в Раю, до грехопадения. И сказал Бог - и стало так! После грехопадения Дух подает жизнь косвенно, посредством сотворенных душ и сотворенных тел. Это опосредованное действие Духа мы и называем природою и законами природы. Но у Духа Божия есть зарезервированное право и неограниченное могущество давать жизнь и непосредственно - по Своей воле и в соответствии с Божиим домостроительством спасения человеческого. Тем не менее, и подавая жизнь косвенным образом, Дух является зачинателем и владыкою жизни. Природа, как она есть, - только сень, завеса, сквозь которую действует Дух. Однако и в случаях опосредованного воздействия Духа бывают разные степени, более прямое и более косвенное воздействие. Так происходит с плодовитыми и с неплодными женщинами. Косвенным, но менее косвенным является случай и с престарелою Елисаветой, как и с матерями Исаака, Самсона и Самуила. Ибо зачатие престарелых жен все-таки невозможно наречь непосредственным действием Духа, так как все плодовитые и неплодные женщины начиная с Евы - причастницы греха, связанные с миром сим вожделениями и похотями, в большей или меньшей мере. Единственное зачатие при непосредственном наитии, или воздействии Духа Жизни есть зачатие Пречистой Девицы Марии. Во всей истории сотворенного мира от Адама до Христа такого случая не было. Есть только один такой случай во времени и только один в вечности. Оба они относятся ко Господу и Спасу нашему Иисусу Христу. Ибо у Бога не останется бессильным никакое слово. Это значит, что всякое слово Божие всегда исполняется в полноте. Еще чрез богодухновенного пророка Исаию Бог изрек: се, Дева во чреве приимет и родит Сына (Ис.7:14). А вот сие и сбывается. С сотворения мира Богу достаточно лишь единожды сказать. И сказал Бог - и стало так! Словеса Господня, словеса чиста, сребро разжжено, искушено земли, очищено седмерицею (Пс.11:7). Дева Мария не усомнилась в словесах Господних, Ей архангелом возвещенных. Ибо если бы Она усомнилась, как усомнился священник Захария, то и Она была бы наказана, как и Захария был наказан. И хотя довольно похожи вопросы, с которыми обращаются к ангелу и Захария, и Мария, тем не менее, сердца их совершенно различны. А Бог смотрит на сердце человека. Два совсем разных сердца могут произнести сходные слова. Выслушав объяснение вестника Божия, Смиреннейшая из смиренных дев завершает Свое собеседование с архангелом умилительными глаголами: се, Раба Господня; да будет Мне по слову твоему. Не сказала Она: "Се, Раба твоя, архангел"; но изрекает: се, Раба Господня, - ибо ведает, что архангел - лишь глашатай воли Божией и что и он, хотя и велемощен и бессмертен, лишь раб Бога живаго. А с другой стороны, Она не сказала: "Да будет мне по слову Господню", - но: да будет Мне по слову твоему, - да тем окажет честь бессмертному архистратигу всего бессмертного воинства. Между тем, и одна, и другая мысль выражают величайшую готовность к послушанию и полнейшее смирение. Столь мудрый ответ могло дать только сердце преисполненное чистоты, потому что в такое сердце истинная мудрость охотнее всего и изливается. В час своего искушения в Раю Ева мгновенно забыла такой язык. Ибо в час своего искушения она приклонила слух к речам сатаны, и ее сердце во мгновение ока осквернилось, а по причине нечистоты и мудрость из него удалилась. От гордости и непослушания осквернилось сердце Евы и помрачился ум ее; от гордости и непослушания Богу погиб ветхий мир, обезобразился род человеческий, была обездолена вся тварь. На смирении и послушании будет созидаться новый мир. Неописуемы смирение и послушание Пресвятой Богоматери, Ее только Сын Ее, Спаситель и Обновитель всяческой твари, превзойдет Своим безмерным смирением и послушанием. Наконец крылатый вестник главизны нашего спасения возлетел в горний мир, к своим бессмертным собратиям. А благовещение его было не только словом, но и, как всякое слово Божие, делом. И сказал Бог - и стало так. Никогда ни один вестник не приносил более радостной вести земле, проклятой за свое отчуждение от Бога и за свой союз с мрачным сатаною, чем светозарный и дивный архангел Гавриил. Чьи уста его не восславят, чье сердце его не возблагодарит! Никогда никакая ключевая вода не была столь чистым зерцалом солнца, как Пречистая Дева Мария была зерцалом чистоты. ("О чистота, радость сердцу сотворяющая и душу в небо претворяющая! О чистота, благое стяжание, зверьми не оскверненное! О чистота, в душах кротких и смиренных пребывающая и человеками Божиими сих творящая! О чистота, посреди души и тела как цвет процветаюшая и всю храмину благовония исполняющая!" Прп. Ефрем Сирин. О чистоте.) И утренняя заря, рождающая солнце, устыдилась бы пред чистотою Девы Марии, рождшей Бессмертное Солнце, Христа Спаса нашего. Кое колено пред Нею не преклонится, кои уста не возопият: "Радуйся, Благодатная! Радуйся, Заря спасения человеческого! Радуйся, Честнейшая херувим и Славнейшая серафим! Слава Сыну Твоему, Господу нашему Иисусу Христу, со Отцем и Святым Духом - Троице Единосущной и Нераздельной, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь". Святитель Николай (Велимирович) Сербски