четвртак, 06. јануар 2011.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Symbolism in the Star of Bethlehem

Much has been written about the astronomical possibilities of the Christmas Star, even the astrological signs, but could the Star of Bethlehem be an angel?

Miracles are unexplainable events at the time of occurrence. For many, miracles are basic beliefs which can bolster or try one's faith. Many such miracles make up a part of the Christmas traditions. These traditions may mean different things to different people, actual events, miracles, or symbols .

For the Christian, one of the great wonders of Christmas is the star that appeared around the time of the birth of Jesus. This star of Bethlehem traditionally led the Wise Men from the East , also known as the Magi, to the site of the birth of Jesus. According to scripture (Matthew 2:7–10) this star preceded the Wise Men on their journey until it came and stood over where the young child was.

But was this heavenly object which led the Magi and stood over the place of the Christ Child an astronomical object or a supernatural object—a star or an angel?

Prophecy of the Star

The Star Prophecy from the Old Testament (Numbers 24:17) was used by radical and revolutionary Jews from 70 B.C.E., to stir and comfort with the foretelling of the ”Star of Jacob,” which was interpreted by some theologians as the coming of a Messiah: I see Him, but not now; / I behold Him, but not near; A Star / shall come out of Jacob; / A Scepter shall rise out of Israel, / And batter the brow of Moab, / And destroy all the sons of tumult.

The Star of Bethlehem has been seen by many Christians as a miraculous symbol of the birth of Jesus, but there are also those who see it as an actual astronomical event—a nova, comet or a special conjunction that occurred at the time of the foretold birth. A conclusion about such an event has yet to be reached by most astronomers.

The ancients—the Greeks, Romans and even the Hebrews--believed that astronomical phenomena heralded actual events on earth, such as the birth of important rulers and heroes.

Origen in the 3rd century C.E. argued for a naturalistic explanation of the Star of Bethlehem. John Chrysostom, a century later, viewed the star quite differently, as one of many miracles occurring at the birth when he said:

"How then, tell me, did the star point out a spot so confined, just the space of a manger and shed, unless it left that height and came down, and stood over the very head of the young child? And at this the evangelist was hinting when he said, "Lo, the star went before them, till it came and stood over where the young Child was."

The Star as an Astronomical Object



There have been many theories in modern times about an astronomical or astrological occurrence at the time of the birth of Jesus, but many of these conjunctions, novas, comets, pulsars, double eclipses or supernovas at the appropriate range of time would not have been sufficiently bright to the naked eye to match the scriptural verses.

The Star in Eastern Orthodoxy

According to the Eastern Orthodox Church and others, the Star of Bethlehem which led the Magi was not an astronomical event, but it was rather a supernatural being--an angel . This angel was sent by God to lead the Magi to the Christ Child and the world to the dawn of a new light of knowledge, as seen in the Troparion of the Nativity: Your birth, O Christ our God, / dawned the light of knowledge upon the earth. / For by Your birth those who adored stars / were taught by a star / to worship You, the Sun of Justice, / and to know You, Orient from on High. / O Lord, glory to You.

Епископ Артемије Божићна Посланица (видео)

http://http://www.eparhija-prizren.org/sr/episkop/4-besede/121-episkop-artemije-bozicna-poslanica.html

Рождество Твоје - тропар, 4.глас






Рођење Христово – Божић

Тропар

глас 4.

Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти!

Кондак

глас 3.

Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог.

Тропар праздника
глас 4
Рождество Твое, Христе Боже наш, возсия мирови свет разума, в нем бо звездам служащии звездою учахуся Тебе кланятися, Солнцу Правды, и Тебе ведети с высоты Востока. Господи, слава Тебе!

Кондак праздника
глас 3
Дева днесь Пресущественнаго раждает, и земля вертеп Неприступному приносит, Ангели с пастырьми славословят, волсви же со звездою путешествуют, нас бо ради родися Отроча Младо, Превечный Бог.


ДВА БОЖИЋНА КАНОНА
Козме, Мелода и Јована Дамаскина


ПРВА ОДА

Први канон (Господина Козме), глас 1:

Ирмос: Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе! - Јер Он се прослави.

Онога који је створен по Божјем лику, упропашћеног преступом, свега препуштеног пропадању, отпадника од божанственог живота, мудри Створитељ изнова пресаздава. - Јер Он се прослави.

Видевши како човек, кога је рукама створио, пропада, Саздатељ, нагнувши небеса, сиђе и оваплотивши се од божански чисте Дјеве, целога га проже [Својим божанским] бићем. - Јер Он се прослави.

Мудрост, Реч, Сила, Син и Сјај Оца, Христос Бог, очовечивши се кришом од сила, како надземних тако и оних са земље, обновио нас је. - Јер Он се прослави.

Други канон (Јована Монаха), исти глас 1.:

Ирмос: У давнини Господар је чудесно спасао народ, мокри талас учинивши сухом земљом.

Својевољно пак од родивши се Дјеве, проходним нам учини пут ка своду небеском.

Њега, по суштини једнака Оцу и људима, славимо.

Из утробе освећене, чија је јасна праслика несагорива купина, изађе Реч - Бог помешан са смртним обличјем,

укидајући древно горко проклетство над намученом Евином утробом.

Њега ми смртни славимо.

Тебе саосећајног, у пелене повијеног, у пећини худој, као Реч која дође да утиша грех, јасно показа магима звезда, Сунцу претходећи, а они са радошћу угледаше и ч овека и Господа.

ТРЕЋА ОДА

Ирмос: Сину пре векова од Оца непропадљиво рођеном, а недавно од Дјеве без семена оваплоћеном, Христу Богу, узвикнимо: „Ти узнесе рог наш, Ти си свет, Господе! “

Од блата начињени Адам, деоник више него изврсног задахнућа, па преваром женином у целости поданик пропадања, видевши Христа произашлог од жене, виче: „Ти се ради мене саобрази мени, Ти си свет, Господе!“

Уподобивши се обличјем расточености нас од безвредне глине обликованих и пруживши нам божанску природу делећи са нама тело од ње лошије, постао си човек остајући Бог. Ти уздиже рог наш, Ти си свет, Господе!

Весели се, Витлејеме, царе вођама јудејским! Из тебе изађе на видело Пастир Израиљев ношен на плећима херувима - Христос. Он узнесе рог наш, Он поста Цар свих.

Други канон:

Ирмос: Обазри се, Добротворе, на химне Својих слугу, зауздавајући надмену гордост врага и отклањајући, Свевидећи, одсуство опреза према греху, с обзиром на дубоку учвршћеност у вери појаца Твојих, Блажени.

Снебивао се збор пландујућих пастира кад је на чудан начин удостојен да види свачиме богат пород пречисте Невесте, исто као и чета бестелесних анђела [гледајући] Цара Христа без семена оваплоћеног.

Онај који господари небеским висинама из милосрђа се запућује међу нас преко безневесне Девојке.

Првобитно нематеријалан, накнадно постаје у тело оденута Реч - да Себи привуче палога човека, Своје првенствено створење.

(... затим мала јектенија, па )

ИПАКОЈ, глас 8:

Теби, детенцету што лажи у јаслама, небо доведе првине од незнабожаца, маге које позва путем звезда. А они беху запањени не скиптрима и престолима, него крајњом сиротињом. Та шта је јадније од пећине? Шта понизније од пелана? У њима заблиста богатство Твога Божанства, Господе. Слава Ти!

(... и наставља се канон... )

ЧЕТВРТА ОДА

Ирмос: Изникао си из Дјеве као она стабљика из Јесејевог корена и као онај цвет из њега, Христе. Дошао си као онај хваљени из горе засењене честаром, оваплотивши се од оне која није упознала мужа, нематеријални Боже. - Слава Твојој моћи, Господе!

Као онај кога давно Јаков предсказа као очекивање незнабожаца, заблистао си из Јудина племена, Христе, и дошао си да однесеш моћ Дамаска и плен Самарије, преокрећући заблуду у лепоту вере у Бога. - Слава Твојој моћи, Господе!

Поверенике речи пророка Валаама, мудре посматраче звезда, испунио си радошћу засјавши као она звезда од Јакова, Господару, и јасно си прихватио њих који су Ти донели дарове вредне примања као приносиоце првина од незнабожаца.

Као киша на кошевину, као капља што капље на земљу, тако си, Христе, сишао у утробу Дјеве. Етиопљани и Таршани, острва Арабијска и Саба Међанска, господари све земље, падоше пред Тебе. - Слава Твојој моћи, Господе!

Други канон:

Ирмос: Давно кроз песму пророк Авакум предсказа обновљење рода смртнога на неизрецив начин удостојен виђења праслике тога: из горе - која је Дјева - изађе млађано новорођенче - Реч која ће обновити људе.

Једнак људима појавио си се, Вишњи, добровољно примивши тело од Дјеве, да очистиш отров змијске главе, од врата иза којих не допире Сунце све приводећи, као Бог, живоносној светлости.

Незнабошци, некада пуни искварености, избегавши пропаст од супарника [људског], уздижу руке и пљешћући и попевајући исказују поштовање јединоме Христу као добротвору који нам је дошао из саосећања.

Иако изданак Јесејевог корена, ти си, Дјево, прешла границе бића смртних, родивши превечну Реч Очеву, [Христа].

Јер Он сам изволе да прође кроз твоју запечаћену утробу.

[да се подвргне себи] страном унижењу.

ПЕТА ОДА

Ирмос: Ти који си Бог мира и сажаљиви Отац послао си нам Гласника великог савета Твог, да нам пружа мир. Стога упућени ка светлости богопознања још за ноћи на јутарњој молитви славу Ти исказујемо, Човекољупче.

Приставши да се по царевој наредби попишеш међу слуге, Христе, нас слуге си ослободио од врага и греха; Себе у целости ускладивши са нашом убогошћу, на основу тога јединства и заједништва земљаног створа си обоготворио.

Ето, Дјева - како је давно речено - зачевши у утроби, роди Бога очовеченог, а да при томе оста Дјева. Преко ње ми грешни с Богом се мирећи, запевајмо јој с вером као оној која је стварно Богородица.

Други канон:

Ирмос: Дођи нама који Ти као Добротвору химну сада бодро упућујемо и као одахнуће од дела мрачне обмане из ноћи пружи нам удобни пут по коме се успињући можемо доћи до славе.

Потпуно занемаривши грубу мржњу против Себе, Господар је доласком у телу скршио врат душегубном моћнику, здружујући свет с нематаријалним бићима, пошто је Родитеља учинио приступачним творевини.

Народ [Божји], раније и дању у мраку, виде светлост вишњега светла док Син приводи Богу у наслеђе незнабошце, пружајући неизрециву благодат тамо где се много разбујао грех.

ШЕСТА ОДА

Ирмос: Јона као плод би избачен из утробе морске звери онакав какав је у њу доспео, а Реч, у утроби Дјеве настањена и [од ње] тело узела, изађе [из ње] сачувавши је неокрњеном, јер од кварења, коме [ни Сам] не подлеже, задржа нетакнутом [Своју] Родитељку.

Дође, оваплотивши се, Христос, Бог наш, из утробе коју Отац пре Данице створи. Он који држи узе безгрешних сила леже у јасле немуштих [животиња], повија се пеленама, а дреши пуно замршене узе грехова.

Као подмладак Адамов, дете материје, роди се Син и даде се вернима. Он је Отац и Челник будућег века и зове се Гласник великог савета, Он је Бог силни, Он под Својом влашћу држи сву творевину.

Други канон:

Ирмос: Над морским дубинама налазећи се, Јона Ти се молио да дођеш и буру зауставиш.

Ја пак, Христе, стрелом тиранина прободен, говорим Ти да се што брже појавиш као одстранитељ зала, пошто сам ја немаран.

Онај који беше у почетку уз Бога, Бог Реч, сада учвршћује наше некада немоћно биће, постаравши се да га сачува засебним од Свога, заједништвом изнова, по други пут, показујући да је слободно од трпљења.

Ради нас долази као Аврамов потомак да жалосно пале у мрак грехова уздигне од земљи погнутих у синове.

Он који настањује светлост сада изволе да мимо достојанства буде у јаслама ради спасења смртних.

(... затим мала јектенија, па ...)

КОНДАК, глас 3.
(Романа Мелода):

Данас Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.

ИКОС:

Башту едемску отвори Витлејем - ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо -ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Онде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да пије. Онде Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.

СИНАКСАР

25. дана месеца децембра празник је телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Стихови:

Бог - новорођенче, а Мајка - Дјева. Коју новину већу од ове виде творевина?

Девственица Марија породи се двадесет и петог.

Човекољубиви Бог, видевши како људски род трпи тиранију ђавола, сажали се па посла арханђела Свога Гаврила Богородици с поруком: „Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом!” Истог часа у њеној неоскврњеној утроби заче се Господ наш Исус Христос, Син Божји и Реч Његова. И када се навршило девет месеци од њеног зачећа цезар Август издаде наредбу да се попише сав народ на свету и посла Квиринија у Јерусалим и у Витлејем да спроведе попис. Тако и Јосиф, старатељ Богородице, дође, заједно са њом, у Витлејем да се попише. И како јој дође да се породи а због многог народа не нађе неку кућу, уђе у једну сиромашку пећину и онде, не губећи [девичанство], роди Господа нашег Исуса Христа. Онда Га пови у пелене као новорођенче, па Га положи и смести у јасле немуштих животиња - Њега Створитеља свега који ће нас ослободити од немуштости наше духовне.

Истога дана спомен је поклоњења мага.

Стихови:

Клањају Ти се представници незнабожаца, Речи, објављујући будуће страхопоштовање незнабожаца према Теби.

У своје време беше у земљи Персији неки пророк по имену Валаам. Међу многим његовим предсказањима било је и ово: „Из Јакова ће звезда засјати и срушити владаре моавске.” Ово пророчанство примали су у наслеђе и други маги и предочавали га свим персијским владарима. Тако оно, преносећи се с колена на колено, дође и до ове тројице, а они стадоше добро пазити када ће угледати звезду. Како пак беху астрономи, кад видеше да Христова звезда нема путању као остале звезде до истока према западу него од севера према југу, схватише да она објављује рођење великог Цара. И идући за звездом нађоше Христа Господа. Онда падоше и поклонише Му се па Га дариваше даровима - златом, тамјаном и измирном. А онда, по наредби анђела, вратише се у своју земљу. Јудејски владар Ирод пак, сазнавши од мага да се родио Цар који ће покорити читав свет, кришом дозва себи мудраце и рече: „Када одете тачно се распитајте за дете и пошто га нађете јавите ми да и ја одем и поклоним му се.” А то рече да би, сазнавши где се налази, послао да га убију. Затим сазвавши писмознанце пита их: „Где Писмо каже да ће се родити Христос?” А они му одговорише „У Витлејему, у Јудеји.” Тад посла војску да у Витлејему побију децу од две године наниже. Због тога Бог посла анђела који рече Јосифу: „Устани, узми дете и његову мајку те бежи у Египат.” И Јосиф учини тако, па узевши дете и његову мајку оде у Египат.

Истога дана спомен је пастира који видеше Господа.

Стихови:

Пастири, стадо своје оставивши, хитају да виде Христа, Доброг Пастира.

Њима слава у векове векова. Амин.

(... и наставља се канон)

СЕДМА ОДА

Ирмос: Дечаци заједно у побожности одгајени, презревши безбожну наредбу, не уплашише се претње огњем, но стојећи посред пламена певаху: „ Благословен си Боже отаца! “

Док су бдили на пољу, пастири доживеше збуњујућу појаву светлости, јер их обасја слава Господња и анђео који им викаше: „Запевајте - јер родио се Христос - благословен си, Боже отаца!”

Наједном, уз реч анђела, небеске војске стадоше да кличу: „Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима! Христос засија! Благословен си, Боже отаца!”

„Шта ово значи?”, рекоше пастири. „Хајде да видимо то што се догодило - божанског Христа!” А када дођоше у Витлејем с Родитељком се клањаху и певаху: „Благословен си, Боже отаца!”

Други канон:

Ирмос: Ревношћу обузети дечаци прекореше безбожно брбљање свемоћног тиранина који срдњом сипаше без поговора.

Силни огањ устукну од њих док Господу говораху: „До века си благословен! “

Буктиња, дижући се попут торња, од седмоструке потпаљености, бесно спаљује слуге, а моћно спасава младиће; док их је пламен овенчавао, Господ им је обилату росу због побожности давао.

Христе, Помоћниче, Својим неизрецивим оваплоћењем посрамио си људима противничку препреку, подвргавајући се уобличењу Ти који носиш богатство обожења.

Због надања у њега ми с висина у јаруге мрака доспесмо.

Дивљи, неуздржљиво обесни, бешчасно разобручени грех залуђеног света свемоћно си затомио.

Оне које он некада одвуче Ти, Добротвору, сада од погибељи спасаваш, својевољно се оваплотивши.

ОСМА ОДА

Ирмос: Прасликом надприродног чуда би она пећ што орошава, јер не пали младиће које прогута, као ни огањ Божанства утробу Дјеве у коју урони. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!”

Одвлачи кћи Вавилона дечаке из Давидова народа као свој плен са Сиона, а шаље дародавце маге да се као деца моле кћери Давидовој, Богу пријатној. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!”

Замукнуше свирале због песме жалосне, јер у туђини не певаху синови Сиона. Христос пак, у Витлејему засјавши, кида сву заблуду Вавилона и свирку његових свирала. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!”

Преузе Вавилон добит и богатство од плена царства Сиона. Христос, међутим, доводи његове ризнице у Сион и владаре звездаре предвођене звездом. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!”

Други канон:

Ирмос: Девојачкој утроби која натприродно рађа , а запечаћена је праслика бише они старозаветни младићи који ватром шибани не беху опаљени.

Благодат која једним дејством твори оба [ова чуда] уздиже људе на појање.

Утекавши гадости обмане да ће Богом постати, сва творевина, попут оних младића, н епрестано песмом слави Реч која Себе је унизила и дрхти страхујући да јој хваљење није достојно, јер је, уза све своје мудро одржавање, пропадљива.

Ти који си препорођење народима, долазиш да, преводећи заблуделу људску природу са пустих висова на цвећем посути пашњак, угасиш дивљу снагу човекоубице, и као Човек и као Бог се, по Своме промислу, показавши.

ДЕВЕТА ОДА

Припев: Величај, душо моја, часнију и славнију од горњих војски — пречисту Дјеву, Богородицу!

Ирмос: Видим чудесно и несхватљиво тајанство: небо — пећина, херувимски престо - Дјева, јасле - сместише у које леже несместиви Христос Бог. Њега песмом величамо.

Исти припев са ирмосом пева још једном друга певница. Остали припеви певају се по једанпут.

Величај, душо моја, Бога телом рођеног од Дјеве!

Огледајући засебно кретање необичне, нове звезде која се истом појавила и небеском светлошћу засијала, маги закључише да се Христос, Цар, родио на земљи, у Витлејему, нама на спасење.

Величај, душо моја, у пећини рођенога Цара!

исти тропар

Величај, душо моја, Бога коме се поклонише мудраци!

На речи мага: „Где је новорођено детенце, Владалац чија се звезда појави, јер дођосмо да Му се поклонимо?” суманут и пометњом обузет Ирод богоборац узобести се да убије Христа.

Величај, душо моја, од звезда Указанога мудрацима!

исти тропар

Величај, душо моја, чисту Дјеву која роди Христа Цара!

Ирод се распита за време појаве звезде која доведе маге да се с даровима поклоне Христу. Она их одведе у отаџбину, тако да оставише страшнога чедоморца на поругу његову.

Маги и пастири дођоше да се поклоне Христу, рођеном у граду Витлејему.

исти тропар

Припев: Данас Дјева рађа Господара унутар пећине.

Ирмос: С једне стране, лакше нам је приљубити се ћутњи, јер смо тако безбедни од страха, а са друге, тешко нам је складно ткати углађене химне [теби], а желимо то, Дјево.

Но ти, Мати, дај нам снагу према нашој намери.

Данас се Господар рађа као плод од Мајке Девице.

опет ирмос

Данас пастири виде Спаситеља како у пелене повијен лежи у јаслама.

Гледајући како су избледеле праслике и ишчезле сенке Речи након Њене недавне појаве кроз затворена врата, и размишљајући како је засветлела истина, твоју утробу, чиста Мати, како доликује благосиљамо.

Данас је Господар увијен у рите, Недодирљиви као новорођенче.

исти тропар

Данас сва творевина кличе и радује се јер се роди Христос од Дјеве Девојке.

исти тропар

Небеске силе оглашавају свету рођенога Спаситеља, Господа и Владара.

Пошто му је испуњена жеља и удостојен је Божјег доласка, Христом обрадовани народ сада се моли за препорођење као дар живота.

А ти, Дјево неокаљана, дај им благодат да се поклоне слави [Божјој].

АКАТИСТ РОЖДЕСТВУ ХРИСТОВОМ
празнује се 07 . jануара (25. децембра)


Кондак 1.

Теби, Христе Боже наш, који си од свих нараштаја изабрао Дјеву, Чистију од Ангела, и од Ње се родио у телу, приносимо захвалне песме ми, слуге Твоје Владико. А Ти, пошто имаш неисказано милосрђе, од свих опасности ослободи оне који Ти кличу:

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Икос 1.

Мноштво Ангела сабра се у Витлејему да види несхватљиво Рођење, и зачудише се, видевши Свог Творца како у јаслама као Младенац лежи! Испунивши се страхом, указаше достојно поштовање Рођеноме и Оној која Га је родила, певајући овако:

Слава Теби, Сине Божији, који си пре векова од Оца рођен!

Слава Теби, који си са Оцем и Духом све створио!

Слава Теби, који си дошао да спасеш оне који пропадају!

Слава Теби, Тражитељу залуталих!

Слава Теби, Спаситељу пропалих!

Слава Теби, који си преграду непријатељства разрушио!

Слава Теби, јер си, рај, непослушношћу затворен, опет отворио!

Слава Теби, јер си људски род неисказано заволео!

Слава Теби, јер си на земљи пећину као Небо објавио!

Слава Теби, који си Дјеву која Те родила, као Престол херувимски показао!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 2.

Видевши да је њихов Владика примио тело од Чисте Дјеве, бестелесни Ангели се задивише и један другом говораху: ова преславна Тајна је несхватљива за нас. Ипак, дивећи се Његовом неисказаном снисхођењу, са страхом појаху: Алилуја!

Икос 2.

Сва разумна творевина са дивљењем и благодарношћу опева Тајну Твог Рођења, Владико! Небеске силе се радују, певајући: слава на висини Богу, земља се весели са људима, а ми непрестано кличемо:

Слава Теби, на висини слављеном Богу!

Слава Теби, који си на земљу мир донео!

Слава Теби, који си се, нас ради, са нама измирио!

Слава Теби, јер си нам се на земљи јавио!

Слава Теби, који си се од Дјеве неисказано оваполотио!

Слава Теби, који си звезди светлост дао!

Слава Теби, јер си преко ње мудраце на поклоњење призвао!

Слава Теби, који си њихове дарове милостиво примио!

Слава Теби, који си сву творевину научио да Ти служи!

Слава Теби, јер си и нас уразумио да Те прослављамо!

Слава Теби, који си Себе са нама сјединио!

Слава Теби, који си нас Собом спасао!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 3.

Моћан у снази, Бог мира и Отац милосрђа, дође на земљу да спасе свет који пропада. Сада се у Витлејему као Младенац рађа од Дјеве, показавши је као Мајку и Посредницу спасења свима онима који Његово Рођење славе и певају: Алилуја!

Икос 3.

Имајући Ону која је пречисто родила као сталну Молитвеницу за нас, са радошћу опевамо Тајну Твог очовечења, Владико! И, прослављајући Рођење Дјеве која Бога прими, кличемо:

Слава Теби, Сине Божији, слава Теби, Сине Дјеве, који си се од Дјеве неисказано родио!

Слава Теби, који си нам бездан човекољубља показао!

Слава Теби, који си нас неисказано заволео!

Слава Теби, који си залуталу овцу потражио!

Слава Теби, који си рекао Ангелима да се радују зато што си је нашао!

Слава Теби, јер си је на раме узео!

Слава Теби, јер си је Оцу привео1

Слава Теби, јер си људе и Ангеле у једно стадо сјединио!

Слава Теби, јер си свет из обмане избавио!

Слава Теби, јер си нам велику и неисказану милост јавио!

Слава Теби, јер си нас више од све творевине заволео!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 4.

Целомудрени Јосиф, који је раније унутра имао буру двоумљивих помисли, сада у пећини гледа преславне ствари. Јер, иако виде да се од Дјеве родио као човек, ипак у творевини препозна Истинитог Бога. Стога, поклонивши се са поштовањем, радосно певаше: Алилуја!

Икос 4.

Чуше пастири Ангела који им објави Спаса света, рођеног у граду Давидовом и, похитавши, видеше Га како лежи у јаслама као Чисто Јагње, отхрањено у утроби Дјеве и Ону која Га је родила како Му побожно служи и Јосифа како са страхом пред Њим стоји. Казаше о ономе што им је речено и, поклонивши се Рођеном, говораху:

Слава Теби, Јагње Божије, Спасе света!

Слава Теби, Сине Божији, који си нам неисказано чудо показао!

Слава Теби, јер си учинио да појање Ангела слушамо!

Слава Теби, јер си и нас научио да Те са њима прослављамо!

Слава Теби, јер си Ангеле и људе уразумио да Тебе славе!

Слава Теби, који си на Небо и на земљу радост донео!

Слава Теби, јер се због Тебе небески житељи са земаљским радују!

Слава Теби, јер се Тобом земни са небеским сјединише!

Слава Теби, јер си показао да је немоћна снага ђавола!

Слава Теби, који си нас од његовог мучења избавио!

Слава Теби, неисказана радости оних који у Тебе верују!

Слава Теби, неизрецива сладости оних који Те љубе!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 5.

Звездари мудраци угледаше од Бога послану звезду, која Христово Рођење најављиваше и, њом вођени, дођоше до Недостижног и видеше Невидљивог. Обрадоваше Му се, кличући: Алилуја!

Икос 5.

Видевши Цара над царевима како на рукама Дјеве као на престолу херувимском седи, и разумевши да је то Владика, иако је примио обличје слуге, персијски цареви похиташе да Му принесу дарове: злато, као Цару свих, ливан, као Богу, смирну, као Бесмртноме и, клањајући се појаху:

Слава Теби, који си светлост свима засијао!

Слава Теби, који си нас звездом на поклоњење Себи призвао! v Слава Теби, који си злобу љутог Ирода посрамио!

Слава Теби, јер си његову замисао ништавном показао!

Слава Теби, јер си нас од његове обмане избавио!

Слава Теби, који си нас научио да се Сунцу Правде клањамо!

Слава Теби, који си све светлошћу разума просветлио!

Слава Теби, јер си Својим Рођењем заблуду многобожаца уништио!

Слава Теби, јер си власт ђавола до краја збацио!

Слава Теби, који си нас научио да Ти се са Оцем и Духом поклањамо!

Слава Теби, јер си уништио главу змије која нас је преварила!

Слава Теби, који си нас од вечне смрти избавио!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 6.

Испуњавајући речи богоносних проповедника, јавио си се на земљи, Спасе, родивши се сада у убогој пећини од Чисте Дјеве и, богат будући, добровољно си осиромашио нас ради, да обогатиш људе који Ти са вером певају: Алилуја!

Икос 6.

Засијао си од Дјеве и неискусомужне Своје Мајке, Исусе, као сунце просвећујући и одгонећи таму лажи; јер демони, Спасе, не трпећи твоју силу, сви уздрхташе и ад се уплаши, видевши чудо. Ми Ти захвално певамо:

Слава Теби, Спаситељу људи!

Слава Теби, уништитељу демона!

Слава Теби, који си Својим Рођењем уплашио началника лажи!

Слава Теби, који си идолску обману уништио!

Слава Теби, који си светлошћу богопознања све обасјао!

Слава Теби, који си таму незнања одагнао!

Слава Теби, Камене, који си воду спасења свима излио!

Слава Теби, који си Адамову и Давидову жеђ утолио!

Слава Теби, јер си Својим Рођењем као сунцем све просветио!

Слава Теби, који си зрацима благодати васељени засијао!

Слава Теби, који си нам обећану земљу показао!

Слава Теби, који си нас од проклетства праоца избавио!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 7.

Желећи да откријеш сакривену од века тајну, Ти си у свакој творевини показао служитеље тајне, Спасе. Од ангела Гаврила, од људи Дјеву, са неба звезду, на земљи пећину, у којој си благоволео да се родиш. Стога, дивећи се Твојој неисказаној премудрости, кличемо: Алилуја!

Икос 7.

Јавивши се у телу, Творац нам показа нову ствар. Он се оваплотио из бесемене утробе и сачувао је чистом као што је била и показао је Посредницом спасења онима који певају:

Слава Теби, Сине Божији, који си ону која Те родила као Милосрдну Мајку показао!

Слава Теби, јер си је и по Рођењу Девојком сачувао!

Слава Теби, који си дошао да спасеш Адама!

Слава Теби, који си Евине сузе зауставио!

Слава Теби, јер си дошао да све спасеш!

Слава Теби, јер си сликом Васкрсења засијао!

Слава Теби, јер си меницу наших грехова поцепао!

Слава Теби, који си нам пример смирења показао!

Слава Теби, који си нас ради осиромашио!

Слава Теби, који си нас Својим сиромаштвом обогатио!

Слава Теби, који си нас у одећу спасења обукао!

Слава Теби, који си нас љубављу насладио!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 8.

Видевши Твоје чудесно и преславно Рођење у пећини, уклонимо се од сујетног света и управимо ум на Божанске ствари, јер Бог се ради тога на земљи јави као смирени човек, да на небеса узведе оне који Му кличу: Алилуја!

Икос 8.

Сав си жеља, сав си сладост онима који Те љубе, Христе Боже, и славе Твоје божанствено снисхођење; јер, родивши се од Чисте Дјеве на земљи, на Небеса узводиш нас, који Ти певамо:

Слава Теби, Сине Божији, који си се на земљи родио!

Слава Теби, који си се од Дјеве неисказано оваплотио!

Слава Теби, који си нам Себе показао!

Слава Теби, који си нас, удаљене од Тебе, призвао!

Слава Теби, наша неисказана радости!

Слава Теби, срца нашег сладости!

Слава Теби, јер си у Свом Рођењу светлост спасења засијао!

Слава Теби, јер си за наше спасење сузе пролио!

Слава Теби, који си пламен наших страсти угасио!

Слава Теби, који си нас од греховне прљавштине опрао!

Слава Теби, јер си преступ уништио!

Слава Теби, јер си нас из трулежи избавио!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 9.

Ниједан ангелски ни људски разум и ум не може да докучи тајну Твог несхватљивог Рођења, Владико. Ипак, Добри Владико, прими нашу веру и љубав и спаси нас, који Ти певамо: Алилуја!

Икос 9.

Речите говорнике видимо као рибе безгласне пред Твојим оваплоћењем, Владико, јер не могу да објасне, како си се, будући савршени Бог, јавио као савршени човек, и како си се родио од Дјеве која не зна за мужа. Ми, пак, не испитујући тајну, са вером славимо, узвикујући:

Слава Теби, Ипостасна Божија Премудрости!

Слава Теби, неизрецива радости свих!

Слава Теби, јер си показао да су мудраци немудри!

Слава Теби, јер си посрамио оне који су о Теби испитивали!

Слава Теби, јер си растрзао сва варљива мудровања!

слава Теби, јер си светлост богопознања свима засијао!

Слава Теби, јер си мудрост у Својим делима изливао!

Слава Теби, јер си многима разум просветлио!

Слава Теби, који си нам пут спасења показао!

Слава Теби, несагледиви бездане милосрђа!

Слава Теби, пучино милости и човекољубља!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 10.

Уредитељ свега, желећи да спасе свет који пропада, рађа се као Младенац од Дјеве и у јаслама се у пелене повија, ослобађајући нас тешких окова греха и, Он, Син Божији, Син Дјеве постаје! Све мудро устројава да спасе оне који Му певају: Алилуја!

Икос 10.

Тврђава и стуб богопротивне злобе, безакони Ирод, журећи, богоборац, да убије Онога који свима живот даје, посече невину децу као незрело класје. Стога, одбацивши сваку злобу из свог срца, прославимо Оног који је дошао да нас спасе, кличући:

Слава Теби, јер си показао да је Иродова замисао ништавна!

Слава Теби, јер си од њега убијену децу Ангелима придружио!

Слава Теби, Уништитељу злобе!

Слава Теби, смирења Наставниче и Волитељу смртника!

Слава Теби, који си рог гордости сломио!

Слава Теби, који си светлост правде свима засијао!

Слава Теби, јер си све кротости и смирењу научио!

Слава Теби, јер си све у познање привео!

Слава Теби, јер си Својим рођењем утробу Оне која Те је родила осветио!

Слава Теби, јер си од пастира чудо и од мудраца дарове примио!

Слава Теби, јер си и бесловесне животиње научио да Ти служе! v Слава Теби, који си сву творевину осветио!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 11.

Свака песма оних који хоће да је достојно принесу Твом оваплоћењу нас ради, доживљава пораз и лакше је ћутати. Јер, ако бисмо Ти, Свети Царе, принели онолико песама колико је песка, ни онда не бисмо учинили ништа достојно. Стога са страхом певамо: Алилуја!

Икос 11.

Угледавши Тебе, незлазну Светлост, која засија од Дјеве, они који живе у тами и сенци смрти просветише се огњем Твог Божанства и прославише Тебе, Премудрост и Дароватеља разума, кличући овако:

Слава Теби, Сине Божији, Светлости неисказана!

Слава Теби, Сунце Правде, који си Својим Рођењем све преосветлио!

Слава Теби, који си пресветлим просвећењем засијао!

Слава Теби, који си нам изобилну реку благодати излио!

Слава Теби, који си жедне водом спасења богато напојио!

Слава Теби, који си онима који Те љубе Свој благи јарам и лако бреме показао!

Слава Теби, који си нас од бремена грехова ослободио!

Слава Теби, који си нас од служења ђаволу избавио!

Слава Теби, јер си нас Својим јављањем на земљи обрадовао!

Слава Теби, јер си нас препорођењем утешио!

Слава Теби, јер си показао да си крај свих наших жеља!

Слава Теби, који си наше непријатељство према Оцу измирио!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 12.

Дошао си, Спасе наш, да свима дарујеш благодат и да Својим оваплоћењем ослободиш људе од дуга: зато и наше дугове разреши и подерај обвезницу грехова онима који Твоје неисказано Рођење славе и непрестано певају: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући Твоје очовечење, ми хвалимо, благословимо и поклањамо се Теби, Спасе наш, и верујемо да си Бог и Господ, који спасаваш све који се у Тебе уздају и прослављају Твоје неисказано Рођење од Дјеве и овако певају:

Слава Теби, Сине Божији, коме се вишњи са Оцем и Духом поклањају!

Слава Теби, кога сви нараштаји на небу и на земљи славе!

Слава Теби, који си од века скривену тајну открио!

Слава Теби, који си нам Своју неисказану љубав јавио!

Слава Теби, Уредитељу све творевине!

Слава Теби, наш Свемилостиви Спаситељу!

Слава Теби, који утврђујеш скиптре побожних царева на земљи!

Слава Теби, који побожне светитеље и свештенике премудрошћу и красотом украшаваш!

Слава Теби, темељу и тврђаво Цркве!

слава Теби, тела наших Лекару и Исцељење!

Слава Теби, душа наших Уредитељу и Спаситељу!

Исусе, Сине Божији, који си се оваплотио нас ради, слава Теби!

Кондак 13.

О, Преслатки и Премилостиви Исусе, Спаситељу наш, Творче и Владико! Прими сада ово малу благодарну молитву и слављење наше, као што си од мудраца примио поклоњење и дарове и сачувај нас, слуге Своје, од сваке невоље и даруј нам опроштај грехова и избави вечних мука оне који верно славе Твоје Рођење од Чисте Дјеве и кличу Ти: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

ЖИТИЈА СВЕТИХ


РОЂЕЊЕ

ГОСПОДА И БОГА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА



А КАД се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! ... ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), - у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).

Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог - Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом - Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.





ПОВЕСТ

О РОЂЕЊУ ГОСПОДА БОГА и СПАСА НАШЕГ

ИСУСА ХРИСТА
[1]



РОБЕЊЕ Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).

О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: "Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима".[5] И свети Василије Велики вели: "Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија".[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: "Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: "ето, девојка ће затруднети и родити", будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса".

Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту.

Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање - срамоту, за радост - тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] - И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: "Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој".

Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, - о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. - И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства.

Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, тојест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: "Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје". Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: "обручница је твоја жена, а не неког другог мужа". О томе блажени Теофилакт каже: "Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак". Тако расуђује и свети Василије Велики: "Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота". Речи ангела Јосифу: "не бој се узети Марије жене своје", по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: "прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу"; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. "Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога". А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. - Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: "Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових".

Јосиф, пробудивши се од сна, учиНи као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој.

"И не знађаше за њу док не роди" (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: "док не роди", треба имати на уму да у Светом Писму израз "док" обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: "Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ - Син само дотле седети с десне стране Господа - Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пОшто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: "не знађаше за њу док не роди". Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туће Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи "док" свети Теофилакт пише овако: "Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода "а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: "док не роди", тојест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?"

Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве.

Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође - пошто се ангео већ беше јавио Јосифу - кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: "Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита". Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: "Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? - А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. - Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? - Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. - На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11]

- Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. - И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.

После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити "хлеб који сиђе с неба" - Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра.

Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: "не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: "Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме".[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?"[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: "Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца".[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: "јер као што купина горећи не сагореваше, - пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала".[17] И опет: "море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна".[18]

Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: "роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле" (Лк. 2, 7). Он каже: "Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле". Тако и свети Кипријан: "У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају". Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле.

Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац - Бог.[20]

После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: "Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: "Ето, девојка ће затруднети" (Ис. 7, 14)". - Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.

Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: "јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје". Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу - дан у који Бог рече: "Нека буде светлост", и у који "би светлост" (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: "Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље" (Прем. Солом. 18, 14-15).

Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20).

Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.





ПОВЕСТ

О ПОКЛОЊЕЊУ МУДРАЦА



КАДА се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), - не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32).

Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: "цареви Тарсиски" означавају "прекоморске", јер Тарсис означава "море", те тако под тим треба разумети Персију, земљу "за морем". Речи пак: "цареви Арабијски" јасно указују на Арабију. А реч "Савски" указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије.

Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: "Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше".

О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему?

Древни пак грчки историчар Никифор[27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.

А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: "Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју".

Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: "дуго времена пре", као говорећи: "неколико месеци пре". На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? - Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле[28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.

Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га".

Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па ;када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).

Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, тојест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже. Тако расуђује и блажени Теофилакт, следећи светом Златоусту: "То беше необично знамење, јер звезда сиђе с висине, и спустивши се к земљи показа мудрацима место. Јер да је она остала на висини, како би онда они могли дознати оно посебно место где се налазио Христос? Јер свака звезда има под својом светлошћу многа места. И као што ти често видиш месец изнад своје куће, тако и мени изгледа да се он налази и сија изнад моје куће; и свима се тако чини као да само изнад њих стоји месец, или каква било звезда. Тако и ова звезда не би могла јасно показати Христа да се није спустила и стала изнад главе Детенцета".

По овоме чуду се види да та звезда не бејаше од оних што су на своду небеском, него представљаше посебну силу Божју. Тако дакле, мудраци ушавши у кућу нађоше Онога кога су тражили, као што каже Еванђеље (Мт. 2, 11). На основу тога неки мисле да су мудраци нашли Христа не у пећини него у некој кући у граду, пошто Еванђеље спомиње не пећину него кућу. По мишљењу таквих, Еванђеље као да вели: "Када се мноштво народа, који беше дошао ради пописа, разиђе, онда се испразни и општа гостионица и друге куће витлејемских житеља, те Матер са Дететом би преведена из пећине у неку кућу. Но свети мученик Јустин, Златоуст, Григорије Ниски и Јероним кажу да је Господ остао у пећини где се родио све до времена очишћења које је бивало у четрдесети дан, и да су Га и мудраци нашли тамо. И то се тако догодило зато, да би цареви земаљски дознали да је царство новорођенога Цара у сиромаштву, у смирењу, и у презирању славе овога света, а не у богатствима, охолости и палатама. Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву.

Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, тојест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: "ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он - Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају".

Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први - Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем.

Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан,[29] па онда у Келн,[30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.





СПОМЕН

ВИТЛЕЈЕМСКИХ ПАСТИРА

који први видеше новорођеног Господа







--------------------------------------------------------------------------------





НАПОМЕНЕ:

1. У овој "повести" изнете су разне појединости о Рођењу Господа Христа, којих нема у Еванђелској благовести о томе. Скоро ове те појединости позајмљене су из такозваних апокрифних еванђеља. Под тим називом позната су казивања о разним околностима из Спаситељевог земаљског живота, нарочито из доба Његовог детињства и дечаштва, која су се појавила у првим вековима хришћанске Цркве. Нека од тих казивања представљају не што друго до писмене забелешке оних околности из земаљског живота Спаситељевог, које нису ушле у Еванђеље, али су путем усменог причања сачуване међу побожним хришћанима, који су веома волели и ценили све што се односи на Спаситељев живот. Многа од тих казивања су описи таквих догађаја, које је Црква пригрлила као одјеке истинског предања о Личности Господа Христа, Богоматере, Јосифа и других еванђелских светих људи и жена. У ту врсту казивања спада на првом месту "Првоеванђеље Јаковљево", које је несумњиво најстарији споменик апокрифне књижевности из области еванђелске историје који је дошао до нас. Многа светоотачка сведочанства, која св. Димитрије Ростовски наводи у својој "Повести о Рођењу Господа Христа", Свети Оци су узели управо из тог најстаријег "апокрифног еванђеља". Но упоредо са списима, у којима је већи део казивања био заснован на древном црквеном предању, појавише се у првим вековима хришћанске Цркве и такви апокрифни зборници о земаљском животу Господа Христа, у којима се јасно примећује да су многе ствари у њима писане руком разних јеретика, као на пример - гностика, евионита и других. У такве зборнике спада такозвано "Еванђеље Томино", "Еванђеље детињства Спаситељевог" и нека друга. Такву врсту апокрифних списа Црква је увек одбацивала и строго осуђивала.
2. Свети Григорије, брат светог Василија Великог, празнује се 10.јануара.
3. Свети Епифаније Кипарски празнује се 12. маја.
4. Познато је да је код Јевреја, до доласка Месије, девственост била скоро нешто срамно, и само се брак сматрао као неко потпуно благословено стање.
5. Реч на Рождество Христово.
6. Реч на Рождество Христово.
7. Лк. 1, 56.
8. Спомен његов Црква празнује 11. марта.
9. Из службе предпразништва Рођења Христова, тропар на првом Царском часу.
10. Ово се налази у апокрифном еванђељу Јаковљевом (= "Првоеванђеље Јаковљево") у глави петнаестој и шестнаестој; и у многим другим апокрифним списима.
11. Овде је реч о познатом обреду, који се по Мојсијевом закону (1 Мојс, 5, 11-31) вршио у случају када муж подозрева своју жену да је извршила прељубу. Такву жену муж је доводио к свештенику. Пошто би принео жртву, свештеник је узимао свете воде у суд земљани, стављао у њу прах с пода скиније или храма (када је храм заменио скинију), откривао главу женину, полагао јој у руке хлебни принос, и заклињао је овако: "Ако није нико спавао с тобом, и ако ниси застранила од мужа свога, на нечистоту, нека ти не буде ништа од ове воде горке, која носи проклетство. Ако ли си застранила од мужа свога и оскврнила се, и ко год други осим мужа спавао с тобом, нека те Господ постави за уклин и за клетву у народу твом учинивши да ти бедро спадне а трбух отече. И нека ти ова вода проклета уђе у црева да ти отече трбух и да ти бедро спадне". - После тога свештеник је давао дотичној жени да пије од те воде. - Пада у очи да је по казивању апокрифног еванђеља сам првосвештеник (а не свештеник) извршио овај обред, и то не само над Дјевом Маријом већ и над Јосифом.
12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај - Јулије - Цезар - Октавијан - Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија - Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем.
13. Стихира 2, на "Господи возвах", Благовести Пресвете Богородице.
14. Реч на Рођење Христово.
15. Стихира на стиховње, Глас 2.
16. Реч на Христово Рождество.
17. Догматик другога гласа.
18. Догматик петога гласа.
19. Спомен његов празнује се 12. априла.
20. Ово је узето из "Првоеванђеља Јаковљевог".
21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла.
22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8.
23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9.
24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.
25. Звездочатци - астрономи - астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи.
26. Тумачење на пророка Исаију.
27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је "Историју Цркве".
28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета.
29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије.
30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.