недеља, 10. новембар 2013.

Святитель Арсений, архиепископ Сербский


Святитель Арсений, архиепископ Сербский, большую часть жизни провел иноком в Жичском монастыре. В 1233 году за строго подвижническую жизнь был посвящен в сан архиепископа Сербии. После тридцатитрехлетнего мудрого управления паствой святой отошел ко Господу в 1266 году. Мощи его покоятся в Печской обители.

Тропарь Арсению, архиеп. Сербскому


Милости наставниче и благоутробия сокровище,
еже всем отверзл еси,
правоверия учителю и архиереев Божественное удобрение,
отче наш, иерарше Арсение,
нищих был еси заступник:
тем моли Христа Бога,
просветити души наша, да не когда уснем в смерть.

Стефан Урошиц Немањић




Стефан Урошиц Немањић - српски кнез (крај XIII и XIV век), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине. Умро је млад и сахрањен је као монах Стефан у манастиру Светог Ахилија у Ариљу, задужбини његовог оца. Према легенди, из гроба му је текло миро, због чега га је Српска православна црква прогласила за светитеља. Манастир Тавна на Мајевици, у Босни сматра се задужбином њега и његовог брата Владислава. Неки извори тврде да је њихова, као и њиховог оца, задужбина и манастир Папраћа.

Свети мученик Стефан Дечански краљ српски




Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.


Тропар (глас 4): Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
Муке и гоњења поднесе хришћански,
И кад се чињаше од свију побеђен
Он победник беше, силан, неповређен.
Свог оца победи дугом трпљивошћу,
А Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
А Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше —
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
А небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
Од небеске силе он бејаше силан,
Од Христа му беше и сила и слава,
Од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
Зато све душмане на крају победи.
 
Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Помоли се за нас, о чудесни краље,
Да нам Бог спасење и милост пошаље.

Јеленa Анжујскa, краљица српска




Супруга благоверног краља Српског Уроша I (1243 —1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала. „Несмућене душе и кротка срца увек је Богу молитве приносила", каже за њу животописац њен и њених синова, Свети архиепископ Данило II. Од свога труда и имања она подиже дивну задужбину своју манастир Градац на Ибру и посвети га Благовештењу Пресвете Богоматере. Она такође својим трудом подиже школу и сиротиште за женску децу у свом дворцу Брњацима (на горњем Ибру). Пред смрт, у дубокој старости, богољубива краљица се замонашила, добивши на мо нашењу име Јелисавета. Монаштво прими у цркви Светог Николе у Скадру, коју цркву она беше подигла и украсила. Упокојила се Света Јелена у свом двору у Брњацима на Ибру, и била погребена у својој задужбини манастиру Градцу. Сахрани су присуствовали њен син Св. краљ Милутин, архиепископ Српски Сава III из Пећи, епископ Бањски Данило и епископ Рашки Павле. На њеном погребу је била и безбројна сиротиња, коју је ова милостива краљица хранила и издржавала. Након три године њено свето тело би обретено нетљено. А обретење би после њеног чудесног јављања епнскопу Рашком Павлу, кога је Света Јелена поштовала за живота као свог рођеног оца. Епископ Павле је уз молитве и песме извадио тело Свете Јелене и положивши га у кивот ставио у храму манастира Градца испред, иконостаса. Света Јелена је са својим светим синовима обновила и манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра.

Преподобни Теоктист – Стефан Драгутин Немањић




Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године. Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци. Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоктист. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.


Тропар (глас 4): Божанским страхом као огњем си распалио своју душу, очистивши је покајањем и украсивши је кротошћу и смирењем. Зато си доспео ка невечерњој Светлости, Господу Христу, преподобни оче Теоктисте, и сада тросунчаном светлошћу озарен, на небесима ликујеш. Моли се за нас, који са вером поштујемо свету успомену твоју.

Свети краљ Милутин


Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331). Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".


Тропар (глас 3): На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост.




Светитељ Божији Милутин витешки
Задатак имаше велики и тешки,
Да одбрани веру од злих расколника,
И народ од многих љутих насилника.
Бич Палеологу и бич Латинима
Милутин ликова над свим невернима.
Највеће му благо — православна вера,
К'о Јустинијану, круни од бисера!
И к'о Јустинијан многе цркве диже,
Славу славном Христу по свету уздиже.
Пословима царским царски управљаше,
Ал' од Бога Христа ум не растављаше;
Зато срца беше чиста и незлобна.
У вртлогу света — ума преподобна.
Бог што срце гледа и по срцу суди
Милутину краљу бесмртност досуди,
Бесмртност му душе и нетљеност тела,
И гле, краља светог имамо свецела!
О чудесни краљу, без страха од људи,
Пред Господом живим заступник нам буди,
Греховне немани да се опростимо,
И небеско царство с тобом наследимо.

 
Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"