уторак, 30. јул 2013.

Святой князь Владимир – Креститель русских-Святитель Николай (Велимирович)

15/28 июля 1932 года, Белград Святитель Николай (Велимирович)

                                                           Святой равноапостольный князь Владимир
Наши братья русские празднуют сегодня свой праздник[1]. Они славят великого и святого мужа, почившего в Господе 917 лет назад…
Этот сегодняшний праздник русский можно назвать и религиозным, и национальным, и государственным, и культурным. Ибо святой русский князь Владимир заложил краеугольный камень в основание, на котором воздвигнута девятисотлетняя палата русской веры, русской нации, русского государства и русской культуры. Он – духовный родоначальник народа русского.
Думаю, что все южные славяне, а сербы прежде всего, должны сердцем и душой принять участие в этом праздновании наших русских братьев. Ибо совесть наша заставляет нас плакать, когда русские плачут, и радоваться, когда русские радуются. Велик долг наш перед Россией. Может человек быть должен человеку, может и народ – народу. Но долг, которым Россия обязала сербский народ в 1914 году, настолько огромен, что его не могут возвратить ни века, ни поколения. Это долг любви, которая с завязанными глазами идет на смерть, спасая своего ближнего. Нет больше той любви, как если кто положит душу свою за друзей своих – это слова Христа. Русский царь и русский народ, неподготовленными вступая в войну за оборону Сербии, не могли не знать, что идут на смерть. Но любовь русских к братьям своим не отступила пред опасностью и не убоялась смерти. Посмеем ли мы когда-нибудь забыть, что русский царь с детьми своими и миллионами братьев своих пошел на смерть за правду сербского народа? Посмеем ли мы умолчать перед Небом и землей, что наша свобода и государственность стоят России больше, чем нам?
Мораль мировой войны, неясная, сомнительная и с разных сторон оспариваемая, являет себя в русской жертве за сербов в евангельской ясности, несомненности и неоспоримости. А мотив самоотвержения, неземное нравственное чувство при жертве за другого – не есть ли это прилепление к Царствию Небесному? Русские в наши дни повторили косовскую драму[2]. Если бы царь Николай прилепился к царству земному, царству эгоистических мотивов и мелких расчетов, он бы, по всей вероятности, и сегодня сидел на своем престоле в Петрограде. Но он прилепился к Царствию Небесному, к царству небесных жертв и евангельской морали; из-за этого лишился головы и он сам, и чада его, и миллионы собратьев его. Еще один Лазарь и еще одно Косово! Эта новая косовская эпопея открывает новое нравственное богатство славян. Если кто-то на свете способен и должен понять это, то сербы и могут, и обязаны это понять.
Но подобная мистерия прилепления к Царствию Небесному, то есть к тому, что в данный момент в глазах мира является худшим выбором, проявлялась в русской истории не однажды и не только в наше время. Это долгий процесс, пронизывающий всю историю русского народа от святого Владимира до сегодняшнего дня.
Князь Владимир первый с народом русским прилепился к Царствию Небесному. С народом, говорю я, ибо и до него прилеплялись отдельные личности к Небесному Царству – тут и его бабка Ольга, и киевские мученики Феодор и Иоанн и другие. Но Владимир первый пошел путем Креста со всем народом своим. Это не могло произойти без великой внутренней борьбы в самом Владимире, без много большей душевной борьбы, чем у косовского Лазаря и у последнего царя русского. Ведь они, будучи крещеными и воспитанными в христианском духе людьми, должны были просто выбрать, оставаться или не оставаться им до конца на привычном уже пути христианского жертвования, тогда как язычник Владимир, сын отца, прозванного «диким вепрем», должен был решиться на совершенно новый, на Руси дотоле неведомый и неисхоженный путь. Он, никогда не отказывавший себе ни в одном земном удовольствии, доходивший до предела разврата, необузданной кровожадности, грабежа, местелюбия, – он должен был умереть старой душой и начать жить новой, по глаголу Христа: Потерявший душу свою ради Меня сбережет ее. Решиться на смерть душевную, я считаю, тяжелее и героичнее, чем на смерть телесную. Ибо смерть душевная, на которую решился распутный князь Киевский, означала не смерть мгновенную и однократную, но смерть повседневную и многую, по словам Апостола Павла: Я каждый день умираю, братия. Принимая веру христианскую, Владимир знал, что принимает и самую тяжелую из трех предложенных ему вер. Летописцы сообщают, что он долго расспрашивал, прежде чем решился. Он знал, что христианская вера означает путь Креста и что путь Креста означает прежде всего поставить крест на своем дурном прошлом, на тряпье старых привычек, на своей старой душе. И знал он, что недостаточно будет просто стащить веревками с киевского холма Перуна и утопить его в Днепре, но что и сам он, и каждый подданный его должен будет выкинуть всех идолов из своей души. А идолы славянские, – увы! – как и любые идолы, были вымечтанными земными богами, величайшими ничтожествами под громчайшими именами, тупыми и немыми агентами царства земного, привязывавшими людские души к земле, обещавшими лишь земное царство, земное обманчивое счастье, которого никто никогда в глаза не видел. Идолопоклонство славянское, с центром в Киеве, делало славян самым диким народом Европы. Каков был в язычниках Владимир, таковы были и русские славяне: мрачная орда грабителей, разбойников, обжор, пьяниц, разрушителей, которые вдов сжигали живьем, которые идолам своим приносили в жертву закланных младенцев. То был страх и трепет для культурных народов, особенно для самой культурной из них – Византии. Наибольшим удовольствием для славян было разрушение того, чего они не создали, и ограбление того, чего они не заработали. Какая сила под солнцем могла из этой мрачной орды сотворить народ, приручить его, переродить, преобразить, воскресить и дать ему душу святую вместо души звериной? Единственно сила веры Христовой могла совершить с русскими это неземное чудо. Она из Владимира-волка сделала Владимира-ягненка. Недавний женоманьяк, Владимир распустил свой гарем и начал жить целомудренно. Владимир – обжора и пьяница начал поститься, причем поститься до изнеможения, – он, посмеявшийся над верой исламской, когда услышал, что она запрещает свинину и вино! Владимир-кровопийца начал обходить больницы и тюрьмы, раздавая милостыню и утешение. Владимир – ночной игрок и весельчак начал проводить ночи в слезных молитвах, в коленопреклонении и отбивании поклонов, в размышлениях о суде Божием и своей душе. Владимир-бесстыдник стал стыдливее девушки. Владимир-палач превратился в кроткого, раскаянного и милостивого самарянина. Словом, Владимир-идолопоклонник преобразился в христианского святого. Словно на некой стене стерли изображение демона и написали Ангела! Куда большее чудо, чем вышедшая из гусеницы бабочка!
Говорят, ни одного чуда не произошло на гробе святого Владимира. Но не сотворил ли сей избранный муж при жизни своей величайшее чудо над самим собой? Все чудеса, которые творят верою святые люди: исцеление от болезней, очищение от страстей, освобождение от пороков, вразумление сумасшедших, воскресение мертвых – все эти чудеса совершил святой Владимир на самом себе. Если бы еще и на гробе его случались чудеса, думаю, люди смотрели бы на него, как на бога, а не как на святого. Сам по себе переворот, происшедший в душе Владимира при его жизни, – столь великое чудо, что его невозможно приписать усилиям человека, но только лишь могуществу и милости Божией.
Кто-то может пуститься в исследование Промысла Божия и в недоумении вопрошать: отчего Бог избрал крестителем и переродителем русского народа именно такого человека, который первой половиной своей жизни превзошел во зле, кажется, всех своих языческих предков и современников? Как будто Тот, который гонителя Савла обратил в Апостола веры Христовой, не знал, что делает, выбирая такого язычника, каким был Владимир, для важнейшей миссии в великом народе! Тяжело, правда, распознать все нити в тончайшей ткани Божия Промышления, но эта нить довольно ясна. Нужно было именно исправившегося грешника выставить пред всеми коленами русскими. Нужно было на пороге новой России поставить просветившегося язычника, чтобы он стоял подобно медному змию и примером своим наставлял, подбадривал и лечил оступившихся и павших русских во все грядущие времена. Самая лучшая рекомендация для любого лекарства – это исцеленный больной. Нужно было исцеленного князя Киевского показать тем, кто болен, чтобы они с радостью приняли лекарство, давшее ему здоровье. Из всех чудес, что творит в мире вера Христова, самое полезное чудо – обращение грешника в праведника. И вот с этим на себе самом совершенным чудом стоит Владимир в воротах христианской Руси и словно кричит в уши каждому русскому: «Я был ночь и превратился в день! Кем был ты? И во что ты превратился?».
«Владимир – красно солнышко». Так прозвал народ русский своего духовного родоначальника. Разумный и благодарный народ этими словами лучше всего отобразил личность крещеного князя-крестителя. Мрачная телесная масса превратилась в красное солнышко. Это воистину произошло с Владимиром. И Владимир оставался красным солнышком во всю минувшую историю народа русского, все эти девять столетий. Столетия сии изобилуют в России святыми мужами и святыми женами, чудотворцами – среди них и два сына Владимира, святые Борис и Глеб. Они исцеляли больных, освобождали бесноватых, воскрешали мертвых. Но все они должники святого Владимира. И всем им легче было сделаться святыми, нежели Владимиру, великому князю и великому богатею, который сквозь игольные уши должен был пролезать в Царство Небесное, не имея предшественников в святительском календаре своего народа.
Итак, Владимир – и необычный человек среди остальных великих людей, и необычный святой среди святых. Он – пионер величия и святительства в русском народе, причем пионер державный, сделавший подлинное величие и святительство государственной программой. Удивительная государственная программа, которую нельзя претворить в жизнь, пока каждый гражданин не претворит ее на себе, по примеру самого Владимира! С этого державного святителя начинается новая Русь, новый народ, новый дух, новый путь, новая культура. Крестивши русский народ, святой Владимир долгую русскую ночь обратил в светлый русский день. Если бы кто-нибудь вывел подземную реку из-под земли, прорыл ей новое русло под солнцем и сделал ее полезной в сотнях отношений, то совершил бы дело подобное тому, что совершил Владимир с народом русским, – но намного более скромное и легкое. Мрачная языческая масса русская через Крещение сделалась с течением времени «красным солнышком» среди народов. И мы можем воскликнуть: русский народ, красно солнышко!
Если мы сейчас оглянемся на жизнь русского народа от святого князя Владимира до сегодняшнего дня, то увидим, что он шел по пути, на который вывел его дух и пример его крестителя. Поколение за поколением рождалось на Русской земле; родившись, поставляемо было пред выбором одного из двух царств; выбирало Царство Небесное и – отходило. Миллионы за миллионами являлись на свет, брали на себя крест Владимиров и, восклицая Христу: Осанна! – уступали место новым миллионам. Жатва Христова становилась все больше, все обильнее. Но это историческое течение жизни русской происходило не без застоев, не без колебаний. Случались и остановки, и поджидания немощных, усталых, и поиски заблудших, и очищения погрязших, как это обычно бывает с путниками. Река русской народной истории текла в определенном направлении – и это главное, – но иногда быстро, иногда медленно, порой же так тихо, что тяжело было определить, вперед ли она течет или назад.
Вы слышали об удивительном психическом явлении у некоторых лиц, которые в минуту смертельной опасности способны увидеть, пересмотреть заново всю свою жизнь – с детства и до самого момента опасности. Я верю, что в сегодняшних смертельных кошмарах, сдавивших русский народ, хотя бы у некоторых русских должна была пройти перед глазами картина всего прошлого их народа – с киевского Крещения до наших дней. И у нас, если бы мы попытались проанализировать тот невиданный ужас, что ныне завладел Россией, открылись бы глаза на русское прошлое за последние девять веков. Тогда бы мы увидели, что во всем своем течении, до сегодняшнего дня, русская историческая жизнь рисуется классически ясной. Пред нами предстали бы шесть периодов русской истории от святого Владимира и доныне, а близок и седьмой период. Так и напрашивается сравнение этих семи периодов с семью Таинствами Христовыми.
Первый период, период Владимира, соответствует Таинству Святого Крещения. Он короток, но очень значителен в силу переворота в жизни русского народа, его вступления на новый путь и движения к определенной, новой цели.
Второй период вытекает из первого и длится до монгольского ига. Этот период соответствует Таинству Миропомазания. В этот период народ лечился от остатков язычества и утверждался в крестном пути. Во всякой русской душе до'лжно было произвести чудо перерождения, совершенное со Владимиром, и в каждой душе особым образом поставить печать Царствия Небесного. А Миропомазание как Таинство и означает утверждение в вере с помощью дара Духа Святого.
Третий период протекал под игом монголов. Этот период соответствует тайне святого покаяния. Нагромоздившиеся за время свободной жизни грехи нужно было, как пыль, сдуть с души народной резким ветром рабства. Как на Руси под монголами, так и на христианских Балканах под турками! Замедлившуюся было реку жизни нужно было водрузить на склон, в каменное русло, чтобы течение ее ускорилось, чтобы она стала прозрачнее. В рабстве народ молчит, припоминает прошлое и кается. Рабство весьма положительно повлияло на то, что раз навсегда сделалось главной целью русской истории, намеченной ясно и твердо святым Владимиром. Цель эта – очищение духа от всего земного и прилепление к Царствию Небесному.
Четвертый период – с освобождения от монгольского ярма до царя Петра. Освобождение началось Куликовской битвой, случившейся за девять лет до Косовской битвы, что принесла рабство сербскому народу. Этот светлый период свободы у русских соответствует Святому Таинству Брака. Душа народная, очищенная страданием, обручается и целиком отдается своему Небесному Жениху. На Русской земле безраздельной властью воцаряется Христос. Русь украшается бесчисленными святынями и святителями, словно небо звездами. Радость о Христе исполняет всех и каждого, от царя и Патриарха до бездомного и юродивого скитальца. Словом, свадебный пир, соединение народа с Богом!
Пятый период – от царя Петра до мировой войны. Он соответствует Святому Таинству Елеосвящения. В этот период русская интеллигенция ослабляется, в ней происходят шатания. Она выезжает из России с полным коробом народных добродетелей, а возвращается с коробом, полным иностранных заблуждений! Является смятение. Среди образованных людей возникает жестокий раздор, немилосердные препирательства – не о мелочах, а именно о жизненных началах, о святой народной программе Владимира. Раны наносятся все чаще, а гной изливается во всех городах и городишках. Деревенская церковь и дальше продолжает быть наряженной невестой Христовой, в городе же она предстает в виде сиделки, что с заботой и грустью бдит над больными. Число прилепившихся к царству земному растет подобно воспалению. Утопленный Перун, а с ним и все семейство идолов поднимают голову из Днепра. Но дух святого Владимира поражает его в голову. Река русской жизни сильно замедляется, и на поверхности ее скапливается нечистота. Но это река очень глубокая. Глубина ее – это душа многомиллионного народа.
Шестой период – с мировой войны, точнее, с мученической смерти царя-мученика – длится до сих пор. Князю мира сего попущена от Бога власть над Святой Русью. Бог попустил до времени быть не Его воле, а воле грешников, отрицающих Царствие Небесное и возжелавших царства земного. Языческий, довладимирский дух воцарился на Руси. Этот мрачный и злой дух торопится увести реку русской жизни от солнца Христова и вновь сделать ее подземной. Но народ русский причащается. Никогда он еще не соединялся с возлюбленным Христом более искренно, чем сейчас, когда неверные плюют в лицо Христово. Никогда для него Кровь Христова не была так сладка, как теперь, когда она под запретом, когда до нее тяжело добраться. О Сладкая Кровь Иисусова, как несказанно сладка стала ты для тех сыновей и дочерей России, чьей кровью и слезами причащается в эти дни Русская земля!
А завтра настанет седьмой период русской истории. То будет Святое Таинство Рукоположения. На многострадальный Владимиров род изольется новая благодать Духа Божия. Русский народ станет священным народом и будет утренней звездой среди народов, красным солнышком среди племен земных.
Итак, история крещеной Руси представляет собой макрокосмически душевную драму святого Владимира, как святой Владимир микрокосмически представляет собой всю историю крещеной Святой Руси. Оглянемся теперь на сегодняшнее положение мира. С кровью мировой войны на главе своей, нынешний мир глубоко погряз в грубости и жестокости. Он нуждается теперь не в одном святом – этого слишком мало, – но в целом священном, святом народе. Народ этот должен и в наши дни пройти владимировы муки внутренней борьбы за превосходство Царствия Небесного над земным. Народ этот должен быть хорошо битым и битьем убеленным от греха, как долгим битьем отбеливается полотно. Он должен быть крещен огнем мук и слез, чтобы сделаться смягченным, облагороженным, обоженным, совершенным. Мир ждет такого народа. Кто же будет этим ожидаемым народом? Это тот народ, о котором мир сегодня не в состоянии сказать ничего определенного, о котором судят да рядят на всех пяти континентах. Это – народ судьбы, который Провидение месит, чтобы сделать из него самый лучший хлеб для духовной трапезы изголодавшегося мира. Русский народ разделен сегодня на мучеников и мучителей. И одни и другие безмерно мучаются. И мы желаем спасения и одним и другим. Этим подвигом самоистязания народ русский готовится к великой своей миссии в человечестве, готовится громко изречь то «новое слово», о котором говорил Достоевский.
Своим первым Крещением, водою и Духом, под святым Владимиром, Россия спасла христианство. Произошло это именно тогда, когда православная вера, поддерживаемая Святой Византией, совсем было обессилела – не из-за своего бессилия, но из-за бессилия людей; когда, с другой стороны, политиканская вера Запада – вино, смешанное с водой, – боролась с князьями мира сего за земное царство. Христианство было на смертном одре, истинные христиане – в отчаянии. Тогда Промысл Божий двинул целый континент, целый неведомый людской муравейник на помощь правой вере. То была Владимирова Русь. Сегодня, когда, с одной стороны, сосуды веры христианской на Востоке и Западе недостаточно сильны, чтобы помочь оглохшему и растерянному миру, и когда, с другой стороны, самое закоренелое язычество под разными именами подняло свои рога на всех пяти континентах, – сегодня вновь Промысл Божий призывает Владимирову Русь помочь христианству, а через него и человечеству. Помочь таким образом, чтобы на весах ценностей дать перевес той стороне, что готова во имя Сына Божия прилепиться к Царствию Божию.
Наступает время и настало уже, когда мученичеством крещенная и освященная Святая Русь свяжет всех нравственных идолов, которые сейчас ее давят, и, подобно святому Владимиру, свергнет их с земли Русской в бездну невозвратную.
Наступает время, и настало уже, когда в России не просто будут обновляться иконы святительские, как это происходит сегодня, но когда войско живых русских святых, от святого Владимира и святого Серафима до последних мучеников Христовых с Царем-мучеником во главе, возвестит Небу и земле, что весь русский народ обновлен Христом, заново в муках рожден, заново во крови крещен и готов теперь помочь всему миру.
Наступает время, братья мои, и уже на пороге оно, когда грязью залитое и в муках постаревшее лицо русского народа воссияет как солнце и осветит всех тех, кто сидит во тьме и тени смертной. Тогда все народы на земле благодарно возгласят: «Наша Русь, наша мученица, красное солнышко!». Как и русский народ непрестанно, а особенно в этот день, каждый год возглашает: «Владимир – красно солнышко!»
Блаженны вы, плачущие в эти дни с Россией, ибо с нею и утешитесь! Блаженны вы, скорбящие сегодня с Россией, ибо с нею скоро и возрадуетесь.
---------------------------
[1] Слово о святом Владимире было произнесено на праздновании дня святого Владимира 15/28 июля 1932 года в Белграде. Печатается по: Новый журнал. М., 1995. № 2. С. 151-161.
[2] Косовская битва (1389 год), чье 600-летие широко отметил не так давно сербский народ, явилась переломным моментом в покорении Сербии турками. Сербия, подобно Древней Руси, приняла на себя удар восточного варварства, от которого защитила Европу. Драматизм битвы в том, что сербский князь Лазарь, зная, что идет на верную смерть (сербское войско насчитывало около 35 тысяч, а турецкое – свыше 100 тысяч воинов), не колеблясь выступил за правую веру и вначале добился даже успеха, но затем был взят в плен и убит.

Света великомученица Марина - Огњена Марија

                                                          Света великомученица Марина - Огњена Марија

На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу.
Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.

Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја.

Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
- Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К'о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, -
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к'о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.

петак, 26. јул 2013.

Собор Архангела Гавриила



Архангел Гавриил был избран Господом для того, чтобы благовестить Деве Марии, а с Нею и всем людям великую радость о Воплощении Сына Божия. Поэтому на следующий день после Благовещения, прославив Пречистую Деву, мы благодарим Господа и почитаем Его посланника Архангела Гавриила, послужившего таинству нашего спасения.
Святой Архистратиг Гавриил - служитель Божественного Всемогущества. Он возвещал ветхозаветному человечеству о будущем воплощении Сына Божия: вдохновлял пророка Моисея при написании книги Бытия; пророку Даниилу возвещал о грядущих судьбах еврейского народа (Дан. 8, 16; Дан. 9, 21 - 24); являлся праведной Анне с вестью о рождении от нее Преблагословенной Девы Марии. Святой Архистратиг Гавриил неотступно пребывал со святой Отроковицей Марией в Иерусалимском храме и впоследствии охранял Ее во все время земной жизни. Он явился священнику Захарии, предсказав рождение Предтечи Господня - Иоанна Крестителя. Господь посылал его к святому Иосифу Обручнику: он явился ему во сне, чтобы открыть ему тайну воплощения Сына Божия от Пресвятой Девы Марии, предупредил о замыслах Ирода и повелел бежать в Египет с Младенцем и Богородицей. Когда Господь перед Своими страданиями молился в Гефсиманском саду до кровавого пота, на укрепление Его, по Церковному Преданию, был послан с Небес Архангел Гавриил, имя которого означает "Крепость Божия" (Лк. 22, 43). Жены-мироносицы услышали от Архистратига радостную весть о Воскресении Христовом.

Вспоминая в этот день многократные явления святого Архистратига Гавриила и его ревностное исполнение Божественной воли, исповедуя его ходатайство пред Господом о христианах, Православная Церковь призывает своих чад с верой и усердием прибегать в молитвах к великому Ангелу.

Сабор светог архангела Гаврила

Арханђелу Гаврилу- Гаврил, Габријел или Џибрил (Hebrew: גַּבְרִיאֵל Gavriʼel или Gaḇrîʼēl - „снага Божја")-  узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла (26 марта по старом календару). Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.


Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије. Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија. Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег. Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!" Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.

 Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.


Тропар (глас 4): Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.
 

четвртак, 25. јул 2013.

Кад Турци позајмљују славизме

Медовина, пиво, рибњак, лука, острво, сено, слама, грах, крушка, лађа… почев од 15. века, у званични турски односно османски језик ушао је велики број словенских, односно српских речи.


Дуготрајна турска владавина на балканским подручјима оставила је неизбрисиве трагове у свим областима живота. Ту је и обиље турцизама које многи користе – рачуна се да их је било десетак хиљада.

Реч је о турским, арапским, персијским речима које су ушле у речник Јужних Словена; има их чак и у оним крајевима којима Турци никада нису владали (Дубровник, Словенија).

Мање је познато, међутим, да је, почевши од 15. века, и у званични турски односно османски језик ушао велики број словенских, односно српских речи. Па се тако у тадашњим турским званичним актима, али и историјским и другим делима, могу наћи и наше речи, понекад са измењеним значењем. Или са данас непознатим.

На новом терену, Балкану, Турци су се, тврди познати румунски историчар Никола Јорга, прилагођавали новим приликама. Кад је реч о државној организацији, они су се оријентисали према Србима, што је и разумљиво с обзиром на то да су људи из ових крајева у 15, 16, па и у 17. веку играли велику улогу у управи Османског царства.

Претпоставља се да се у то време на султановом двору добро знало и за српске законе (Душанов законик), као и да се при изради законских текстова турски законодавац угледао и на домаће законске споменике, али и на затечено обичајно право.

Отуда се у њима запажају трагови грађанског, административног и кривичног права покорених народа. Друкчије речено, турски закони садрже неке српске правне изразе, под истим именом, истом или измењеном садржином, затим имена мера, оруђа, разне називе заната, биљака, бродова, хришћанских празника.




Највише словенских речи и правних израза има у рударској терминологији. Уз око 250 израза германског порекла (које су у Србију донели немачки рудари познати под именом Са(к)си), а прихватило их је и српско средњовековно законодавство, Турци Османлије преузели су и стотинак домаћих словенских речи и правних израза о истраживању руде, организацији рударских послова, раду у руднику, као и о топљењу и пречишћавању руде.

То су: чистилац, чистиља, дигаљ, ходица, коло (точак који је покретао мехове), кутла (врста мере), мешајац, набијач, отучине (комади јаловине), плакаоница, погађај, половник, правац, (рупа у руднику), правцар, пречац, преузбој, пробој, рудница (пећ за топљење гвоздене руде), рупник (рудар), самоков, сињац (врста руде), тарач (радник који чекићем туче и ситни руду), убаштина (врста правног акта), уцен (рударски уговор), удава (глоба), узбој (тражење руде), узбојник, вигањ (ковачница), вучилац (радник који покреће мехове), зачељак, закон (рударски суд).

Прихваћене су и значајне правне установе; као установа војнука (од војника) – припадника војничког реда регрутованог међу домаћим хришћанским становницима (који су за своју службу уживали извесне привилегије).

Уз војнуке, Турци су преузели и установу кнеза, теклића (гласоноше) и војводе, у истом облику и значењу које су оне имале у српском народном језику и правним обичајима. У турским правним споменицима сусреће се и баштина – очевина, тј. посед једне сељачке породице довољан за њено издржавање (могла је бити слободна или укључена у феудални посед).

Није занемарљив ни број затечених пореских дажбина које су Турци унели у свој правни систем. Највише их је везано, што је и разумљиво – за опорезивање вина: ресми унос, обручина, госпоштина, почепина. Ту је, затим, пољачина, дажбина на божићни посек свиња (ресми Божик), горнина односно жировнина и друге.

Међу преузетим словенским мерама налазе се: лукно, ведро, половник, кабао, котао, лакат, корита, возионица, сежањ.

У званичним катастарским пописима становништва (тзв. дефтерима) статус уписиваних старешина домаћинстава означаван је и домаћим изразима: стар, старац, сиромах, дошлац (доселац), прешлац (преселац), пребег.

Ту се користе, такође, и многобројни словенски називи за занате: кожухар, грнчар, бродар, брвеничар, перадар, решетар, шивац, влачар, воденичар, свирац, кокошар, водар, пекарица, крухар, понесар, травар, свећар, каменар, смрећар, лесковар, кречар, орач, писар, пудар, поп, глумац...

У дефтерима односно у законским текстовима (који их обично прате) сусрећу се и следеће словенске речи: ваља(е)вица, самоков, медовина, оловина (врста пића), пиво, рибњак, згон, лука, острво, сено, слама, грах (врста грашка), крушка, паструга, јаловица, па бродови: лађа, кораб, неврат (врста сплава који се не враћа), брашнајка.

У званичним актима, али и у историјским делима, гоњење хајдука и одметника, у којем је учествовало и локално становништво, зове се потера, а у борбама непријатељ се предавао „на веру” (виру). Користила се и реч чета (чете, и данас у турском језику четеџи(ја) значи бунтовник, бандит, пљачкаш, разбојник), као и реч јунак.

Можда би, на крају, требало поменути и на нашем подручју сковане турске речи – иначе непознате у овом језику – као чамац, кошава, а можда и гибаница. (Политика)

среда, 24. јул 2013.

Святая равноапостольная великая княгиня



«Начальницей веры» и «корнем Православия» в Русской земле издревле называли святую равноапостольную Ольгу люди. Крещение Ольги было ознаменовано пророческими словами патриарха, крестившего ее: «Благословенна ты в женах русских, ибо оставила тьму и возлюбила Свет. Прославлять тебя будут сыны русские до последнего рода!» При крещении русская княгиня удостоилась имени святой равноапостольной Елены, много потрудившейся в распространении христианства в огромной Римской империи н обретшей Животворящий Крест, на котором был распят Господь. Подобно своей небесной покровительнице, Ольга стала равноапостольной проповедницей христианства на необъятных просторах земли Русской. В летописных свидетельствах о ней немало хронологических неточностей и загадок, но вряд ли могут возникнуть сомнения в достоверности большинства фактов ее жизни, донесенных до нашего времени благодарными потомками святой княгини — устроительницы Русской земли. Обратимся к повествованию о ее жизни.

Имя будущей просветительницы Руси и родину ее древнейшая из летописей — «Повесть временных лет» называет в описании женитьбы Киевского князя Игоря: «И привели ему жену из Пскова именем Ольга». Иоакимовская летопись уточняет, что она принадлежала к роду князей Изборских — одной из древнерусских княжеских
                                              Равноапостольные князь Владимир и княгиня Ольга                   

Супругу Игоря звали варяжским именем Хельга, в русском произношении — Ольга (Вольга). Предание называет родиной Ольги село Выбуты неподалеку от Пскова, вверх по реке Великой. Житие святой Ольги повествует, что здесь впервые состоялась встреча ее с будущим супругом. Молодой князь охотился «в области Псковской» и, желая перебраться через реку Великую, увидел «некоего плывущего в лодке» и подозвал его к берегу. Отплыв от берега в лодке, князь обнаружил, что его везет девушка удивительной красоты. Игорь воспылал к ней похотью и стал склонять ее ко греху. Перевозчица оказалась не только красива, но целомудренна и умна. Она устыдила Игоря, напомнив ему о княжеском достоинстве правителя и судии, который должен быть «светлым примером добрых дел» для своих поданных. Игорь расстался с ней, храня в памяти ее слова и прекрасный образ. Когда пришло время выбирать невесту, в Киев собрали самых красивых девушек княжества. Но ни одна из них не пришлась ему по сердцу. И тогда он вспомнил «дивную в девицах» Ольгу и послал за ней сродника своего князя Олега. Так Ольга стала женой князя Игоря, великой русской княгиней.

После женитьбы Игорь отправился в поход на греков, а вернулся из него уже отцом: родился сын Святослав. Вскоре Игорь был убит древлянами. Боясь мести за убийство Киевского князя, древляне отправили послов к княгине Ольге, предлагая ей вступить в брак со своим правителем Малом. Ольга сделала вид, что согласна. Хитростью заманила она в Киев два посольства древлян, предав их мучительной смерти: первое было заживо погребено «на дворе княжеском», второе — сожжено в бане. После этого пять тысяч мужей древлянских были убиты воинами Ольги на тризне по Игорю у стен древлянской столицы Искоростеня. На следующий год Ольга снова подошла с войском к Искоростеню. Город сожгли с помощью птиц, к ногам которых привязали горящую паклю. Оставшихся в живых древлян пленили и продали в рабство.
                                                  Ольга равноапостольная 

Наряду с этим летописи полны свидетельств о ее неустанных «хождениях» по Русской земле с целью построения политической и хозяйственной жизни страны. Она добилась укрепления власти Киевского великого князя, централизовала государственное управление с помощью системы «погостов». Летопись отмечает, что она с сыном и дружиной прошла по Древлянской земле, «устанавливая дани и оброки», отмечая села и становища и места охот, подлежащие включению в киевские великокняжеские владения. Ходила она в Новгород, устраивая погосты по рекам Мсте и Луге. «Ловиша ее (места охоты) были по всей земле, установленные знаки, места ее и погосты, — пишет летописец, — и сани ее стоят в Пскове до сего дня, есть указанные ею места для ловли птиц по Днепру и по Десне; и село ее Ольгичи существует и поныне». Погосты (от слова «гость» — купец) стали опорой великокняжеской власти, очагами этнического и культурного объединения русского народа.

Житие так повествует о трудах Ольги: «И управляла княгиня Ольга подвластными ей областями Русской земли не как женщина, но как сильный и разумный муж, твердо держа в своих руках власть и мужественно обороняясь от врагов. И была она для последних страшна. своими же людьми любима, как правительница милостивая и благочестивая, как судия праведный и никого не обидящий, налагающий наказание с милосердием, и награждающий добрых; она внушала всем злым страх, воздавая каждому соразмерно достоинству его поступков, но всех делах управления она обнаруживала дальновидность и мудрость. При этом Ольга, милосердная по душе, была щедродательна нищим, убогим и малоимущим; до ее сердца скоро доходили справедливые просьбы, и она быстро их исполняла ... Со всем этим Ольга соединяла воздержанную и целомудренную жизнь, она не хотела выходить вторично замуж, но пребывала в чистом вдовстве, соблюдая сыну своему до дней возраста его княжескую власть. Когда же последний возмужал, она передала ему все дела правления, а сама, устранившись от молвы и попечении, жила вне забот управления, предаваясь делам благотворения».
                                                      Равноапостольная княгиня Ольга

Русь росла и укреплялась. Строились города, окруженные каменными и дубовыми стенами. Сама княгиня жила за надежными стенами Вышгорода, окруженная верной дружиной. Две трети собранной дани, по свидетельству летописи, она отдавала в распоряжение киевского веча, третья часть шла «к Ольге, на Вышгород» — на ратное строение. Ко времени Ольги относится установление первых государственных границ Киевской Руси. Богатырские заставы, воспетые в былинах, сторожили мирную жизнь киевлян от кочевников Великой Степи, от нападений с Запада. Чужеземцы устремлялись в Гардарику («страну городов»), как называли они Русь, с товарами. Скандинавы, немцы охотно вступали наемниками в русское войско. Русь становилась великой державой.

Как мудрая правительница, Ольга видела на примере Византийской империи, что недостаточно забот лишь о государственной и хозяйственной жизни. Необходимо было заняться устроением религиозной, духовной жизни народа.

Автор «Степенной книги» пишет: «Подвиг ее /Ольги/ в том был, что узнала она истинного Бога. Не зная закона христианского, она жила чистой и целомудренной жизнью, и желала она быть христианкой по свободной воле, сердечными очами путь познания Бога обрела и пошла по нему без колебания». Преподобный Нестор летописец повествует: «Блаженная Ольга с малых лет искала мудрости, что есть самое лучшее в свете этом, и нашла многоценный жемчуг — Христа».
Сделав свой выбор, великая княгиня Ольга, поручив Киев подросшему сыну, отправляется с большим флотом в Константинополь. Древнерусские летописцы назовут это деяние Ольги «хождением», оно соединяло в себе и религиозное паломничество, и дипломатическую миссию, и демонстрацию военного могущества Руси. «Ольга захотела сама сходить к грекам, чтобы своими глазами посмотреть на службу христианскую и вполне убедиться в их учении об истинном Боге», — повествует житии святой Ольги. По свидетельству летописи, в Константинополе Ольга принимает решение стать христианкой. Таинство Крещения совершил над ней патриарх Константинопольский Феофилакт (933 — 956), а восприемником был император Константин Багрянородный (912 — 959), оставивший в своем сочинении «О церемониях византийского двора» подробное описание церемоний во время пребывания Ольги в Константинополе. На одном из приемов русской Княгине было поднесено золотое, украшенное драгоценными камнями блюдо. Ольга пожертвовала его в ризницу собора Святой Софии, где его видел и описал в начале XIII века русский дипломат Добрыня Ядрейкович, впоследствии архиепископ Новгородский Антоний: «Блюдо велико злато служебное Ольги Русской, когда взяла дань, ходивши в Царьград: во блюде же Ольгине камень драгий, на том же камни написан Христос».

Патриарх благословил новокрещенную русскую княгиню крестом, вырезанным из цельного куска Животворящего Древа Господня. На кресте была надпись: «Обновися Русская земля Святым Крестом, его же приняла Ольга, благоверная княгиня».
                                                             Св. равноап. княгиня Ольга

В Киев Ольга вернулась с иконами, богослужебными книгами — началось ее апостольское служение. Она воздвигла храм во имя святителя Николая над могилой Аскольда — первого Киевского князя-христианина и многих киевлян обратила ко Христу. С проповедью веры отправилась княгиня на север. В Киевских и Псковских землях, в отдаленных весях, на перекрестках дорог воздвигала кресты, уничтожая языческие идолы.

Святая Ольга положила начало особенного почитания на Руси Пресвятой Троицы. Из века в век передавалось повествование о видении, бывшем ей около реки Великой, неподалеку от родного села. Она увидела, что с востока сходят с неба «три пресветлых луча». Обращаясь к своим спутникам, бывшим свидетелями видения, Ольга сказала пророчески: «Да будет вам ведомо, что изволением Божиим на этом месте будет церковь во имя Пресвятой и Животворящей Троицы и будет здесь великий и славный град, изобилующий всем». На этом место Ольга воздвигла крест и основала храм во имя Святой Троицы. Он стал главным собором Пскова — славного града русского, именовавшегося с тех пор «Домом Святой Троицы». Таинственными путями духовного преемства через четыре столетия это почитание передано было преподобному Сергию Радонежскому.
11 мая 960 года в Киеве освятили храм Святой Софии — Премудрости Божией. Этот день отмечался в Русской Церкви как особый праздник. Главной святыней храма стал крест, полученный Ольгой при крещении в Константинополе. Храм, построенный Ольгой, сгорел в 1017 году, и на его место Ярослав Мудрый воздвиг церковь святой великомученицы Ирины, а святыни Софийского Ольгина храма перенес в доныне стоящий каменный храм Святой Софии Киевской, заложенный в 1017 году и освященный около 1030 года. В Прологе XIII века об Ольгином кресте сказано: «Иже ныне стоит в Киеве во Святой Софии в алтаре на правой стороне». После завоевания Киева литовцами Ольгин крест был похищен из Софийского собора и вывезен католиками в Люблин. Дальнейшая его судьба нам неизвестна. Апостольские труды княгини встречали тайное и открытое сопротивление язычников. Среди бояр и дружинников в Киеве нашлось немало людей, которые, по словам летописцев «возненавидели Премудрость», как и святую Ольгу, строившую Ей храмы. Ревнители языческой старины все смелее поднимали голову, с надеждой взирая на подрастающего Святослава, решительно отклонившего уговоры матери принять христианство. «Повесть временных лет» так повествует об этом: «Жила Ольга с сыном своим Святославом, и уговаривала его мать креститься, но пренебрегал он этим и уши затыкал; однако если кто хотел креститься, не возбранял тому, ни издевался над ним ... Ольга часто говорила: «Сын мой, я познала Бога и радуюсь; вот и ты, если познаешь, тоже начнешь радоваться». Он же, не слушая сего, говорил: «Как я могу захотеть один веру переменить? Мои дружинники этому смеяться будут!» Она же говорила ему: «Если ты крестишься, все так же сделают».

Он же, не слушая матери, жил по языческим обычаям, не зная, что если кто матери не слушает, попадет в беду, как сказано: «Если кто отца или матерь, не слушает, то смерть примет». Он же к тому еще и сердился на мать ... Но Ольга любила своего сына Святослава, когда говорила: «Да будет воля Божия. Если Бог захочет помиловать потомков моих и землю русскую, да повелит их сердцам обратиться к Богу, как это было мне даровано». И говоря так, молилась за сына и за людей его все дни и ночи, заботясь о своем сыне до его возмужания».

Несмотря на успех своей поездки в Константинополь, Ольга не смогла склонить императора к соглашению по двум важнейшим вопросам: о династическом браке Святослава с византийской царевной и об условиях восстановления существовавшей при Аскольде митрополии в Киеве. Поэтому святая Ольга обращает Взоры на Запад — Церковь была в то время едина. Вряд ли могла знать русская княгиня о богословских различиях греческого и латинского вероучения.

В 959 году немецкий хронист записывает: «Пришли к королю послы Елены, королевы руссов, которая крещена в Константинополе, и просили посвятить для сего народа епископа и священников». Король Оттон, будущий основатель Священной Римской империи германской нации, откликнулся на просьбу Ольги. Через год епископом Русским был поставлен Либуций, из братии монастыря святого Альбана в Майнце, но он вскоре скончался (15 марта 961 г.). На его место посвятили Адальберта Трирского, которого Оттон, «щедро снабдив всем нужным», отправил, наконец, в Россию. Когда в 962 году Адальберт появился в Киеве, он «не успел ни в чем том, за чем был послан, и видел свои старания напрасными». На обратном пути «некоторые из его спутников были убиты, и сам епископ не избежал смертной опасности», — так повествуют летописи о миссии Адальберта.
Языческая реакция проявилась столь сильно, что пострадали не только немецкие миссионеры, но и некоторые из киевских христиан, крестившихся вместе с Ольгой. По приказу Святослава был убит племянник Ольги Глеб и разрушены некоторые построенные ею храмы. Святой Ольге пришлось смириться с происшедшим и уйти в дела личного благочестия, предоставив управление язычнику Святославу. Конечно, с ней по-прежнему считались, к ее опыту и мудрости неизменно обращались во всех важных случаях. Когда Святослав отлучался из Киева, управление государством поручалось святой Ольге. Утешением для нее были славные военные победы русского воинства. Святослав разгромил давнего врага Русского государства — Хазарский каганат, навсегда сокрушив могущество иудейских правителей Приазовья и нижнего Поволжья. Следующий удар был нанесен Волжской Болгарии, потом пришел черед Дунайской Болгарии — восемьдесят городов взяли киевские дружинники по Дунаю. Святослав и его воины олицетворяли богатырский дух языческой Руси. Летописи сохранили слова Святослава, окруженного со своей дружиной огромным греческим войском: «Не посрамим земли русской, но ляжем костьми здесь! Мертвые сраму не имут!» Святослав мечтал о создании огромной Русской державы от Дуная до Волги, которая объединила бы Русь и другие славянские народы. Святая Ольга понимала, что при всем мужестве и отваге русских дружин им не справиться с древней империей ромеев, которая не допустит усиления языческой Руси. Но сын не слушал предостережений матери.
Много скорбей пришлось пережить святой Ольге в конце жизни. Сын окончательно переселился в Переяславец на Дунае. Пребывая в Киеве, она учила своих внуков, детей Святослава, христианской вере, но не решалась крестить их, опасаясь гнева сына. Кроме того, он препятствовал ее попыткам утверждения христианства на Руси. Последние годы, среди торжества язычества, ей, когда-то всеми почитаемой владычице державы, крестившейся от Вселенского патриарха в столице Православия, приходилось тайно держать при себе священника, чтобы не вызвать новой вспышки антихристианских настроений. В 968 г. Киев осадили печенеги. Святая княгиня с внуками, среди которых был и князь Владимир, оказались в смертельной опасности. Когда весть об осаде достигла Святослава, он поспешил на помощь, и печенеги были обращены в бегство. Святая Ольга, будучи уже тяжело больной, просила сына не уезжать до ее кончины. Она не теряла надежды обратить сердце сына к Богу и на смертном одре не прекращала проповеди: «Зачем оставляешь меня, сын мой, и куда ты идешь? Ища чужого, кому поручаешь свое? Ведь дети Твои еще малы, а я уже стара, да и больна, — я ожидаю скорой кончины — отшествия к возлюбленному Христу, в которого я верую; я теперь ни о чем не беспокоюсь, как только о тебе: сожалею о том, что хотя я и много учила и убеждала оставить идольское нечестие, уверовать в истинного Бога, познанного мною, а ты пренебрегаешь этим, и знаю я, что за твое непослушание ко мне тебя ждет на земле худой конец, и по смерти — вечная мука, уготованная язычникам. Исполни же теперь хоть эту мою последнюю просьбу: не уходи никуда, пока я не преставлюсь и не буду погребена; тогда иди, куда хочешь. По моей кончине не делай ничего, что требует в таких случаях языческий обычай; но пусть мой пресвитер с клириками погребут по обычаю христианскому мое тело; не смейте насыпать надо мною могильного холма и делать тризны; но пошли в Царьград золото к святейшему патриарху, чтобы он совершил молитву и приношение Богу за мою душу и раздал нищим милостыню».


«Слыша это, Святослав горько плакал и обещал исполнить все завещанное ею, отказываясь только от принятия святой веры. По истечении трех дней блаженная Ольга впала в крайнее изнеможение; она причастилась Божественных Тайн Пречистого Тела и Животворящей Крови Христа Спаса нашего; все время она пребывала в усердной молитве к Богу и к Пречистой Богородице, которую всегда по Боге имела себе помощницею; она призывала всех святых; с особенным усердием молилась блаженная Ольга о просвещении по ее смерти земли Русской; прозирая будущее, она неоднократно предсказывала, что Бог просветит людей земли Русской и многие из них будут великие святые; о скорейшим исполнении этого пророчества и молилась блаженная Ольга при своей кончине. И еще молитва была на устах ее, когда честная душа ее разрешилась от тела, и, как праведная, была принята руками Божиими». 11 июля 969 года святая Ольга скончалась, «и плакали по ней плачем великим сын ее и внуки и все люди». Пресвитер Григорий в точности выполнил ее завещание.

Святая равноапостольная Ольга была канонизирована на соборе 1547 года, который подтвердил повсеместное почитание ее на Руси еще в домонгольскую эпоху.

Бог прославил «начальницу» веры в Русской земле чудесами и нетлением мощей. При святом князе Владимире мощи святой Ольги были перенесены в Десятинный храм Успения Пресвятой Богородицы и положены в саркофаге, в каких было принято помещать мощи святых на православном Востоке. Над гробницей святой Ольги в церковной стене было окно; и если кто с верой приходил к мощам, видел через оконце мощи, причем некоторые видели исходящее от них сияние, и многие одержимые болезнями получали исцеление. Приходившему же с маловерием оконце но открывалось, и он не мог видеть мощей, а только гроб.

Так и по кончине святая Ольга проповедовала вечную жизнь и воскресение, наполняя радостью верующих и вразумляя неверующих.

Сбылось ее пророчество о злой кончине сына. Святослав, как сообщает летописец, был убит печенежским князем Курей, который отсек голову Святослава и из черепа сделал себе чашу, оковал золотом и во время пиров пил из нее.

Исполнилось и пророчество святой о земле Русской. Молитвенные труды и дела святой Ольги подтвердили величайшее деяние ее внука святого Владимира (память 15 (28) июля) — Крещение Руси. Образы святых равноапостольных Ольги и Владимира, взаимно дополняя друг друга, воплощают материнское и отеческое начало русской духовной истории.

Святая равноапостольная Ольга стала духовной матерью русского народа, через нее началось его просвещение светом Христовой веры.

Языческое имя Ольги соответствует мужскому Олег (Хельги), что означает «святой». Хотя языческое понимание святости отличается от христианского, но оно предполагает в человеке особый духовный настрой, целомудрие и трезвление, ум и прозорливость. Раскрывая духовное значение этого имени, народ Олега назвал Вещим, а Ольгу — Мудрой. Впоследствии святую Ольгу станут называть Богомудрой, подчеркивая ее главный дар, ставший основанием всей лествицы святости русских жен — премудрость. Сама Пресвятая Богородица — Дом Премудрости Божией — благословила святую Ольгу на ее апостольские труды. Строительство ею Софийского собора в Киеве — матери городов Русских — явилось знаком участия Божией Матери в Домостроительстве Святой Руси. Киев, т.е. христианская Киевская Русь, стала третьим Жребием Божией Матери по Вселенной, и утверждение этого Жребия на земле началось через первую из святых жен Руси — святую равноапостольную Ольгу.

Христианское имя святой Ольги — Елена (в переводе с древнегреческого «Факел»), стало выражением горения ее духа. Святая Ольга (Елена) приняла духовный огонь, который не угас во всей тысячелетней истории Христианской России.

четвртак, 18. јул 2013.

СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ

Сабор новомученика Гламочких и Куленвакуфских

Свештеномученик Симо Гламочки
Свештеномученик Симо (Бањац) рођен је 1871. године у Горњем Рибнику. Богословију у Раљеву завршио је 1893. године. Од 1894. до 1896. године био је учитељ у Кључу и Доњем Вакуфу. Свештенички чин примио је 1897. године. Служио је у парохијама Смољани, Камену и Гламочу. Заклале су га усташе, уочи Илиндана 1941. године у Гламочу. Свештеномученик Мирко Гламочки
Свештеномученик Мирко (Стојисављевић) рођен је у Отишићу код Сења 1885. године. По завршетку Богословије у Задру рукоположен је за свештеника 1909. године. Служио је у гламочкој цркви. С двадесетједногодишњим сином Новицом бачен је у јаму Корићни 30. јула 1941. године. Новомученик Новица Гламочки
Новомученик Новица био је син гламочког свештеника Мирка Стојисављевића. У својој двадесет првој години с оцем и многим другим Србима бачен је у јаму Корићни 30. јула 1941. године. Свештеномученик Родољуб Куленвакуфски
Свештеномученик Родољуб (Самарџић) рођен је 16. марта 1907. године у Рогатици. По завршетку Богословије рукоположен је за свештеника 16. марта 1931. године. Службовао је у Дрнишу, Метковићу, Трепљуху и Гламочу. Убијен је заједно са женом и децом у јуну 1941. године за време великог покоља Срба у Куленвакуфу. Убили су га тек пошто је гледао клање супруге и деце. Исповедник Вукосав Куленфакуфски
Протојереј Вукосав (Милановић) рођен је 1865. године у селу Суваја код Босанског Петровца. По завршетку Богословије у Раљеву рукоположен је за свештеника 1892. године. Служио је у Куленвакуфу, где је и пензионисан. Ухапшен је крајем јула 1941. године с децом и унучићима. Пошто је био слеп усташе су га натерале да слуша како му кољу децу. Од туге и жалости умро је касније у Лици.

СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ

Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки
                                                      Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки            
Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

среда, 10. јул 2013.

Св. АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ - ПЕТРОВДАН

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).


Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.


Тропар (глас 4): Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани —
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки — свет обогатише,
Узници и слуге — сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више —
Апостоли смрћу царство задобише.


 

РАСУЂИВАЊЕ Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узви-сили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса" факирска личе на животворна чудеса хришћанска.

 

С Р П С К И С В Е Т И Т Е Љ И

Сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских
                                   Сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских


 Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана.
Светеномученик Петар, митрополит Дабробосански
Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.
Исповедник Варнава, епископ Хвостански
Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.
Преподобномученици Житомислићки
Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.
Свештеномученик Момчило ЧелебићкиСвештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.
Свештеномученик Добросав Доњевакуфски
Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.
Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче
Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.
Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче
Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.
Свештеномученик Јован Возућки
Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.
Исповедник Божидар Биљешевски
Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година.
Свештеномученик Богдан Сарајевски
Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.
Свештеномученик Трифун Илијашки
Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године.
Свештеномученик Велимир Кошутички
Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године.
Свештеномученик Божидар Которски
Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.
Свештеномученик Миладин Биљешевски
Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.
Свештеномученик Марко Купрески
Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.
Свештеномученик Димитрије Никшићки
Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба.
Свештеномученик Будимир Добрунски
Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године.
Свештеномученик Реља Блажујски
Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира.
Исповедник Лазар Арадски
Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године.
Свештеномученик Саво Брезански
Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији.
Свештеномученик Саво Сарајевски
Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године.
Свештеномученик Милорад Илинобрдски
Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године.
Свештеномученик Ратомир Дубочки
Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.
Свештеномученик Михаило Прибојски
Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године.
Свештеномученик Душан Бучевски
Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима.
Свештеномученик Добросав Сјеверински
Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године.
Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски
Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године.
Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки
Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.
Свештеномученик Андрија Пљеваљски
Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.
Свештеномученик Слободан Пљеваљски
Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године.
ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ, ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР СИМО БАЊАЦ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИРКО СТОЈИСАВЉЕВИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИЛАН БАЊАЦ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР ВУКОСАВ МИЛАНОВИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИЛАН ПОПОВИЋ, ПРЕЗВИТЕР РОДОЉУБ САМАРЏИЋ и СВЕШТЕНИК ДАМЈАН ШТРБАЦ.
11. јул (28.јун)
 

недеља, 07. јул 2013.

РОЂЕЊЕ Св. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ - ИВАЊДАН

РОЂЕЊЕ Св. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ - ИВАЊДАН

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).



Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.