недеља, 31. октобар 2010.

СВЕТЕ ЖРТВЕ

5.
После неколико часова хода, спрводник је дотерао Николу и Ненада у једну тек образовану војну станицу. Тамо их је примио командир заробљеничке чете.
Увели су их у једну авлију, где је било око стотину заробљеника. Једни су седели; други су лежали, а неки су стајали; но сви су ћутали, замишљени и изнурени. Наоколо, поред ограде, стајали су стражари.
Неки заробљеници, неодлучни, сами су се предали; други, изнурени и оболели сустигнути су били. А сви су се горко кајали, јер су осетили: да је и смрт боља, него мучење и ропство.
Људи се у животу често пута више управљају по осећању, а не по разуму, и због тога пате, а много пута и страдају...
тудена киша је рмоњила и натапала их до сржи; густа магла спустила се до земље.
Они су, у магли, на киши дрхтали од студи; а сетни, разочарани и суморни, уздисали су болно...
Један непријатељски војник издаде им, пред мрак, по комад хлеба црног као земља.
Сви су преноћили напољу, беѕ склоништа, на ветру што их јесву ноћ шибао.
Изјутра су продужили пут. Водили су их, окружили и пратили туђи војници.
Два дана и две ноћи, с кратким одмором, путовали су по несрећном путу. За све то време, имали су по пола тајина, што су примили пре поласка.
Изнурени, преморени, неиспавани, прозебли, гладни и улопани блатом, ишли су тромо, лагано.
Кад би који застао, спроводник би га тако немилосрдно лупио кундаком, да је падао у блато. Затим би се јечећи једва дизао и с последњим напором би продужио ићи даље...
Слабији су падали и остајали мртви по путу...Сејао се паћенички народ...
Умрали су: мужеви, пцеви, браћа, док је поробљена нејач побожно и скрушено управљала погледе к небу молила се за њихово спасење и не слутећи можда: да никада више неће видети ни њих, нити њихове гробове.
Низали су се друмом мртваци без опела и последњег целива. Црна јата гавранова слетала су на лешине и, језивим грактањем, као опевали их. Место целива, разбијали су гаврани својим оштрим кљуновима лобање и кљували негда паметне мозгове; испијали помућене и укочене очи што су до скора живо гледале и чупали и раздирали мртва, племенита срца...

* * *

Трећег дана, зором, стигну у једну варош. Опљачкана и упропашћена, варош је изгледала као какво огромно старо и запуштено гробље. Света по улицама врло мало, и, сав утучен, ћути...
Но, однекуд се чуло оргијање....
Непријатељски официри и војници, упалили су једну богату трговаћку кућу; побили домаћине и чељад им и уселилисе. Пошто су подруми били пуни пића, није им се ћутало. Рапави њихови гласови падали су на становничке душе као тешко камење.
Мештани су их посматрали, заклоњени за своје решетке, уздисали и гнушали их се...
Поворка заробљеника морала је проћи поред те куће.
Пијани типови поврвеше на прозоре. Њихове чупаве, подбуле главе претиле су и псовале...

* * *

Тамо им се придружила још једна група заробљеника, и сви заједно продужише пут. Киша је сипала; магла се није дизала. Бриге нису нестајале; напор нису престајали...
Пролазили су кроз многа запуштена и опљачкана села; народ утучен, није излазио да их види.
Пустош је разастрала своја мрачна крила над целом земљом. На све стране, поред пута, разасуте свеже хумке поубијаних Срба...
Најзад, Никола и Ненад, угледаше кроз маглу црквицу, без торња; срушила га непријатељска граната...Ушли су у своје село...
Срца су им бурно заиграла; по лицу им се тренутно разлила румен, да одмах ишчезне и још тамније осенчени њихове бледе, увеле образе...
Праћене тешким уздасима, почеше се ређати, и муњевинитом брзином прелетати, успомене: навино детињство, чедна младост, стадо, игранке, песма...мајка!...
Ишли су средином родног села; нигде живе душе...
...Сутон...
Тамо далеко, кроз сутон и маглу, назреше погурену старицу. Стајала је на раскрсницу. Била је сва у црнини...
Кад су пришли, познадоше своју мајку.
"Мајко!" крикнуше оба брата једновремено; притрчаше к њој и почеше јој љубит руке...
Она их је посматрала немо; љубила их и, у дубокој тузи, само је пеошаптала:"Јадна децо моја!"
У топритрча спроводник, сину бајонетом на Николу и Ненада; они брзо одоше у ред. Други спроводник удари кундаком старицу, и она се стропошта у блато...
Поворка је продужила пут, а јадна старица се једва подигла и пошла својој зацрњеној кућици. У грудима је осећала страшну празнину. Обујмило је неко осећање, као кад се најмилији мртвац изнесе из куће и понесе на гробње...
Чим је стигла, пала је у постењу из које се више није ни дигла...

* * *

Тужно, као каква пратња, кретао се неми спровод. Путовали су још неколико дана и ноћи. С вермена на време, одмарали су се и добијали по комад хлеба.
Најзад стигоше у једну непријатењску варош: гладни, оронули, блатњави.
Извели си ух ван вароши и затворили их у некакав квадрат, ограђен жицом. Ледина...Наоколо су с пуним пушкама и натакнутим бајонетима стражарили непријатељски војници...
Провели су под отвореним небом, суровим небом више времена; тамо су дознали да им је мајка умрла. Јадна старица, пресвисла је од туге и бола...
В р е м е ј е б и л о с у р о в о; с т р а ж а р с к и п о с т у п ц и ј о ш с у р о в и ј и...

СВЕТЕ ЖРТВЕ


4.
На Крфу, међу маслинама, наранђама, лимунова и смоквама; међу мрки-зеленим кипарисама, мирисним бресквама и живописним Гркињама, првео је Петар пуна четри, већином кишна, масеца. Добро се опоравио и он и његови другови. Сви су се изменили, преобразили. Место изнурених људи, као сенке, постадоше крепки и снажни људи и свежи младићи, лица румених као зрели нарови.
Тамо су добили, поред изврсне хране, нове преобуке и ново, зелено одело, па и нове француске пушке.
У мору су се често купали....
Дању је Петар обично седео у хладу под маслином, или је силазио до морског спуда где је брао шкољке и шљункове, разне боје и облика, и све је то брижљиво увезивао у марамицу: спремао је поклон својима.
А ноћу, блудећи по небесним висинама и посматрајући трепераве звезде и бледи месец како се, у пролећној ноћи, шеће по небу, често је размишљао у самоћи; она му је годила....Мислио је о мајци и браћи:
"Да ли су живи?! Шта ли раде, ако су живи!?! Сигурно се горко пате!"
Због тих брига, бивао је не весео...
" О, како бисмо срећни били да смо сви могли прећи!...Али, болест, слабост, тежак и далек пут!"...
Већ је постојао нестрпљив што се једном не иде заСолун. Командир им је то рание рекао....
У његовим младим грудима рађала се чежња и жудња; оне су га сажижале.... Разбудила се носталгија;-постао је сетан...

* * *

Једног лепог, сунчаног дана, његова јединица доби наређење да се укрца за Солун.
Весеље бескрајно; срећа неизмерна!...
Чинило му се да и птице веселије цвркућу.
Чисто је улетео с друговима у лађу, што је била укотвљена у пристаништу "Говино"
Опет се чула весела и чежњива српска песма и жагор срећних...
Звоно зазвони, и лађа се кренула.... Најпре троми, па све бржи ударци огромних масивних точкова, дробли су и секли слане морске таласе. Лађа је брзо одмицала и носила их све ближе њиховој поробљеној и напаћеној отаџбини.
"Што нису и моја браћа овде!" оте се Петру болан уздах са крова лађиног.
"Лепо је бити у друштву својих пријатеља, где вас увек сусрећу њихове благородне очи!...
"Срећни смо што имамо ваљане и силне пријатеље!"...размишљао је он даље, посматрајући, у крфском пристаништу, многобројне савезничке лађе, док су лепо остро и величанствена варош Крф, постепено у магли исчезавали...
Лађа је брзо ишла... Земља се постепено губила; све се претворило у боду....
Пучина....
Посматрајући тај водени бескрај, очима заблуделим у пучину, размишљао је:
"Како ли је сад у моме лепом сеоцету?!
Нема више", у то је веровао, "ни села, ни прела, нити веселих игранки...Све је покривено густом маглом робовања...Не одјекују више по луговима, кршима и шумама, танак, умилан глас чобанске свирале. Ни дивна песма-двојнице девојачке-не чују се више....Не звоне звона на овцам, ни клепетеше на говедама...Па ни црквено, свето звоно више не звони...
Р о б љ у није с л о б о д н о н и м о л и т и с е...
А сирота мајка?! Она је сигурно пресвисла од туге...Али нека!-сањарио је он даље, а груди су му се надимале, испуњене неким жаром поуздања и наде, "нека се душмаи још мало наслађују нашим, крвљу стеченим, малом; нек убијају душу и тело наше јаде браће! То ће њима злотворима, бити ропац, крвни ропац, јер ми, освежени, сад идемо да их у њихову нечисту крв утопимо..."
Осмех наде озарио је његово младо лице; очи су му засијале ватром поуздања, а из грла му се нехотице оте мила, из детињства, песмица, што је често певао гонећи стадо на пашу: "Ој, Мораво, моје село равно...!"
Сневао је Петар тако пуна три облачна дана...
Небо је било застрто густим облацима. Душа његова и мисли његове, одлетеле су муњевитом брзином, далеко, преко мора, чак у његово питомо селанце, ...тамо поред Мораве.
Ноћу би мало прилегао, но и онда је увек сањао: своју кућу, мајку, браћу, другове и-јаранице...
Б о ж а с т в е н а ј е ж у д њ а; ч е д н а ј е м л а д н о с т!
Најзад, четвртог дана дуну свеж ветар и растера облаке. Небо се показало насмејано и плаво као пољска љубичива; ваздух је мирисао свежином...
Петар је поранио и опет био на крову.
Рађало се сунце, црвено као огромна крвава лопта. Изгледало је као да се окупало у мору, па се затим постепено уздизало, пело и све више зажарило...
Већ се почеше назирати кршне обале с балканске стране, а мало доцније лађа уђе у залив. Пловила је још неко кратко време и указа се дивна слика: Солун са величанственим пристаништем...
Петар је уживао. Срце му је затреперило, а сузе наврше из оживљелих очији...
Кад је лађа пристала, сишао је раздраган с ње и отишао са својом јединицом на Халкидик. Тамо је провео неко време у одмору и бежби, а затим је с друговима упућен на фронт...
Његова је срећа била неизмерна као мореске дубине; бескрајна као небеске висине...

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Лука апостол и јеванђелист
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им'о великога Луке.

Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.

субота, 30. октобар 2010.

СВЕТЕ ЖРТВЕ

2.
Никола се одмах даде на посао. Најпре начупа мало траве, разастре је по земљи испод једне надстрешне стене. Преко траве пребаци шаторско крило, те зачас створи постељу. На њу положи оболелог Ненада и покри га шињелом.
Док се овај одмарао и долазио к себи, он отрча до бистрога кладенца, што је више њих из стене извирао, нацрпе у порцију воде и донесе је. Затим набра и накрши мало суварака; укреса, и убрзо је пламен лизао и губио се кроз ниску, влажну маглу. Пристави за чај, и после кратког времена чај се пушио.
Онда приђе брату, поможе му да устане и дође проред ватре, где обојица поседаше на камење и грејући се скутаху чај и сетно размишљаху о својој неизвесној и марачној судбини...
Тако је, у неизвесности, прошао цео дан, па једна тешка ноћ, па други суморан дан и друга магловита и језива ноћ... Свануо је и трећи дан њиховог боравка у мртвој долини. Оболели брат се прилично опоравио...
Ватрица се није гасила, бриге нису престајале...
Мимо њих је пролазио народ изнурен, изгладнео, преморен и смуштен, упрскан блатом до гуше.
Гамижали су, јер то више није био ход: разломљени и разглобљени официри и војноци, с палицама; похабани грађани и сељаци; слабо жењскиње и нејака, напаћена и полусмрзла дечица....
Сирота дечица! Умирала су по путу, као голуждави тићи кад испдну из свог топлог гнезда, постављеног сламом и паперјем, на тврдо, студено тле...
С неописаним болом, остављале су их несрећне мајке и продужавале су пу. Страдаласу дечица, али је време и одрасле косило немилице, као град што ништи родове.
Падао је народ.

* * *

Неко је од пролазника свратио и огрејао се; неко је пристављао лонче за чај. Но већина их је, блудећи по бескрају, прошла и не спазивши склониште...Сви су некуда журили...
Најзад, нико више није пролазио... Ко је могао, прошао је; ко није могао, остао је... И све опусте, као да је нека невидљива рука одједном спустила црн вео тишине и сумора над мртвом долином. Гробна тишина... Све што је имало снаге, раније је прошло, и-више нико није наилазио...
Тако је трајало позадуго... Никаква гласа, сем слабог жубора планинског потока испод њихове ватре, што је немирно скакутао с камена на камен, и сем грактања неколико гаврана, залуталих у мртву долину.
Тишину прекиде бат нечијих ногу. Из даљине се приближава некаква руља... Бат се чуо све јасније и јасније, и већ су се спознавали троми кораци, а мало касније чули су се и некакви гласови, груби и оштри, налик на псовку...
У долину наиђоше непријатељски војноци, у гломазним чизмама и потпуној ратној спреми. Лица им ужасна: крвожедна и мрска; погледи курјачки...
Са њима је био и један официр. То је била непријатељева "претходница".
Браћа се приближише један уз другог и тако очекиваху смрт.
Кад их спазише, зверови халакнуше и устремише се на жртву; и таман један потеже да прободе бајонетом Николу, но чу се оштар глас непријатељског официра: "Не!"-Зликовац спусти пушку.
Тај официр је био родом из трнске околине и знао је да је по крви Србин, па се сажали на браћу те нареди једном свом војнику, родом из видинске области, опет србин по крви, да их он спроведе натраг до најближе команде. Познавајући свог војмика лично, официр је знао да ће их овај на путу чувати од насртљиваца, јер је и тај војник био свестан свог порекла: знао је да само Србин има славу, а он је славио Светог Николу...
Оба брата, Никола и Ненад, пођоше натраг, али не више слободни, већ као заробљеници, испред непријатељског бајонета.
3.
Петар је дуго ишао кроз врлети и преко кршева. Пролазио је и кроз неке густе шуме четинара, опојни мирис га је освежавао. Газио је хучне, дивље, планинске реке, чинило му се да реке жубором својом плачу и јецају, као његова браћа што су јецала при растанку. Ветар је шумно њухао четинаре, шум је изгледао као шапат његове јадне мајке кад их је испраћала....
Прелазио је и преко некаквих леса, испод којих су лежали овде онде у глибу коњи. Понекоме, из житкога глиба, вири само глава. Из њених удубљења, гледају питоме, благородне очи, и као, жалосно, погледом питају пролазнике о "свршетку".
Или моле за помоћ, или се праштају!?
Затим се преморена глава зарони у глиб, да тамо вечно остане. Блато, потом, тренутно оживи, узнемирено последњим смртним грчем и напором коњских ногу; оживи да се, после неколико тренутка, склопи над-лешином....
Некакви њему непознати људи, у дроњцима и раздељаних груди, са белим кечетима на глави и језовитим, подмуклим, јазавачким очима у глави, сретали су га, салетали и облетали, као гаврани што облећу и салећу на леш... Из њихових рапавих грла отимали су се крици: "пљачка, пљачка, пљачка!"
Он их је брзо пролазио и одмицао даље.
Пушке су трештале дивљином; Арнаути су мучки нападали и пљачкали војнике и избеглице.
Понегде је сретао неког језуитског фратра, који би га подмукло посматрао, мрмљајући неке, њему непознате, речи.
Затим је газио преко некаквих потока, разливених по мочварним ливадама, где су врло често мостове замењивале трупине липсаних коња, што су се испречавале и згодно служиле за прелаз.
Добро српски коњићи!... И мртви, они су послужили својим господарима и олакшали им тежак пут - Спасењу.
Тако је идући и остављајући за собом слабије, Петар доспе до Драча. Но, пошто је доста оронуо, јави се лекару, и он му одобри, те се укрца на лађу.
За једну ноћ је стигао до Валоне, где је улогорена у једноме маслињару... Поздрави се с друговима и одмах оде те се јави своме добром командиру, који се много обрадовао што га је видео: жива, здрава и-спасена...

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Лука апостол и јеванђелист
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.
Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им'о великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски
Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.
ПОУЧЕЊЕ У СТИХОВИМА


Ну послушај, драги пабратиме,

Или брате, прељубезно име,

Јере ћу ти истину казати,

Но запази, нећеш се кајати,

Што су давно рекли и казали

Мудри људи, који су познали:

Да у Турске и у љуте змије

Хришћанскога пријатеља није,

Ни разума бистра у пјанице,

Ни у лажи тврде узданице,

Ни вјернога друга у страшљивца,

Ни поштена чојка у свадљивца.

He уздај се, брате, у лакомца

Одступиће и од Бога Творца,

Од закона и од своје вјере,

Неће пазит оца ни матере,

Отачаства, рода, ни племена,

Јер не љуби части ни поштења,

Нако благо, да се обогати,

И зато ће свакога продати!

Ово велим само за лакомца,

За лакомца, љуцкога трговца,

Који љуби благо преко мјере,

А продаје вјеру у невјере,

Вјеру драгу отачаства свога,

Најпослије и себе самога!

Пак остаје така издајица

Како тужна, лакома лисица,

Кад на маму буде преварена

И у ломна гвожђа ухваћена;

Да се трже, сама себе глође,

Докле ловац изненада дође,

Па је дрвљем и камењем туче,

Најпослије и кожу јој свуче.

Свакоме се тако догодило,

Коме опште добро није мило,

И који ће бити издајица

Да га Божја сакруши десница!

А ти, брате, здрав и весел буди,

За потребу немој жалит труди!

Слушај мудре, а мало бесједи

И хришћанским путем себе води.

Који млого збори без разлога,

Кајаће се од говора свога;

Кад што речеш и кад ријеч дајеш,

Пази добро, да се не покајеш:

Срамота је саде ријеч рећи,

Обећати па се покајати;

Коноп веже коње и волове

А поштена ријеч витезове.

Држи слогу, а моли се Богу,

љуби добро и драгу слободу;

Добро рекох, а не самовољство,

Ни лаживо клето лицемјерство;

Пази ово моје говорење,

Биће теби радост и поштење,

A y туђе поштење не тичи,

Но се радуј, весели и дичи,

И кад видиш поштена главара,

Војеводу, суђу, ал' сердара,

Добра чојка, ал' разумна кнеза,

У народу јунака витеза,

Или частна, мудра свештеника,

Што је добро, то је општа дика.

У народу што је од потребе:

Поштовати старије од себе,

Мудре људе праве савјетнике

И војнике, храбре начелнике.

Ако хоћеш бити многољетан,

А на овај свијет пуно - срећан:

А ти поштуј драге родитеље

И духовне оце, учитеље,

Да благослов од Бога получиш,

А и вјечно блаженство добијеш,

Да нам Бог да свијем православним,

Ја из свега мога срца желим ...

уторак, 26. октобар 2010.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Преп. Петка — Параскева.
Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.
РАСУЂИВАЊЕ

Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе, неки монах, који се недалеко подвизаваше, зовну сељаке, те сахранише леш. И деси се, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака, што сахранише леш, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица, окружена многим и дивним војницима, па рече: „Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша". И рече му св. Петка, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места, Ефимија. Сутрадан сељаци оду, почну копати, и заиста нађу мошти св. Петке, необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне. — О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац, за кога Амвросије мисли, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима, да су то Христови мученици, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи, о којима из нађене књижице сазнаше, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа.

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Преподобная Параскева Сербская.
Преподобная Параскева Сербская родилась в благочестивой сербской семье, жившей в XI веке в селении Епиват, между Силистрией и Константинополем. Однажды, как стрела, пронзили ее сердце услышанные за Богослужением слова Господа: "Иже хощет по Мне идти, да отвержется себе" (Мф. 16, 24). С тех пор она начала раздавать свою одежду нищим, за что терпела много огорчений от родных. По смерти родителей святая постриглась в монашество и удалилась в Иорданскую долину, где славно подвизалась до глубокой старости.

За два года до кончины преподобной Параскеве явился Ангел и повелел ей вернуться на родину, что она и исполнила. Святая скончалась мирно. Мощи ее, покоящиеся в соборном храме в Яссах, ознаменовались нетлением и многими исцелениями.

понедељак, 25. октобар 2010.

недеља, 24. октобар 2010.

Кумановска битка


Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске. Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде србијанске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.

Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске вардарске армије на положајима код Куманова 23. октобра. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је присиљена да се бекством спашава од потпуног пораза.
Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из 1346. године.

Зебрњак


Рушење споменика
Монументални споменик на брду Зебрњак код Куманова порушен је на самом почетку Другог светског рата од стране бугарских окупационих снага. Стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд 1985. године реализовали су пројекат заштите објекта на Зебрњаку у затеченом стању. Ипак, овај грандиозни меморијал у стању је виталне угрожености остао до наших дана када су Министарство рада и социјалне политике и Амбасада Републике Србије у Републици Македонији предузеле почетне кораке у заштити овог изузетног споменика културе тиме што су обезбедиле сталног чувара.

Стручна и свеобухватна заштита Коруновићевог ремек-дела обавеза је припадника савремене генерације. Оригиналне скице Споменика на брду Зебрњак чувају се у породичној заоставштини потомака Момира Коруновића.

Зебрњак


Изградња спомен обележја
Још 1922. године група српских ратних ветерана формирала је одбор са циљем подизања споменика ратницима палим 23. и 24. октобра 1912. године у Кумановској бици - оружаном сукобу који је одлучио исход Првог балканског рата.

Споменик је свечано освећен 31. октобра 1937. године, на 25. годишњицу победе у Кумановској бици. Изграђен је на брду Зебрњак, највишој тачки кумановског војишта. Приликом освећења у костурницу су положени посмртни остаци око четири стотине страдалих припадника Српске војске који су до тада били чувани у оближњем средњовековном манастиру светог Ђорђа, задужбини српског краља Стефана Уроша II Милутина, у Старом Нагоричину (Македонија).

Споменик на Зебрњаку грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона. Имао је облик куле-обелиска висине 48,5 метара. Био је то убедљиво највиши споменик не само на територији Краљевине Југославије, већ и читавог Балканског полуострва. Складних пропорција, са витком кулом, овај меморијал могао је да се види из велике даљине, чак и ноћу, јер је из његовог кубета избијала светлост три петро-макс лампе. Било је то симболично, вечито кандило мртвих чије су кости ту почивале. На свим плановима споменика уочљив је вертикализам у структури грађевине. Дефинитиван пројекат представља спој масивног подножја у облику тврђаве, витког стабла са јајастом ``капом`` на врху које се не сужава нагоре и новог елемента - троугаоне основе. Таквом основом аутор је, без икакве сумње, остварио изражени скулпторални ефекат у укупном изгледу витке, али снажне грађевине. Тај врхунски спор архитектуре и скулптуре без узора у нашој архитектури представља ремек-дело Момира Коруновића.

У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих српских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен хералдичким знамењима Краљевине Србије.

Фреско-декорацију у капели и костурници израдио је угледни српски сликар тога времена Живорад Настасијевић који је са Коруновићем сарађивао и раније, приликом подизања споменика српским ратницима страдалим у бици на Дрини ујесен 1914. године који се налази на локалитету ``Мачков камен`` на планини Јагодњи код Крупња.

Зебрњак


Спомен-костурница на брду Зебрњаку
је било монументално и тријумфално спомен обележје подигнуто у славу и част погинулим српским војницима током Кумановксе битке у Првом балканском рату 1912. године. Српска војска је победила турску војску и тиме означила почетак ослобођења Југоисточне Европе од Отоманске империје. Спомен-обележје је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића и био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана. Споменик је подигнут 1937. године на локалитету самог бојишта - брду Зебрњак код Куманова у тада Вардарској бановини у Краљевини Југославији, а данас Републици Македонији. Војним снагама од око 90.000 војника командовао је краљевски престолонаследник Александар I Карађорђевић. Овом битком је одлучен Први балкански рат. Нанет је тежак, пресудан пораз турској војсци, после чега је уследио завршни изгон Отоманске империје с југа Балкана. У спомен-костурници, почивају посмртни остаци 678 погинулих српских војника, у част и славу српским војницима јунацима Кумановске битке. Победом у Кумановској бици Српска војска одредила је исход Првог балканског рата и тиме остварила вишевековну тежњу српског народа за ослобођење Косова и Метохије од отоманске власти. Данас се споменик налази у руинираном стању, јер га је бугарски окупатор Македоније порушио током Другог свтеског рата.

четвртак, 21. октобар 2010.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ СТЕФАНА СЛЕПОГ, деспота Српског (Бранковића)
СВЕТИ праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског.[9] Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године),[10] њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .[11]

У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној.[12] Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године.[13] Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.

Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани,[14] те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: "Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи".

Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара.[15] Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота.[16] Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи.[17] Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..

Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.[18]

Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.

Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: "Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.

He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).

Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.[19]

•Његов свети спомен 15. јуна, где видети опширније о њему.

•Његов свети спомен, заједно са мајком му Св. Милицом, слави се 19. јула.
•Уствари, Ђурађ Бранковић, деспот Српски (1427-1456 г.) имао је из првог брака троје деце: Мару, Тодора (који је млад умро) и Гргура; из другог пак брака са Јерином (Ирином) имао је такође тpoje деце: ћерку Катакузину (или Катарину) и синове Стефана и Лазара. Мара ће бити удата за султана Мурата II (1421-1451. г.), а Катакузина за немачког грофа Урлиха Цељског (у Словенији). Гргур и Стефан биће ослепљени од султана Мурата II 1441. године.
•Од Св. Стефана Слепог остала је сачувана у српском преводу књига Св. Јована Синајског звана Лествица, наслеђена му од оца, коју је сачувала касније Стефанова супруга Св. Ангелина. Из тога се види на чему се учио и васпитавао Свети Стефан.
•Св. Стефан и Гргур ослепљени су у тврђави Токат на мору, близу Цариграда, у старом дворцу званом "Бедеви Чардак". Ослепљени су на тај начин што им је усијано гвожђе превучено преко очију и зенице им спржене.
•У овом рату нарочито се, уз деспота Ђурђа, истакао православни војвода из Румуније Сибињанин Јанко (Јован-Јанко Хуњади), познат из наших народних песама. Главна битка је била код брда Куновице (или Плоча), надомак Ниша, крајем 1443. године, када је у хришћанске руке пао и град Софија.
•Било је то 1446. године, када је Лазара оженио Јеленом Палеологовом-Драгаш, синовицом последњих Византијских царева (из града Мистре са Пелопонеза).
•Деспот Ђурађ је био врло побожан човек. Он је дар Турцима 30.000 дуката да би откупио део моштију Св. Апостола Луке и пренео их из Епира у Смедерево, где су оне биле положене у деспотову цркву Успења Пресвете Богородице (на смедеревском гробљу). Он се дописивао и са васељенским патријархом Генадијем Схоларијем., Привржен Православљу, деспот Ђурађ je одбио да пошаље изасланика Српске Цркве на лажни унионистички сабор у Флоренцији 1438. године, јер је добро знао неискреност Латина. Он је том Приликом рекао: "Ја сам сусед Латинима, и често сам с њима долазио у додир, и разговарао сам с њима, и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланике на сабор'. (Силвестар, Сиропул, Историја о Флорентинском собору).
•Стефанов брат Гргур Слепи, који је још пре ових догађаја био ожењен, налазио се тада код Турака. По паду Смедерева у турске руке(20. јуна 1459 г.) он се повукао у манастир Хиландар, где се ускоро и упокојио као монах Герман (крајем 1459 г.). Његов син Вук Гргуровић Бранковић, прешавши у Угарску, буде постављен од угарског краља Матије за Сремског деспота над тамошњим Србима. Он се прославио у борби против Турака и остао познат у нашим народним песмама као"Змај Огњени Вук". Њега je по смрти (1485 г.) наследио, као деспот Сремски, син Св. Стефана и Ангелине Ђорђе Бранковић, тј. потоњи у монаштву Св. Максим Архиепископ (спомен му 18. јануара).
•Свети Максим Бранковић (тј. деспот Ђорђе) слави се 18. јануара Свети деспот Јован - 10. децембра, а света им мати - Св. Мајка Ангелина - 30. јула.


•Иконе и фреске са ликом Св. Стефана Слепог налазе се у Новом Хопову Крушедолу, Вршцу, Панчеву и у Патријаршијском музеју у Београду.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


Лик младог Стефана са Есфигменске повеље
Стефан Бранковић
После смрти Лазара Бранковића, у Србији је изабран тријумвират кога су чинили Михаило Анђеловић, као деспотов губернатор, удовица деспота Лазара, деспита Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић. После разних перипетија, одлучено је да власт припадне најмлађем сину Ђурђа Бранковића, деспоту Стефану Бранковићу.

За живота је Стефан био ослепљен и једно време је живео повучено. По ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака, које је Мехмед II припремао још за живота деспота Лазара.

Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. Угари су му предлагали да деспотовину препусти њима на одбрану, а за узврат дали су му неке поседе у јужној Угарској. Догађаји у Смедереву су одмах покренули Турке на акцију. Ситуација у Смедереву је утицала на то да и страни владари баце своје прсте на Српску деспотовину. Први је почео то да примењује босански краљ Стефан Томаш.

После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране.

Турци су кренули на Србију марта 1458. Са собом су заједно водили слепог Гргура Бранковића, у намери да га доведу на деспотски престо. Остали су само неосвојени Голубац и Смедерево.

Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију.

Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином Аријанитом. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Стеван деспот српски
Син деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. год. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан но вазда предан Богу он се упокојио 1468. год. у Италији. Мошти му почивају у ман. Крушедолу, задужбини сина његовог св. Максима.
РАСУЂИВАЊЕ
Како Бог и кажњава и милује, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске, Грке, Бугаре и Србе, него по допуштењу Божјем, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака, кћи његова силом морала постати жена султанова, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију, а по том у Италију, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана, и жену његову Ангелину, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови.

уторак, 19. октобар 2010.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. апостол Тома
Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

недеља, 17. октобар 2010.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНЕ
ЈЕЛИСАВЕТЕ,

Српске кнегиње Јелене Штиљановић


СУПРУГА Св. Стефана Штиљановића, о којој се опширније говори у Житију мужа њеног (под данашњим датумом).

ЖИТИЈА СВЕТИХ

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ КНЕЗА
СТЕФАНА ШТИЉАНОВИЋА,

деспота Српског

ПОСЛЕ пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева.[4] По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине.[5] Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим,[6] деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године.[7] После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.

Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима.

Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром.[8]

Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: "Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде", говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.[9]

Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.

Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље.

Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана.

Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео.[10]

Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено.

Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића.

За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском).



Спомен Св. Стефана Слепог 9. октобра, где видети опширније о њему.
Њен свети спомен 30. јула.
Свети архиепископ Максим слави се 18. јануара.
Св. деспот Јован слави се 10. децембра.
Спомен Св. Александра Невског 23. новембра, а Св. Јована Владимира 22. маја.
У ово време, негде око 1540. године, Стефан беше заповедник и тврдога града Валпова.
Овај пренос моштију Св. Стефана Штиљановића би између 1545. и 1553. године. - Манастир Шишатовац се раније звао "Реметски манастир" и био посвећен Св. Николи. Године 1520. обновио га жички игуман Теофило, који овде беше пребегао од Турака, са монасима Иларионом и Висарионом.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Стефан ШтиљановићДеспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

субота, 16. октобар 2010.

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Радјард Киплинг: АКО

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Радјард Киплинг: АКО: "Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебеГубе и осуђују те;Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,Али не губећи из вида ни њих..."

Rade Serbedzija for Nikola Tesla

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Свешт. муч. Дионисије АреопагитУбраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ
Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава". Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим, о небесној и црквеној јерархији, о тајанственом Богословљу, о Пресветој Богородици.

четвртак, 14. октобар 2010.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Покров Пресвете Богородице
Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Преп. Роман Слаткопојац
Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490– 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес". Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду, и преселио се међу ангелске хорове.

понедељак, 11. октобар 2010.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. муч. Вацлав краљ Чешки. Унук св. Људмиле. И као краљ подвизавао се у вери слично великим подвижницима, и утврђивао веру православну у свом народу. Строго је пазио, да на судовима не пострада ко невин. По ревности према вери Христовој и по љубави према ближњим свети Вацлав је куповао незнабожачку децу, која су продавана као робље, и одмах их крштавао и као хришћане васпитавао. Превео Јованово Јеванђеље на чешки језик. Пренео мошти св. Вита и св. Лудмиле, бабе своје, у Праг. Брат његов Болеслав позвао га у госте и убио га у своме двору. Одмах по том Болеслав почео доводити Немце за свештенике и уводити службу на латинском језику. Вацлав свети пострада 935. год. Мошти му почивају у Прагу.