недеља, 24. новембар 2013.

Житије Светог Стефана Дечанског краља српског


субота, 23. новембар 2013.

Где цвета лимун жут (Цео филм)


Святой мученик король Стефан Дечанский


Святой Стефан был старшим сыном короля Милутина. Мученической была его земная жизнь, мученической была и кончина. Его отец, по наущению мачехи Стефана, отослал сына в монастырь Пантократор в Константинополе, приказав ослепить его в дороге. Святитель Николай Чудотворец явился святому Стефану и сказал: «Не бойся, Стефан, твои очи поручены мне и в надлежащее время я верну их тебе». Стефан провел пять лет в строжайшей аскезе, которую совершал, как совершенный монах. Он прославился своею мудростью; по его совету Император выслал из столицы еретика Варлаама. С чудесно возвращенным зрением Стефан вернулся в родную Сербию, где правил в течении десяти лет. Он построил Дечанский монастырь, один из прекраснейших памятников сербского благочестия, в котором его нетленные мощи почитаются даже местными мусульманами.

Тропарь Стефану Дечанскому,  король Сербскому


В терпении добрострадальных под­виг твоих
многообразныя раны претерпел еси,
и по кончине своей
венец от Бога с мученическими лики восприемлеши,
и в земли кротких достойно водворяешися, блаженне,
о нас Христа Бога моли
даровати душам нашим велию милость.

Тропарь Перенесение мощей


Царскую диадиму обагрил еси кровию твоею, Богомудре великомучениче,
за скиптр крест в руку приим,
явился еси победоносец
и яко жертву непорочну принесл еси себе Богу.
От родителей твоих очию зеницы лишен был еси, и в заточении пребыл еси,
и от своих удавлен еси.
И ныне, радуяся, предстоиши Святей Троице.
Тем празднуем днесь пренесение честных мощей твоих
и обновление честнаго кивота,
блаженне Стефане, молися о державе сродник твоих,
благоугодней быти ей
и сыновом сербским спастися.

уторак, 19. новембар 2013.

Драгољуб П. Илић







                                                                Дивна Илић и Драгољуб П. Илић

Хронологија књижевног живота у Бору током 20. века

                Први завичајни књижевни стваралац кога бележи Библиографија борског књижевног стваралаштва 20. века је Драгољуб П. Илић. Он је са својом супругом, учитељицом Дивном, дошао у Бор 1906. године да образује и васпитава ученике у борској основној школи. Његово име налази се и на списку истакнутих учитеља Бора и околине из 1921. године али, највероватније, убрзо потом са породицом 1) одлази у Београд. Драгољуб П. Илић је био свестрана личност „одличан познавалац школских питања, љубитељ књиге и уметности, посебно наклоњен музичком стваралаштву”. О његовом преданом раду сведочи на својствен начин и Српска библиографија у чијој се четвртој књизи налазе 143 библиографска записа књига које је Драгољуб П. Илић објавио.²) То су пре свега декламатори, уџбеници и приручници за наставу музике, историје, српског језика и познавањe природе.
              За ову библиографију занимљиве су две његове књиге штампане 1918. и 1919. године. Прву чине два садржајно самостална рада: „Изгнаник”, емотивна, лирска проза, и приповетка „Свете жртве”, а друга књига носи назив Изгнаничке песме. Књижевно стваралаштво Д. П. Илића и мотивски и емотивно одредило је родољубље и трагизам Првог светског рата, а специфичну, борску боју носи последњи циклус Изгнаничких песама „Рудари”.
                                                                  Драгољуб П. Илић
2. Srpska bibliografija 1868-1944



Породица ДРАГОЉУБА П. ИЛИЋА у Београду

недеља, 10. новембар 2013.

Святитель Арсений, архиепископ Сербский


Святитель Арсений, архиепископ Сербский, большую часть жизни провел иноком в Жичском монастыре. В 1233 году за строго подвижническую жизнь был посвящен в сан архиепископа Сербии. После тридцатитрехлетнего мудрого управления паствой святой отошел ко Господу в 1266 году. Мощи его покоятся в Печской обители.

Тропарь Арсению, архиеп. Сербскому


Милости наставниче и благоутробия сокровище,
еже всем отверзл еси,
правоверия учителю и архиереев Божественное удобрение,
отче наш, иерарше Арсение,
нищих был еси заступник:
тем моли Христа Бога,
просветити души наша, да не когда уснем в смерть.

Стефан Урошиц Немањић




Стефан Урошиц Немањић - српски кнез (крај XIII и XIV век), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине. Умро је млад и сахрањен је као монах Стефан у манастиру Светог Ахилија у Ариљу, задужбини његовог оца. Према легенди, из гроба му је текло миро, због чега га је Српска православна црква прогласила за светитеља. Манастир Тавна на Мајевици, у Босни сматра се задужбином њега и његовог брата Владислава. Неки извори тврде да је њихова, као и њиховог оца, задужбина и манастир Папраћа.

Свети мученик Стефан Дечански краљ српски




Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.


Тропар (глас 4): Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
Муке и гоњења поднесе хришћански,
И кад се чињаше од свију побеђен
Он победник беше, силан, неповређен.
Свог оца победи дугом трпљивошћу,
А Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
А Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше —
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
А небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
Од небеске силе он бејаше силан,
Од Христа му беше и сила и слава,
Од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
Зато све душмане на крају победи.
 
Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Помоли се за нас, о чудесни краље,
Да нам Бог спасење и милост пошаље.

Јеленa Анжујскa, краљица српска




Супруга благоверног краља Српског Уроша I (1243 —1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала. „Несмућене душе и кротка срца увек је Богу молитве приносила", каже за њу животописац њен и њених синова, Свети архиепископ Данило II. Од свога труда и имања она подиже дивну задужбину своју манастир Градац на Ибру и посвети га Благовештењу Пресвете Богоматере. Она такође својим трудом подиже школу и сиротиште за женску децу у свом дворцу Брњацима (на горњем Ибру). Пред смрт, у дубокој старости, богољубива краљица се замонашила, добивши на мо нашењу име Јелисавета. Монаштво прими у цркви Светог Николе у Скадру, коју цркву она беше подигла и украсила. Упокојила се Света Јелена у свом двору у Брњацима на Ибру, и била погребена у својој задужбини манастиру Градцу. Сахрани су присуствовали њен син Св. краљ Милутин, архиепископ Српски Сава III из Пећи, епископ Бањски Данило и епископ Рашки Павле. На њеном погребу је била и безбројна сиротиња, коју је ова милостива краљица хранила и издржавала. Након три године њено свето тело би обретено нетљено. А обретење би после њеног чудесног јављања епнскопу Рашком Павлу, кога је Света Јелена поштовала за живота као свог рођеног оца. Епископ Павле је уз молитве и песме извадио тело Свете Јелене и положивши га у кивот ставио у храму манастира Градца испред, иконостаса. Света Јелена је са својим светим синовима обновила и манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра.

Преподобни Теоктист – Стефан Драгутин Немањић




Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године. Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци. Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоктист. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.


Тропар (глас 4): Божанским страхом као огњем си распалио своју душу, очистивши је покајањем и украсивши је кротошћу и смирењем. Зато си доспео ка невечерњој Светлости, Господу Христу, преподобни оче Теоктисте, и сада тросунчаном светлошћу озарен, на небесима ликујеш. Моли се за нас, који са вером поштујемо свету успомену твоју.

Свети краљ Милутин


Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331). Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".


Тропар (глас 3): На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост.




Светитељ Божији Милутин витешки
Задатак имаше велики и тешки,
Да одбрани веру од злих расколника,
И народ од многих љутих насилника.
Бич Палеологу и бич Латинима
Милутин ликова над свим невернима.
Највеће му благо — православна вера,
К'о Јустинијану, круни од бисера!
И к'о Јустинијан многе цркве диже,
Славу славном Христу по свету уздиже.
Пословима царским царски управљаше,
Ал' од Бога Христа ум не растављаше;
Зато срца беше чиста и незлобна.
У вртлогу света — ума преподобна.
Бог што срце гледа и по срцу суди
Милутину краљу бесмртност досуди,
Бесмртност му душе и нетљеност тела,
И гле, краља светог имамо свецела!
О чудесни краљу, без страха од људи,
Пред Господом живим заступник нам буди,
Греховне немани да се опростимо,
И небеско царство с тобом наследимо.

 
Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"

петак, 08. новембар 2013.

Свети Арсеније архиепископ Пећски


Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми, пос!ти и благослови храмъ сей... помените же и мене гр!шнаго Арсенија". Сахрањен ту у Пећском храму.


Тропар (глас 8): Наставниче милости, учитељу Православља, богонадахнути украсу архијереја, оче наш, јерарше Арсеније, заступниче сиромашних, ризницо милосрђа која је отворена за све: Моли Христа Бога да просвети душе наше, да не би никада заспали на смрт.

Мудри архијереј свети Арсеније
Своју моћ чудесну и данас не крије,
Он притиче Богу с благим молитвама,
И помаже верним Христовим слугама;
Он приступ имаде код вишњега Бога,
Јер се удостоји царства небескога.
Када Шишман љути, владалац Бугара,
Обитељ у Пећи хтеде да похара,
Коначи му војска близу манастира,
Ал те ноћи црне не имаде мира.
Стуб огњени сјајан од неба се јави,
Шишманова војска страхом се престрави,
Па побеже војска трагом без обзира
Од светиње Пећске где светац почива.
Бог дарова венац силине и славе
Наследнику дивном светитеља Саве.
Он настави дело славног претходника
Те са светим Савом поста роду дика.
Ми молимо сада светог Арсенија,
Благодат његова на нам' да просија.

среда, 06. новембар 2013.

„Свих жалосних радост"




Тако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост": нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш". Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.

О Пресвета Божја Мати,
жалосних радости,
И грешнима нама даруј
од твоје милости.
На престолу вечног царства
ти Сина имадеш,
И све наше муке видиш,
све их редом знадеш.
Ти си увек Христа Бога
за верне молила,
Премноги си бол и муку
скорбним утолила.
Но не престај, Света Дево,
до краја времена,
Молити се за спасење
нашега племена.
Славнијом те Бог учини
и од Серафима,
О похитај, о помози
свима жалоснима!
 
Тропарь Божией Матери пред иконой Ее 'Всех скорбящих Радость'
глас 4
Не умолчим никогда, Богородице, силы Твоя глаголати недостойнии: аще бо Ты не бы предстояла молящи, кто бы нас избавил от толиких бед, кто же бы сохранил доныне свободны? Не отступим, Владычице, от Тебе, Твоя бо рабы спасаеши присно от всяких лютых.

 
Кондак Божией Матери пред иконой Ее 'Всех скорбящих Радость'
глас 6
Не имамы иныя помощи, не имамы иныя надежды, разве Тебе, Владычице, Ты нам помози: на Тебе надеемся и Тобою хвалимся, Твои бо есмы раби, да не постыдимся.

Икона Божией Матери ''Всех скорбящих Радость''



Икона Божией Матери "Всех скорбящих Радость" прославилась чудотворением в 1688 году. Родная сестра патриарха Иоакима (1674-1690) Евфимия, жившая в Москве, долгое время страдала неизлечимой болезнью. Однажды утром, во время молитвы, она услышала голос: "Евфимия! Иди в храм Преображения Сына Моего; там есть образ, именуемый "Всех скорбящих Радость". Пусть священник отслужит молебен с водосвятием, и получишь исцеление от болезни". Евфимия, узнав, что такая икона, действительно, есть в Москве, в храме Преображения на Ордынке, исполнила повеление Пресвятой Богородицы - и исцелилась. Это произошло 24 октября 1688 года. Сведения об иконе Божией Матери "Всех скорбящих Радость" (с грошиками), явленной в Петербурге в 1888 году, помещены 23 июля.
Ин тропарь Божией Матери пред иконой Ее Всех скорбящих радосте
глас 4
Днесь пресветло красуется славнейший град Москва, имея чудотворную икону Владычицы нашея Богородицы: та бо, верным являющи чудеса, низпосылает дары целебныя. Сего ради и мы с верою припадающе молимся, и на Тоя пречистый образ взирающе, яко истинную Самую зрим Владычицу нашу Присно деву Богородицу, и умильно глаголем: воззри, Мати Божия, оком милости, простри к нам руце Твои пречистыя, якоже на иконе Твоей сие зрится, и подаждь всем скорбящим радость, больным от всех недугов исцеление и от бед избавление, яко Ты еси скорая Предстательница о душах наших.
Ин тропарь Божией Матери пред иконой Ее Всех скорбящих радосте
глас 8
Ко источнику приснотекущему милосердия, Пречистей Деве Богородице, притецем, людие вси, священницы же и иноцы, мужие, и жены, и чада, здравии и болящие, в покаянии вопиюще и умильно глаголюще: Владычице, помози грешным рабом Твоим, яви яко Благая славу Твою, присно потщися умилосердитися на ны, испросити очищение душ и телес наших от Источника жизни нашел, Бога, Егоже родила еси, едина Благословенная.
Тропарь Божией Матери пред иконой Ее 'Всех скорбящих Радость'
глас 4
К Богородице прилежно ныне притецем, грешнии и смиреннии, и припадем, в покаянии зовуще из глубины души: Владычице, помози, на ны милосердовавши, потщися, погибаем от множества прегрешений, не отврати Твоя рабы тщи, Тя бо и едину надежду имамы.
Тропарь Божией Матери пред иконой Ее 'Всех скорбящих Радость'
глас 4
Не умолчим никогда, Богородице, силы Твоя глаголати недостойнии: аще бо Ты не бы предстояла молящи, кто бы нас избавил от толиких бед, кто же бы сохранил доныне свободны?  Не отступим, Владычице, от Тебе, Твоя бо рабы спасаеши присно от всяких лютых.
Кондак Божией Матери пред иконой Ее 'Всех скорбящих Радость'
глас 6
Не имамы иныя помощи, не имамы иныя надежды,  разве Тебе, Владычице,  Ты нам помози: на Тебе надеемся и Тобою хвалимся, Твои бо есмы раби, да не постыдимся.

петак, 01. новембар 2013.

Свети Исповедник Висарион


Преподобни исповедник и мученик Христов Висарион Сарај рођен је 1714. године у месту Мајдан у Босни, од родитеља Максима и Марије. Крштено му је име било Никола. Још од детињства беше побожан и наклоњен повученом и молитвеном животу. У својој осамнаестој години отишао је У Свету Земљу да посети Света Места. Тамо се у манастиру Светог Саве Освећеног замонашио и добио монашко име Висарион. По повратку из Свете Земље, посетио је манастире Свете Горе. По повратку пак у своју отаџбину, ступио је у манастир Пакру у Славонији, где је као ђакон служио седам година. Ту је био рукоположен и у чин свештеника. Овде се преподобни Висарион прочуо по народу по свом побожном и светом животу, а такође и по томе што је дивно и слаткоречиво проповедао реч Божју. Покренут љубављу према оним местима где је живео и проповедао Господ његов, преподобни је затим још једном посетио Света Места, па се вратио међу свој православни народ да сведочи и проповеда Христа Распетога и Васкрслог. У то време православни народ на Балкану, особито на територији Аустроугарске монархије, страдао је веома од римокатоличке унијатске пропаганде. Јер су Латини настојали милом и силом да принуде православне да се одрекну своје отачке вере и да уместо послушности Христу, Апостолима и Светим Оцима, подчине се Римском папи. Овај притисак на православне особито је чињен у вре.ме Марије Терезије (1741-1780 г.), и то нарочито у Банату, Ердељу и Трансилванији (у Румунији). Пре тога, у овим крајевима вршена је над православнима калвинистичка (протестантска) пропаганда и насиље, но православни Срби и Румуни остали су непоколебљиви и нису одустали од своје свете вере.


Тропар (глас 3): Борче за Православље, анђелском трубом будио си у душама верних смелост, да исповедају праву веру, хранивши народ истином и јасном науком. Велика су била дела труда твојега, велика усрдност за проповедање, велики је био и плод твоје праведне борбе, увек помињани војниче Христов, Свети Висарионе.

Празници посвећени мртвима- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.


Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле.
- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.
Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређују су гробови. Човеков живот овде на земљи се не завршава смрћу. Христос је умро за нас, нудећи нам спасење и живот вечни. Нажалост, има оних који то не прихватају, већ више воле да буду робови греха, смрти и Сатане, него слободна деца Божија. "А онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име Његово" (Јов. 1,12). При другом доласку Христовом, по речима Јеванђеља: "А када дође син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи и разлучиће између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И оставиће овце са десне стране: ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремано од постојања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах, примисте ме; наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте к мени... Тада ће рећи онима што су служили сатани: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим". Због тога бдимо и водимо бригу о нашим душама. Бринимо и о онима који су се упокојили до другог доласка Господњег. Јер молитва праведника много може да помогне. Сваки човек је створ Божији. И брига за сваку душу је неопходна. Јер Христос нам препоручује у Јеванђељу да се више радује кад нађе једну изгубљену овцу него оних деведесет девет што су са Њим. И ми морамо да се молимо Богу за све оне који су са нама и оне који су се преселили из овог земаљског живота у онај вечни. То је дужност сваког члана Цркве. Брига деце за родитељима и сродницима који су се упокојили је веома важна, како за њих саме тако исто и за упокојене. Црква се моли Богу за све људе и за њу су сви живи пред Богом. Они који су чинили добро у Божијој су близини и спремно чекају други Христов долазак. Све оне који су се удаљили од Бога, Бог чека на њихово покајање. Човек је тај који одлучује да ли ће бити са Богом или против Њега. Црква нам је одредила и дане када и како треба да их проводимо да би наш живот имао крајњи циљ. Суботу је посветила за умрле, а недељу за нас живе кад треба да се молимо Богу у заједници.  


 Субота је дан посвећен умрлима, заправо упокојеним душама. Тог дана више него осталих дана ми гледамо други свет, видећи у мислима мноштво оних који су живели на земљи пре нас и општили са њим. На почетку, морамо направити разлику, јер неке од њих славимо, а за неке се молимо. Први су свет моћни на челу са Пресветом Богородицом; други су они безбројни који су умрли, чија нам судбина горе није позната већ само Богу. Субота нас подсећа на Христову проповед у Аду после Његове смрти на Крсту, у времену од три часа по подне на Велику суботу до сучевог изласка. У недељу кад је васкрсао. Јер чак и у смрти, Он није поштовао стару суботу. Св. Петар то објашњава: "Зато се и мртвима проповеда Јеванђеље, да приме суд о човјеку и тијелом, а по Богу да живе духом" (Петр. 4,6). Више и јасније имамо у црквеној песми. "У пакао Ти си сишао Спаситељу мој, и после разарања адских капија, будући Свемоћни, ти си устао опет са онима који су умрли, будући Творац. Ти си ишчупао жалом смрти, о Христе! И ослободио си Адама од проклетства, о Човекољупче! Спаси нас, о Господе!" У Православној Цркви, помен у молитвама за умрле држи се као апостолска традиција забележена у прастарој литургији Св. Јакова, а потврђено од светих отаца. Чврста вера за мртве у Православној Цркви је увек била важна и молитве (помени) посебно изнете на Светој Литургији, сви православни су у мислима подједнако повезани са својом преминулом родбином, рођацима и пријатељима.

Преподобни Прохор Пчињски



Прохор је рођен у првој половини XI века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота. После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру преподобног Прохора Пчињског под планином Козјак. О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Српска црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).


Тропар (глас 1): Пустињи житељ, и в тјелеси ангел, и чудотворец показалсја јеси, богоносне отче наш Прохоре, постом, бдјенијем, молитвоју, небеснаја дарованија примиј, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебе. Слава давшему ти крјепост, слава вјенчашему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјемисцјељенија.

Свети отац Прохор од ране младости
Склони се од света и сујетљивости,
У посту и зноју трудно се напреза
Докле душу диже и с Богом је веза.
Зверови му шумски другови бејаху,
Ангели га светли самотног чуваху,
Светитељи Божји дивљаху се њему,
Јер их свети Прохор достиже у свему,
А Господ му даде благодат обилну,
Власт над демонима, велику и силну,
Моћ над болестима и разним мукама,
Да тужним помаже својим молитвама...
Трудовима Прохор небеса присвоји.
И небесног царства он се удостоји.
Удостоји себе, и другим помаже
Да у царство дођу, који царство траже.
Он пролазно баци, и вечно прихвати
Драгоцено благо — малом ценом плати.
Чудотворац Прохор у небеском Рају.
У небеском сада сав се блиста сјају,
И помаже оне, који му се моле.
Који Христа Бога верују и воле.