СВЕТЕ ЖРТВЕ

4.
На Крфу, међу маслинама, наранђама, лимунова и смоквама; међу мрки-зеленим кипарисама, мирисним бресквама и живописним Гркињама, првео је Петар пуна четри, већином кишна, масеца. Добро се опоравио и он и његови другови. Сви су се изменили, преобразили. Место изнурених људи, као сенке, постадоше крепки и снажни људи и свежи младићи, лица румених као зрели нарови.
Тамо су добили, поред изврсне хране, нове преобуке и ново, зелено одело, па и нове француске пушке.
У мору су се често купали....
Дању је Петар обично седео у хладу под маслином, или је силазио до морског спуда где је брао шкољке и шљункове, разне боје и облика, и све је то брижљиво увезивао у марамицу: спремао је поклон својима.
А ноћу, блудећи по небесним висинама и посматрајући трепераве звезде и бледи месец како се, у пролећној ноћи, шеће по небу, често је размишљао у самоћи; она му је годила....Мислио је о мајци и браћи:
"Да ли су живи?! Шта ли раде, ако су живи!?! Сигурно се горко пате!"
Због тих брига, бивао је не весео...
" О, како бисмо срећни били да смо сви могли прећи!...Али, болест, слабост, тежак и далек пут!"...
Већ је постојао нестрпљив што се једном не иде заСолун. Командир им је то рание рекао....
У његовим младим грудима рађала се чежња и жудња; оне су га сажижале.... Разбудила се носталгија;-постао је сетан...

* * *

Једног лепог, сунчаног дана, његова јединица доби наређење да се укрца за Солун.
Весеље бескрајно; срећа неизмерна!...
Чинило му се да и птице веселије цвркућу.
Чисто је улетео с друговима у лађу, што је била укотвљена у пристаништу "Говино"
Опет се чула весела и чежњива српска песма и жагор срећних...
Звоно зазвони, и лађа се кренула.... Најпре троми, па све бржи ударци огромних масивних точкова, дробли су и секли слане морске таласе. Лађа је брзо одмицала и носила их све ближе њиховој поробљеној и напаћеној отаџбини.
"Што нису и моја браћа овде!" оте се Петру болан уздах са крова лађиног.
"Лепо је бити у друштву својих пријатеља, где вас увек сусрећу њихове благородне очи!...
"Срећни смо што имамо ваљане и силне пријатеље!"...размишљао је он даље, посматрајући, у крфском пристаништу, многобројне савезничке лађе, док су лепо остро и величанствена варош Крф, постепено у магли исчезавали...
Лађа је брзо ишла... Земља се постепено губила; све се претворило у боду....
Пучина....
Посматрајући тај водени бескрај, очима заблуделим у пучину, размишљао је:
"Како ли је сад у моме лепом сеоцету?!
Нема више", у то је веровао, "ни села, ни прела, нити веселих игранки...Све је покривено густом маглом робовања...Не одјекују више по луговима, кршима и шумама, танак, умилан глас чобанске свирале. Ни дивна песма-двојнице девојачке-не чују се више....Не звоне звона на овцам, ни клепетеше на говедама...Па ни црквено, свето звоно више не звони...
Р о б љ у није с л о б о д н о н и м о л и т и с е...
А сирота мајка?! Она је сигурно пресвисла од туге...Али нека!-сањарио је он даље, а груди су му се надимале, испуњене неким жаром поуздања и наде, "нека се душмаи још мало наслађују нашим, крвљу стеченим, малом; нек убијају душу и тело наше јаде браће! То ће њима злотворима, бити ропац, крвни ропац, јер ми, освежени, сад идемо да их у њихову нечисту крв утопимо..."
Осмех наде озарио је његово младо лице; очи су му засијале ватром поуздања, а из грла му се нехотице оте мила, из детињства, песмица, што је често певао гонећи стадо на пашу: "Ој, Мораво, моје село равно...!"
Сневао је Петар тако пуна три облачна дана...
Небо је било застрто густим облацима. Душа његова и мисли његове, одлетеле су муњевитом брзином, далеко, преко мора, чак у његово питомо селанце, ...тамо поред Мораве.
Ноћу би мало прилегао, но и онда је увек сањао: своју кућу, мајку, браћу, другове и-јаранице...
Б о ж а с т в е н а ј е ж у д њ а; ч е д н а ј е м л а д н о с т!
Најзад, четвртог дана дуну свеж ветар и растера облаке. Небо се показало насмејано и плаво као пољска љубичива; ваздух је мирисао свежином...
Петар је поранио и опет био на крову.
Рађало се сунце, црвено као огромна крвава лопта. Изгледало је као да се окупало у мору, па се затим постепено уздизало, пело и све више зажарило...
Већ се почеше назирати кршне обале с балканске стране, а мало доцније лађа уђе у залив. Пловила је још неко кратко време и указа се дивна слика: Солун са величанственим пристаништем...
Петар је уживао. Срце му је затреперило, а сузе наврше из оживљелих очији...
Кад је лађа пристала, сишао је раздраган с ње и отишао са својом јединицом на Халкидик. Тамо је провео неко време у одмору и бежби, а затим је с друговима упућен на фронт...
Његова је срећа била неизмерна као мореске дубине; бескрајна као небеске висине...