субота, 30. октобар 2010.

СВЕТЕ ЖРТВЕ

2.
Никола се одмах даде на посао. Најпре начупа мало траве, разастре је по земљи испод једне надстрешне стене. Преко траве пребаци шаторско крило, те зачас створи постељу. На њу положи оболелог Ненада и покри га шињелом.
Док се овај одмарао и долазио к себи, он отрча до бистрога кладенца, што је више њих из стене извирао, нацрпе у порцију воде и донесе је. Затим набра и накрши мало суварака; укреса, и убрзо је пламен лизао и губио се кроз ниску, влажну маглу. Пристави за чај, и после кратког времена чај се пушио.
Онда приђе брату, поможе му да устане и дође проред ватре, где обојица поседаше на камење и грејући се скутаху чај и сетно размишљаху о својој неизвесној и марачној судбини...
Тако је, у неизвесности, прошао цео дан, па једна тешка ноћ, па други суморан дан и друга магловита и језива ноћ... Свануо је и трећи дан њиховог боравка у мртвој долини. Оболели брат се прилично опоравио...
Ватрица се није гасила, бриге нису престајале...
Мимо њих је пролазио народ изнурен, изгладнео, преморен и смуштен, упрскан блатом до гуше.
Гамижали су, јер то више није био ход: разломљени и разглобљени официри и војноци, с палицама; похабани грађани и сељаци; слабо жењскиње и нејака, напаћена и полусмрзла дечица....
Сирота дечица! Умирала су по путу, као голуждави тићи кад испдну из свог топлог гнезда, постављеног сламом и паперјем, на тврдо, студено тле...
С неописаним болом, остављале су их несрећне мајке и продужавале су пу. Страдаласу дечица, али је време и одрасле косило немилице, као град што ништи родове.
Падао је народ.

* * *

Неко је од пролазника свратио и огрејао се; неко је пристављао лонче за чај. Но већина их је, блудећи по бескрају, прошла и не спазивши склониште...Сви су некуда журили...
Најзад, нико више није пролазио... Ко је могао, прошао је; ко није могао, остао је... И све опусте, као да је нека невидљива рука одједном спустила црн вео тишине и сумора над мртвом долином. Гробна тишина... Све што је имало снаге, раније је прошло, и-више нико није наилазио...
Тако је трајало позадуго... Никаква гласа, сем слабог жубора планинског потока испод њихове ватре, што је немирно скакутао с камена на камен, и сем грактања неколико гаврана, залуталих у мртву долину.
Тишину прекиде бат нечијих ногу. Из даљине се приближава некаква руља... Бат се чуо све јасније и јасније, и већ су се спознавали троми кораци, а мало касније чули су се и некакви гласови, груби и оштри, налик на псовку...
У долину наиђоше непријатељски војноци, у гломазним чизмама и потпуној ратној спреми. Лица им ужасна: крвожедна и мрска; погледи курјачки...
Са њима је био и један официр. То је била непријатељева "претходница".
Браћа се приближише један уз другог и тако очекиваху смрт.
Кад их спазише, зверови халакнуше и устремише се на жртву; и таман један потеже да прободе бајонетом Николу, но чу се оштар глас непријатељског официра: "Не!"-Зликовац спусти пушку.
Тај официр је био родом из трнске околине и знао је да је по крви Србин, па се сажали на браћу те нареди једном свом војнику, родом из видинске области, опет србин по крви, да их он спроведе натраг до најближе команде. Познавајући свог војмика лично, официр је знао да ће их овај на путу чувати од насртљиваца, јер је и тај војник био свестан свог порекла: знао је да само Србин има славу, а он је славио Светог Николу...
Оба брата, Никола и Ненад, пођоше натраг, али не више слободни, већ као заробљеници, испред непријатељског бајонета.
3.
Петар је дуго ишао кроз врлети и преко кршева. Пролазио је и кроз неке густе шуме четинара, опојни мирис га је освежавао. Газио је хучне, дивље, планинске реке, чинило му се да реке жубором својом плачу и јецају, као његова браћа што су јецала при растанку. Ветар је шумно њухао четинаре, шум је изгледао као шапат његове јадне мајке кад их је испраћала....
Прелазио је и преко некаквих леса, испод којих су лежали овде онде у глибу коњи. Понекоме, из житкога глиба, вири само глава. Из њених удубљења, гледају питоме, благородне очи, и као, жалосно, погледом питају пролазнике о "свршетку".
Или моле за помоћ, или се праштају!?
Затим се преморена глава зарони у глиб, да тамо вечно остане. Блато, потом, тренутно оживи, узнемирено последњим смртним грчем и напором коњских ногу; оживи да се, после неколико тренутка, склопи над-лешином....
Некакви њему непознати људи, у дроњцима и раздељаних груди, са белим кечетима на глави и језовитим, подмуклим, јазавачким очима у глави, сретали су га, салетали и облетали, као гаврани што облећу и салећу на леш... Из њихових рапавих грла отимали су се крици: "пљачка, пљачка, пљачка!"
Он их је брзо пролазио и одмицао даље.
Пушке су трештале дивљином; Арнаути су мучки нападали и пљачкали војнике и избеглице.
Понегде је сретао неког језуитског фратра, који би га подмукло посматрао, мрмљајући неке, њему непознате, речи.
Затим је газио преко некаквих потока, разливених по мочварним ливадама, где су врло често мостове замењивале трупине липсаних коња, што су се испречавале и згодно служиле за прелаз.
Добро српски коњићи!... И мртви, они су послужили својим господарима и олакшали им тежак пут - Спасењу.
Тако је идући и остављајући за собом слабије, Петар доспе до Драча. Но, пошто је доста оронуо, јави се лекару, и он му одобри, те се укрца на лађу.
За једну ноћ је стигао до Валоне, где је улогорена у једноме маслињару... Поздрави се с друговима и одмах оде те се јави своме добром командиру, који се много обрадовао што га је видео: жива, здрава и-спасена...

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Лука апостол и јеванђелист
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.
Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им'о великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски
Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.
ПОУЧЕЊЕ У СТИХОВИМА


Ну послушај, драги пабратиме,

Или брате, прељубезно име,

Јере ћу ти истину казати,

Но запази, нећеш се кајати,

Што су давно рекли и казали

Мудри људи, који су познали:

Да у Турске и у љуте змије

Хришћанскога пријатеља није,

Ни разума бистра у пјанице,

Ни у лажи тврде узданице,

Ни вјернога друга у страшљивца,

Ни поштена чојка у свадљивца.

He уздај се, брате, у лакомца

Одступиће и од Бога Творца,

Од закона и од своје вјере,

Неће пазит оца ни матере,

Отачаства, рода, ни племена,

Јер не љуби части ни поштења,

Нако благо, да се обогати,

И зато ће свакога продати!

Ово велим само за лакомца,

За лакомца, љуцкога трговца,

Који љуби благо преко мјере,

А продаје вјеру у невјере,

Вјеру драгу отачаства свога,

Најпослије и себе самога!

Пак остаје така издајица

Како тужна, лакома лисица,

Кад на маму буде преварена

И у ломна гвожђа ухваћена;

Да се трже, сама себе глође,

Докле ловац изненада дође,

Па је дрвљем и камењем туче,

Најпослије и кожу јој свуче.

Свакоме се тако догодило,

Коме опште добро није мило,

И који ће бити издајица

Да га Божја сакруши десница!

А ти, брате, здрав и весел буди,

За потребу немој жалит труди!

Слушај мудре, а мало бесједи

И хришћанским путем себе води.

Који млого збори без разлога,

Кајаће се од говора свога;

Кад што речеш и кад ријеч дајеш,

Пази добро, да се не покајеш:

Срамота је саде ријеч рећи,

Обећати па се покајати;

Коноп веже коње и волове

А поштена ријеч витезове.

Држи слогу, а моли се Богу,

љуби добро и драгу слободу;

Добро рекох, а не самовољство,

Ни лаживо клето лицемјерство;

Пази ово моје говорење,

Биће теби радост и поштење,

A y туђе поштење не тичи,

Но се радуј, весели и дичи,

И кад видиш поштена главара,

Војеводу, суђу, ал' сердара,

Добра чојка, ал' разумна кнеза,

У народу јунака витеза,

Или частна, мудра свештеника,

Што је добро, то је општа дика.

У народу што је од потребе:

Поштовати старије од себе,

Мудре људе праве савјетнике

И војнике, храбре начелнике.

Ако хоћеш бити многољетан,

А на овај свијет пуно - срећан:

А ти поштуј драге родитеље

И духовне оце, учитеље,

Да благослов од Бога получиш,

А и вјечно блаженство добијеш,

Да нам Бог да свијем православним,

Ја из свега мога срца желим ...